OSNOVE NASEG VEROVANJA 9 - CRKVA

Lekcija 9
CRKVA

Verovanje: Verujemo da Crkvu Božiju čine svi vernici okupljeni Duhom Svetim u jedno telo, kome je glava Hristos. Verujemo da je pomesna (lokalna) crkva zajednica vernika koji su se organizovali u zavetni odnos radi slavljenja, zajedništva i službe, da bi praktikovali i propovedali zajednička ubeđenja, dok rastu u blagodati i poznanju našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. Verujemo u sveštenstvo svih vernika i autonomiju pomesne crkve, dok zajedno radimo jedni sa drugima radi boljeg svedočanstva.

Stihovi za proučavanje: Matej 16,13-20; Dela 2,41-47; Rimljanima 12,4-5 i 15,5-7; 1. Korinćanima 12,12-13; Efescima 2,19-22; 4,11-16; Kološanima 1,18; Jevrejima 10,23-25.

UVOD
Mi smo sada u fazi gde počinjemo da se usmeravamo na činjenicu da jednom kada je osoba spasena, i kada je iskusila nanovo rođenje, njen život prestaje da bude individualno pitanje, već sada umesto toga ona je u životu gde više nije sama ni na bilo koji način.
To znači da obraćeni pojedinci sada pripadaju grupi vernih, da su pomireni i postavljeni u zajednicu ne samo sa Bogom Ocem, Bogom Sinom i Bogom Svetim Duhom, već i u zajednicu sa vernima. Ovaj novi odnos sa vernicima je ono što nazivamo Crkvom, i to nas sada dovodi do potpuno nove oblasti hrišćanskog života.
Reč 'crkva' je u prevodu iz grčkog jezika i znači 'skupština' ili 'okupljanje'. Reč koja je upotrebljena u Bibliji nikada se ne odnosi na zgradu već na naročitu lokalnu zajednicu hrišćana.
Ova reč je korišćena i od strane Judeja da označi 'zajednicu' Izraela koja je formalno bila uspostavljena na Sinajskoj gori i koja se godišnje okupljala prilikom praznika. 'Zajednica' se tako odnosila na Izrael koji je Bog okupio a njime su vladali ljudi koje je On vodio.
Reč koja znači 'skupštinu' ili 'crkvu' je jedna od dve glavne reči koja je isto tako korišćena i kod Judeja da govori o Ljudima Božijim. Druga reč koja je korišćena jeste reč 'sinagoga'.
Moramo da zapamtimo da se 'Crkva' u početku sastojala samo od Judeja, a oni su, bez obzira da li su govorili grčki ili su bili verujući ne-Judeji, Crkvu posmatrali ukorenjeni u Starom zavetu, verujući da su i oni deo naroda koje je Bog imenovao u Starom zavetu.
U crkvi su slobodno tumačili Stari zavet jer je to bilo Sveto pismo za njih. Oni su starozavetne slike primenjivali na sebe, objašnjavajući svoj status onako kako je to učinjeno u 1. Petrovoj 2,6-10. Oni su sebe smatrali upisanim u maslinovo drvo Izraela, u pravo maslinovo drvo, sebe su nazivali Avraamovom decom i u potpunosti su iščekivali sva obećanja data Izraelu kao da će se ispuniti i njima.
Rana crkva je verovala da je Isus Mesija koga je judejska nacija tako dugo očekivala. Isusovi lični sledbenici i učenici su svi bili Judeji i Isusova služba je bila uglavnom okrenuta ka izraelskoj naciji, privlačeći iz nje one ljude koji će uskoro biti osnova crkve, i misionari za nov narod koji će prići njegovom carstvu.
Stoga je potpuno jasno da je Božiji narod bio i da je i dalje u odnosu prema Bogu i to na jedan poseban način. U Izraelu i u crkvi koju su osnovali apostoli mi vidimo da ima Božijih naročitih ljudi i Božijih posebnih saradnika. Tu se nalazi Božija prisutnost i aktivnost i Bog je delovao u svetu samo kroz ovo oruđe.
Tako vidimo da Sveto pismo prikazuje Izrael kao odvojen od sveta, drugačiji, i osnovan sa namerom da promeni svet.
Na isti način je crkva smatrana za Božiji narod kome je dato evanđelje, radosna vest o spasenju. Iako je odvojena od sveta, njena misija je da pomiri svet sa Bogom i da pomogne svetu da poveruje u Boga.
Neki ljudi su verovali da svet može da dođe Bogu na mnogo načina i pomoću raznih struktura. Ali, Sveto pismo govori da je Bog imao dobrih razloga kada je osnovao Izrael i kada je osnovao Crkvu.
Zajednice Božijeg naroda treba, dakle, ozbiljno da prouče istoriju naroda koji je Bog stvorio, da istraže sve stvari, dobre i loše isto tako, koje je Božiji narod počinio. Moraju da razumeju stvarnost situacije u kojoj se nalaze.
Uvek je postojao jedan narod Božiji i uvek će biti jedan narod Božiji. Izrael je uvek bio zenica Božijeg oka a tako se smatra i za Crkvu. Sveto pismo nam je objavilo da su svi u narodu Božijem dovedeni da budu zajedno po Sinu Božijem Isusu Hristu.
Ne može se previše naglasiti da reč 'Crkva' stvarno znači 'pripadajući Bogu'. Crkva je tako koncentrisana oko zajednice sa Bogom kroz Isusa Hrista. U samom centru su Isusove zapovesti i aktivnosti koje proističu iz njegovih želja.
Isto tako, treba da zapamtimo da je naglasak u značenju reči na lokalnoj zajednici vernika, bez obzira da li se okupljaju u gradu, ili po kućama, ili u većoj oblasti. Neka određena lokalna grupa se ne smatra kao deo cele Crkve, već se svaka grupa u svakom mestu smatra za celu Crkvu. Crkva nije zbir pojedinačnih lokalnih grupa. Svaka grupa, bez obzira kako mala, predstavlja celu Crkvu.
Tako crkva ima univerzalnu prirodu. Može da bude tamo gde su dvoje ili troje okupljeni zajedno u Isusovo ime, ali, bez obzira na broj ljudi, smatra se da je Crkva prisutna u celini, u potpunosti.
U studiji koja sledi pogledaćemo nekoliko slika koje su upotrebljene da se opiše Crkva. Isto tako, pogledaćemo odnose između Crkve i Carstva Božijeg, Crkve i Izraela, funkicije Crkve, biblijska uputstva i praksu u rukovođenju Crkvom, i videćemo šta možemo da naučimo ako posmatramo određene crkve.
Biblijske slike koje su upotrebljene da opišu Crkvu do u detalja nam govore o tome šta je priroda Crkve, kako Bog vidi crkvu i kako crkva treba da funkcioniše u svetu.
Najvažnija slika Crkve je njen opis kao tela Hristovog. Pavle u Rimljanima 12 govori o apsolutnoj neophodnosti svetosti, o odbijanju vrednosti ovoga sveta, i o posvećenoj službi Bogu. Ovo će dovesti do poniznosti i odbacivanja samouzdizanja i ponosa. Onda Pavle daje objašnjenje zašto vernici treba da imaju ovakav stav jedni prema drugima.
Stihovi 4 i 5 naglašavaju činjenicu da kao što telo ima mnogo delova, ali je i dalje jedno telo, tako ima mnogo vernika, ali je samo jedno telo. Najvažnije je da je jedno telo u Hristu, i da je svaki vernik, budući u Hristu, u zajednici sa svakim drugim članom/delom tela. Kada je Pavle uspostavio osnovu, onda on dalje raspravlja pitanje duhovnih darova, i pokazuje kako i zašto Sveti Duh daje ove darove.
U 1. Korinćanima 12,27 Pavle ponovo raspravlja o tome kako vernici treba da žive i onda se pokreće pitanje duhovnih darova. U raspravi o jednistvu vernika, on ponovo raspravlja duhovne darove detaljno, i sasvim jasno prikazuje da su vernici, Crkva, telo Hristovo, a članovi su bili pojedinačni delovi/udovi tog tela.
Ova slika vernika kao delova tela Hristovog naglašava da se svi koji su spaseni nalaze u zajednici sa Hristom.
Hristos je glava telu (Kološanima 1,18) a svaki vernik je pojedinačni deo tela. Delovi tela su pod kontrolom i vođstvom Glave, koja ima sav autoritet i silu. Vidi Kološanima 2,9-10.
Ova slika takođe naglašava činjenicu da svi oni koji su u telu Hristovom su povezani jedni sa drugim. U tom smislu, znači, ne postoji čisto ličan, pojedinačan odnos sa Hristom. Usamljeni, izolovani i monaški tip hrišćanskog života nije idealna ili preporučena forma hrišćanskog života. Svaki vernik je povezan i zavisi od drugih hrišćana. Vidi 1. Korinćanima 12,12.
Darovi koji su dati pojedinačnim vernicima nisu, dakle, dati za njihovo lično zadovoljstvo, već su za podizanje Tela Hristovog, i za izgradnju tela tako da dođe do pune zrelosti.
Kako članovi pripadaju jednom telu koje ima jedan cilj i jednu nameru, i vođeno je jednom Glavom, onda ne bi trebalo da bude odvajanja, takmičenja, neprijateljstva i unutrašnje borbe, već samo savršena koordinacija i saradnja.
Efescima 2,21 i 4,11-16 naglašavaju ovaj blizak odnos ljubavi i svetosti. Galatima 6,1-2 tako pozivaju vernike da budu aktivni u obnavljanju onih koji su zgrešili, i da nose teškoće jedni drugima.
Mora da postoji iskreno zajedništvo i briga za druge i njihove probleme. Vidi 1. Korinćanima 12, Efescima 4 i 1. Petrova 2,5.
U ovom smislu postoji još jedna slika. Crkva se poredi sa zgradom. Vidi Matej 16,18; 1. Korinćanima 3,10 i 1. Petrovu 2,5 među mnogim drugim odlomcima.
Vernici, članovi Crkve, mogu tako da cene i vide jedni druge kao hramove Svetog Duha. Sveti Duh obitava u Crkvi i vernicima i daje život. Vidi 1. Korinćanima 3,16-17; 6,9; 2. Korinćanima 6,16 i Efescima 2,20-22.
Duh zahteva svetost u životu jer Bog jedino može da obitava u svetlosti. Svetlost i svetost koji pripadaju Božijem Hramu moraju se videti u verniku i u Crkvi. Ako se plod Duha ne nalazi tamo (Galatima 5,22-23), onda nema ni prave Crkve.
Primetite da sve ovo proističe iz činjenice da su vernici sada Božiji narod. Ovo je moćna slika Crkve. Vidi 2. Korinćanima 6,16.
Bog je odabrao svoj narod u Starom zavetu i on je odabrao svoj narod u Novom zavetu. Vidi Izlazak (2. Mojsijeva) 15,13-16; Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 32,9-10; Osiju 1,9-10; 2,23; 1. Solunjanima 1,4; 2. Solunjanima 2,13-14; Rimljanima 9,24-26.
Ljudi su odabrani, stvoreni i usvojeni od strane Boga, i on ih stoga voli, štiti i vodi. Stoga ne treba da postoji podeljena lojalnost. Božiji narod je u zavetnom odnosu sa njim, i stoga čistota, svetost i poslušnost Njemu i Njegovoj Reči logično slede.
Odnos između vernika i Hrista je toliko blizak da vidimo ovu divnu sliku da je Isus čokot a da je njegov narod loza. Vidi Jovan 15,1-11. Ovde se nastavlja ta ideja da je Izrael bio Jahveov vinograd i da se on o njemu brinuo i nežno ga obrađivao. Sada su svi vernici loze u Hristu.
Još nekoliko slika dalje prikazuju koliko su vredni oni koji se nazivaju narodom Božijim, a tako se nazivaju zato što su u zavetnom odnosu sa Bogom.
Oni su opisani kao 'zenica Božijeg oka' – Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 32,10 i Zaharije 2,8. Oni su isto tako opisani i kao 'kruna slave' i carski dragulj (Isaija 62,3 i Zaharija 9,16). Vidi i Malahiju 3,17 gde je Izrael opisan kao Božiji dragulji. Slična slika se pojavljuje i u Novom zavetu.
Crkva je isto tako opisana i kao 'Hristova mlada'. Vidi Isaiju 62,5; Rimljane 7,4; 2. Korinćanima 11,2; Otkrivenje 19,7; 21,2 i 22,17. Isus je često sebe prikazivao kao mladoženju, ženika. Vidi Mateju 9,15; 25,1-7; i Jovana 3,29.
Još jedan lepa i mnogo govoreća slika je ona Izraela i Crkve kao Božije porodice. Vidi Isaiju 63,16; Osiju 11,1; Jovana 1,12; Rimljanima 8,15; 2. Korinćanima 6,18 i Galatima 4,5-6. Postoje određene važne stvari koje su povezane sa porodičnim statusom.
Vernici se nazivaju Decom Božijom (Matej 5,9; Luka 20,36; Rimljanima 8,16-21; 9,26; 1. Jovanovu 3,10), Sinovima Božijim (Jovan 1,12; Rimljanima 8,14; Filipljanima 2,15; Galatima 4,7), Sinovima Svetlosti (Luka 16,8; Jovan 12,36; Efescima 5,8; 1. Solunjanima 5,5) i Naslednicima Božijim (Rimljanima 8,17, Galatima 3,29, Jevrejima 6,17).
Veoma utešna ali ne laskava slika vernika i Crkve je ona Stada Božijeg. Isaija 40,11; Zaharija 9,16; Jovan 10,12; 16,32; 1. Petrova 5,2 i mnogi drugi odlomci upoređuju vernike sa stadom, i ovo povezuju sa Isusom kao Pastirom stada.
Svakako, često je rečeno da se ovce vrlo bizarno ponašaju i imaju neobične osobine. Često je neophodno da pastir primeni disciplinarne mere i da pokaže izuzetnu strpljivost opet i ponovo.
Jedan autor, Pol Minear, kaže da u Novom zavetu postoji više od stotinu slika koje su u Novom zavetu upotrebljene kako bi prikazale Crkvu. Ovo svedoči o intenzivnom odnosu koji Bog ima sa svojim narodom i ukazuje na sveobuhvatnu prirodu obaveza Božijeg naroda prema njemu i prema svojoj braći.

Vidljiva i nevidljiva crkva
Široka priroda slika sugeriše da bi neko očekivao da bilo koja grupa koja izjavljuje da pripada telu Hristovom, i tako je u stanju da sebe naziva crkvom, da je spremna da se potčini ideji da se njihov život i delovanje upoređuju sa onim što se poučava u biblijskim slikama.
Ovo je od ključnog značaja jer je sam Isus upozorio u Paraboli o pšenici i korovu u Mateju 13,24-43 i u Paraboli o ovcama i kozama u Mateju 25,31-46 da će biti otpada, prevare i licemerstva. Druga Timotiju 2,19 nas, međutim, uverava, da Gospod poznaje one koji su njegovi. Sam Isus je izjavio da njegove ovce poznaju njegov glas.
Štagod neka grupa dakle tvrdi, mi znamo da su samo pravi vernici prihvatljivi za Boga. Puko ispovedanje ili članstvo u vidljivoj grupi nije dovoljno da od nekoga načini deo naroda Božijeg. I ne samo to, oni koji jesu narod Božiji, pokazivaće znake naroda Božijeg kao što su okupljanje jednih sa drugima kada je to moguće, i rečima i delima pokazivaće da su osetljivi i da se brinu za svoju braću, kao i za spasenje duša onih koji su nevernici.
Stoga vidljiva crkva treba da učini svaki napor da pokaže svoj odnos sa Bogom, i da pokaže da Sveti Duh obitava u njoj, tako što će pokazivati plod Duha. Prava Crkva će ispunjavati Božiju volju u sili Duha, i ciljaće da postigne čistotu i posvećenje Bogu. Strogo će slediti Božije zapovesti i mada neće biti savršena, težiće tome da unapredi svoju veru i dela, i da raste u posvećenosti.
Bog je oduvek tražio od svog naroda da veruje u njega, da se na njega osloni i da ga sluša, i da hoda sa njim. Tako je bilo u Adamovo i Evino vreme, potom kroz sve vekove, od osnivanja Izraela do Isusovog dolaska, i sve do današnjih dana.

Kada je crkva započela
Crkva, u smislu kako se manifestuje da je Carstvo Božije sa dolaskom judejskog Mesije, i njegovo uključivanje ne-Judeja u Vinograd, može se reći da je otpočela sa Pentekostom. Nema zapravo solidnih ili konačnih izjava koje bi potvrdile to, ali Matej 16,18 i 18,17 su ranije korišćeni kako bi podržali ovaj stav kao vreme kada je nastala Crkva.
Ali, kada se pogleda na jasno poučenje da je Božiji narod postojao i pre Hristovog dolaska, i kada pogledamo na velika obećanja u vezi sa njegovim dolaskom, i na blagoslove koje će taj dolazak doneti na svet, to može nekog da navede da pomisli da baš i nema neke velike podele između Božijeg naroda (pre i posle), kako bi takva interpretacija pretpostavila.
Objašnjenje Svetog pisma nije dato da predstavi uključivanje ne-Judeja u Božiji narod gurajući u stranu svu istoriju koja se do tog događaja odigrala. Sveti Duh je došao na Pedesetnicu kao ispunjenje obećanja koja su data Izraelu kao i da popravi njihovo stanje pobunjeništva. Dolazak Mesije je svakako ključni događaj za Božiji ostatak, i ne pomaže puno kada se predlažu teorije koje sugerišu da je crkva samo puko nastavljanje prisutnosti i službe Isusa Hrista na svetu.
Božiji narod je jedan narod a telo Hristovo je jedno telo. Naše naglašavanje ovde je veoma značajno jer ovo je jedini način da se izbegne krivica zbog ignorisanja Pavlovih naglašenih i emotivnih upozorenja ne-Judejima datih u Rimljanima u 11 poglavlju.

Uloga crkve
Ponovo primetite identitet Hristovih sledbenika. Ovaj identitet je orbita u kojoj se vernici kreću.
Božiji narod je posebno i potpuno u odnosu prema Hristu. Oni su u Hristu i njima je dat Duh Hristov.
On je Glava a vernici su njegovo Telo.
Oni su Božija građevina.
Oni su Hristova mlada.
Hristos je čokot a oni su loze.
Oni su Božije stado, a Hristos je pastir.
Oni su Božija porodica.
Oni su Božija deca.
Oni su Božiji izabranici.
Oni su zenica Božijeg oka.

