OSNOVE NASEG VEROVANJA 3 - BOG SIN

Lekcija 3
BOG SIN

Jovan 1,34; Jevrejima 1,3; Jovan 1,14-18; Rimljanima 1,3.4; 1.Jovanova 3,16; 1.Petrova 2,24; Jevrejima 10,10-14; 1.Korinćanima 15,20.21; 1.Timotiju 2,5; Jovan 14,6; 1.Jovanova 2,1.2.
Verujemo u Boga Sina koji se ovaplotio u Isusu Hristu, našem Gospodu i Spasitelju. On je dao samoga sebe na krstu kao savršenu i konačnu žrtvu za grehe. Kao naš Vaskrsli Gospod, On je posrednik između Boga Oca i ljudskog roda.
– Iz veroispovedanja BSD

Osoba i delo Isusa Hrista u samom su srcu hrišćanske vere. Po definiciji, hrišćani su osobe koje veruju u Hrista i koje ga slede. Zato je važno da znamo onoga koga sledimo i ko je, u stvari, ta osoba.
Vredno pažnje je da primetimo da su doktrine koje se nalaze u onom što mi nazivamo Novim zavetom, čvrsto zasnovane i stoje na doktrinama koje se nalaze u Starom zavetu. Jedan autor je rekao: ’Sa svim poštovanjem možemo da kažemo da je Isus Hristos praktično bio potpuno zaokupljen Svetim pismom, koje je poznavao mada ga nikada nije proučavao (Jovan 7,15). Jedna desetina reči koje je izgovorio preuzeta je iz Starog zaveta. U četiri Evanđelja, 180 od 1800 stihova koji izveštavaju o njegovim govorima su ili citati zapisanih objava, ili su direktne aluzije na njih. Ako nas kritikuju da neprestano citiramo biblijske stihove, šta da se kaže za Hrista koji ih je neprestano imao na vrhu jezika?... On koji je Istina, večna Reč, sebe je potčinio nadahnutim zapisima bez ikakvog oklevanja. Očigledno je da je za njega svaka izjava u Starom zavetu zapravo reč od Boga.’
Novi zavet ne otkriva nikakvog novog Boga niti neke nove Božije doktrine. Novi zavet ponovo potvrđuje da je Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev, koji je načinio zavete sa njima, zapravo Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.
Ovaj Bog je poslao svog Sina Isusa Hrista kao ispunjenje obećanjâ koja je dao Adamu i njegovom potomstvu u zavetnim obećanjima.
Sin, Isus Hristos, došao je kako bi započeo poslednje poglavlje Božije vladavine na zemlji i da naznači ostvarenje novog Zaveta.
Bog je tako delovao kako bi ispunio veoma stara obećanja koja su data pre nego što je osnovana nacija Izrael, kao i obećanja koja su data i posle osnivanja izraelske nacije. Božija vladavina je konačno došla, i Bog sada nudi poslednju priliku za spasenje i silu da mu zaista budemo poslušni u svakoj oblasti života.
Sa dolaskom Sina sada se od ljudi traži da ispovedaju Isusa, tako da mogu da se spasu od poslednjeg suda i, umesto na sud, budu sprovedeni u samo Božije prisustvo.
Novi zavet mnogo vremena posvećuje ponovnom utvrđivanju pagana (ne-Judeja), koji su slavili idole, u tome da postoji jedan Bog, i to samo jedan Bog, koji zahteva poslušnost i slavljenje samo njega.
Ovaj jedan Bog delovao je kako bi doneo spasenje kroz Isusa Hrista i stoga imamo njegovo otelotvorenje, život, smrt i vaskrsenje. Kroz njegov život i delo on je pozvao sve ljude da mu još jednom priđu u poslušnosti, a oni koji mu budu odgovorili na poziv uspostaviće novi odnos sa Bogom, i mogu da mu se pridruže u uzvikivanju ’Ava, Oče’.
Poziv na spasenje i pomirenje je, stoga, učinjen od strane Oca, kroz Hrista, čija je smrt bila jednom za svagda Božije spasavajuće delo.

KO JE BIO ISUS I DA LI JE ON ZAISTA POSTOJAO?
Do sada smo pretpostavljali da je postojala osoba po imenu Isus i da je on bio u naročitom odnosu sa nekim koga nazivamo Otac.
Pitanje je, međutim, postavljeno u vezi sa tim da li je neko po imenu Isus zaista ikada postojao.