Ove kao i preostalih više od stotinu slika pokazuju da su hrišćani jedno sa Hristom.
Stoga je njihova uloga opisana opet i ponovo u Svetom pismu. Petar to ovako opisuje: 'A vi ste izabran narod, carsko sveštenstvo, sveti narod, koji Bogu pripada, da objavite hvalu onoga koji vas je dozvao iz tame svojoj čudesnoj svetlosti'. (1. Petrova 2,9).
Sama suština uloge vernika i Crkve je stoga potpuna posvećenost svetosti i službi.
Do svetosti dolazi kada vernik i Crkva imaju novu prirodu, i kada u njima obitava i kada ih snaži Bog Duh Sveti. Plod Duha je stoga iskazan, manifestovan, u životu vernika i u životu i aktivnostima Crkve. Odnosno, tako mora da bude kod svih onih koji ispovedaju Hristovo ime. Po ovom pitanju nema kompromisa. Prisustvo ploda Duha identifikuje one koji pripadaju Bogu kao i one koji samo ispovedaju svojim usnama.
Služba se odigrava u sili Svetog Duha. Služba može da se otpočne uopšteno, kao na primer u 1. Solunjanima 5,12 i Jevrejima 13,7. Isto tako, opisana je posebno poimence ili u radu onih koji su navedeni kao:
Đakoni (1. Timotiju 3,1.7)
Starešine (1. Timotiju 4,17-20)
Pastir (Efescima 4,11)
Učitelj (1. Korinćanima 12,28)
Prorok (1. Korinćanima 12,28)
Evangelizator (Efescima 4,11)

Kao dodatak, mnogi darovi su navedeni i jasno je naznačeno da su oni dati svim vernicima onako kako Sveti Duh želi, za delo službe. Crkva je svetlo sveta, so na zemlji, i kvasac za čitavo testo. U skladu sa tim, Sveti Duh daje vernicima sposobnost da izvršavaju određene zadatke, i živi u njima kako bi ih vodio, upućivao i doveo ih do pune zrelosti.
Kao Božiji Narod, kome je podarena sposobnost da nastavi Hristovo delo, crkvi je jasno naloženo sledeće: 'Idite, zato, i načinite učenicima sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da održavaju sve što sam vam zapovedio...' (Matej 28,19-20).
Primetite da je poziv na evangelizaciju zapravo zapovest. Crkva je pod Hristovim upravljanjem i njoj je data sila i sposobnost da bude svedok po svem svetu (Dela 1,8). Hristova poruka treba da se raširi svuda bez restrikcija. Svaki vernik ima ovu obavezu i od nje se ne može pobeći.
Svaki vernik pojedinačno i Crkva kolektivno moraju, stoga, da pronose Isusovu poruku.
Isus je propovedao da je Carstvo Božije blizu, i pozivao je sve da poveruju u Evanđelje i da se pokaju (Marko 1,14-15). Ova poruka je, naravno, bila u skladu sa ispunjenjem Isaije 61,1-2 i citirana je u Luki 4,18-19.
Ovo objavljivanje 'dobre vesti' je detaljno opisano od strane apostola Pavla koji je zapisao: '...jer je ono Božija sila, na spasenje svakome koji veruje, prvo Judejinu, ali i Grku' (Rimljaniima 1,16).
Ovo evanđelje jeste objavljeno: 'Pavle, sluga Hrista Isusa, pozvan da bude apostol, izabran za Božije evanđelje, koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u svetim Pismima, i koje govori o njegovom Sinu, koji je kao čovek rođen od Davidovog semena, i koji je kroz Duha svetosti postavljen u sili za Sina Božijeg svojim vaskrsenjem iz mrtvih...' (Rimljanima 1,1-4a).
Ovo je bilo evanđelje jer je spasavalo ljude, davalo im je život i mir i uklanjalo je optužnicu smrti. Ovo evanđelje je bilo jedini način da se ljudi spasu i da postanu zajedničari u blagoslovima večnog života.
Stoga ne može biti nikakvih modifikacija, izmena ili dopuna, ovom evanđelju (Galatima 3,1-10).
Crkvi su poverene jedine 'dobre vesti' koje će ovaj svet ikada primiti.
Stoga je zadatak Crkve da zaštiti, istraje i nastavi da donosi evanđelje svakoj osobi koja je ikada živela. Vernici se spasavaju, i kako oni u svojim srcima imaju Božiju ljubav, ni oni ne žele da bilo ko propadne. Crkva mora da dela i predstavlja evanđelje carstva svim ljudima, i da naporno radi kako bi ih u to uverila.

Popravljanje vernika
Primetite da je Isus naložio vernicima da poučavaju sve ljude. Ovo uključuje i Božiji narod. Bilo je veoma važno da se oni izgrađuju i da se dovedu do pune zrelosti tako da mogu da ispune svoju misiju. Vidi Efescima 4,12-29 i 1. Korinćanima 12 i 14.
Vernici treba da budu poučeni i upućeni na takav način da oni mogu da pouče druge (Matej 28,20; 2. Timotiju 2,2). Vernici moraju da budu u stanju da podnesu račun o svojoj veri drugima. Stoga su darovi koje daje Sveti Duh i namereni da popravljaju i opremaju samu Crkvu.
Kako delo evangelizacije nastavlja sa radom, pitanje popravljanja vernika postaje sve više značajno. Ovo je zato što postoji i lažno evanđelje, i drugi Isus, koji nije onaj pravi.
Pravilno poučavanje i ispunjenje zahteva da vernici proučavaju Sveto pismo redovno za sebe, očuvaće Crkvu od velikih grešaka i jeresi. Nažalost, Crkva je veoma često slaba u ovim stvarima poučavanja prave doktrine, i ohrabrivanja proučavanja Svetog pisma lično (a ne čitanja komentara i drugih knjiga trenutno popularnih religioznih gurua). Kao ishod toga Crkva je značajno izgubila na snazi.

Slavljenje
Kao što je to bila praksa u Starom zavetu, vernici su slavili i uzvisivali Boga. Božiji narod mora da objavljuje Božiju veličinu, da ga slavi i veliča, da se fokusira na to ko je Bog i koja je njegova želja za sve stvorenje. Ova aktivnost je po sebi deo aktivnosti u procesu popravljanja (rasta) i izgrađivanja snage Crkve za njeno svedočanstvo.
U slavljenju, isto tako, Crkva pruža svedočanstvo o Božijoj sili u individualnim životima ljudi, kako vernika tako i nevernika.

Socijalna pitanja i briga za druge
Bog i njegov sin Isus brinuli su se za siromašne i one u potrebama, a Sveto pismo često naglašava da Božiji narod treba isto tako da čini (Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 10,17-19; Matej 25,31-36).
Parabola o dobrom Samarićaninu naglašava ovaj aspekt u delovanju Crkve. U stvari, praktično hrišćanstvo je test vere osobe koja ispoveda da veruje. Vidi Jakova 1 i 2 i 1. Jovanovu 3,17-18.
Jasno je da ako Crkva ne obraća pažnju na ovu zapovest i ne odražava Božiju prirodu, da će pokazati da je lažna. Crkvi je potrebno poboljšanje, pokazuje istorija. Mnogi u crkvi su učinili ogromno delo, ali mnogi drugi ignorišu ovu odgovornost.
Često ispada da Crkve koje naglašavaju nanovo rođenje i obnovljenje čine manje nego što bi trebalo, ali to uglavnom nije slučaj sa onim crkvama koje su uključene u svetsku evangelizaciju. Međutim, ukupna slika o Crkvi je samo delimično dobra.
Jasno je da su Isus i Sveto pismo crkvi dali njen zadatak. To je da propoveda evanđelje kao i da pokaže praktičnu brigu za ljude. Nije moguće napraviti podelu između ova dva zadatka i onda zanemariti jednu od komponenti. Sve Isusove zapovesti moraju da se ispune, i nije prihvatljivo da raspravljamo o tome gde treba da stavljamo naglasak, a onda da značajno zanemarimo jedan ili više naših zadataka. Crkva mora da bude fleksibilna, i kao što je to Isus činio, treba da ide tamo gde su oni koji su u potrebi. Isus nam je u tome pružio dobar primer.

Rukovođenje crkvom
Primat koji su imali apostoli izgleda da je u ranoj crkvi bio prihvaćen. Ove ljude je Isus direktno pozvao i oni predstavljaju stubove nosače dok je sam Isus ugaoni kamen. Ovi ljudi koji su poznavali i radili sa Isusom ispoljavali su opšti autoritet, i zapisano je da su oni poslali ljude da ispitaju i ako je potrebno procene razvoj događaja u Samariji (Dela 8,14). Isto tako, oni su predstavljali srž jerusalimskog saveta koji je donosio odluke o opštoj politici prema ne-Judejima (Dela 15).
Jakov, Isusov brat, uzdigao se do položaja u ranoj crkvi u Jerusalimu, i izgleda da je on delovao kao predsedavajući ili moderator na sastanku opisanom u Delima 15. Međutim, reči i poučenja uopšte koje su govorili apostoli predstavljali su osnov za poučenja u ranoj crkvi.
Đakoni su odabrani od strane zajednice kako bi se umanjio pritisak na apostole u radu koji nije bio učiteljski, ali u slučaju Stefana i Filipa Sveti Duh je odredio da oni obavljaju druge aktivnosti, drugačije od onih za koje su bili prvobitno odabrani.
Sveto pismo govori o starešinama i pastirima, prorocima i učiteljima, zajedno sa đakonima, kao o onima koji predstavljaju vođstvo Crkve. Nadareni ljudi vođeni Duhom delovali su u sladu sa svojim službama, vodili su i učestvovali u proslavljanju, a postoje pokazaelji da je u pitanju bilo kooperativno zajedničko vođstvo a ne monarhistički sistem.
U pojedinim slučajevima ljudi su birali svoje vođe a u drugim su oni bili postavljani od strane apostola ili onih koji su bili njihovi zastupnici. Izgleda da je Pavle postavljao vođe u crkvama koje je on osnovao. U nekim slučajevima su Timotej i Tit, njegovi najbliži saradnici u misijskom radu, ispunjavali Pavlov autoritet i postavljali vođe u crkvama.
U svakom slučaju, međutim, osećaj je bio da je narod, ili apostoli, u odabiranju vođa činio ono što je Bog već učinio. Vidi Dela 20,28; 1. Korinćanima 12,28 i Efescima 4,11-12. Smatrano je da je Bog odabrao vođe a da je crkva trebalo da se postara da ove vođe ispunjavaju postavljene zahteve kao zapovesti koje je postavio Isus i apostoli.
Ne postoji naročito uputstvo o tome koja je savršena rukovodeća struktura u crkvi i kako ona treba da izgleda. Ali je verovatno sigurno da se kaže da Novi zavet ne pruža ni približno sliku potpuno razvijenog sistema crkvenog rukovođenja koji postoji danas. Znamo da u modernom sistemu postoji pastir koji je na vrhu hijerarhije, koji vodi i radi sve i koji je uskoro opterećen ogromnim stresom, a to nije obrazac ni po jednom biblijskom modelu.
Moguće je da ne postoji savršen model ili sistem. Ali, u isto vreme, postoje određeni principi koji su uspostavljeni.
Prvo, Božija zajednica je imala značajnog udela u odabiru vođa, čak i kada su apostoli bili prisutni i ispoljavali svoj apostolski autoritet. Vođe su birane posle mnogo molitve i razmatranja u svetlu onih kvaliteta koje je Bog zahtevao od onih koji su dobijali autoritet. Oni koji su bili birani morali su da imaju dobru reputaciju, da budu puni mudrosti i Svetoga Duha. Nisu samo odabirani sa spiska starijih osoba u zajednici. Moralo je da se prihvati da je Sveti Duh vodio izbor, da je Duh imao nadarenu duhovnu osobu za taj zadatak i da je ta osoba bila prihvaćena od strane Duha.
Drugo, bilo je prihvatljivo da su pojedine odluke donosile zajednice i vođe iz lokalnih kongregacija. U ovom smislu mora se reći da je Sabor u Delima 15 bio sazvan i posećen od strane apostola, koji su bili nadahnuti i vođeni od strane Boga. Da li će ili neće ovaj model uvek funkcionisati i kada dominiraju ljudi nižeg statusa od apostola, pitanje je otvoreno za diskusiju.
Ali, može da se raspravlja u smislu da Božiji ljudi mogu da se okupljaju u svojim zajednicama i da donose odluke sve dok su te odluke zasnovane i vođene Svetim Duhom i Božijom Rečju. Rezultati istorijskih 'crkvenih sabora' pružaju mnogo toga što može samo da se poželi mada je mnogo dobroga već učinjeno. Uopšteno govoreći vidimo da su sabori na kraju počeli da se bave političkim pitanjima i razmatranjima a manje zahtevima koje postavlja Božija Reč. Ali je svakako moguće da se održavaju skupovi ili sabori koji su vođeni od strane Svetog Duha i Božije Reči.
Treće, Isus je uputio jaka upozorenja o onima, čak i među samim apostolima, koji su želeli da uspostave svoje vođstvo nad drugima. Isus je pozvao svoj narod da služi a ne da vlada i da ne traži položaj iznad drugih ljudi. Pročitaj Luku 22,25-27. Pavle je isto tako upozorio Korinćane u vezi sa lažnim učiteljima i lažnim apostolima čiji cilj je bio da prevare narod i da zavladaju nad njim, vodeći ga u propast. Vidi 2. Korinćanima 11,13.
I Isus i apostoli su govorili o upotrebi autoriteta od strane crkvenog tela. Vidi Matej 18,15-17, 1. Korinćanima 1,2 i 1. Korinćanima 5. Jasno je, onda, da crkveno telo odirava značajnu ulogu u održavanju svetog života jednog vernika.
Vrednost rukovođenja crkvom je očito u održavanju reda a Sveto pismo je ponudilo obrazac za to. Ovaj obrazac zahteva da pojedinci steknu autoritet pošto su, obavezno, izabrani od strane zajednice, i onda da koriste taj autoritet na unapred određeni način.
Oni koji su odabrani moraju da se prilagode standardima postavljenim u Svetom pismu, ili će njihov izbor biti u suprotnosti sa Božijom Rečju. Kada su jednom izabrani, oni moraju da se ponašaju na takav način koji se zahteva od vođa koje pripadaju Bogu, ili će pasti pod Božiju kaznu. Oni moraju da budu muškarci u kojima obitava Sveti Duh i koji ih je obdario za određene zadatke, i o tome mora da bude dokaza i u njihovom pređašnjem ponašanju, kao i u budućem.
Izgleda da nema nikakvog koncepta o našem obliku reprezentativne demokratije u Svetom pismu. Biblija insistira na tome da su svi vernici sveštenici Božiji i Hristovi. Svaka osoba je u potpunosti sposobna da direktno ode Bogu, i treba tako da bude podučena da je u stanju da odgovori na vođenje Duha.
Naše teškoće proističu iz naše nespremnosti ili nedostatka razumevanja o tome ko je narod Božiji, i šta se od njih zahteva. Imamo dokaze i upozorenja koja se nalaze u ponašanju Korintske i drugih crkava. Moramo da izbegnemo greške tih crkava.
Opšta tendencija je da se u crkvi snižava nivo istine, kako u podučavanju tako i u primeni u životu.
Poslanice crkavama u Otkrivenju Jovanovom upozoravaju o tome da ponašanje, karakter i verovanje vernika nikada ne smeju da budu u sukobu. Božija Reč je dovoljna za doktrinu i za život. Kompromisi sa svetom nikada ne smeju da se dogode, a vernici moraju da se mole da ih Bog oslobodi od eksperimentisanja sa svetom.
Traži se od nas da se čvrsto držimo Isusovog imena koje pokazuje njegovo božanstvo. Evanđelje je jedina stvar koja će nas osloboditi od greha i pružiti nam večni život. Ono je u srcu naše misije.
Ako su vernici stvarno pripremljeni da slede vođenje Duha, i da budu poslušni zapovestima u Svetim spisima, tada će crkva zadržati svoju silu i svoj zadatak obaviti izuzetno dobro.
Nažalost, istorija je pokazala da su ljudi koji su živeli posle prvog dolaska Hristovog težili ka tome da ne budu poslušni, isto kao što ni Izrael nije bio poslušan još pre. Oni teže ka tome da traže kompromise i uključuju svet u strukture koje su već osnovane.
Mi u crkvi težimo ka tome da odbacimo Pavlova upozorenja i nastavljamo da činimo kako nam drago. Pravi vernici će uvek slušati Božiji glas i okretati se od svojih grešaka. Stoga je najkritičnije da razumemo da ako smo mi Božiji narod onda mi moramo da budemo sveti, i da pokažemo svetu da je u nama Hristov um. Ne možemo da dopustimo da budemo odvedeni sa staze tako što ćemo težiti za stvarima koje su spektakularne, ali od kojih nema koristi.
Poslušajmo ono što Pavle kaže u Rimljanima 11,20-22 i 36:
'... Ne ponosi se, nego se boj! Jer, kad Bog nije poštedeo prirodne grane neće ni tebe da poštedi. Gledaj, dakle, Božiju dobrotu i žestinu: žestinu prema onima koji su pali, a prema tebi Božiju dobrotu, ako ostaneš u dobroti; inače ćeš i ti biti odsečen... Jer je od njega, kroz njega i za njega sve. Njemu večna slava!'

A mi ostajemo uvereni da će Božija blagodat sačuvati one koji njemu pripadaju.

OSNOVE NASEG VEROVANJA 8 - VECNI ZIVOT

Lekcija 8
VEČNI ŽIVOT

Veroispovedanje: Verujemo da je Isus vaskrsao iz mrtvih, da večno živi sa svojim Ocem, i da će se vratiti u sili i slavi. Verujemo da večni život počinje kroz poznanje Bog i predaju Isusu Hristu. Verujemo da je zbog toga što je Isus umro i ponovo živi, vaskrsenje s duhovnim i neraspadljivim telom Božiji dar vernicima.

Stihovi za ovu lekciju: Jovan 5,19-30; 1. Jovanova 5,6-13.
Stihovi za učenje napamet: Jovan 3,36.

'Ko veruje u Sina ima večni život, a ko se protivi Sinu neće videti život, nego na njemu ostaje Božiji gnev'.

Uvod
Naše proučavanje doktrine večnog života uključuje ne samo raspravu o grehu, smrti i spasenju, već što je najvažnije, o posledicama ujedinjenja sa Hristom, o vernikovom ulasku u slavu, o Drugom Hristovom dolasku i o konačnom stanju svih stvari.
Bilo koja odluka o 'životu' automatski uključuje i raspravu o smrti. Postanje (1. knjiga Mojsijeva) nam govori o tome da je čovek stvoren na sliku i priliku Božiju, da je Bog udahnuo u njega dah života i tako je čovek postao živa duša. Ono što je tako uključeno u reči 'život' jeste ideja o aktivnosti, pokretu i svesnosti, nasuprot nepomičnom, inertnom stanju neživota.
Fizička smrt se čoveku događa zbog Pada. Pavle je izjavio u 1. Korinćanima 15 da su fizička smrt, duhovna smrt i večna smrt sve prouzrokovane grehom, i da su Hristova smrt i vaskrsenje pobedili smrt.
Svi mi znamo da je smrt neumitna, a vernici treba naročito da znaju da kada se život jednom zaustavi u telu to ne predstavlja kraj našeg postojanja. Biblija nas uči da Život i Smrt nisu identični pojmovima postojanja i nepostojanja. Život i Smrt su u stvarnosti dva različita stanja postojanja, i kada umremo mi se jednostavno prebacujemo u drugačije stanje postojanja. Sveto pismo nikada ne vidi smrt kao kraj postojanja.
Primetite da fizička smrt nije bila originalni sastojak Adamove prirode. Smrt nije bila nešto prirodno čoveku. Ona je neprirodna, neprijateljska i izvan Božijeg plana. To je bilo zlo, a ne deo onog 'dobrog' stanja čoveka prilikom stvaranja. Smrt je stoga bila pretnja, ali čovek je stvoren tako da on može zauvek da živi, onda kada nastavi da Bogu bude poslušan.
Što se tiče nevernih, smrt je kazna i neprijatelj, i u njoj nema ničeg pozitivnog. Smrt je nešto čega se treba plašiti. Čak i za verne smrt predstavlja stanje kojem jednom moramo da se potčinimo, baš kao što to činimo i prema mnogim drugim uslovima života. Ali, za verne je situacija veoma drugačija od one sa kojom se suočava neverna osoba.
Moramo da shvatimo da je naš 'život' zapravo nešto što nam je Bog pozajmio. Čovek zavisi o Bogu za svoj život, i mi živimo na Božije zadovoljstvo.
Stoga život mora da se definiše kao život u odnosu na Boga, i kada to učinimo onda shvatamo da su život i smrt zapravo moralne alternative. Neposlušnost čoveka dovodi da mu bude zabranjeno drvo života, a smrt je kazna za greh. S druge strane, poslušnost i pravednost su put kojim će nečiji život da bude doveden do oslobođenja od smrti.
Sveto pismo je uvek poučavalo da Bog ima moć nad smrću. On isceljuje i on podiže iz mrtvih u skladu sa svojom voljom, on daje život ženama čija tela su 'mrtva', i on donosi život čak i mrtvom komadu drveta kao što je bio Aaronov štap.
Bog ima odnose samo sa pravednima, koji su živi ali koji će fizički umreti, ali je objavljeno da je Božija namera da oslobodi od smrti one koji njemu pripadaju.

Posledice vere
Pošto život pripada Bogu, jer on je jedini koji u sebi ima život, i pošto jedino on poseduje besmrtnost, Sveto pismo naglašava da Bog može da oživi i da on može da ubije. Vidi Rimljanima 4,17; 2. Korinćanima 1,9; 1. Timoteju 6,13; Mateja 10,28; Luku 12,20 i Jakova 4,28.
Ovaj osuđeni svet se kreće ka uništenju i nema nikakvu snagu da spase samog sebe. Zbog svoje ljubavi, Bog je obezbedio da njegov Sin spase i sačuva svet tako što je umro za njega, a sebe je ponudio kao žrtvu.
Čovek jedino može da se spase verujući u Hrista koji je otkupio čovekove grehe. Oni koji veruju su udruženi sa Hristom kao braća i tako su uklonjeni od optužbe i uništenja.
Zbog svoje zajednice sa Hristom, vernici su opravdani a njihova krivica je uklonjena i oni su obučeni u Hristovu pravednost.
Oni sada postaju zajedničari u njegovoj smrti i u njegovom životu, i Hristos živi u njima, i kao pravi čokot šalje svoj život u njih koji su sada njegova loza (Jovan 15,1-6).
Isus Hristos donosi mir svim vernicima, jer je on njih pomirio i sa sobom i sa Ocem.
Sa verom u Hrista dolazi i posvećenje odnosno pročišćenje prirode vernika, kako u vreme samog spasenja, tako i kao trajan proces u kojem se vernici stalno menjaju, preoblikuju u Hristovu sliku i dolaze do zrelosti.
Vernicima su data velika obećanja. Ova obećanja isključuju optuživanje za one koji veruju u ime jedinorođenog Sina Božijeg, i ona izjavljuju da vernici nikada neće nestati, već izjavljuju pozitivno da oni koji veruju u Sina imaju neprestani, odnosno večni život. Molim vas da ponovo pročitate Jovana 3,16.17 i 18.
Tako mi možemo da pogledamo na to kako Bog završava svoje delo spasenja. Kako on završava svoje delo Bog nam daje određena velika obećanja.
U Jovanu 6,35-40 Isus je izjavio:
Ja sam hleb života; onaj koji meni dolazi neće ogladneti, i onaj koji veruje u mene neće nikad ožedneti.
Ali vam rekoh: Iako ste me videli, ipak ne verujete!
Sve što Otac daje meni doći će k meni, i onoga koji dolazi k meni neću isterati napolje;
Jer sam sišao s neba ne da činim svoju volju nego volju onoga koji me je poslao.
A ovo je volja onoga koji me je poslao, da od svega što mi je dao ništa ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan.
Jer je ovo volja moga Oca, da svako ko vidi Sina i veruje u njega ima večni život, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.
U Jovanu 10,27-30 Isus nastavlja svoje poučenje:
Moje ovce slušaju glas moj, ja ih znam, i idu za mnom.
Ja im dajem večni život, neće nikad propasti, i niko ne može da ih otme iz moje ruke.
Moj Otac, koji mi ih je dao, veći je od svih, i niko ne može da ih otme iz ruke mog Oca.
Ja i Otac jedno smo.
Ali, može li vernik da veruje Bogu da će garantovati svoju ponudu spasenja?
Vernici u Hrista mogu da znaju da iako će fizički umreti, oni će preživeti i Bog će ih sačuvati i dovesti u život koji će biti savršen, a sva ona ograničenja koja trenutno imamo će biti potpuno uklonjena.

Istrajnost
Veoma je važno da razumemo ovo pitanje 'istrajnosti'. Ono utiče na to kako živimo u ovom svetu, da li imamo mnogo nesigurnosti i strahova i da li možemo sebi da dopustimo da budemo nezainteresovani za duhovne i moralne zahteve koji su pobrojani u Božijoj reči.
Postoji neslaganje oko toga da li je spasenje vernika obezbeđeno za stalno ili nije. Jedan od pogleda, koji se još zove kalvinistički pogled, smatra da su vernici izabrani iz palog čovečanstva kako bi primili večni život. Oni su zapravo pozvani i posvećeni od strane Svetog Duha, tako da oni nikada više ne mogu potpuno i konačno da otpadnu od Božije milosti, već ih Bog drži i istrajava u tome sve do kraja kako bi oni ostali spaseni.
Oni naglašavaju jasno značenje u 1. Petrovoj 1,3-5 gde se govori o našem spasenju kao o onom koje ne može da se uništi, da propadne, da istrune, da uvene ili da na njega bilo šta i bilo ko utiču.
Kalvinisti se, isto tako, oslanjaju i na Rimljanima 8,31-39 gde se jasno govori o tome da Bog nastavlja da radi u životu vernika. Filipljanima 1,6; Jevrejima 7,25 i Jovan 11,42, Rimljanima 8,26; Rimljanima 14,4; 1. Korinćanima 10,13; 2. Timoteju 1,12 i mnogi drugi odlomci su naglašeni. Smatra se da izjave u 1. Jovanovoj 3,9; 1. Jovanovoj 5,13; Jevrejima 6,11 i 10,22 poučavaju da je nemoguće da večni život ne traje zauvek. Sigurnost spasenja i večnog života za vernike ne znači ništa ako naše spasenje nije sigurno.
Većina onih koji drže drugačije mišljenje se nazivaju arminijancima. I oni, isto tako, navode Sveto pismo, i isto tako, zaključuju na osnovu svojeg iskustva da je moguće otpasti.
Primetite da se i arminijanci i kalvinisti slažu da je Bog silan, veran, sposoban i voljan da održi svoja obećanja. Isto tako, postoji opšte slaganje oko toga da Bog obezbeđuje potpuno spasenje, i da ljudska dela ne doprinose spasenju. Prihvaćeno je da Sveti Duh deluje u svim vernicima, i da vernici bilo kada vremenski mogu da znaju da su spaseni. Ali, neki arminijanci veruju da jedino u smrti vernik može da bude uveren ili siguran da je spasen.
Arminijanci naglašavaju Isusova upozorenja u Mateju 24,3-14, Pavlova upozorenja u Kološanima 1,21-22 i 1. Korinćanima 10,12; 1. Korinćanima 9,27, zatim na upozorenja u Jevrejima 2,1: 3,12-14; 6,11-12 da postoji opasnost. Oni smatraju da je teško da razumemo zašto postoje ovakva upozorenja ako vernici ne mogu da otpadnu od vere.
Isto tako, oni naglašavaju da ima biblijskih odlomaka o ljudima koji su postali apostate (otpadnici od vere), kao oni koji su navedeni u Jevrejima 6,4-6 i 10,26-27. A onda, tu su i slučajevi cara Saula, Jude, Ananije i Safire, Imeneja i Aleksandra (1. Timoteju 1,19-20); Imeneja i Filita (2. Timoteju 2,16-18); Dime (2. Timoteju 4,10) i mnogih drugih lažni učitelja i onih koje su ovi prevarili.
Arminijanci isto tako smatraju da su ljudi slobodna bića, da ih Sveto pismo često poziva da se odluče za Boga, i da uvide da su odgovorni za svoje akcije. Oni kažu da se ovim vidi kako je stav kalvinista pogrešan.
Izgleda, međutim, da su Isusove reči u Jovanu vrlo empatične i jasne. Ovi odlomci navedeni iz Jevrejima poslanice zaista govore o tome da vernici mogu da otpadnu. Ali, Sveto pismo je veoma jasno i kad kaže, mada govori da je otpadništvo-apostaza logična posledica, da se to neće dogoditi pravim vernicima.
Međutim, ne može se previše naglasiti činjenica da se vernici održavaju samo po Božijoj milosti, i Bog je onaj koji se stara o tome da oni neće otpasti. Mogućnost otpadanja ne znači da će pravi vernik ikada otpasti. Bog nas upozorava u nameri da nas motiviše da ostanemo verni njemu, da se uvek oslanjamo na njega, i nikada da ne pomislimo da možemo nešto da postignemo samo u svojoj snazi. Zato nam se neprestano govori kako opstajemo zahvaljujući tome što nas drži Bog. Poslanica Jevrejima nije u suprotnosti sa jasnim, nepogrešivim, Isusovim rečima.
Neki ljudi o kojima je pisano u Svetom pismu su jednostavno vernici koji su pali, i nisu postali otpadnici. I ne samo to, Sveto pismo ne govori o tome da su neki, kao što je Juda, Imenej ili Filit ikada bili obnovljeni.
Najvažnije je da primetimo, međutim, da u 2. Timoteju 2,19-21 Pavle, pošto je govorio o onim ljudima koji su širili rak oko sebe, on kaže:
Ali Božiji tvrdi temelj stoji zapečaćen ovim tekstom: 'Gospod poznaje svoje' i 'Neka odstupi od greha svako ko ispoveda Gospodnje ime!'
Ali u velikom domu nema samo stvari od zlata i srebra, nego i od drveta i gline; i jedni (su određeni) za plemenite, a drugi za neplemenite namene. Ako, dakle, ko očisti sebe od ovog drugog, biće sud za plemenite namene, osvećen, koristan Gospodaru, i pripremljen za svako dobro delo.'
Stoga, možemo da kažemo da nema dovoljno dokaza da se kaže da su oni o kojima arminijanci govore, a koji su otpali, bili pravi vernici.
Zapamtite, isto tako, da neki ljudi, mada deluju kao da su pravi vernici, oni možda zapravo to nisu. U Mateju 7,15-23 i u paraboli o sejaču u Mateju 13, Isus jasno govori o tome da ima dosta onih koji se samo prave da su verni. Stvarna vera je veoma drugačija od površne vere ili od kratkovečne reakcije na evanđelje.
Detaljni odgovor na arminijansko gledište će pokazati da pravi vernici mogu da budu mirni, znajući za sigurno da je njihovo spasenje trajno, da ih ništa ne može razdvojiti od Božije ljubavi, i da nema potrebe da oni budu nervozni u vezi sa primanjem obećanja od Boga. Oni mogu da budu sigurni u to da će primiti obećani večni život.
Nijedan pravi vernik, u kome obitava Sveti Duh, ne može dugo da misli da može da bude lenj i da živi onako kako hoće. Kada postoji istinska vera onda će plod Duha biti proizveden a verujuća osoba će u svom životu prikazati Hristov život. Bog će omogućiti da vernik ostane njemu blizak i neće dopustiti ništa da razdvoji pravog vernika od njegove ljubavi.
Od suštinske važnosti je da uvidimo da je Božiji život prikazan u Isusu Hristu, jer Hristos je Pravi Bog, on je stvoritelj života, on je vaskrsenje i život, on je hleb života, a njegove reči su Duh i život. Isusovo vaskrsenje je pokazalo da je on Gospod sveg živog i mrtvog. Isus ima ključeve Smrti i Pakla. Oni nisu mogli da ga pobede, da ga zadrže, ili da opstanu protiv njega. Onda vernici, kroz njega, oni koji su u zajednici sa njim vaskrsnuti sa njim, nasleđuju Isusov vaskrsli život.
Tako vernici u Hristu nalaze pravi život, jer je njegov vaskrsli život sada u verniku koji je prešao iz smrti u život.
Imati život znači imati Hrista. Tada je vernikov život zaštićen u Hristu, kaže stih Kološanima 3,3. Vernici, koji su sada sinovi Božiji, sinovi su vaskrsenja (Luka 20,36). Baš kao što su u Adamu svi umrli sada su tako u Hristu svi vernici oživeli (1. Korinćanima 15,22).
Vernikov život treba da bude u Hristu. Vidi Jovana 14,3 i Kološanima 3,4. Ovo znači da vernici ulaze u Carstvo onako kako je rečeno u Mateju 25,34-35.

Proslavljenost vernika
Proslavljanje vernika se događa onda kada vernik dođe u Gospodnje prisustvo. U ovom momentu će duhovna priroda vernika biti dovedena do savršenstva. Za većinu vernika ovo će se dogoditi kod umiranja. Usavršavanje tela vernika dogodiće se prilikom Drugog Hristovog dolaska, jer tada će doći do vaskrsenja i čitavo stvorenje će biti otkupljeno i promenjeno.
Sve Sveto pismo pokazuje na manifestaciju Božije slave. Psalam 73,24; Isaija 26,19; Danilo 12,2; Jezekilj 37,12-14; Psalam 24,7-10 i 49,15 i mnogi drugi odlomci, govore o dolazećoj Božijoj slavi koja će se prikazati u svetu. Prva Petrova 1,3-5, kao i Kološanima 1,22 takođe govore na sličan način.
Zapamtite da se mnoge stvare događaju vernicima zbog Božijeg delovanja. Vernik je usvojen od strane Boga, njegovo telo je otkupljeno, nekorumpirano nasledstvo nas čeka zbog delovanja Svetog Duha, i vernik je zaštićen od Božijeg gneva. Sada vernik, pošto je proslavljen, može da se suoči sa suđenjem bez ikakvog straha. Vernik će moralno i duhovno da bude savršen. On će biti bez krivice, bez optužbe i bez grešaka. Vidi Kološanima 1,22; Efescima 1,4; Judinu 24 i 1. Korinćanima 1,8.
Od vernika će se ukloniti izvor greha, a iskušenja neće više nadjačavati verne. Vernik će tada imati puninu znanja i neće više videti kao kroz maglu (1. Korinćanima 13,12). Telo verenika će se transformisati da bude slično u formi Hristovom telu. Ovo vaskrslo telo će biti nepropadljivo, neće patiti od propadanja ili boleština, biće silno i biće slavno. Čitav vernik će tada biti kompletan u Hristu. Vidi Filipljanima 3,20-21; 1. Korinćanima 15,38-50 i 2. Korinćanima 5,1 i 5.

Međustanje
Crkva uglavnom veruje da deo ljudskog bića preživljava smrt. Crkva veruje da duša vernika živi i dalje kada telo umre, u svesnom ličnom postojanju sa Hristom.
Verovalo se da pravedni kada umru ne idu u Had, kao što je pokazano u Mateju 16,18 i 19; Delima 2,31 i Psalmu 16,10. Duša pravednih je odlazila u Raj kao što je naglašeno u Luki 16,19-31 i 23,43. Pavlovo poučavanje u 2. Korinćanima 5,1-10 i Filipljanima 1,19-26 da oni koji su otsutni u telu su prisutni sa Gospodom takođe podržava ovo gledište. Poučenje u Marku 9,45 i 48 o mučenju u Geheni koje je večno ima veze sa ovim stavom.
Tada se verovalo, a i danas mnogi tako veruju, da Biblija poučava da u smrti vernici istog trenutka odlaze u mesto i stanje blaženstva, a nevernici istog trenutka odlaze i doživljavaju bedu, mučenje i kaznu.
Nasuprot ovom verovanju stoji nekoliko drugih. Prvo verovanje odbija ideju da će tela biti vaskrsnuta. Prema ovom verovanju, duša i dalje nastavlja da živi ali nema telesnog vaskrsenja.
Drugi veruju da, iako će biti vaskrsenja, neće biti telesnog vaskrsenja u klasičnom smislu. Ne postoji odvojen duhovni entitet koji preživljava smrt i postoji odvojen od tela.
Sledeći veruju u 'spavanje duše' gde duša ostaje u stanju svesnosti posle smrti tela. Pojedini veruju da je ovo vreme kada duša spava bez snova.
Adventisti sedmog dana veruju da kada osoba umre nalazi su u nesvesnom stanju. Svi ostaju u grobu sve do trenutka vaskrsenja. Pojedinci smatraju da adventisti poučavaju da zapravo ništa ne preživljava smrt.
Doktrina 'spavanja duše' zasniva se na biblijskoj upotrebi 'spavanja' prilikom govorenja o smrti. Isto tako, oni koji veruju u ovu doktrinu misle o čoveku kao o unitarističkoj jedinki (duša, duh i telo su neodvojivi).
Ali, Sveto pismo kao da govori da postoji lično, svesno postojanje između smrti i vaskrsenja. Luka 16,19-31; Luka 23,43; Luka 23,46; Dela 7,59 i drugi odlomci podržavaju ovakvo gledište. U svakom slučaju, izraz 'spavanje' se odnosi na figurativan govor, i nije verovatno da se figurativan govor može upotrebiti kako bi podržao doktrinu 'spavanja duše'.
U svakom slučaju mi znamo da ljudska priroda nije unitaristička. Da jeste, bilo bi zaista teško pokazati vezu između tela osobe pre smrti sa telom osobe posle vaskrsenja, pošto su ljudska bića uglavnom materijalna, fizička. Telesni molekuli će osnovati nova jedinjenja ili čak postati deo nekog drugog tela.
Još jedna doktrina je ona o Čistilištu. Rimo-katolici veruju da kada osoba umre njena večna sudbina je procenjena a duša je svesna onoga što zaslužuje. Ako je osoba u savršenom stanju milosti i pokajanja, ona ide pravo u Nebo. Oni koji su zli idu pravo u Pakao i oni su zauvek izgubljeni. Oni će večno platiti u skladu sa onim zlom koje su počinili na zemlji. Oni koji su počinili samo manje i slabije grehe, odlaze na mesto gde mogu da se pročiste ili očiste od svojih greha pre nego što mogu opravdano da budu prihvaćeni u Božije prisustvo.
Patnja pomaže u otklanjanju njihovih greha. One osobe koje su još uvek žive mogu da pomognu dušama u Čistilištu u njihovom napredovanju prema Nebu tako što će posećivati mise, izgovarati molitve za njih i činiti dobra dela. Ovo će skratiti vreme neophodno za patnje u Čistilištu, i onda duša, kada dođe do duhovnog savršenstva, biva otpuštena da ode u Nebo.
Katolici ovu doktrinu zasnivaju prvenstveno na svom naročitom tumačenju Jevrejima 9,27 i na tekstu iz 2. Makavejcima 12,43-45.
Mi ne prihvatamo apokrifni tekst, kao što je onaj u 2. Makavejcima, kao deo onoga što nazivamo nadahnuto otkrivenje od Boga. Sveto pismo nigde ne govori o tome da će se gresi oprostiti u životu koji će tek da dođe. Dela ne mogu da dovedu do spasenja kao što tvrdi doktrina o Čistilištu. Ljudi ne mogu da otkupe svoje grehe ni na koji način. Ova doktrina jednostavno nije biblijska.
Ne treba da se plašimo da će nam biti potrebna neka vrsta posebnog očišćenja šre nego što budemo mogli da uđemo u Božiju prisutnost po smrti. Mi smo sa Bogom povezani kroz njegovu milost a ne kroz naša dela, i mi možemo mirno da se prepustimo njegovim obećanjima.

Vaskrsenje
Sveto pismo poučava da ćemo biti oslobođeni sile smrti. Mnogi biblijski stihovi, kao na primer Psalam 17,15; 49,15 i Danijel 12,2 kao i mnogi novozavetni tekstovi kao Marko 12,24-27, Matej 22,29-32 i Luka 20,34-38 govore o tome.
Jovan poglavlja 5 i 6 sadrže ekstremno jasne izjave koje podržavaju dotkrinu vaskrsenja, a to čine i stihovi u 1. Korinćanima 15; 2. Korinćanima 5 i 1. Solunjanima 4. Pavle, u 2. Timotiju 2,18 kaže da je odricanje poučenja o vaskrsenju opasno i veoma razarajuća jeres.
Svakako će se Isus Hristos vratiti, a naša zemaljska tela će biti promenjena da budu kao ono koje je našega Gospoda.
Sve što trenutno budemo imali u večnom životu biće još slavnije kada se Isus vrati, jer mi znamo da ćemo sa njim biti večno. Ovo večno postojanje sa njim će trajati i kroz hiljadugodišnju vladavinu Isusa Hrista na zemlji.
Otkrivenje 21 poglavlje nam govori o Novom Jerusalimu koji će sići sa neba na zemlju. Ovo će biti naše novo stanište gde ćemo provesti večnost. Biblija nam ne govori mnogo o našem životu sa Isusom. Ona nam jednostavno kaže da ćemo živeti tamo gde će biti Bog.
Sva ta nezamisliva slava, lepota i izuzetnost koje su u Božijem prisustvu biće naše. Biblija koristi najvrednije stvari na zemlji koje postoje kako bi pokušala da opiše nešto od slave Novog Jerusalima.
Znamo, međutim, da jednom kada budemo u Božijoj prisutnosti, neće više biti zla i bićemo oslobođeni od svih napora i borbi. Odmor ne znači da neće biti ničeg da se učini, jer znamo da će biti službi, proslavljanja i aktivnosti.
Teško je, međutim, reći koje će aktivnosti tokom večnog života biti uključene u poslednjem stanju između onih koje znamo: blagosiljanja, bezgrešnosti, radosti, mira, sa novom sposobnošću da stvarno uvidimo i budemo zahvalni za Božije stvorenje. Biće i fizičkih zadovoljstava koja će daleko nadmašiti bilo šta što možemo i da zamislimo.
Pouzdano znamo da neće biti frustracija i dosade, niti osećanja nepripadanja ili nezadovoljstva. Imaćemo čitavu večnost da uvežbamo i da u potpunosti upotrebimo karakter koji nam je Bog podario.
Tada ili nećemo biti svesni ili ćemo veoma drugačije da gledamo na večnu kaznu grešnika. Oni će biti najjadniji u tom svom stanju večnog odvojenja od Boga. Oni će biti u situaciji ekstremnog i intenzivnog bola, patnje i tegoba. Oni će biti usamljeni i znaće da su u sasvim beznadežnoj situaciji.