Rimski istoričar Tacit spominje Isusovu smrtnu kaznu i kaže da je nju naredio Pilat za vreme vladavine (cara) Tiberija. Jevrejski istoričar Josif Flavije takođe spominje Isusa, mada postoji ta kontroverza o tačnom sadržaju onoga što je on rekao o Isusu. Čak i Talmud, zbirka svetih judejskih spisa, potvrđuje Isusovo postojanje, mada ga otkriva i opisuje u ne baš povoljnom svetlu.
Sveto pismo, uključujući tu i Evanđelja, predstavlja glavni izvor informacija o Isusu i u njima se nalazi pažljivo sačuvana i preneta tradicija o njegovim karakteru, rečima i delima.
Ovoj raspravi o tome ko je Isus možemo da pridodamo i titule i imena koja su mu pripisivana. Obratite pažnju na to da su imena i titule u bliskom odnosu i da su često naizmenično upotrebljavana. Na primer, Cezar je bilo porodično ime Julija Cezara i njegovog rođaka Oktavijana. Ali, ovo ime je kasnije korišćeno kao zvanična titula mnogih rimskih imperatora. U staro doba imena su imala značenje i opisivala su nešto kod osobe koja bi određeno ime nosila, i stoga su bila veoma značajna.

ISUSOVA IMENA
Ime ’Isus’ je grčki oblik imena Ješua, što znači ’Jahve je spasenje’. Ovo je bilo njegovo lično ime, ali mada se često koristilo u njegovo vreme, kasnije nije bilo tako popularno. Moguće je da su hrišćani želeli da rezervišu upotrebu tog imena samo za svog Spasitelja, a da su Judeji bili toliko neprijateljski raspoloženi protiv Isusa da više nisu želeli da koriste to lično ime.
Sledeći spisak imena nabraja samo neka od Isusovih imena i titula koje se koriste u Svetom pismu. Lista govori o tome na koji način su ljudi videli Isusa i o statusu koji su mu pridavali. Navodi titule i imena koje govore o mnogim ulogama, funkcijama i službama koje je on predstavljao. Brojne i značajne implikacije ove skraćene i nekompletne liste trebalo bi jasno da naznače koliko je Isus značajan. Od njega nema većeg. Obratite pažnju na to da je fokus Svetog pisma na njemu.

Pomazanik – Hristos (Psalam 45,7; Isaija 61,1; Danilo 9,24; Luka 4,18; Dela 4,27 i 10,38.)
Hristos Car (Isaija 9,7; Jeremija 23,5; Danilo 7,14; Jovan 1,49 i 18,37; 1. Korinćanima 15,25.)
Adam (1. Korinćanima 15,45.)
Zastupnik (1. Jovanova 2,1.)
Svemogući (Otkrivenje 1,8.)
Alfa i Omega (Otkrivenje 1,8 i 22,13.)
Amin (Otkrivenje 3,14.)
Apostol koga ispovedamo (Jevrejima 3,1.)
Ruka Gospodnja (Isaija 51,9 i 53,1.)
Začetnik i usavršitelj vere (Jevrejima 12,2.)
Izvor večnog spasenja (Jevrejima 5,9.)
Blaženi i jedini vladalac (1. Timoteju 6,15.)
Ljubljeni sin (Matej 12,8.)
Jahve (Isaija 26,4.)
Isus Nazarećanin (Matej 21,11.)
Sudija Izraela (Mihej 5,1.)
Pravedni (Dela 7,52.)
Car (Zaharija 9,9.)
Car večnosti (1. Timoteju 1,17.)
Car nad carevima (1. Timoteju 6,15.)
Car naroda (Otkrivenje 15,3.)
Zakonodavac (Isaija 33,22.)
Jagnje (Otkrivenje 13,8.)
Jagnje Božije(Jovan 1,29.)
Lestvica (Isaija 55,4.)
Svetlo sveta (Jovan 8,12.)
Lav iz plemena Jude (Otkrivenje 5,5.)
Gospod nad svima (Dela 10,36.)
Gospod slave (1. Korinćanima 2,8.)
Gospodar nad gospodarima (1. Timoteju 6,15.)
Gospod naša pravednost (Jeremija 23,6.)
Grana (Isaija 4,2.)
Hleb života (Jovan 6,32.)
Začetnik spasenja (Jevrejima 2,10.)
Pastirski poglavar (1. Petrova 5,4.)
Hristos Božiji (Luka 9,20.)
Spas Izraela (Luka 2,25.)
Ugaoni kamen (Isaija 9,5.)
Stvoritelj (Jovan 1,3.)
Svetlost s visine (Jovan 1,78.)
Izbavitelj (Rimljanima 11,26.)
Izabranik svih naroda (Agej 2,7.)
Vrata (Jovan 10,7.)
Božiji izbranik (Isaija 42,1.)
Večni Otac (Otkrivenje 1,5.)
Prvi i poslednji (Otkrivenje 1,17.)
Prvorođeni (Otkrivenje 1,5.)
Prethodnik (Jevrejima 6,20.)
Božija slava (Isaija 40,5.)
Bog (Isaija 40,3; Jovan 20,28.)
Blagosloveni Bog (Rimljanima 9,5.)
Vladar (Matej 2,6.)
Veliki prvosveštenik (Jevrejima 4,14.)
Glava Crkve (Efescima 1,22.)
Sveti (Dela 3,14.)
Božiji svetac (Marko 1,24.)
Sveti Izraela (Isaija 41,14.)
Rog spasenja (Luka 1,69.)
Ja sam (Jovan 8,58.)
Slika Božija (2. Korinćanima 4,4.)
Emanuel (Isaija 7,14.)
Posrednik (1. Timoteju 2,5.)
Objavitelj Novog saveza (Malahija 3,1.)
Mesija (Danilo 9,25; Jovan 1,41.)
Moćni Bog (Isaija 9,6.)
Moćni (Isaija 60,16.)
Jutarnja zvezda (Otkrivenje 22,16.)
Jedinorođeni sin (Jovan 1,18.)
Naša Pasha (1. Korinćanima 5,7.)
Princ života (Dela 3,15.)
Princ mira (Isaija 9,6.)
Prorok (Luka 24,19; Dela 3,22.)
Otkupitelj (Jov 19,25.)
Vaskrsenje i život (Jovan 11,25.)
Stena (1. Korinćanima 10,4.)
Davidov koren (Otkrivenje 22,16.)
Ruža saronska (Pesma 2,1.)
Spasitelj (Luka 2,11.)
Seme žene (Postanje 2,15.)
Šiloh (Otkrivenje 49,10.)
Sin blagoslovenog (Marko 14,61.)
Sin Davidov (Matej 1,1.)
Sin Božiji (Matej 2,15.)
Sin najvišeg (Luka 1,32.)
Sin čoveka (Matej 8,20.)
Sin pravde (Malahija 4,2.)
Prava svetlost (Jovan 1,9.)
Pravi čokot (Jovan 15,1.)
Istina (Jovan 1,14.)
Svedok (Isaija 55,4.)
Reč (Jovan 1,1.)
Reč Božija (Otkrivenje 19,13.)

Obratite pažnju na to koliko je mnogo u ovim opisima Isusa zapravo Očevog svedočenja kao, na primer, u Mateju 3,17; 17,5; zatim u Jovanu 8,18; onda svedočenja Jovana Krstitelja u Jovanu 1,34; svedočenja apostolâ u brojnim stihovima; pa čak i svedočenja zlih duhova u Mateju 8,29; Marku 1,24 i 3,11; Luki 4,41 i u Delima 19,15.
Trebalo bi da je do sada jasno da pitanje o tome šta neko misli o Hristu ima najviši značaj. Ako neko veruje u Hrista, drugačijeg od onog koji je tako detaljno opisan u Svetom pismu, onda je jasno da je taj drugi Hristos lažan.

Isusovo Božansko poreklo
Kada čitamo šta je sve Isus rekao, jasno je da je on izjavljivao one stvari koje niko manji od Boga ne bi mogao legitimno da kaže. Govorio je o ’svojim anđelima’ (Matej 13,41), ’svom Carstvu’ (Luka 12,8-9; 15,10), ’svom Ocu’, ’svojoj sili da oprosti grehe’ (Marko 2,5), svojoj ulozi kao ’gospodara subote’ (Marko 2,27-28), o svom statusu kao jednog sa Ocem (Jovan 10,30), o svom viđanju i poznavanju Oca (Jovan 14,7-9), o svom pra-postojanju (Jovan 8,58), i čak je upotrebio ’Ja sam’ iz Izlaska 3,14-15 kako bi opisao sebe.
Njegovi neprijatelji, fariseji, svakako su znali šta je Isus mislio ovom izjavom u Jovanu, 8. poglavlje, jer su pokušali da ga kamenuju zbog bogohuljenja. Matej 26 izveštava da je na svom suđenju, kada je prvosveštenik zatražio od Isusa da se zakune u to da li je ili nije on Hristos Sin Božiji, Isus dao jasnu izjavu o svom božanstvu. Judejima je to bilo bogohuljenje zato što je Isus izjavio ono što je samo Bog mogao da izjavi.