Zaključak
Iz toga razloga je od izuzetne važnosti da pronađemo Hrista i uzmemo vodu života. Ovaj božanstveni večni život je u Sinu Božijem. Odluke koje ćemo učiniti dok smo živi odrediće našu budućnost za čitavu večnost. Bolje da budemo pažljivi i donesemo ispravne odluke.
Ovaj sadašnji život zaista nije toliko značajan. On će polako nestati. Budućnost vernika i njihov život tokom večnosti ne mogu se zaista iskazati ljudskim rečima. Sjaj i zadovoljstva neba, u Božijoj prisutnosti, biće suviše intenzivni da možemo da ih opišemo našim rečima.
Prirodna posledica grešnog života koji su odabrali oni koji su Isusa Hrista odbacili je strašna toliko da o tome ne možemo ni da razmišljamo. Njihova žeđ nikada neće biti namirena i njihov život u večnosti će biti pun vrlo bolnog žaljenja.
To što smo Božija deca znači određene stvari. Proučavali smo ko je Bog i šta Bog očekuje od svoje dece. Mudro je ispitivati sebe, uveriti se da smo u veri, i da se postaramo da budemo u potpunosti sigurni da iskazujemo plod Duha kao i da dajemo ploda.
Ovo je najozbiljnije pitanje, ali nažalost, često se prema njemu veoma neodgovorno ponašamo, neposlušni smo Bogu, kršimo njegove Zapovesti, nemamo strahopoštovanje prema njemu, sledimo ljude ovog sveta i činimo ona zla koja oni čine, čak i kada znamo da je to u suprotnosti sa iskazanom rečju Božijom.
Hajde da rastemo u još većem poznanju Boga i da mu budemo poslušni u svakoj stvari.

OSNOVE NASEG VEROVANJA 7 - GREH I SPASENJE

LEKCIJA 7
GREH I SPASENjE

Veroispovedanje: Verujemo da je greh neposlušnost Bogu i neživljenje prema Njegovoj volji. Zbog greha su svi ljudi odvojeni od Boga. Verujemo da nam je zbog toga što smo grešnici potreban Spasitelj. Verujemo da je spasenje od greha i smrti dar Božiji. Dobijamo ga otkupljujućom ljubavlju koja se ispunila u Hristovoj smrti na krstu i vaskrsenjem. Ovaj dar možemo da primimo samo pokajanjem i verom u Isusa Hrista. Verujemo da svi koji se obrate od svoga greha i prime Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja neće biti osuđeni na konačnom sudu, i da će uživati u daru večnog života.

UVOD
Doktrina greha zasniva se na našem razumevanju da je Bog potpuno čist i uzvišen, da živi u potpuno svetoj svetlosti gde ništa ne može da pokvari ovu beskonačnu savršenost. Za Boga bi, zbog njegove prirode, i najmanje pomeranje od ove savršenosti bilo izuzetno ozbiljna stvar. Tako, dakle, postoji božanski standard i bilo koji neuspeh da se ovaj standard dosegne, ili bilo koji poremećaj u odnosu na ovaj standard je ono što nazivamo grehom.
Ne može se previše naglasiti da je greh stvarnost koja je u potpunoj suprotnosti sa voljom Božijom, Božijom prirodom i njegovom namerom i ciljem za njegovo stvorenje.
Greh je prvo i prevashodno delo, mentalno ili fizičko, koje je ciljano protiv Boga i učinjeno nasuprot njemu. Zato, kada 'zgrešimo' protiv nekog pojedinca, mi ne grešimo protiv tog pojedinca na prvom mestu, već prvenstveno grešimo protiv Boga.
Kada činimo greh to stvarno znači da želimo da zamenimo Boga i njegove zapovesti našim vođstvom ili postavljamo nekoga drugog, osim Boga, na kontrolni položaj, sa svojim sopstvenim stvorenim zakonima i propisima. Suština problema jeste da želimo da budemo nalik Bogu ili da biramo boga za nas. Drugim rečima, imamo problem sa idolopoklonstvom, a ovo ni na koji način ne može da bude prihvatljivo Bogu.
Pošto verujemo da se čovek udaljio od Božijeg božanskog standarda i sam ne može ili ne želi da se povinuje tom standardu, on zapravo već poseduje izopačeni um, volju i prirodu, tako da je čovek u potrebi sveopšte promene.
Neki ljudi, naravno, veruju da je čovek u suštini dobar, i oni sami sebe zaslepljuju pred lekcijama iz istorije i pred trenutnim stanjem u kojem živimo. Mada razumemo tu zaslepljenost očiju ona ipak ne može biti prihvaćena.
Greh nije prijatna tema za razgovor. Gadi nam se i sama pomisao da ima nešto u nama što nas kontroliše i što nas onemogućuje da učinimo ono što često znamo da je ispravno da se učini. Tako ljudi zabašuruju pomisli o grehu a ponekad i odriču da greh uopšte postoji.
Greh je veoma ozbiljno pitanje, i kada pogledamo na sve različite izraze koji su u Svetom pismu prevedeni kao greh, skoro da smo preokupirani velikim strahom od njegove prirode. Pojedini izrazi naglašavaju zašto postoji greh, druge reči definišu njegovu prirodu, a opet, drugi pojašnjavaju posledice greha.

Reči koje znače greh
Jedna od najvažnijih reči koja se bavi prirodom greha jeste reč koja u suštini naglašava koncept promašene mete ili skretanja od cilja. Ova reč ne znači jednostavno samo da je načinjena greška. Umesto toga, onako kako se upotrebljava u Svetom pismu, sugeriše da je doneta odluka da se ne uspe, i da je to bila voljna, moralno svesna i religiozno pogrešna odluka, odnosno greh. Grešnici dakle biraju da ciljaju u pogrešnu metu i time ne čine neku nevinu grešku.
U Novom zavetu istoznačeća reč naglašava da je došlo do povrede Božijeg zakona. Vidi, na primer, Jovana 8,46; Jakova 1,15 i Jovana 1,8. Pavle naglašava da je greh princip koji vlada ljudskim životom. On naglašava ono što je učinjeno pogrešno i pokazuje kako je greh uvek greh protiv Boga.
Normalno je za očekivati da grešni ljudi promaše metu ljubavi i poslušnosti koju je Bog postavio kao svoj standard. Ovaj pristup vidi našu zloupotrebu našeg tela zapravo kao zloupotrebu Božijeg hrama i stoga kao greh protiv Boga. Vidi o ovome Prvu Korinćanima 3,16-17. Slično ovome, kada ne volimo svoga brata, mi u stvari pokazujemo ne samo svoje ponašanje prema našem bratu, već time izjavljujemo da ne volimo Boga.
Primetite da nije bitno zašto smo učinili ono što je pogrešno, naše ponašanje je i dalje vredno optuživanja. Kada ne pogodimo metu odgovornost se prikači na nas. I ne samo to, na nas se prikači i krivica jer smo delovali na takav način da smo bili neuspešni u tome da ostvarimo nameru koja nam je bila poverena.
Druga reč koja nam govori o prirodi greha jeste reč koja znači pobunu. Ova reč se smatra za jednu koja ima najdublje značenje. Ona znači, kao u Isaiji 1,2; Jezekilju 2,3 i 1. Carevima 8,50 da je greh suprotstavljanje Božije svete vladavine i njegovog Gospodstva.
Tu se nalazi i ideja tvrdoglavosti, isto tako. Vidi o ovome Ponovljeni zakon (5. Mojsijevu) 21,18; Psalam 78,8. Istovetna reč u Novom zavetu isto tako naglašava ideju pobune i neposlušnosti. Pavle je nazivao ne-Judeje i one koji su bili izvan zaveta, a koji su čuli ali odbili da poslušaju evanđelje, 'sinovima nepokornosti'. Vidi o ovome Rimljanima 1,30; Efescima 2,2; 5,6; Kološanima 3,6; 1. Petrova 2,8; 3,1 i 4,17.
Sledeća reč znači 'izopačenost' ili 'izobličenost'. Vidi Priče 12,8; Isaija 21,3; 19,14 i 24,1; Plač Jeremijin 3,9; 2. Samuilovu 24,17. Ovaj greh je namerno činjenje pogrešnog i tu je prisutna osnovna ideja krivice grešnosti. Ideja jeste da grešnik postaje izopačen ili izobličen. Njegov karakter je promenjen, a njegova prava priroda nije ona koja je u početku bila.
Sledeća reč znači 'gnusoba'. Ova reč pokazuje Božiji stav i isto tako efekat koji ovi gresi imaju na Boga. Ova dela su naročito odvratna. U ova dela Biblija nabraja sledeća: idolopoklonstvo (Ponovljeni zakon 7,25-26), homoseksualnost (Levitska 18,22 i 20,13), žrtvovanje sinova i/ili kćeri (Ponovljeni zakon 12,31), veštičarenje (Ponovljeni zakon 18,9-12), nošenje odeće suprotnog pola (Ponovljeni zakon 22,5).
Sveto pismo govori o tome da se Bog ne samo protivi ovim stvarima, već kao što je jedan autor napisao 'ova dela jednostavno izazivaju Boga... ona su nešto što u njemu stvara odvratnost'.
Sledeća reč znači 'neznanje, pogreške'. Ona o grehu govori kao o grešci, ili o tendenciji da ljudi čine greške. Ova reč je korišćena za ovce koje su odlutale od stada (Jezekilj 34,6). Ponekad se koristi da opiše one ljude koji su počinili grešku i tako pokvarili neki ritual i razne procedure i propise. U ovim slučajevima predviđene su male kazne. Vidi o ovome Knjigu Levitsku 22,14.
Sličan izraz ovome koji znači greška bukvalno preveden znači 'greška ili nesigurnost'. Može se upotrebiti u slučajevima kada je neko pijan (Isaija 28,7), kada je začuđen (smeten) (Isaija 21,4) ili koji jednostavno luta u duhu (Isaija 29,24). Ovo je namerno a ne slučajno grešenje.
U Novom zavetu ovo pitanje odlaska ustranu smatra se da je moguće da se izbegne, čak i onda kada je to ishod prevare koju su učinili zli dusi (1. Timoteju 4,1; 1. Jovanova 4,6), ili drugi ljudi (Efescima 4,14; 2. Timoteju 3,13), ili kada prevarimo sami sebe (1. Jovanova 1,8).
Na ovo smo upozoreni u Marku 13,5-6; u 1. Korinćanima 6,9; Galatima 6,7; 2. Solunjanima 2,9-12 i 1. Jovanovoj 3,7. Odgovornost je na ljudima da znaju kada ih vode ustranu ili kada ih varaju. Sveto pismo poučava da greška ne sme da se dogodi, jer ljudi treba bolje da znaju i treba da se informišu kako bi mogli da izbegnu ovakve greške.
Sledeća reč koja opisuje greh je 'gubljenje poverenja ili izdaja'. Ovo je izdajničko ponašanje protiv Boga. Vidi Knjigu Levitsku 26,40; Psalam 78,57; Jeremiju 3,10; Malahiju 2,11 i Jevrejima 6,6.
U ovom slučaju, sveza ili zavet između Boga i njegovog naroda je posebno naglašena. Ovde je narod u ulozi izdajnika, ostavio je Boga, i izneverio je povernje koje je ugrađeno u poseban odnos između Boga i njeovog naroda.
Sledeća reč naglašava 'nepodobnost ili nedostatak integriteta'. Vidi o ovome Knjigu Levitsku 19,15 i Jezekilja 18,24. Ovde je reč o nesposobnosti da održimo ili da se držimo zakona Božijeg, i tako se pojedinac ponaša drugačije u sadašnjosti nego u prošlosti.
Još jedna često korišćena reč je 'ogrešenje, nedelo, prekoračenje'. Upotrebljena je otprilike 600 puta u Starom zavetu i znači da je neko prekoračio svoju granicu koja je pred ovu osobu postavljena. Vidi Knjigu Brojeva 14,41-42; Ponovljeni zakon 17,2 i 26,13; Jeremiju 34,18; Osiju 6,7 i 8,1.
Još jedna reč koja naglašava rezultate greha jeste ona koja znači 'stalnu umornost ili iznerviranost'. Vidi Jov 3,17 i Isaija 57,20-21 gde se kaže da su zli stalno neudobno, stalno zbunjeni i bez mira.
Jedna zanimljiva reč koja se koristi da opiše greh znači 'problem'. Vidi Osiju 4,15 i 10,8 gde se za Vet-aven kaže da je kuća problemima kada su postali centar idolatrije.
'Krivica' je još jedna od ovih reči. Vidi Matej 5,21-22; 1. Korinćanima 11,27 i Jakova 2,10. Bilo ko koji počini greh je podložan kažnjavanju, jer je takva osoba kriva što je uvredila Boga.

Priroda greha
Jasno je, onda, da ima mnogo aspekata greha, ali je svakako jedno očigledno: grešnik ne ispunjava Božiji zakon.
Isto tako smo videli da ima mnogo načina da se počini greh, jer se to ne čini samo spoljašnjim delovanjem, već mi činimo greh i našim unutrašnjim motivima. Greh nije samo u našim mislima i delima, već postoji i unutrašnja tendencija ka grehu. Zaista, mi grešimo zato što smo grešnici.
Neki bi tu predložili da mi grešimo zato što smo sebični. Mada ima neke istine u ovom stavu, ovaj stav ne može u potpunosti da objasni zašto neki ljudi čine greh čak i kada sebe nesebično predaju za neku dobru stvar. Greh je mnogo ozbiljniji i dublji nego što je to jednostavna sebičnost.
Drugi, opet, kažu da je greh rezultat naše niže telesne prirode koja tada prevladava našom višom duhovnom prirodom. Ali, zapamtimo da postoje gresi koje čini ne samo takozvana 'niža priroda' već isto tako i gresi koji dolaze od takozvane 'duhovne prirode'. Gresi kao što su neprijateljstvo nisu nužno fizičke prirode, već dolaze iz takozvane duhovne sfere.
U stvari, ima ljudi koji su svoju fizičku prirodu uspeli da dovedu pod oštru kontrolu, ali koji čine grehe isto kao i svi drugi. Iako su oni možda uspeli u tome da kontrolišu svoje fizičke želje, oni su još uvek slabi na ponos i druge slične grehe.
Često se uverljivo dokazuje kako je suština greha neverovanje. Jedan od autora kaže: 'Svako ko istinito veruje u Boga da je ono što kaže da jeste činiće u skladu sa onim što je njegov pravedni status. Ako je činio tako to je greh. Postavljanje naših sopstvenih ideja iznad onih koje je objavila Božija Reč zapravo znači da smo odbili da u njih poverujemo i to je istina. Postavljanje naše sopstvene volje uključuje verovanje da su naše vrednosti zapravo više od onih koje nudi Bog. Ukratko, to je neprepoznavanje Boga kao Boga.'
Da pojasnimo, Sveto pismo poučava da su gresi i svi njegovi oblici i manifestacije usmereni jedino i najvažnije protiv Boga. Vidite Psalam 51,4 i Rimljanima 8,7. Svaka definicija greha koja izostavlja naglašavanje da je greh usmeren protiv Boga je u suprotnosti sa Božijom Rečju i lažna je.

Nastanak greha
Zato što su greh i njegove posledice tako univerzalno očigledne, postoji mnogo teorija o nastanku greha.
Neki veruju da greh nastaje zbog životinjske prirode čoveka koja se u njemu održava još od davne prošlosti. Neki koji podržavaju ovo gledište veruju da je čovekova tendencija da greši sve manja i manja. Smatra se da je izvor greha u ljudskoj prirodi, i da pošto čovek evoluira, njegova moralna savest će se postepeno razviti, pošto će u njemu sve manje biti starih životinjskih impulsa.
Kako je čovek postajao sve više moralno svesniji, njegova dela na samo-očuvanju koja su prirodna životinjama i naravno ljudskim bićima, u čoveku su stvorila konflikt, i stoga se razvio taj koncept greha. Kako su sva ljudska bića evoluirala, svako ima taj osećaj o grehu i krivici. Zapravo nije ni bilo pravog Pada.
Drugi smatraju da greh dolazi od ljudskog shvatanja da je ograničen te stoga on se oseća bolno i uznemirujuće nesigurno zato što ne može da čini ono što želi, te su njegove namere zaustavljene. Ovaj konflikt kao i čovekovo negiranje da konflikt postoji dovode do greha. Prema ovim ljudima biblijski opis ne kazuje čitavu priču.
Drugi smatraju da jednom pošto je čovek stvoren, on je automatski bio odvojen od Boga koji je osnov svima odnosno sila postojanja za sve nas. Ovo je egzistencijalistički stav nekih modernih teologa. Čovek je u 'stranom' stanju, odnosno on nije ono što je u suštini trebalo da bude, ili šta je nameravano i za šta je stvoren da bude, u upoređenju sa onim što on stvarno jeste. Deca su rođena takva, i kako ona rastu, ona slobodno čine stvari koje donose krivicu, i tako pokazuju da su odgovorna za svoje ponašanje.
Drugi smatraju da greh dolazi od ekonomske borbe, i nepravedne podele moći i bogatstva u društvu. Ove nepravednosti donose potlačenost i greh, i njihovo uklanjanje će omogućiti i uklanjanje prilike za greh.
Pa ipak, drugi smatraju da greh nije nešto što se nalazi u čoveku, već da predstavlja nešto naučeno. Individualizam, takmičarski duh i izuzetno samopouzdanje predstavljaju koren uzročnik takozvanog 'greha'.
Međutim, Biblija podučava da Bog nije prouzrokovao greh. Greh je postojao u svemiru pre nego što su Adam i Eva pali, i greh je došao čoveku onda kada je čovek, na predlog i nagovaranje sotone, pokušao da ostvari svoju nezavisnost od Boga, i da traži da sa Bogom bude jednak. Ovo je bila manifestacija unutrašnjeg neverovanja, neposlušnosti i namere da se negira sam Bog.
Bog je stvorio čoveka, to jest, Adama i Evu, sa određenim željama i određenim sposobnostima, kao što je na primer sposobnost da se odabere. Čovek je načinjen sa određenim potrebama i željom da stekne, učini, postigne i uživa u određenim stvarima. Želje u čoveku su bile sasvim legitimne, ali ljudi su znali da oni ove želje moraju da upotpune na božanski predodređen način. Ljudi su znali da nemogu da pređu preko Bogom određene granice, ali su ipak odlučili da odaberu neposlušnost.
Primetite da je Isus bio pod istim iskušenjem od strane đavola, ali je insistirao na tome da će on jedino slediti kurs koji je Bog postavio, i učiniti ono što mora da učini na Božiji način.
Zbog čovekovog greha, čovek sada ima tu sklonost da čini greh i da izbegava Božiju volju. Samo natprirodna intervencija, promena čovekove prirode, obraćenje i obnovljenje mogu čoveka da vrate u pravi odnos sa Bogom.
Hajde da pogledamo šta se dogodilo između Boga i čoveka. Svemoćni Bog, koji je jedini izvor života, stvorio je čoveka, najviše od svih stvorenja, i dao mu velike darove, postavivši ga kao onog koji treba da vlada zemljom. Bog nije morao da stvori čoveka, ali je to učinio i čoveku dao sve što mu je bilo potrebno. Ali, čovek je pogrešio u tome da ispoštuje Boga i Bogu pruži slavu. On se pokazao nezahvalnim, i odbacio je Božije darove. Čovekovo ponašanje je poremetilo harmoniju u svetu, i zgrešilo prema Bogu i prema svem stvorenju...