Isus je prihvatio Tominu izjavu da je Bog i ništa nije učinio da svoje učenike odvrati od takvog mišljenja (Jovan 20,28). Isus je, isto tako, tvrdio da ima silu života nad smrću, silu koja pripada samo Bogu. U Jovanu 5,21 i Jovanu 11,25 njegove izjave o njegovom božanskom poreklu su jasne.
Apostol Jovan se u svom Evanđelju u potpunosti slaže sa Isusovim izjavama da je Bog. U svom uvodnom tekstu Evanđelja, on to jasno izjavljuje: ’U početku beše Reč, i Reč beše sa Bogom, i Reč beše Bog’. U stvari, redosled reči na grčkom pokazuje da je Jovan Isusovo božanstvo prikazao na veoma snažan način. Jovan je ovako rekao: ’Božansko (ili Bog) je Reč’. Kroz čitavo Evanđelje, Jovan potvrđuje i obrađuje ovu ideju – da je Isus Bog.
Pavle takođe potvrđuje da je Isus Bog. U Kološanima 1,15-20 Pavle to jasno iskazuje. U 19. stihu, Pavle izjavljuje: ’Jer je bila Božija volja da u njemu bude sva punina...’. U Kološanima 2,9 Pavle kaže skoro istovetnu stvar. Pavle isto tako govori o Isusu kao o Sudiji živima i mrtvima, iako je bio sasvim svestan da Joilo 3,12 u toj ulozi govori o Jehovi.
U Filipljanima 2, Pavle ponovo naglašava Hristovo božanstvo, i ova interpretacija može da se dokaže.
U Poslanici Jevrejima jasno se naglašava da je Isus Bog, u 1,8 se čak i citira iz Psalma 45,6 gde je o Sinu isto tako govoreno kao o Bogu.

Rezultati greha i veličina greha
Svo Sveto pismo insistira na tome da je greh u koji je čovek pao izuzetno ozbiljna stvar koja sa sobom donosi smrtno ozbiljne i teške posledice.
Greh je u potpunosti promenio odnos između Boga i čoveka, jer je čovek sada bio povezan sa nečim što je Bog mrzeo. Čovek je sada u neprijateljstvu sa Bogom, a Bog je ljut zbog greha.
Čovek je izgubio naklonost u Božijim očima, optužen je i zaslužuje kaznu. Greh je sa sobom doneo kaznu i tu uzajamnost. Greh je doneo smrt, i fizičku i duhovnu, i trenutnu odvojenost od Boga. Sada je smrt postala večna, smrt je postala trajna, i predstavljala je realnu mogućnost za čoveka.
Grešni čovek se pretvorio u roba. On je sada imao slobodu samo da čini greh, ali ne i da od greha pobegne i potraži Boga. Čovek nije bio voljan da se suoči sa stvarnošću i stalno je pronalazio načine da nekako prikrije realnost svoje patnje i smrti. On je čak negirao i stvarnost greha i neprestano je tražio izvinjenja i objašnjenja, prebacujući odgovornost bilo gde osim na sebe. Njegovo srce je postalo prevarno i očajnički pokvareno. Vidi o ovome u Knjizi proroka Jeremije 17,9 gde je prorok naglasio da je čovek imao tako prevarno srce da je čak varao i samoga sebe.
Greh je čoveka učinio toliko neosetljivim da mu je srce otvrdnulo, a savest obamrla (1. Timoteju 4,2; Rimljanima 1,21). Čovek je bio okrenut samo sebi, i bio je kao uzburkano i valovito more, uvek nemirno i bez odmora. Tu nije bilo ljubavi i sreće.
Greh je uticao na sve ljude bez izuzetka, a njegovo postojanje proizvodilo je sve više zloće i pokvarenosti (Postanje 8,21).
Najgore od svega jeste da je greh takva duhovna bolest da je čovek stekao unutrašnju naklonost ka činjenju zla. To je uticalo na čitavu osobu i telo, a razmišljanje i um su bili time obavijeni. Čak i kad su činjena neka dobra dela, žaoka greha i prateći neodgovarajući motivi su bili tu. Grešnik nikada nije mogao sebe da oslobodi. Tako je čovek bio u nemogućnosti da čini stvarno dobra dela kako bi sebe mogao da opravda pred Bogom. Greh je čoveka radikalno promenio.
Nije onda čudo što je Bog morao da dela kroz svoga Sina koji je jedini bio u stanju da se pozabavi ovim radikalnim, intenzivnim stanjem izgubljenosti u koje je čovek pao.
Sada možemo da vidimo zašto je Hristos morao da bude Bog, jer je samo Bog mogao da ima stvarno znanje o sebi, i da tako razume šta znači svetost, kao i šta je greh učinio, i onda da bude toliko poseban i vredan ne samo da razume šta treba da se učini, već on da bude taj koji će čak platiti cenu. Samo je Bog mogao da razume šta je Bog, taj nepristupačni i potpuno čisti Bog, tražio.
Žrtva je morala da bude smrt koja bi bila dovoljna za sve grešnike koji su ikada živeli, i koja bi mogla da plati cenu uklanjanja beskrajno jezive stvari što je greh predstavljao Bogu. Samo je Hristos, Sin Božiji, bio u stanju da nas otkupi.
Pomiriti čoveka i Boga i ujediniti čoveka i Boga preko provalije koja ih razdvaja nije mogao da bude posao tek pukog stvorenog anđela. Iz tog razloga mi potvrđujemo da je Isus zaista bio Bog, u potpunosti sposoban za to i zato odgovarajući da od nas primi slavljenje, kao i onaj koji zaslužuje naše hvale i obožavanje.

Isusovo prapostojanje
Ovde naglašavamo da postoje tekstovi koji govore o životu Sina pre nego što je svet stvoren. Jovan 3,17; Rimljanima 8,3; Galatima 4,4 i drugi biblijski tekstovi kažu nam da je Bog poslao svog Sina, što pretpostavlja da je Sin morao da bude sa Ocem pre nego što se rodio na zemlji.
U Filipljanima 2,6-11 Pavle govori o Isusu kao o božanskoj osobi koja postoji u Božijem obliku i koja je jednaka Bogu. Isus se odrekao svog života i privilegija u nebu i zauzvrat je na sebe uzeo obličje roba. Primetite da je čak i tada Sin Božiji bio nazivan Emanuel (Bog je sa nama) i bio je opisan kao sveti.
Isus, smatrajući sebe jednim sa Ocem, rekao je u Jovanu 8,58 da je postojao pre nego što je Avraam živeo. U Jovanu 3 se kaže da niko nije uznesen na nebo osim Onoga koji je sišao sa neba. To je učinio samo Sin Čovečiji. Isusovo prapostojanje sa Ocem omogućilo mu je da nam objavi Oca, jer je on bio sa Ocem (Jovan 1,18).
Zato je za nas veoma važno da shvatimo da je Isus bio jedinstven i da, kada je rođen, nije stvoren novi život. Ono što se zaista dogodilo jeste da je Isus na sebe uzeo ljudsko telo, odrastao je u čoveka, bio je iskušavan stvarima uobičajenim za čoveka, a opet nije zgrešio. Isus je oduvek postojao, on nema početak kao što nema ni kraj. Zato on može da nosi titulu koju i Otac nosi isto tako, da je on Alfa i Omega.

Njegova misija
Kada je postao čovek da bi učestvovao u našoj ljudskosti, Isus je na sebe uzeo ulogu koju su proroci nazivali ’Sluga Jahvin’. Delo Slugino je opisano u Knjizi proroka Isaije gde prorok govori o onome koji je došao u potpunoj poslušnosti prema Bogu i koji je činio svoje delo u potpunoj zavisnosti prema Bogu. Isaija, u mnogo poglavlja, a posebno u 53. poglavlju, govori o onome koji je došao da položi svoj život kao otkup za mnoge. Ova slika koju nam Sluga daje predstavlja izvrstan pogled na Isusovu psihologiju i sledstveno tome dobar je vodič u pitanjima o tome kako treba da živimo i ko treba da nas vodi. Vidi o tome 1. Petrovu 2,21-25 i Matej 12,18-21.
Zbog toga što je prihvatio ulogu Jahvinog Sluge, Isusovo omiljeno zvanje bilo je Sin Čovečiji.
I mada mi o Isusu mislimo kao o Mesiji, o Pomazaniku, Isus je retko kad to rekao za sebe. Isus nikada nije rekao za sebe da je Sin Davidov, ili Car. Međutim, mnoge stvari koje je učinio jasno naznačavaju da su sva ova zvanja zaista njegova.