Posledice greha
Greh Adama i Eve doneo je ozbiljne, teške i dugotrajne posledice njihovim potomcima kao i čitavom svetu. Sada su sva ljudska bića postala grešna, i to stvarno i otvoreno, sa srcem koje je bilo prevarno i očajnički pokvareno. (Jeremija 17,9; Matej 12,33-35 i 15,18 i dalje, Rimljanima 7,5; Galatima 5,17-22).
Bilo je nekoliko posledica greha. Te posledice su i dalje sa nama.
Prvo, greh je promenio stav Adama i Eve prema Bogu. Njihov blizak i prijateljski odnos prema Bogu je bio rasturen i oni su se krili od Boga. Sramota i strah su sada postala dominantna osećanja. Zbog Adamovog greha smrt je došla na sve ljude.
Drugo, Božiji odnos prema čoveku se promenio i sada su ga karakterisali prekor, osuda, prokletstvo i izbacivanje iz Edemskog vrta.
Ponekad se kaže da Bog mrzi zle (Psalam 5,5 i 11,5). Primetite da su zli opisani kao oni koji mrze Boga (Izlazak 20,5 i Ponovljeni zakon 7,10, Rimljanija 8,7, Kološanima 1,21; Jakovljeva 4,4 i Rimljanima 5,8-10) i oni koji mrze pravedne (Psalam 18,40 i 69,4; Priče propovednikove 29,10).
Bog isto tako mrzi zlobnost (Priče propovednikove 6,16-17; Zaharija 8,17). Njegova nepromenljiva priroda čini mu nemogućim da pokaže mekoću prema grehu. Bog je pravedan i pokazaće pravedno gnušanje protiv greha. Sveto pismo često govori o Božijoj osveti i stoji u izvesnosti ovoga opisa (Rimljanima 1,18; 2,5 i 9,22).
Primetite da se nedopadanje greha Bogu, njegova ljutnja, gnev i nezadovoljstvo iskazano protiv greha proističu iz Božije prirode. Ovo nije emotivna ili procenjena reakcija. Božija priroda je potpuna svetost, i Bog stoga automatski odbacuje greh.
Njegova ljutnja nikada nije izvan kontrole i nije kontrolisana izlivima osećanja. On je uvek strpljiv i dugo trpi, ali greh uvek odbacuje.
Treće, naša krivica, koja je uništila naš odnos sa Bogom, čovekova je podčinila strašnoj kazni. Sa sobom je donela zasluženu kaznu od Boga koji nam daje ono što smo zaslužili. Mnogi ne vole da misle o Bogu kao o 'Bogu od osvete' ali mnogi stihovi u Bibliji govore o tome. Vidi Isaiju 1,24; 61,2; 63,4, Jezekilja 25,14; Rimljanima 12,19; Jevrejima 10,30).
Kazna isto tako postoji zbog discipline. Vidite Psalam 107,10-16; Jevrejima 12,6. Ona isto tako čisti, i omogućuje da se ostatak vrati Bogu. Činjenica je da greh dovodi do kazne, jer što je posejano ono će se požnjeti. Vidi Galatima 6,7-8.
Četvrto, greh je doveo do gadne i prljave istorije i velikog kataloga užasnih stvari koje su počinjene.
Peto, greh je doneo i prokletstvo na zemlju i na čitavo stvorenje. Vidi o ovome Postanje 3,17 i Rimljanima 8,20. Stvorenje uzdiše i čeka na svoje oslobođenje.
Šesto, došla je smrt, fizička smrt, duhovna smrt i večna smrt. Čovek je odvojen od života, i od Boga koji je jedini izvor života. Zbog greha, tada, smrt donosi strah i teror.
Ima mnogo drugih efekata greha. Zato što greši čovek nije bio voljan da se suoči sa stvarnošću. On pokušava da negira svoj greh, i neprestano se bori kako bi odgovornost prebacio dalje od sebe.
On vara samoga sebe i uvek ispadne licemer, večito odričući svoju sopstvenu pokvarenost i nepravednost.
Greh je čoveka učinio neosetljivim na Božija upozorenja, na poziv Duha i na opomene njegove sopstvene savesti. On je mrtav zbog prestupa i greha, ima malo ili nimalo sposobnosti da odgovori na duhovni poziv, može malo ili nimalo da razume duhovne stvari, da ispravno deluje na duhovan način i da čini dobre stvari.
Grešnik postaje zarobljen jer greh postaje navika i zavisnost, jedan greh vodi do drugoga. Grešnici sve više postaju nemirni i nikada nisu zadovoljni. Nemaju mir a želje narastaju većom brzinom od one kojom može da im se odgovori. Grešnici su okrenuti sami sebi.
Kada se radi o odnosima sa drugim ljudskim bićima, greh je od čoveka načinio da traži svoja zadovoljenja kao i da bude u sukobu sa drugima (Vidi Jakov 4,1-2). Oni ne mogu da vide stvari iz perspektive drugih osoba i nisu u stanju da pokažu empatiju[1].
Oni nisu u stanju stvarno da vole i na druge gledaju sa podozrenjem, čak i sa mržnjom. Odbijaju autoritet, čine ono što oni žele da čine i ignorišu posledice koje ovo ima na druge ljude.
Greh je, stoga, vrlo ozbiljna stvar a zloća je sveprisutna. Bog je već jednom morao da uništi svez zbog greha, ali, i pored toga, čovek nastavlja da se odvaja od Boga. Tako je veličina greha ogromna, a Sveto pismo neprestano naglašava da su svi ljudi grešnici i da nisu u stanju da sami sebe izvuku iz takvog stanja.
Svi ljudi se smatraju grešnicima i na sebe su primili pokvarljivu prirodu zbog Adamovog greha. Stoga su svi ljudi krivi a svoju krivicu i greh potvrđuju svojim ponašanjem.
Čovek je, stoga, bio voljni učesnik na strani greha u svetu, i podložan je zlom redu stvari kojima vladaju đavo i njegovi anđeli. Svet je tako organizovan kao protivnik Božijoj vladavini. Stoga je ovaj svetski poredak prokažen i osuđen na propast (vidi 1. Jovanovu 2,15-17; 5,4-5; 1. Korinćanima 11,32).
Tako se greh nalazi i na ličnom nivou i na zajedničkom, društvenom nivou. Strukture zla postoje i u ljudskom srcu i na svetu, i one će dovesti do propasti i smrti.

Spasenje
Uzimajući u obzir šta je greh, i kako su intenzivni i ekstenzivni efekti greha, trebalo bi da je svima jasno da spasenje nužno mora da uključi radikalno i kvalitativno snažnu promenu u okolnostima na zemlji. Ovo podrazumeva da ljudi koji prihvate Hrista treba da razumeju da ne može biti polovičnih mera i odluka u njihovim životima. Uzimajući u obzir prirodu greha, mora da se vidi radikalna promena – transformacija.
Sada je važno da razumemo šta spasenje zaista znači, tako da možemo da razumemo kako je Bog odreagovao na prisustvo greha u čoveku i u svetu.
U jednom biblijskom komentaru, spasenje je ovako definisano:
'Glavna jevrejska reč koja se prevodi kao 'spasenje' u svom osnovnom značenju znači 'dovesti u prostorno okruženje' (Psalmi 18,36 i 66,12), ali u sebi od samog početka nosi i metafizičko značenje 'oslobođenja od ograničenja' i onoga što ovo znači; odnosno, oslobođenje od faktora koji ograničavaju i zauzdavaju. U tom smislu može da se koristi i kao oslobođenje od bolesti (Isaija 38,20), od problema (Jeremija 30,7) ili neprijatelja (2. Samuilova 3,18 i Psalam 44,7). U ogromnom broju referenci Bog je autor spasenja... poznati Boga uopšte znači upoznati ga kao spasiteljskog Boga tako da su izrazi Bog i Spasitelj bukvalno identični u Starom zavetu.'
Drugi komentar ovako kaže: 'Bog spasava i oslobađa iz situacija koje su protiv i koje su opasne prema onom koji ima obnovljenu prostornost, blagostanje i dobrobit. Ovo značenje izraza je prošireno dalje da u sebe uključi oslobođenje od raznih oblika sukoba, posebno u pitanjima odnosa ljudi i Boga. Tako ovaj izraz na sebe preuzima značenja i od drugih izraza kao na primer 'otkupljenje', 'oslobođenje', 'pomirenje', 'oproštenje', 'izuzeće' kao i 'mir' i 'pravednost'. Cilj takvog oslobođenja jeste zasnivanje Božije vladavine među njegovim narodom i drugim narodima sveta... Novozavetni autori, očito sledeći primer samog Isusa, koriste specijalizovanu upotrebu reči spasenje kako bi odredili ustanovljavanje Božije vladavine u poslednje vreme. Učinivši tako oni identifikuju Božiju nameru da 'spase/sačuva' sa osobom i službom Isusa iz Nazareta'.
Naš interes prema ovom pitanju spasenja jeste u vezi sa prekinutim odnosom između čoveka i Boga, koji je nastao zbog čovekove nemogućnosti da sledi ono što je Bog želeo, i tako kršeći Božiji zakon. Tu imamo i pitanje ljudske sklonosti ka zlu i grehu koja je uzrokovana čovekovom pokvarenom prirodom.
Nekolike stvari su potrebne za spasenje.
Spasenje od čoveka traži promenu u njegovom statusu ka 'nije kriv', odnosno da bude proglašen pravednim pred Bogom.
Spasenje isto tako traži da se bliska zajednica Boga i Adama koja je bila izgubljena ponovo obnovi. Ovo je, naravno, moguće tako što nas Bog usvaja a onda mi njega možemo da nazivamo Ocem.
Spasenje zahteva i da se promeni naše srce, da se život čovekov usmeri nasuprot puta greha ka novom smeru prema Bogu. Obnovljenje nanovog rođenja je stoga neophodno, isto kao i neprestano delovanje u smeru promene duhovnog stanja pojednica kako bi bio više nalik onom Hristovom.
Ovo pitanje spasenja osobe pred nas iznosi pitanje izbora, a to je kontroverzno pitanje. Ono što je jasno u ovom slučaju jeste slika čoveka onako kako je predstavljen u Svetom pismu. Ova slika pokazuje da je čovek izgubljen, slep i nije u stanju da dođe do vere i da bude spasen. Čovek je beznadežno izgubljen u grehu i bez želje je ili čaksposobnosti da spase sam sebe (Rimljanima 3,9-11).
Osim izjava koje opisuju delo Svetog Duha koji se suprotstavlja ljudima i menja ih, nema drugih izjava u Svetom pismu koje govore o tome da ima nešto drugo ili neko drugi koji omogućava ljudima da dođu do Boga, i na taj način da prebrode posledice greha.
Inicijativa da se spasu ljudi dolazi od Boga, i Isusove izjave u Jovanu 6,37-45 i Jovanu 15,16 jasno pokazuju da je to naročito Božije delo koje nas menja i dovodi nas k njemu.
Sveto pismo jasno nas poučava da će Božiji narod doći k njemu, ali nas isto tako poučava da smo mi poslani da poučimo sve ljude, bez izuzetka. Moramo da učinimo ono što je naša obaveza, za to je potrebno da se radi, a da se rezultati, plodovi tog rada, prepuste Bogu.
Sveto pismo jasno kaže da je poziv upućen svim ljudima. Vidi o ovome Matej 11,28 i Isaiju 45,22. Ali, u Mateju 22,14 Isus ukazuje na Božije delovanje prilikom izbora. Neki o ovome govore kao o 'efektivnom' pozivu, gde Bog radi sa svojim izabranima na takav način da će oni svakako njemu odgovoriti. Ovaj efektivni poziv svakako se odigrava pre samog obraćenja.
Obraćenje i nanovo rođenje događaju se istog časa, a Bog obnavlja, regeneriše, one koji se pokaju i poveruju. Vidi Dela 2,38 i 16,31.
Prvi korak u životu jednog hrišćanina odnosi se na okretanje od greha, i u veri okretanje prema Hristu. Obratite pažnju da Biblija ne kaže koliko mnogo vremena je potrebno za ovaj proces, jer neki od nas kao da dolaze Hristu brzo kada je situacija kritična, a kod drugih deluje kao da je ova promena spora i postepena.
Međutim, ishod je isti u oba slučaja.
Pokajanje uključuje i napuštanje odnosno okretanje od greha. Ovde postoji i emotivni aspekt, međutim postoji i aspekt promene svesti i razmišljanja u odnosu prema Hristu.
Pokajanje mora da se dogodi i ono je obavezno. Isus je podučavao da je pokajanje neophodno, na primer, u Mateju 4,17 i Luki 24,46-47. Pavle i drugi apostoli propovedaju pokajanje kao nešto što ljudi svuda i u svakoj prilici moraju da učine. Vidi Dela 17,13.
Pravo pokajanje nije samo nečije kajanje zbog nekog greha. Kada ljudi čine stvari i kada su posledice neprijatne, ljudi često žale zbog svojih dela. Pravo pokajanje je drugačije od žalosti zbog posledica ili kajanja. U pravom pokajanju postoji žalost zbog onoga što je učinjeno prema Bogu, i postoji iskrena želja da se to zaboravi i da se taj greh zauvek ostavi iza sebe.
U Luki 9,23 Isus je pozvao na pravo pokajanje pokazujući svoje duboko i trajno posvećenje i interesovanje. Unutrašnji čovek mora da se promeni jer je to pravi ishod 'pobožnog pokajanja'.
Smatra se da je vera pozitivan aspekt obraćenja, jer u ovom slučaju osoba se drži evanđelja koje je, naravno, 'dobra vest' obećanja i dela Hristovog. Zanimljivo je primetiti da su Judeji smatrali da je 'vera' nešto što određena osoba čini a nije nešto što osoba ima. To je aktivnost, koja uključuje priključivanje osobe za Hrista i ostajanje u vernosti Bogu.
Vrsta vere koja je neophodna za spasenje ima oba aspekta verovanja u Isusa, kao u osobu, i verovanja da Isus može i hoće da spase. Stoga su uključena čovekova osećanja ali i razum. Judejske vođe, Toma i ostali sledbenivi su pred sobom imali neoborive činjenice koje su morale da ih intelektualno uvere da je Isus bio Mesija, ali bez obzira na to, i intelektualno, razumom, osećanjima i verovanjem oni nisu to podržali kako je trebalo. Potrebna je vera da bi se zadovoljio Bog. Vera uključuje sve intelektualno, voljno i sva osećanja.
Nemojmo nikako da zaboravimo da je to delo Svetoga Duha koji donosi sve ove promene u čovekovo srce.
Obnovljenje, promena u čoveku, davanje novog života, usmerenje i duhovni život, promena čoveka od mrtvaca do oživljenog, sve je to Božije delo. Niko nije dovoljno dobar u svom prirodnom stanju i čovek stoga mora da bude promenjen.
Obnovljenje uključuje potpunu promenu čovekovih prirodnih sklonosti. To znači da osoba mora da umre svom prirodnom načinu življenja i delovanja. Osoba tako postaje novo stvorenje.
Obnovljenje isto tako preokreće i osnovne efekte greha. Novo rođenje obnavlja našu ljudsku prirodu ka onome što je ona i planirana da bude u početku. Novi život počinje a on će jednog dana doseći i zrelost.
Novo rođenje je potpunu i odigrava se u trenu, to je pojedinačna aktivnost, i nije proces. Vernici su 'nanovo rođeni' ili su kako je opisano 'bili nanovo rođeni', ali nikada se ne 'rađaju nanovo'. Vidi više o ovome 1. Jovanovu 1,12-13; 2. Korinćanima 5,17; Efescima 2,1 i 5,6; Jakov 1,18; 1. Petrova 1,3.23 i 1. Jovanova 2,29.
Obratite pažnju da obnovljenje znači da nema dobrote u ljudskim bićima. Sveto pismo ne poučava da ima velika očekivanja od čoveka. Biblija poučava da se samo delovanjem Božijim može doći do potpune promene i obnovljenja čovekovog izgubljenog stanja.
Posle obnovljenja započinje proces posvećenja, a vernik započinje svoj put po putu do zrelosti i eventualnog proslavljenja.
Primetite da je sada vernik u jedinstvu sa Hristom. Vidi 2. Korinćanima 5,17; Efescima 1,3-8; Kološanima 1,27 i druge stihove.
Bog Otac nama sada sudi gledajući na Hrista. Sveti Duh nas je povezao zajedno sa Hristom i mi smo sa njim zajedno svezani. Hristov život teče u nas, i mi se time osnažujemo i bivamo sačuvani. Mi sada živimo u Hristovoj snazi.
Vernici sada imaju sigurnost i obećanja da će vladati sa Hristom u slavnoj budućnosti.
Ne samo da su vernici opravdani, već je i kazna poništena. Nama nije samo oprošteno, već smo preneti u novo stanje i u novi status, kao omiljeni sinovi Božiji. Nama je oprošteno, mi smo pomireni i u miru sa Bogom, prema nama se iskazuje naročita pažnja, ljubav i briga od strane Oca.
Vernici pokazuju svoju veru, svoj položaj kod Gospoda, i svoju ljubav za Boga time što deluju. Vidi Efescima 2,8-10 i Jakov 2,17-26. Stvarno spaseni ljudi pokazuju to svojim životom i radom.
Vernicima je rečeno da ciljaju na potpuno oslobođenje od greha. Mnoge zapovesti su nam date koje visoko ciljaju, čak iako Sveto pismo poušava da će ljudi i dalje povremeno grešiti.
Sveto pismo, međutim, insistira na tome da u ovoj zajednici sa Hristom mi moramo da dajemo ploda i da pokažemo ljubav Božiju prema drugima, kao i da pokažemo naročitu i jaku ljubav za braću.
Bog nastavlja da deluje kako bi od vernika načinio nekog ko sve više i više nalikuje Hristu, odnosno, da ga učini moralno svetim, da bi dostigao svoje pravedno stanje koje legalno poseduje pred Bogom. Vernici su odvojeni ustranu za Boga kako bi živeli život čistote i dobrote. Neprestano smo podsećani da živimo dostojni svog poziva.
Sveti Duh je onaj koji čini ovo delo pročišćenja. To delo se nastavlja i dalje, a u Rimljanima 8,29 je naveden ovaj cilj. Sa svoje strane, vernici moraju da izbegavaju greh i zlo, da prekinu sa delima svog tela, i da žive tako da pokažu da smo mi hram Božiji.
Biblija naročito insistira na tome da se ove osobe pridržavaju njegovi zapovesti, i u svako doba da čine njegovu volju, kao i da budu vođeni njegovim uputsvima. Nema mesta neposlušnosti, ili odbacivanju njegovih zapovesti. Jedno je sigurno, stvari koje činimo ni na koji način ne smeju da povrede zapisane Božije zakone.
I više od toga, Biblija insistira da ljudi koji su spaseni moraju da se odvoje od ovog sveta. Vidi Jakova 1,27 i 2. Korinćanima 6,17-18. Ovo nije poziv upućen nama da se uklonimo iz ovog sveta, već nama da treba da živimo na način koji prikazuje Boga svetu, da pokažemo ponašanje koje će, zapravo, često biti vrlo drugačije u odnosu na način na koji se svet ponaša. A sve mora da bude činjeno pod vođstvom Svetog Duha.
Ovo novo ponašanje, pokazalo se, zapravo je teško onima koji tvrde da su spaseni. Većina čini sve na isti način na koji to i svet čini i praktično se ne razlikuje od sveta. Njihovi ciljevi, ukusi, stilovi, način govora, finansijske navike, predrasude, greške, ono što ne vole, filozofije i tako dalje su baš kao i kod ostalog sveta. Zapravo, što je sramota, oni neretko pokazuju ponašanje koje je na sramotu telu Hristovom, a svetu ostavljaju da ono pokaže moralnu, društvenu svesnost. Ljudi koji su vernici su često veoma izbirljivi u stvarima o kojima će vodiri računa. Stoga je svet u pravu u mnogo slučajeva kada optužuje hrišćane i kada za njih kaže da su licemeri.
Sa spasenjem će konačno doći i proslavljenje. Ovo znači da će svi vernici na kraju biti savršeni, perfektni. Čitavo stvorenje će se promeniti. Vernici će biti bez mana, bez grešaka, i doći će do punog poznanja jednom kada vide Gospoda. Spasene osobe će naći odmor u savršenom i večnom Novom Jerusalimu, gde će Božija slava biti prisutna. A onda, sve i više od toga što je ikada bilo zamišljeno, biće omogućeno kroz čitavu večnost.
[1] Sposobnost dubokog saosećanja sa drugom osobom (prim. prev).

OSNOVE NASEG VEROVANJA 6 - ČOVEČANSTVO

Lekcija 6

ČOVEČANSTVO

1.Mojsijeva 1,26.27; Psalam 8,3-9; Mihej 6,8; Matej 5,44-48; 1.Jovanova 1,3; Jovan 1,12.
Verujemo da je čovečanstvo stvoreno na sliku Božiju i stoga je najviši oblik stvaranja. Verujemo da ljudi imaju moralnu odgovornost i da su stvoreni da uživaju u božanskom i ljudskom zajedništvu kao Božija deca.
– Iz veroispovedanja BSD

Ne dogodi se često da imamo priliku da pogledamo u sebe malo dublje. Ova lekcija može da bude uznemirujuća za mnoge ljude, jer mnogi zapravo ne žele zaista da znaju ko su, šta su i kako su stvoreni.
Kada gledamo u sebe možemo donekle da steknemo malo celovitiju sliku o tome ko je Bog, jer nam je rečeno da u nama ima neke sličnosti sa njim. Naše iskustvo sa našom sopstvenom prirodom, međutim, treba da nas pouči da o nama ima mnogo neprijatnih stvari, kao i, naravno, onih prijatnih. Zato bi jedan izbalansiran pogled trebalo da nas pripremi za često pogrešno, nelogično, pobunjeničko i često kontradiktorno ponašanje ljudskih bića.
Medicinska nauka, uključujući psihologiju i psihijatriju, usmerila se na naše teškoće. Sociologija i istorija su takođe potvrdile da postoji duboka i ozbiljna kontradiktornost u čoveku, jer je jasno da su svi ljudi sposobni da učine velika dobra, ali isto tako i velika zla.
O čoveku postoji mnogo različitih viđenja. Sveto pismo ima jedinstveno i detaljno viđenje čoveka, i o tome ćemo govoriti.
Mnogi koji slede Frojda i njegove savremenike smatraju da je čovek seksualno biće, kao i da se sve ljudsko ponašanje može protumačiti na osnovu toga kako čovek kontroliše i usmerava svoj nagon zadovoljenja svojih seksualnih potreba. Čak iako se mnogi ne slažu sa Frojdovim trodelnim modelom ljudskog bića, koji čoveka deli na Ego, Superego i Id, kao sa sukobima i suprotnostima koje ovaj model poučava, mnogi ljudi u našem društvu zaokupljeni su seksualnim pitanjima, i kritikuju svakoga ko se usudi da izrekne kritiku ove zaokupljenosti seksualnim pitanjima.
Neki o čoveku misle kao o mašini koja ima talente, energiju i umeća da bi se jedino upotrebila da proizvede nešto ili da ostvari određene ciljeve. Ljudi su samo onoliko značajni koliko mogu da urade, i ako postoji neka briga oko njih, ona se svodi na to da im se omogući da efikasno rade.
Svakako da je Crkva pod uticajem ovakvog pogleda koji na ljude gleda kao na stvari, i pridaje im vrednost samo onda kada su korisni. Ljudi imaju vrednost zasnovanu na tome šta mogu da urade, a na one koji ne mogu mnogo da učine da pomognu Crkvi da dosegne svoje 'ciljeve', i da pomognu da se obavi posao, ne obraća se pažnja i oni nemaju vrednost. Čak se i pastori biraju na osnovu svoje sposobnosti da odrade svoje zadatke i da se postaraju za dobru statistiku.
Drugi, pak, čoveka vide kao životinju koja se razvila kroz određeni proces evolucije. Čovek je samo malo bolja životinja, ali nema kvalitativne razlike. Čovek je napravljen tako i njegovo ponašanje je određeno biološkim nagonima, i o čoveku možemo da saznamo sve što je potrebno ako samo posmatramo i eksperimentišemo na životinjama. Ljudi, tako, mogu da se istreniraju, da se njima manipuliše i možemo da ih kontrolišemo, baš kao što činimo i sa životinjama.
Drugi popularni pogled jeste da su ekonomske sile ključ za ono što jeste čovek. Čoveku treba hrana, odeća, sklonište i mnoge druge slične stvari, i onda kada ih ima, to je sve što mu je potrebno. Mnogi političari ovako razmišljaju. Filozofija ili ideologija koju nazivamo komunizmom, ili pravilnije rečeno dijalektički materijalizam, razvila se kako bi ovom pogledu pružila sistematsku strukturu. Međutim, u svim ovim strukturama, ideja je da ekonomski faktori određuju čovekovu sudbinu.
Drugi, opet, veruju da je čovek zapravo proizvod slučajnog spajanja atoma, i on je na milosti i nemilosti slepih, bezličnih, bezosećajnih ili neprijateljskih sila koje ga se zapravo nimalo ne tiču. Ovakvo gledište pruža osećaj bespomoćnosti, očaja, i nudi stav da je život uzaludan. Mnogi od ovih nazivaju se egzistencijalistima, i oni često pišu u rezignaciji o besmislenosti i besplodnosti života. Za njih je čovek jednostavno samo pešak (šahovska figura) koja je na milosti nekontrolisanih sila.
Drugi vole da misle da je čovek onaj koji ima slobodu i mogućnost da izabira. Sve što mu je potrebno jeste informacija koja će mu pomoći i odgovarajuće okruženje u kojem će da deluje. Ovo je romantičan pogled koji prenaglašava čovekov razum i njegovu suštinsku dobrotu.
Pojedini sociolozi i mislioci teže ka stavu da čovek nema svoju prirodu, i da njegova ljudskost jedino postoji u odnosima i aktivnostima koje ostvaruje sa drugim ljudima. Bez ovih, takozvanih 'ljudskih' veza ne postoji ništa što bismo mogli da nazovemo čovekom.

Biblijsko viđenje čoveka
Biblijsko viđenje jeste da je čoveka stvorio Bog kao deo prirodnog sveta i kao poslednji čin u stvaranju sveta. Međutim, čovek je imao poseban odnos sa Bogom, jer je Bog namerno i svesno čoveka stvorio po svom obličju, posle pet dana stvaranja svih drugih stvari na ovom svetu.
Jasno je da čovek ima bioloških i fizičkih sličnosti sa ostatkom stvorenja, ali on nije bio božansko stvorenje, već zato što je Bog načinio ovu jedinstvenu stvar stvaranjem čoveka po svom obličju, on je bio označen kao 'ljudsko biće'. Naslanjajući se na Božiji autoritet, on je trebalo da poseduje zemlju, da se stara o njoj, i da vlada nad ostalim stvorenjima.
Tako je čovek došao do svog postanja na osnovu kreativnog delovanja večnog Boga. Čovekova vrednost data mu je od strane ovog večnog Boga, i stoga se ne može reći da je čovek mašina, da nije važan ili da nema vrednost. Ali, očigledno je da moramo da posmatramo Božiju nameru, i to kako je on učinio stvaranje, a da bismo mogli da razumemo ko je čovek.
Treba da razumemo da prirodni svet nije samo jednostavno okvir ili pozadina za čoveka. Postoje velike i duboke veze, odnosno sprege, između čoveka i prirodnog sveta. On je predmet istih zakona koji vladaju u prirodnom svetu, i stvoren je da se o njemu brine, da ga razvija i da uživa u njemu.
Kada je Čovek pao u greh, nije samo on iskusio pokvarenost. I prirodni svet se isto tako pokvario, počeo je da oseća bol i smrt, i sada nestrpljivo čeka na konačno oslobođenje čoveka tako da i sama priroda može da se oslobodi (vidi Rimljanima 8,19-23).
Često zanemarimo biblijsko poučenje da se priroda raduje kada Bog čini stvari koje dovode do oslobođenja Čoveka. Vidi o ovome Psalam 96,10-13; Isaija 35; 55,12-13, i druge odeljke.

Priča o čoveku
Knjiga Postanja (1. Mojsijeva) započinje biblijski izveštaj o doktrini čoveka i detaljno objašnjava sve što je potrebno da znamo o nama i drugima.
Knjiga Postanja nam govori o tome kako je Bog odlučio da načini čoveka po svom obličju u prvom poglavlju. U drugom poglavlju nam je rečeno da je Bog čoveka stvorio od zemaljskog praha, da je potom Bog udahnuo u njega 'dah života' i da je čovek potom postao živo biće. On je bio podučen od Boga, dat mu je maksimum svih dobrih stvari, minimum zabrana, i on je od Boga dobio uputstva i upozorenja. On je redovno imao zajednicu direktno sa Bogom i uvek je bio u savršenstvu.
Obratite pažnju na stvari koje su ovde prikazane.
Prvo, čovek je nastao zato što je Bog želeo da on postoji. Čovek je svoj život dobio od Boga, i u tome nema ničega što bi reklo da je čovek nezamenljiv ili da je bilo potrebno da čovek počne da postoji. Bog je jednostavno želeo da stvori čoveka. Tako da je jasno da čovek pripada Bogu i on mora da posluži toj svrsi. Njegova vrednost je bila u tome što je on nastao od toga što mu je Bog dao da ima.
Naš identitet, dakle, jasno dolazi iz činjenice da nas je Bog stvorio. Ne možemo imati samouverenje ako ne uviđamo ovu činjenicu. Čovek nije vredan ili značajan sâm po sebi. Ono što je vredno u njemu izvedeno je od Boga. Čovek stoga nije centar svemira, i ako u sebi počne da traži vrednosti, neće pronaći nijednu. On je nastao zato što je Bog imao svesnu i mudru nameru i plan.
Možemo da naučimo da čovek ne ishodi od Boga, već je on stvorenje. On nije božansko biće, već je konačan i ograničen, i on ne zna i ne može da zna sve, niti ima moć da učini sve. On je ljudsko biće, i on jeste, i uvek će biti odvojen od Boga, jer ga je Bog takvim stvorio.
Drugo, mada je čovek drugačiji od sveg ostalog stvorenja, on nije toliko drugačiji od sveg ostalog stvorenja da ne bi imao veze sa njim. Razlika koja je naglašena jeste da je Bog jedini koji je veoma različit od sveg ostalog stvorenja.
Bog je stvorio svet i stvorenja u pet dana, a onda je posle toga stvoren čovek. Čovek, dakle, nije stranac u prirodnom svetu i postoji harmonija između čoveka i ostalih stvorenja. Jasno je da čovek mora da razume da ono što on čini ima uticaja i dalje utiče na sva druga stvorenja i prirodni svet. Čovek zato mora da živi kao da razume da mi moramo da se brinemo o drugim životinjama u svetu, da ih štitimo, kao i da se postara da pokaže svoju ljubav za Božije stvorenje.
Treće, čovek je stvoren za posebno mesto, jer iako su životinje i druga stvorenja stvorena 'prema svojoj vrsti', čovek je stvoren 'na sliku Božiju' i njemu je data vlast nad ostalim stvorenjem. Bilo je i više za čoveka, jer on je bio postavljen na visoki nivo u odnosu na ostatak stvorenja. Jasno je onda da je više u čoveku nego da je on samo jedno od stvorenja, i od njega se zahtevalo da živi u skladu sa svojim višim statusom.
Četvrto, svi ljudi su poreklom od prvog para, Adama i Eve, i po tome su svi ljudi u rodu. Činjenica da su svi ljudi ljudska bića usmerava nas na potrebu da treba da budemo brižni jedni za druge i da saosećamo jedni sa drugima. I ne samo to, kada su ljudi postali duhovna braća u Hristu, naglasak na voljenju jednih i drugih postao je nemerljivo veći.
Peto, moramo da razumemo da kao stvorenja mi imamo ograničenja i da ne nasleđujemo besmrtnost. Ovo saznanje o našoj nedovoljnosti trebalo bi da sa sobom donese pokornost i jak osećaj naše zavisnosti o Bogu. Primetite da nije tako loše što smo mi ograničeni. Bog je zaključio da je njegovo stvorenje dobro. Samo onda kada ne prihvatamo da smo ograničeni, i kada pokušavamo da živimo kao da nismo ograničeni, tada se pomeramo ka grehu.
Čak i kada umanjimo svoja ograničenja, to neće značiti da ćemo postati bolji. Stoga moramo uvek da zadržimo svoj stav poslušnosti i zavisnosti o Bogu. Moramo da se potčinimo Božijem planu i da razumemo da nemamo tu vrstu znanja koja je potrebna pre nego što možemo bilo kakvu optužbu da prebacimo na Boga. Moramo se zato potčiniti njemu i svoj život prilagoditi u skladu sa tim. Mi nismo Bog i ne možemo biti Bog.
Šesto, iako mi nismo najveća stvar u svemiru, mi smo, sa izuzetkom anđela, najviši od sveg stvorenja. Za ono što jesmo moramo da pružimo svu zahvalnost Bogu. Mi smo divno stvoreni prema Božijem obličju. Nije potrebno sebe da unižujemo, da odbijamo da koristimo svoje talente, ili da umanjujemo svoju sposobnost ili vrednost onoga što činimo kako bismo navodno Bogu dali slavu.
Moramo ono što radimo i postižemo da postavimo u odgovarajući kontekst, uvek izjavljujući da je ono što činimo učinjeno zahvaljujući Božijoj milosti.