Na umu moramo da imamo i činjenicu da je Isus bio mudar. On je veoma dobro znao da Judeji nestrpljivo očekuju vreme kada će doći i nastati Božije carstvo. On je znao da oni znaju da će to vreme nastati kada Božiji lični predstavnik dođe kao Car, pomazan od Boga, i očito da je potomak iz Davidovog plemena. Oni su verno čekali na vladara koji će trajno promeniti politički sistem, isterati i potčiniti Rimljane, uništiti njihove druge neprijatelje i koji će od Izraela načiniti dominantnu političku, ekonomsku, vojnu, intelektualnu i duhovnu silu u svetu.
Isusov koncept Mesije i Jahvinog Sluge je bio toliko radikalno drugačiji od vojnog i političkog vođe koga su Judeji očekivali, da je Isus imao dosta problema kako bi se uverio da su ljudi razumeli duhovnu prirodu njegovog dela. Ali, čak su i njegovi najbliži sledbenici imali velikih teškoća da razumeju i shvate duhovnu prirodu njegove misije.
Isus je želeo da ljudi razumeju da je Mesija, ili Jahvin Sluga, došao od Oca kako bi učinio posebno delo. On je došao kao Pomazanik, od Oca, kako bi propatio, bio odbačen, i umro kao žrtva da bi omogućio oproštenje greha, obnovio zajednicu između Boga i čoveka, okončao čovekovu pobunu, i sa sobom doneo Carstvo Božije.
Isusova ličnost i priroda, budući da je bio potpuno Bog i potpuno čovek, bili su savršeni za njegovu misiju.
Njemu je dato da obavi zadatak, a ovaj zadatak je u potpunosti opisan u Bibliji – da bude Prorok, Sveštenik i Car.
Isus je došao da objavi Oca i da ljudima objavi kakav je Otac i šta on zaista želi od ljudi. On je objavio Radosnu vest ali je isto tako objavio i poruku o osudi za one koji ga ne prihvate. Došao je kao svetlost svetu kako bi ljudima pokazao šta je istina.
Ovaj period njegovog života na zemlji naziva se period Hristovog poniženja, jer se on odrekao ogromne količine časti, slave, sile i položaja sa Ocem, i dobrovoljno je potčinio svoju sposobnost da nezavisno ispoljava svoju božansku silu. Umesto toga, u njemu se u potpunosti naselio Sveti Duh i svoje delo je činio pod njegovom silom u potpunoj poslušnosti Očevim željama. Krunski čin njegovog poniženja bila je njegova smrt iako on nije počinio nikakav greh. U stvari, on je bio pogubljen kao običan kriminalac, rugali su mu se, vikali na njega, podrugivali su mu se, patio je od gladi, žeđi, bio je izdan i napušten od onih koji su mu bili najbliži, i umirao je razočaran, obeshrabren i uznemiren do te mere da mi to nikada ne možemo da razumemo u potpunosti.

Zašto Isusova ljudskost?
Ovo nas dovodi do najvažnijeg i suštinskog pitanja u vezi sa Isusom, do njegove ljudskosti. Kako je Bog mogao da premosti užasnu duhovnu i moralnu provaliju koju je prouzrokovao greh u čoveku? Čovek nije bio u stanju da zatvori tu razvalinu zato što je on bio u neprijateljstvu sa Bogom, bio je u strahu od Boga, i u svojoj snazi nije mogao da preživi nijedan stvarni susret sa Bogom. U svakom slučaju, Bog je toliko iznad ljudi da čovek svojim snagama nije čak mogao Boga ni da upozna.
Bog je morao da pronađe način da obnovi zajedništvo između sebe i čoveka, na taj način što će rešiti pitanje greha u čoveku. Način na koji je Bog razrešio ovaj problem bio je da Isus, njegov Sin, postane čovek, zaista jedan od nas, tako da su njegovo Božanstvo i ljudskost spojeni u jedno. Jer da bi smrt Hristova bila validna žrtva umesto čoveka, on je morao da bude pravo ljudsko biće, a da bi njegova smrt bila efikasna u svojoj obuhvatnosti, on je morao da bude pravi Bog.
Isus je morao da prođe kroz sve ispite, iskušenja i borbe ljudskog bića kako bi bio u stanju da predstavlja čoveka, i da zastupa za čoveka sa potpunom istinitošću svog zastupanja kako bi nas u potpunosti razumeo i imao za nas razumevanja.