Razlike u gledištima – druga gledišta
Treba primetiti da se mnogi ne slažu sa izveštajem o stvaranju koji je zabeležen u knjizi Postanja (1. Mojsijevoj). Neki Adama i Evu ne smatraju za stvarne istorijske ličnosti. Oni se ne slažu sa tim da su stvari za koje Biblija kaže da su se dogodile bile stvarni događaji. Ovi ljudi ne prihvataju Sveto pismo u celini kao nepogrešivu Reč Božiju. Oni možda prihvataju deo Svetog pisma, ali nisu u tome pravoverni.
Neki, čak i u crkvi, veruju da postoji nekoliko razloga i u Svetom pismu i izvan njega koji priču o stvaranju Adama i Eve čine neprihvatljivom.
Oni naglašavaju činjenice koje nude prirodne nauke, biologija, proučavanje fosila i istorija, a koje su u suprotnosti sa biblijskim gledištem. Oni prihvataju naučne činjenice koje kažu da nije bilo zlatnog doba u Rajskom vrtu (Edemskom vrtu), kao i da se čovečanstvo može pratiti unatrag do primitivnijih oblika života. Naučno objašnjenje čovekovog nastanka je u sukobu sa Biblijom.
Primetite, međutim, kako je ovo direktno u suprotnosti sa Rimljanima 5 i 1. Korinćanima 5 gde Pavle posebno govori da je greh došao u svet zbog 'jednog' čoveka, Adama. Adam je, znači, bio stvarna osoba koja je počinila određeni greh koji je imao uticaja na svakoga u ljudskom rodu. Proroci i Isus su očigledno verovali u to da su Adam i Eva postojali.
I u crkvi i izvan nje postoje i druga gledišta koja su u sukobu sa biblijskim, i ovde ćemo nabrojati neka od njih.
Prvo, naturalistička evolucija – ona poučava da se u prirodi odigravaju procesi koji su stvorili sve što postoji, uključujući i čoveka. Nikakva božanska osoba ili Bog nisu imali ništa sa tim procesima pre njegovog početka ili tokom trajanja. Sami atomi i procesi nisu stvoreni kao takvi, već jednostavno postoje.
Nasumična kombinacija atoma, i kasnije prirodna selekcija i takmičenje dovode do stvaranja stvari. Posle veoma dugog vremenskog perioda i posle mnogo promena, čovek kakvog poznajemo je nastao i uspeo da preživi zato što je bio najčvršći od svih. Ima još mnogo drugih elemenata u ovoj teoriji evolucije, i u jednom obliku ili drugom, prihvaćena je kao objašnjenje koje najbolje odgovara naučnom znanju kakvo imamo danas.
Nasuprot ovom viđenju, deo crkve poučava ono što se naziva sudbinski kreacionizam. Ovaj pokret poučava da je Bog direktno i skoro u jednom trenu stvorio sve što postoji, i da je to učinio u veoma kratkom vremenskom razdoblju, kao i da se to dogodilo pre kratkog vremenskog perioda. On nije upotrebio indirektni način ili neki drugi mehanizam, ali je u svakom sledećem stepenu koristio drugačiji materijal da stvori različita stvorenja posebno, i tako je svaku vrstu načinio drugačijom od ostalih. Čovek nije stvoren ni od jedne prethodno postojeće vrste, postojećeg životnog oblika. Ovaj pristup se zasniva na bukvalnom shvatanju Biblije i crkva je imala ovakav stav dugo vremena. Međutim, on je u sukobu sa naučnim saznanjima.
Da bi se razrešilo to pitanje sukoba sa naukom, neki su usvojili gledište da je Bog proizveo prvu materiju i pokrenuo proces stvaranja i zakone njegovog razvitka. Tako je Bog začeo proces evolucije, a onda se dalje nije uključivao u taj proces. Tako je Bog postao odsutni Bog.
Ovo je, naravno, u sukobu sa biblijskim viđenjem Boga u Postanju i u ostalim knjigama u Svetom pismu. Biblija izjavljuje da je Bog u seriji stvaralačkih događaja stvorio stvorenje, i posle toga se aktivno lično uključio u sve što se događalo u vezi sa stvorenjem.
Postoji i gledište koje se zove teistička evolucija. Ovaj pogled smatra da je Bog sve započeo stvaranjem, ali je on istovremeno povremeno natprirodno intervenisao i tako je upravljao i oblikovao proces evolucije. On je prvo stvorio čoveka koristeći već postojeće stvorenje, stvorio ga je i ovom stvorenju je udahnuo ljudsku dušu, i tako i duhovnu prirodu, i na taj način je stvorenog čoveka pretvorio u višu životnu formu. Ali je proces evolucije odgovoran za razvoj čovekove telesne prirode.
Ovo gledište je modifikovano od strane nekoliko ljudi koji se slažu sa biblijskim poučenjem da je u početku stvoren samo jedan ljudski par, i da su potom oni zgrešili. Izjave kao ona da je čovek stvoren od praha zemaljskog smatraju se za simbolične. Ovo gledište je očigledno nastalo iz potrebe da se pomire biblijski stavovi sa naučnim informacijama.
Isto tako, popularno gledište je progresivni kreacionizam. Ovo znači da je Bog stvarao u nekoliko odvojenih momenata tokom istorije. Ponekad je stvarao potpuno nove vrste, a u drugim slučajevima je koristio već postojeće stvorenje. Negde između je došlo do evolutivnog procesa. Bog je čoveka stvorio direktno, a ne od prethodno postojećeg stvorenja. Fizička i duhovna čovekova priroda su direktno i posebno stvorene. Za razliku od drugih pogleda, ovaj smatra da u čoveku posle stvaranja nije bilo nikakve potrebe za bilo kakvim daljim razvojem.
Treba reći da neki u crkvi veruju da je Bog stvorio zemlju savršenu, ali da je ona bila upropašćena ratom između njega i sotone. Oni veruju da je Postanje 1,1 stih koji se odnosi na originalno stvaranje, ali da je između prvog i drugog stiha došlo do sotonine pobune i do njegove osude. Zemlja je bila uništena u bici kao i ljudska rasa koja je postojala pre Adama, a i sve životinje i biljke su bile potpuno uništene. Na ovaj način se objašnjavaju fosili stvorenja koji naliče nama. Stih dva i potonji stihovi onda govore o istoriji ponovnog stvaranja.
Ovo verovanje izgleda da je u sukobu sa biblijskim poučenjem o tome šta je prouzrokovalo propast i smrt čoveka, životinja i biljaka na zemlji. U ovom slučaju to nije greh Adama i Eve koji vodi do smrti i propadanja. Ovo verovanje, međutim, ni ne pokušava da ponudi neko objašnjenje o postojanju fosilnih zapisa.
Primetite da ima veoma mnogo gledišta koja se tiču stvaranja čoveka i svemira. Bilo je mnogo pokušaja da se pomiri biblijsko gledište sa onim što nude nauka i razne filozofije. Primetite da su mnogi od ovih pokušaja došli od strane onih koji su u crkvi.
Međutim, Biblija poučava da je čovek stvoren i da je to stvorenje bilo dobro. Nešto se dogodilo što je prouzrokovalo promenu koja je dovela do sadašnjeg tužnog stanja. Prema tome, prema Bibliji, čovek je danas u nenormalnom stanju. Kada gledamo na ljude, oni nisu ona prava ljudska bića koja je Bog stvorio. Oni su obeleženi grehom i padom.
Izgleda da su jedina prava ljudska bića bila Adam i Eva pre pada kao i Isus Hristos, naravno.
Svaka druga osoba, uključujući tu i mene, može verovatno da se opiše kao pokvarena, izobličena, iskrivljena predstava čovečanstva. Jedina dobra stvar jeste da kao verujući u Hrista i oni u kojima je Sveti Duh, mi smo promenjeni i još uvek se menjamo, mada polako.
Stoga moramo sada da pogledamo u originalno čovečanstvo i da vidimo da je Bog stvorio čoveka po svom sopstvenom obličju, na taj način praveći razliku između njega i sveg ostalog stvorenja.
Postanje 1,26-27 (1. Mojsijeva) je osnov za našu diskusiju. Postanje 5,1-2 ponavlja isto to. U Postanju 9,6 – čak i posle pada, ubistvo je bilo zabranjeno na osnovu toga što je čovek stvoren po Božijem obličju.
Prva Korinćanima 11,17 ponovo govori o ovoj ideji o 'Božijem obličju' izjavljujući da čovek ne treba da pokriva svoju glavu jer je on stvoren na sliku i prema Božijem obličju. U Jakovu 3,9 proklinjanje ljudi je zabranjeno jer je rečeno da su ljudi stvoreni po 'Božijem obličju'. Da su ljudi stvoreni prema Božijem obličju sugeriše se i u Delima apostolskim 17,28.
Poslanica Rimljanima 8,29 isto tako govori o ljudima koji su bili spaseni i određeni da budu jednaki Sinovljevom obličju. U Drugoj Korinćanima 3,18 ponavlja se ta ista ideja. U Efescima 4,23 Pavle govori o ovom 'obličju Božijem' koje se odražavalo u stvarnoj pravednosti i svetosti. Poslanica Kološanima 3,10 isto tako govori o vernicima koji na sebe stavljaju 'novu prirodu' koja je bila obnovljena u poznanju prema obličju Stvoritelja.
Ima još mnogo različitih gledišta tokom istorije crkve o tome šta je to 'obličje', odnosno slika. Neki vide ovo obličje kao da se sastoji od određenih karakteristika i kvaliteta u ljudskoj prirodi. Neki pak veruju da je ovo 'obličje' u fizičkom izgledu. Mormoni, na primer, veruju da Bog Otac ima telo i da je to razlog zašto mi imamo telo ovakvo kakvo imamo. Drugi vide ovo obličje u čoveku koji hoda uspravno kao simbol moralne uspravljenosti i Božije pravednosti.
Neki ovaj odraz, obličje, vide u duhovnim kvalitetima u ljudskoj prirodi. Neki su, opet, naglašavali 'razum' odnosno, sposobnost da mislimo, da razmišljamo, da računamo i sažimamo. Ovo je, kažu oni, ono što ljudski rod razlikuje od drugih. Ovo je slično Božijim atributima, osobinama.
U istoriji crkve izraz 'slika' (ikona) se često odvajao i razlikovao od izraza 'obličje' i oni su posmatrani kao dve odvojene stvari. Neki su smatrali da je čovek stvoren samo na Božiju sliku, ali da je tokom vremena pridobio Božije 'obličje' (priliku). Drugi su smatrali da je 'obličje' Božije u nama uzrokovano na natprirodan način.
Verovanje koje je razvijeno među rimokatoličkim naučenjacima jeste da slika predstavlja čovekovo nalikovanje Bogu u prirodi, zbog njegovog 'razuma' kao i 'volje', čovečijih osobina koje podsećaju na one Božije. 'Nalikovanje' je bio božanski dar čoveku koji se sastoji od Božijih moralnih kvaliteta. Čovek je izgubio 'nalikovanje' kada je pao, ali je slika ostala. Ovo je formiralo osnovu za mnoga katolička verovanja i njihov sistem prirodne teologije.
Ovo gledište su reformate odbacile.
Drugi veruju da slika nije bila nešto što je došlo iz čovekove nutrine, već da dolazi od odnosa koji čovek doživljava između sebe i Boga. Odnosno, može se reći da je čovek u slici kada je u odnosu sa Bogom. Bog je čoveka stvorio kao konačno stvorenje, i kada on Bogu odgovori, tada je ta slika prisutna. Kada se on okrene od Boga i dalje je čovek, ali gubi tu sliku u materijalnom smislu.
Neki ovu sliku vide isto tako i u odnosima između ljudi, kao i u njihovom odnosu prema Bogu. Ovo odražava ono što mi nazivamo egzistencijalističkim stanovištem ili filozofijom, koja naglašava volju i delovanje više od strukture.
Opet, drugo stanovište naglašava da se ova slika sastoji od onoga što čovek čini. Naglašeno je da je u Postanju 1 čoveku data vlast nad ostatkom stvorenja. Bog je Gospod nad svim svetom i on je čoveku dao vlast nad stvorenjem. Kada čovek ispoljava vlast nad stvorenjem on na taj način odražava Božiju sliku. Psalam 8,5-6 se takođe naglašava. Slika Božija je stoga sve ono što govori o čovekovoj funkciji. Čovek je 'vlasto-posednik' i kao takav on je na Božiju sliku.
Čak iako ova različita gledišta u sebi sadrže poneku istinu, mora da se uvidi da Biblija kaže nekoliko stvari o slici koje moramo da prihvatimo.
Rečeno je da se ova slika nalazi u svim ljudima, i da se zapovesti kao što je ona o ubistvu i proklinjanju odnose na svakoga, vernika kao i nevernika. Na taj način se pokazuje da su čak i nehrišćani na sliku Božiju. Jasno je da slika Božija nije nešto što je spoljno u odnosu na čovekovu prirodu, ili da je nešto povezano sa svim ljudima.
Svi ljudi imaju ovu sliku, i superioran razum ili intelekt nisu nešto što je odrednica ili nešto što je od značaja za ovu sliku. Sveto pismo ne kaže ni da je to tvoj odnos sa Bogom ili tvojim sunarodnicima nešto što određuje da li imaš ili nemaš ovu sliku Božiju. Ne kaže se da ova slika zavisi od toga da li ili ne ispoljavamo vlast nad svim stvorenjem.
Biblija jednostavno kaže da je Bog rekao da će načiniti čoveka po svom obličju i on je to učinio pre bilo čega što je čovek mogao da učini. Čovek nije trebalo ništa da učini da bi bio po Božijem obličju. Bog nije postavio nikakve uslove, ili zahtevao od čoveka da nešto učini, ili da se nađe u određenom položaju ili situaciji kako bi imao tu sliku.
Čovek je načinjen po obličju i zato što je bio čovek on je imao to obličje. Zato se smatra da je obličje sadržavalo elemente ljudske prirode koji mu omogućavaju da poznaje Boga, da voli Boga, da mu bude poslušan, da izvršava obaveze prema svojim sunarodnicima, kao i da obavlja savesno svoj posao u vezi brige za sve ostalo stvorenje i da ima odgovarajući odnos sa Bogom i sa drugima.
Sve ove stvari ispunjavaju svrhu koju je Bog imao za čoveka, i čovek je bio odgovarajuće stvoren kako bi ispunio svoju svrhu. Obličje u kojem je čovek stvoren omogućavalo mu je da ima odnos sa Bogom.
Obratite pažnju na to da kada mi doživimo nanovo rođenje, da se tada preobličavamo u Isusovo obličje. Isus je imao savršeno jedinstvo sa Ocem, i svom Ocu je bio savršeno poslušan. Vernici se preobličavaju tako da bismo mogli da ostanemo u ovom odnosu usvajanja i zajedništva u koje nas je doveo Sveti Duh. Na ovaj način, onda, možemo da čitamo stihove u Svetom pismu koji svi naglašavaju ovu pravednost i svetost Božiju.
Isus nam je jasno govorio o tome u Marku 12,13-17 kada je rekao farisejima da je slika na cezarevom novčiću značila da je novac pripadao cezaru i da treba da se preda cezaru. Sa druge strane, oni koji na sebi nose Božiju sliku treba da pokažu da oni pripadaju Bogu i da mu daju svoju ljubav, vernost i poslušnost.
Isus je očito potpuna slika Boga i rečeno nam je da treba da budemo kao on. Sve u Isusu je ono što je Božija slika i ovakva slika treba da se oformi i u nama. Sveti Duh sada obnavlja ovu oštećenu sliku koju imamo, i on izgrađuje sliku tako da možemo da budemo kao Hristos, i da budemo proslavljeni. Vidi o ovome Drugu Korinćanima 3,18.
Zato što su svi ljudi na sliku Božiju, velika je čast biti osoba. Ne možemo da ne poštujemo ili da ne vrednujemo bilo koje ljudsko biće, bez obzira koliko je izobličena njihova ličnost. Svako ljudsko biće je vredno, i sav život je svetinja. Stoga moramo neprestano da radimo na tome da ljude dovedemo do poznanja Hrista tako da se ova izobličena slika može ispraviti. Svima treba da bude pružena prilika da u potpunosti postanu ono što je Bog za njih planirao da postanu, a to je, da postanu potpuna ljudska bića.

Sačinjavanje čoveka
Stvaranje, sačinjavanje, čoveka je važno. Iz tog razloga moramo da pogledamo da li je čovek sačinjen iz dva dela, dihotomizam, iz tri dela – trihotomizam, ili iz jednog dela – monizam.
Trihotomizam je gledište koje kaže da čovek ima tri dela. Prvi deo je telo; drugi deo je duša ili psihološki deo, onaj koji se sastoji od razuma, osećanja, društvenih odnosa i veza, i tako dalje; treći deo je duh, religiozni deo koji čoveku omogućava da se bavi duhovnim pitanjima i da odgovara na duhovna ispitivanja i usmeravanja od strane Svetoga Duha. Ovaj duh se smatra za mesto gde se nalaze duhovni kvaliteti jedne osobe, a duša je mesto gde se nalaze osobine ličnosti jedne osobe.
Tekstovi kao Prva Solunjanima 5,23; Jevrejima 4,12; Prva Korinćanima 2,14 do 3,4 se koriste kako bi podržali ovakvo gledište. Neki veruju da je ovakvo gledište nastalo pod uticajem grčke filozofije, iako u samoj grčkoj filozofiji postoji veoma malo izričitih naznaka da uopšte podržava ovakvo verovanje.
Dihotomizam je bio najpopularnije gledište, koje kaže da se čovek sastoji od materijalnog dela, tela, i nematerijalnog dela, duše ili duha. Telo umire i vraća se zemlji, dok duh nadživljava smrt. Tekstovi u Mateju 27,50; Jovan 19,30; Druga Korinćanima 4,11; 5,8.10 se često citiraju da podrže ovakvo gledište.
Dihotomisti uglavnom govore protiv trihotomista na osnovu toga da stihovi često govore o različitim entitetima, ali da te reference ne treba uvek uzimati bukvalno kao, na primer, Luku 10,27. Isto tako, ponekad se duh i duša naizmenično koriste, ili predstavljaju primere za paralelizam, kao na primer u Luki 1,46-47 gde su duša i duh upotrebljeni praktično kao potpuno istovetna stvar.
Ima dosta slaganja između trihotomista i dihotomista u tome da je čovek kompleksno stvorenje i da je sačinjen od različitih delova.
Ima, međutim, i onih koji veruju da se čovek ne može deliti i da nije sačinjen od delova, već da je 'radikalno jedinstvo.' Oni veruju da izrazi kao što su telo, duša i duh predstavljaju sinonime. Ljudsko biće ne može da postoji bez tela, nema mogućnosti za ikakvo postojanje bez tela, i nema večnog postojanja za dušu.
Veliki naglasak je stavljen na činjenicu da Judeji nisu pravili razliku između tela i telesnog i imali su unitaristički pogled na čoveka. Oni isto veruju da je i apostol Pavle držao ovaj unitaristički pogled. Smatra se da svako drugo gledište koje nije unitarističko ima grčko poreklo.
Jasno je, međutim, da mada jevrejski jezik nije načinio razliku između tela i telesnog, da ovo ne znači da oni nisu bili svesni da postoje razlike. U jeziku se često mogu pronaći slučajevi gde nedostaju izrazi koji bi naglasili razlike između drugačijih ideja ili koncepata.
U svakom slučaju, ovo unitarističko viđenje ima teškoće sa nekoliko biblijskih odlomaka, kao što su Luka 23,43; Luka 16,19-31; Druga Korinćanima 5,1-8; Matej 10,28, i još neki drugi. Postoji mogućnost da se i jedno i drugo napadne na osnovu lingvistike (jezika), grčke istorije i misli, kao i zbog pretpostavki koje imamo o jevrejskoj misli i mentalitetu, i navodnim razlikama koje su postojale između jevrejske misli i grčke misli toga doba.
Biblija ne isključuje nijedan tip podele ljudske prirode. Ali, moramo da budemo pažljivi da ne naglašavamo previše podelu u čoveku na telo, dušu i duh. Moramo da budemo pažljivi u vezi sa mišljenjem o telu neke osobe odvojeno od njenog duha, jer čovek je načinjen kao jedno, a pad je uticao na sve ljude.
Međutim, čovek ne treba da pokušava da pobegne od svog tela, jer zbilja, njegovo telo će biti promenjeno i daće mu se novo telo, baš kao što nam je dat i novi duh. Primetite da je čovek kompleksna jedinka i da o njemu ne možemo da mislimo kao da je jednostavno stvorenje.
Na čemu Sveto pismo insistira?
Biblija insistira da Bog voli svoje stvorenje i da su sve rase ljudi deo njegove porodice. Mora da se naglasi da nijedan ozbiljan biblijski vernik ne prihvata rasističku teoriju da je Nojev sin Ham bio proklet i da mu je data crna koža zato što je bio veoma zao, i da su sledstveno svi njegovi potomci imali crnu kožu jer su i oni potpali pod prokletstvo. Isto tako, rečeno je da je Hamov sin Hanan postao sluga Simu i Jafetu zato što je i on bio pod prokletstvom. Isto tako, rečeno je da je Kain imao znak odnosno da mu je bila data crna koža.
Nema biblijske osnove za ove i druge teorije koje sugerišu da pojedine rase i narodi nisu potpuno deo ljudskog roda ili da spadaju u ljudska bića niže vrste. Nema dokaza da je Ham bio crnac ili da je znak na Kainu bio crna koža. Dokazi iz antropologije, genetike i medicine jasno pokazuju da su sve rase zapravo jedna, i da mogu međusobno da se venčavaju i da dele sve drugo.
Moramo, stoga, biti svesni ovih podela kod ljudi, lažnih ideja o drugima, pogrešnog uzdizanja nas samih i zloupotrebe Biblije kako bi se podržali naši lični zli i materijalistički interesi. Prema svim ljudima treba da se odnosimo kako treba i sa poštovanjem.
Još je važnija činjenica da Bog posmatra sve rase i nacije kao jednu. Božija blagodat je univerzalna. Pogledajte Petrovu viziju i njeno tumačenje u Delima 10, priču o Kornelijevom obraćenju, Efescima 2,14; knjigu Postanja 2,11 i 3,6-9 i 28 kao i Otkrivenje 5,9.
Biblija, isto tako, žene ne smatra drugorazrednim članovima ljudske rase. Postanje 1,26-27 jasno pokazuje da su žene stvorene po Božijem obličju i kao takve imaju jednako poštovanje. Postanje 5,1-2 ovo isto tako potvrđuje. Jevrejska reč koja je upotrebljena da opiše Evu bila je da je ona bila 'pomagač' Adamu, i u sebi ne sadrži nikakvu potčinjenost.
Zapravo, slika žene u Pričama Solomunovim, 31. poglavlje, i u drugim biblijskim odlomcima nikako ne sugeriše potčinjenost. Isusov odnos prema ženama, i njegovo ponašanje prema njima, za nas predstavlja uputstvo. Galatima 3,27-28 pojašnjava da će u spasenju žene stajati na istom nivou kao i muškarci. Nasuprot popularnom mišljenju Pavle je imao vrlo visoko mišljenje o ženama, i o njima je pozitivno govorio. Pogledajte Rimljanima 16,2-15; Prvu Korinćanima 11,5.
Žene su igrale velike uloge u Božijem delu i često je sramota što se o ovome ne govori još više tako da žene mogu da vide šta su druge žene učinile, i time budu povedene da i same tako postupaju.
Druga grupa o kojoj Biblija često govori su siromasi. Bog se naročito brine za siromahe i često poziva na pravednost za njih. Sâm Isus je bio siromašan, a njegovi roditelji su mogli da prinesu kao žrtvu samo par grlica ili par golubića za njega, umesto da su prineli jagnje. Vidi o ovome Luka 2,24. U Mateju 8,20 rečeno je da je Isus siromašan. On je smatrao da je njegova misija da pomaže siromašnima. Vidi Isaija 61,1-2; Luka 4,18.21 i 7,22. Isus je upozoravao protiv previše brige za bogatstvo. Jakov je isto tako upozoravao protiv lošeg postupanja prema siromasima. Pogledajte Jakov 2,4-5.
Crkva, isto kao i pojedinačni vernici, treba da bude veoma pažljiva u vezi sa tim kako se odnosi prema siromasima, jer je ovo jedan od ispita kroz koje će se videti da li pripadamo Bogu ili ne.
Starija populacija je, isto tako, vredna za Boga. Biblija poziva na davanje velikih počasti i statusa starima, a isto tako poziva starije da pokažu svoju mudrost i vođstvo u službi za Boga. Njihov položaj nije onaj u kojem treba samo da sede i ništa da ne rade. Oni su ti koji treba da pokažu svoje iskustvo i da pruže vrednost tog iskustva mlađima. Oni nikada ne treba da prestanu da delaju za Boga.
Nerođeni su, isto tako, vredni Bogu. Njih Bog poznaje još u unutrašnjosti materice. Vidi Psalam 51, 139,13-15; Luka 1,41-44, Jevrejima 7,9-10; knjigu Izlaska (2. Mojsijevu) 21,22-25.