Biblija sasvim jasno govori o tome da je Isus bio potpuno i sasvim ljudsko biće, baš kao što je to bilo ko od nas. Bio je začet u majčinoj utrobi i hranio se kroz pupčanu vrpcu, baš kao što se tako hrani svako dete. Razlika kod Isusa je što nijedan muškarac nije imao ništa sa Marijom. Ali, od vremena od kada je Marija začela od Duha Svetoga, Isusov razvoj je bio onakav kakav je bio kod svih nas. Imao je normalno rođenje, odrastao je, rastao je u visinu i jačao je kako je vreme prolazilo. Sveto pismo u Luki 2,52 kaže da je napredovao u ’mudrosti i rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi’.
Sveto pismo nam kaže da je Isus osećao glad, žeđ, umor, bol, frustraciju, da je voleo, da je bio žalostan, da je imao problema, da je plakao i da je zapravo iskusio sva naša osećanja.
Apostol Jovan, u 1. Jovanovoj 1,1 jasno kaže da su ga videli svojim očima, da su ga posmatrali, da su ga dodirivali znajući da je to reč života. Drugim rečima, Isus je bio u potpunosti ljudsko biće. Jovan je jasno rekao da je anti-Hristos onaj koji kaže da Isus nije bio u potpunosti čovek. Vidi o ovome Jovan 1,14 i 1. Jovanova 4,2-3.
Pitanje ljudskog i božanskog u Isusu je teško razumeti. To nam, u stvari, govori da je Isus, kao Bog, sa svojim osobinama beskrajnog znanja, sile i sposobnosti bio u isto vreme čovek ograničen u mnogim stvarima.
Sveto pismo je o tome sasvim jasno da je Isus imao ove dve prirode, ali da je bio jedna osoba/čovek bez ikakvog opterećenja ili kontradiktornosti u sebi. Otkupljujuće Isusovo delo zahtevalo je da je on istovremeno i Bog i čovek. Njegovo delo otkupljenja i raspeća postavljeni su zajedno sa njegovim vaskrsenjem i carskim položajem. On je uvek delovao kao jedna osoba.
Isus je preuzeo ljudske osobine a da se nije odrekao svojih božanskih osobina, i on nikada nije prestao da bude Bog, kako je jasno rečeno u Poslanici Kološanima 2,9. Njegovo pražnjenje samog sebe ne može da se odvoji od njegovog uzimanja oblika sluge na sebe, jer se očito dogodilo da se on odrekao svoje jednakosti sa Bogom, i u svojoj ulozi posle otelotvorenja on je bio potčinjen Ocu. Isus je ovo morao da učini kako bi mogao da objavi Oca i otkupi čoveka. On je dobrovoljno prihvatio ograničenje na upotrebu svojih božanskih osobina onda kada je pridodao svoju ljudsku prirodu, ali on nije izgubio svoju božansku prirodu.
Kada je bio čovek na zemlji, Isus je svojim ljudskim telom bio ograničen u ispoljavanju svojih božanskih moći. On je i dalje sve znao i imao je svu silu, ali je delovao pod silom Duha Svetoga i to tako da je to bilo odgovarajuće tom telu i njegovom razvoju do one mere koja je bila neophodna da obavi svoj zadatak kao Prorok, Učitelj, Otkupitelj i Objavitelj Boga, i to na takav način da su ljudi oko njega to mogli da razumeju. Čak i sa ovim ograničenjem, njegovi učenici su imali velikih teškoća da razumeju ko je on bio i šta je bila njegova poruka.
Još od vremena apostolâ i ranih crkvenih otaca bilo je mnogo jeresi u vezi sa Isusovom ličnošću. Kroz vekove je samo manjina održala istinitost vere. I danas dolazi do ponovnog javljanja ovih starih jeresi koje su se nekako vratile u glavne tokove hrišćanstva. Zbunjujuća probuđenja i nove objave sa starim jeresima dovele su do masovnog egzodusa od istine Svetog pisma i došlo je do napuštanja ’evanđelja koje nam je jednom predato’.
Neka odricanja, na primer, su :
1. Da je Hristos bio potpuno Bog,
2. Da je Hristos bio stvarno Bog,
3. Da je Hristos bio stvarno čovek,
4. Da je Hristos bio potpuno čovek.
5. Da je Hristos bio jedna osoba – neki smatraju da je Isus čovek postao božanstvo u nekom trenutku posle rođenja, verovatno u času njegovog krštenja; drugi opet smatraju da je Isus bio podeljen u dve različite osobe.
6. Da dve prirode nisu bile zaista dve prirode već jedna priroda ili više priroda, tako komplikujući stvar o Isusovom jedinstvu, integritetu i odvojenosti dve prirode.

Uzvisivanje Isusa Hrista
Konačna i najgora stvar koju greh može da učini jeste da ubije.
Isusovo vaskrsenje označava kraj Isusovog poniženja, jer se pokazalo da smrt ne može da ga zadrži. Smrt i sile zla bile su javno pobeđene, ponižene i pokazalo se da su slabije nego što su tvrdile. Ovo je zapravo za njih bilo podsmehivanje.
Isus je pobedio i pokazao svoju silu kojom je uklonio prokletstvo na čoveku. Pošto je završio svoje delo na zemlji, Isus je otišao da zauzme svoj položaj sa desne strane Ocu, da bi ponovo primio slavu i obožavanje od anđela u nebu.
Sada je Bog-Čovek u potpunosti preuzeo položaj Posrednika između Boga i čoveka. Vidi o ovome 1. Timotejevu 2,5 i Jovan 14,2-3.
Isusov položaj sa desne strane Ocu nije značio da Isus više nema šta da učini. Njegova uloga kao posrednika uključuje delo zastupanja kod Oca, a u ime njegove braće (Jevrejima 7,25).
Isusovo delo isto tako uključuje pripremu mesta za nas, što je prema svim naznakama osnivanje Novog Jerusalima.

Isusovo sveštenstvo
Hristovo delo posle vaznesenja proističe iz njegove uloge Velikog prvosveštenika, uloge koja je detaljno opisana u Poslanici Jevrejima.
Ovo prvosveštenstvo je više od levitskog sveštenstva i čoveku dopušta da ima pristup Bogu zato što je Isus učinio žrtvu na krstu.
Ovaj Prvosveštenik je imao neuništivi život. Njegovo sveštenstvo je zasnovano na božanskom savezu, kako je to zapisano u Psalmu 110,4.
Zbog ovog božanskog saveza, Isus Hristos je garant boljeg i superiornijeg novog zaveta. Ovaj položaj nam osigurava da je novi poredak koji je ustanovljen bolji od starog i trajan.
Isus je Prvosveštenik Novog zaveta koji predstavlja grešnog čoveka u prisutnosti Boga na nebesima, pošto je jednom za svagda učinio žrtvu koja je bila dovoljna da plati za sve grehe ljudskog roda.
Njegov narod je zato narod svetih kroz žrtvu Isusovog tela i posvećen je njime (Jevrejima 10,8-10). Tako Isus ostaje zauvek i obezbeđuje da mi imamo trajan pristup Ocu kroz njega, i da šta god da nam se dogodi na zemlji, on je tamo da sve objasni Ocu i da se postara da smo opravdani, odnosno da smo pred Ocem u ispravnom stanju.
Pošto se Isus vazneo na položaj moći, on može da spase u potpunosti, i niko ne treba da se plaši da Isus neće uspeti da spase one koji dođu k njemu.
Isus se nalazi na položaju moći i zastupa za one koji Bogu dođu kroz njega, i na taj način osigurava da će se svaki vernik, koji mu dođe u istini, održati.
Tako Isus neprestano dela u naše ime. On će nastaviti to da čini sve do dana kada će se vratiti na zemlju da on sâm preuzme one koji mu pripadaju i da ih zauvek održi u svojoj prisutnosti.
Zaključak
Jasno je da je Isus došao da zajedno povede Jevreje i ne-Jevreje u carstvo. Otac se odrekao mnogo čega kako bi Isus došao da spase čoveka. Isus se sâm odrekao mnogo čega kako bi postao čovek i postao naš Spasitelj. On je naš savršeni uzor, kao i naša jedina nada na večni život.
Isus nas je pozvao da budemo njegovi učenici, što je položaj ozbiljne i potpune predanosti, gde je Bog u centru, referentna tačka i standard života. Isus je po definiciji Gospod spasenim i opravdanim osobama.
Titule koje Isus ima pokazuju njegovu najvišu vrednost Božijeg Sina, njegovo savršeno i veličanstveno delo Mesije i Spasitelja i njegov najpoštovaniji i najuzvišeniji položaj kao Gospoda. One jasno pokazuju da je Bog Otac delovao kako bi spasao svet i kako bi sudio svetu. One pokazuju da je Isus jedno sa Bogom i najviše vredan sveg slavljenja koje samo Bog prima.
Prestanimo sada da slavimo lažnog Isusa i hajde da proslavljamo samo istinitog Boga i istinitog Hrista, i pored ogromnih smetnji koje ovaj svet upućuje. Upamtimo da mi imamo Jednog Boga i Jednog Gospoda Isusa Hrista.