Zaključak
Čovek se razlikuje od drugog stvorenja po tome kako ga je Bog stvorio. Čovek je stvoren kako bi imao poseban odnos sa Bogom, i da bi uvek odgovorio Bogu u ljubavi i poverenju. On je uvek trebalo da odražava Božije obličje i slavu. Ali, umesto toga svega, on je zgrešio i zamenio svoju slobodu i veličinu za vezanost, sukob sa zlim silama, slabost, frustracije, perverznost i patnju. Postalo je toliko loše za čoveka da on više nije poznavao ni sopstveno srce.
Čovek je puno vremena proveo pokušavajući da pronađe i razvije načine kako da pomogne sâm sebi. Međutim, nema izlaza i spasa od posledica greha osim kada se neko ne okrene Bogu. Odnos između Boga i čoveka je bio poremećen grehom ili moralnim zlom u čoveku. Greh je stvaran i čovek može da se promeni samo Božijom pomoći. Moramo da uvidimo ko smo i odakle dolazimo.
Jedan autor je to ovako objasnio:
'Sledeće činjenice mogu se detaljno razmotriti pojedinačno i sve zajedno, i moralno proceniti: činjenice o novcu, koji se smatra poželjnim za posedovanje, kao i strasti i praksa koje se upražnjavaju kako bi se do njega došlo; činjenice o neistinitosti, uključujući tu i nepoštenje, prevare, ogovaranje i unižavanje; činjenice o seksualnoj strasti, sa upoređenjem moralne vrednosti koja je žrtvovana kako bi se ovoj strasti udovoljilo; činjenice o intoksikaciji supstancama[1], sa sličnim upoređenjem u moralnim vrednostima; činjenice o nepristojnom govoru, uz procenjivanje moralnog pada koji je i nerazmišljajući prihvaćen od strane onih koji mu se podaju; činjenice o surovosti, bilo da je u pitanju besmislena brutalnost ili namerno uživanje u nanošenju bola; činjenice o ljutnji i nekontrolisanoj strasti uopšte, koje se razvijaju u zlobu i ubistvo; činjenice o moralnoj plitkosti, neodgovornosti, nepoverenju, predaji samopoštovanja, zadovoljenje niskim i bezvrednim životom; činjenice o svakodnevnoj grešnosti, i sve to nasuprot dobroti, ljudskosti i ljubavi. Ovakvo istraživanje, iako naravno nije praktično, sasvim je moguće a količina zala koje bi takvo proučavanje poznatih činjenica iznela na svetlost je potpuno užasavajuća. Istina je da bi se tu pronašlo i puno dobrog, i da je odgovornost onoga ko je zao često podeljena između te osobe koja zlo čini, kao i njegovih/njenih predaka koji su stvorili od ove osobe ono što jeste. Isto tako, istina je da je jedan deo zla koji se uobičajeno naziva grehom zapravo posledica nesavršenosti ili nezrelosti ili neznanja; pa ipak, posmatranje pokazuje da je greh opstajuća navika ljudske rase, baš kao što Hristos i svi prethodni vekovi saglasno o tome svedoče'.
Međutim, čovek tek ima da ispuni svoju sudbinu i istorijsku ulogu jer Bog je čoveka stvorio jedinstvenim. On je označen Božijim znamenjem, 'obličjem Božijim'. Spasenje, večni život i zajedništvo sa Bogom su mogući svim osobama. Naša je odgovornot da sve osobe vidimo kroz Božije oči, da razumemo da njihova rasa, društveni položaj, pol, imetak, obrazovanje, porodično stablo, pamet ili bilo koja druga zemaljska osobina ne predstavljaju ništa u Božijim očima, jer su pred njim svi ljudi jednaki.
Moramo, stoga, da razumemo da smo svi mi stvorenja koja je Bog stvorio za velika dela. Ali, trenutno, upravo sada, čovek je u nenormalnom stanju i u očajnom je položaju. Bog je neke od nas izveo iz stanja greha kao normalnog stanja, i promenio naš prethodni položaj propasti.
Stoga nikada ne smemo da učinimo ništa što bi sprečavalo delo Svetoga Duha u našem životu ili usporavalo delo našeg preobličenja koje on u nama čini. Moramo da pokažemo veliku brigu za one koji još uvek nisu došli Hristu. Moramo da se postaramo da uvek činimo onako kako Bog zapoveda i da dosegnemo onaj status u koji nas je Bog pozvao.
Naš zadatak jeste da upozorimo ljude koji se suprotstavljaju istini Božije Reči, i moramo da se odupremo bilo kakvoj privlačnosti koju osećamo prema lažnim, drugačijim gledištima koje ovaj svet ima.
Sveto pismo čoveka opisuje onakvim kakav on zaista jeste. Moramo da razumemo da je potrebno da dođe do promene u ljudima, isto kao i u nama. I mi, isto tako, moramo da nastavimo da rastemo u poznanju Boga i da počnemo da volimo druge onako kako ih Bog voli. Ovo nema alternativu, ako želimo da budemo viđeni kao verne sluge.
Mi ne možemo više jednostavno za sve da krivimo naše telo i da odbijamo potrebu da se promeni i naš um.
Sve u čoveku, sva njegova ličnost, njegova duhovna i fizička smeranja moraju da dođu pod kontrolu Svetoga Duha.
Isto tako, moramo da očekujemo da ćemo biti sa Bogom kada umremo. Moramo da očekujemo da će se naša tela promeniti i da će nam biti data nova tela prilikom Isusovog dolaska. Sveto pismo poučava o tome i to je istina.
Zapamtite da prekid našeg fizičkog života ne znači kraj. Naš Bog je Bog živih i kada Boga prihvatimo i kada nas on usvoji, mi više nikada nećemo izgubiti život. Nastavićemo da postojimo zato što naše ‘ja’ nije isto što i naše telo.
Kada nosimo evanđelje u svet, uvek moramo da zapamtimo da moramo da se obraćamo čitavoj osobi, jer je čitava osoba pod posledicama greha.
Ali, mi smo Bogu zahvalni što je on obezbedio put, pomoć, vođstvo i snagu za nas da u tome uspemo.

[1] Alkohol, nikotin, razne vrste droga i slično (prim. prev.).

OSNOVE NASEG VEROVANJA 5 - SVETO PISMO

Lekcija 5
SVETO PISMO

Verujemo da je Sveto pismo ili Biblija nadahnuta Božija reč i da je naš konasčni autoritet po pitanju vere i života. Verujemo da je Isus Hristos, u svom životu i učenju kao što je zapisano u Svetom pismu, vrhovni tumač Božije volje za čovečanstvo.
2. Petrova 1,20-21; Rimljanima 3,2; 2. Petrova 3,1-2.15.16; 2. Timoteju 3,14-17; Matej 5,17-19; Psalam 119,105; Jovan 20,30.31; Jevrejima 1,1.2.
– Iz veroispovedanja BSD

Proučavanje Svetog pisma je zapravo deo proučavanja Božije posebne objave. Bog se posebno objavio određenim osobama, u određenim vremenima, i na određenim mestima tako da bi ljudi naučili o Bogu one stvari koje su zaboravili zbog pada u greh.
Posebna objava čoveku je donela naročitu vrstu znanja koja je bila neophodna kako bi se umanjilo ili isključilo čovekovo relativno neznanje o Bogu, neznanje koje je bilo izuzetno ozbiljno, toliko ozbiljno da sada čovek nema direktan pristup Bogu pošto je ranije bio izbačen iz Edemskog vrta.
Prirodna objava, po kojoj čovek može da sazna neke detalje o Bogu, nije bila dovoljna da bi čovek upoznao Boga na dublji i potpuniji način.
Kada govorimo o prirodnoj objavi, mi govorimo o objavi Stvoritelja koja se vidi u materijalnim stvarima. Ona pokazuje da je ovo svet reda i svrhe. Otkrivenje pokazuje da je čovek inteligentan, da čovek ima religioznu prirodu u sebi, kao i da postoji veoma moćan Bog. Prirodna objava je jaka, ali je samo osnova za veću i natprirodnu objavu. Delujući na osnovu prirodne objave, Sveti Duh čoveku može da pokaže da on treba da se okrene od greha, i da se obrati pravednom Bogu.
Opšta ili prirodna objava je stoga poznata svim ljudima zbog njihovog posmatranja stvorenih stvari. Svaki iskren i pošten čovek koji gleda u stvorenje, odmah će u svom srcu znati da mora da postoji svemoćni, mudri, brižni, silni i strašni Bog. Psalam 19,-14; Psalam 8,3-4, Rimljanima 1,20; Dela 14,15-17;17,27-28 ukazuju na činjenicu da čovek mora da dođe do ovakvog zaključka. Psalam 14,1 tako može sasvim ispravno da kaže da samo bezumnik može u svom srcu da kaže da nema Boga.
Prirodna objava potvrđuje da čovek ima tendenciju ili sklonost da podsvesno potiskuje istinu o Stvoritelju, o njegovoj volji, sili i prirodi božanskog reda koji je ustanovio Stvoritelj.
Kao dodatak tome što je obezbedio prirodnu objavu, Bog je čoveku podario savest, jer kada je čoveka stvorio po svom liku i sličnosti, u čovekovo srce je ugrađen osećaj za moral i duhovnost. Stoga, čovek zna da bi trebalo da Bogu daje slavu, ali greh je čoveka odveo ustranu i potisnuo njegovu savest. Poslanica Rimljanima 2,13-16 raspravlja o ovome.
Zato čovek ima dovoljno mogućnosti da uvidi silu, proviđenje kao i večnu Božiju prirodu. Čovek tako razume koliko je mali, koliko je veliko i veličanstveno stvorenje oko njega, i onda time treba da se povede da proslavlja ovog nevidljivog Tvorca. Tada bi ga njegova savest sprečila da čini određene stvari, i on bi prihvatio svoju odgovornost, pokajao bi se i u strahu bi proslavljao Boga.
Međutim, ima nekoliko drugih pitanja o kojima prirodna objava ništa ne poučava. Čovek ne može da, kroz prirodnu objavu, spozna do koje mere se Bog brine za njega, koliko Bog čezne da čoveku oprosti grehe i koliko Bog ne želi da bilo ko propadne. Čovek ne može da zna duboke stvari o Bogu koga proslavlja, o budućem Božijem carstvu na zemlji, o budućoj sudbini svoje duše, o večnosti i o životu posle koji će Bog dati pravim vernicima.
Zbog ovih nedostataka u prirodnoj objavi, sada čovek mora da nauči o stvarima koje se tiču greha, krivice, svoje bezvrednosti, plana pomirenja, otkupljenja i Božije namere da se čovek pomiri sa Bogom.
Stoga je Bog morao sebe lično da objavi i da stupi u zavetne odnose sa određenim osobama kao i sa nacijom Izraela i drugim nacijama. Određene činjenice su postavljene pred one osobe sa kojima je Bog uspostavio zavete i naglašene su određene istine.
Bog je ovim ljudima direktno govorio u nekoliko prilika (Postanje 17,1.22; 18.1).
Bog je slao anđele da im govore (Sudije 6,12.14-18; Postanje 26,2).
Bog im je dao snove i vizije (Brojevi 12,6; 1. Carevima 3,5-15).
Bog je sa određenim ljudima imao naročite direktne kontakte (a da nama nije naročito definisana priroda ovih kontakata. Vidi Brojevi 22,9; 23,4; Izlazak 33,11).
Bog je činio čuda i velike znake isto tako (Postanje 9; Postanje 19).
Bog je ljudima poslao proroke:
- Bog je sebe objavio u Isusu Hristu
- Bog je nadahnuo ljude da zapišu Sveto pismo i da ga sačuvaju za buduća pokoljenja.

Zapis ove pisane objave, koja se smatra autoritetom, sastoji se od:
1. Zakona ili judejske Tore: Postanja, Izlaska, Levitske, Brojeva i Ponovljenog zakona (još se ova zbirka naziva Pentateuh, odnosno Petoknjižje)
2. Ranih proroka: Isusa Navina, Sudija, Samuila i Careva
3. Kasnijih proroka: Isaije, Jeremije i Jezekilja
4. Dvanaest malih proroka
5. Zapisa/Spisa: Psalama, Jova, Knjige propovednikove, Rute, Pesme nad pesmama, Priča Solomunovih, Plača Jeremijinog, Jestire, Danila, Jezdre, Nemije i Dnevnika.

Biblija je ulavnom zapisana na jevrejskom, sa nekoliko odlomaka na aramejskom. Ovi spisi se smatraju za nadahnuto Sveto pismo i predstavljaju izvor i osnov za sve novozavetne spise.
Hrišćani čvrsto veruju da je Isus Hristos onaj o kome govori Sveto pismo i da je on obećano Seme Mudrosti koje će ukloniti Prokletstvo sa zemlje, i otkupiti Čoveka i čitavo stvorenje.
Pavle i drugi pisci Novog zaveta koristili su Stari zavet, još zvan Svetim spisima, i ovo otkrivenje predstavlja sve što su oni imali. Ove iste Knjige korišćene su od strane hrišćana za propovedanje. Vidi Matej 21,42, Marko 12,10; 2. Timoteju 3,15. Primetite da ima 295 navoda (citata) ili direktnih referenci na Stari zavet u Novom, što predstavlja svaki 22 stih. I ne samo to, neko je izračunao da ima još oko 613 očiglednih aluzija, tako da je otprilike 10% Novog zaveta povezano sa Starim zavetom.
Propovedanje i poučenja (zapisi) apostolâ formiraju ono što mi zovemo Novim zavetom, i kao što je rečeno u 1. Petrovoj 3,16 sve je uključeno u svete spise.

Šta znači reč Biblija? Od čega se sastoji?
Izraz ’Biblija’ se simultano koristi sa izrazom ’Spisi’ ili ’Sveto pismo’. Izraz Biblija zapravo dolazi od latinske reči koja znači ’knjige’, i koristi se da odredi judejske i hrišćanske religijske knjige.
Obratite pažnju da u ’hrišćanskoj’ zajednici nema potpunog slaganja oko toga šta je sadržaj ’Biblije’. Neke od sirijskih crkava ne uključuju 2. Petrovu, 2. i 3. Jovanovu, Judinu poslanicu kao i Otkrivenje u svom Novom zavetu.
Rimokatolička crkva i istočno pravoslavne crkve u svojoj Bibliji imaju još i knjige koje se zovu Apokrifi. Ove crkve smatraju da su apokrifne knjige nadahnute, iako su čak i neki njihovi autori verovali da te knjige treba samo da se koriste kao dobri primeri za život i uputstvo u stvarima.
Zanimljivo je da su apokrifne knjige nastale negde između drugog veka pre Hrista i drugog veka po Hristu, i nikada nisu bile uvrštene u jevrejski kanon. Judeji su smatrali da je proročki glas umro sa prorokom Malahijom, i da posle tog proroka više nije bilo nadahnutih spisa.
Ove knjige, od kojih su neke prihvaćene od strane Rima[1], i neke koje su kasnije uključene u naredna izdanja Septuaginte (grčkog prevoda Starog zaveta), u sebi sadrže neke dobre istorijske činjenice (1. Makavejska), i neka dobra moralna poučenja (Mudrost Solomunova).
Ali, u njima ima i mnogo neistinitih legendi i glupih, ali zvučnih izreka, koje ponekad savetuju i činjenje nemoralnih dela (Judita 9,10.13), imaju otvorena jeretička učenja i mnogo istorijskih i geografskih grešaka.
Evo spiska apokrifnih knjiga koje je Rim prihvatio:
1. Prva Jezdrina
2. Druga Jezdrina
3. Tovija
4. Judita
5. ostatak u Jestiri
6. Mudrost Solomunova
7. Mudrost Isusa sina Sirahova
8. Varuh
9. Pesma tri dečaka
10. Suzana
11. Bel i zmaj
12. Manasijina molitva
13. Prva Makavejska
14. Druga Makavejska

Ove knjige su bile odbačene od strane ravija i isključene iz odobrenog jevrejskog Svetog pisma. Protestantski reformatori su negirali da su apokrifne knjige kanonske (apokrifi znači ’skrivene’ ili ’spoljne’) i odbacili su ih.

Savremeni napadi na Bibliju
Zanimljivo je primetiti da je naučno mišljenje s kraja 19. i početkom 20. veka bilo čvrstog uverenja da je Stari zavet proizvod rada jednog ili više urednika koji su promovisali određene ideje. Iz tog razloga, ovi urednici su kombinovali materijal nastao od strane različitih izvora, a onda su knjige koje su tako nastale pripisivali određenim autorima.
Ovo, naravno, predstavlja izazov istini Biblije, i čini da izgleda kao da je Biblija na neki način ’tehnička prevara’. Ovi stručnjaci su smatrali da nije bilo nikakvog božanskog nadahnuća i da se Bibliji ne može verovati na način na koji su ljudi tradicionalno verovali u nju.
Oni tvrde da je Petoknjižje rezultat materijala iz četiri međusobno ’izmešana/protkana’ izvora koje oni nazivaju J, E, D i P.
J bi trebalo da predstavlja najraniji izvor, koji datira iz vremena rane monarhije. J predstavlja jahvistički izvor, tako nazvan jer za božansko ime koristi reč Jahve.
E je elohistički izvor, tako nazvan jer za božansko ime koristi reč Elohim.
D je deuteronomski izvor, uglavnom se nalazi u knjizi Ponovljenog zakona, za koju tvrde da je napisana u periodu kasne monarhije, u 7. veku pre Hrista.
P je sveštenički izvor (na engleskom priest znači sveštenik), koji datira iz vremena vavilonskog izbeglištva, i koji naglašava Šabat, obrezanje, ulogu aronovskog sveštenstva i druga pitanja vezana za interese sveštenika i religijskog vida života.
Ova pobuna protiv čitave Biblije kaže da se Biblija ne sastoji sasvim od potpuno izvornih i istinitih knjiga, već da je načinjena od sumnjivog materijala koji su sakupili ljudi koji su imali interes da zastupaju određene političke ili religiozne ideje i koji su želeli da ih propagiraju. Tvrđeno je da veći deo Tore i Prorokâ nije ni bio kompletiran sve do povratka iz izbeglištva, u kasnom 6. veku pre Hrista. A ’Zapisi/Spisi’ nisu završeni, tvrđeno je, sve do drugog veka pre Hrista.
Kada se radi o Novom zavetu, mnogi od naučnika većinu Pavlovih rukopisa pripisuju raznim drugim ljudima koji su ih pisali u nekim drugim vremenima.
Oni veruju da je Evanđelje po Marku prvo po nastanku, a da su ljudi koji su sastavili Mateja i Luku, koristili Marka i još jedan nepoznat izvor nazvan Q koji predstavlja još jednu (neotkrivenu) zborku Isusovih učenja. Smatralo se da su Sinoptička Evanđelja nastala negde između 70. i 100. godine po Hristu, a da je Jovanovo nastalo krajem prvog ili početkom drugog veka, u vreme koje bi isključilo apostola Jovana kao pravog autora.
Treba, stoga, da vam je jasno zašto mnogi ne žele da prihvate Šabat kao instituciju koja je stvorena prilikom stvaranja, jer većina ne veruje zbilja u bukvalno tumačenje Postanja kao i da je Mojsije zaista napisao knjigu Postanja (1. knjigu Mojsijevu). Zbog tog osećanja, oni Šabat nazivaju judejskim Šabatom, jer oni odbijaju da poveruju da je to ustanovljeno prilikom stvaranja, a ne nekoliko godina posle stvaranja kada je oformljena jevrejska nacija. Ovde se zaista radi o duboko ukorenjenom neverovanju sa čime ljudi ne žele da se hvataju u koštac.
Mnogi teolozi su zaključili da Biblija nije Božija Reč, već da predstavlja zbirku mitova i legendi i neistinitih tekstova. Nije onda čudo što mnogi studenti teologije u školama i na fakultetima zapravo ne veruju stvarno u Sveto pismo kao u potpuno istinito i nadahnuto. Mnogi ne veruju, dok neki samo delimično veruju. A treći su spremni da oko tog pitanja idu na kompromis.
Drugi, pak, u nameri kako bi bili prihvaćeni kao pravi akademski sholastičari, i kako bi imali dobar rejting i mišljenje o njima od strane svojih stručnih kolega-vršnjaka, spremni su čak i da ponovo napišu Sveto pismo kako bi ono bilo prihvatljivo za ovaj svet. Ove, takozvane, obrazovne religijske institucije višeg nivoa, već su se potpuno pomirile sa ovim svetom, a oni koji teže ka tome da dobiju njihov akademski stepen i rade u tom smislu, na putu su da se i oni sasvim pomire sa tim. Zapravo, postoji samo nekoliko institucija religijskog obrazovanja koje čine neprestane napore kako bi poučavale iz Svetog pisma kao iz istinite Božije Reči.
Stoga se od nas očekuje da sami proučavamo Sveto pismo, da se sa njim detaljno upoznamo, jer mnogo toga što se smatra naučenim znanjem u ekspozicijskim izlaganjima samo je zapravo kompromis sa greškama.
Ono što je tužno jeste da, sa druge strane, ima ljudi koji nisu akademski obrazovani, koji pokušavaju da proučavaju Sveto pismo pa ga ne razumeju dobro, i onda naglašavaju samo pojedine delove na način na koji odgovara njihovim interesima, pritom često namerno pogrešno tumačeći i tako na sebe donose sopstvenu propast kao i propast onih koje vode u pogrešnom smeru.
Ovde je potrebno reći da Sveto pismo u velikoj meri nije komplikovano, a poruke Svetog pisma je lako razumeti. U isto vreme treba naglasiti da ima teških delova u Svetom pismu i ovi delovi zahtevaju proučavanje, razmišljanje i trajan dijalog među hrišćanima.
Kako bi nam to pomoglo u našim proučavanjima, treba reći da je rana Crkva uglavnom sledila primer Isusa i apostolâ i prihvatila je jevrejsku Bibliju bez teškoća. Oni su verovali da je Sveto pismo bilo istinito u potpunosti, a da su autori koji su zapisani u knjigama zaista autori.
Oni su verovali, kako je to Pavle zapisao u Rimljanima 3,3 (u našem prevodu 3,2) da su Judejima poverene Božije reči. Sledeći Isusa, apostoli su prihvatili autorstvo i potpunu istinitost svih Knjiga koje su nabrojane u kanonu.
Crkva je za sve novozavetne knjige verovala da su one nastale pre kraja prvog veka po Hristu. Crkva je pažljivo razmatrala novozavetne knjige pre nego što ih je prihvatila. Da bi bile prihvaćene, knjige su morale ili da budu pisane od strane apostola, ili da budu autorizovane od strane apostola. Na primer, za Markovo evanđelje se smatra da je pravi autor Petar. Luka je bio verni pratilac Pavlu i imao je pristup svim apostolima, te je on zaista i mogao da napiše svoje Evanđelje kao i knjigu Dela apostolskih.
Dve važne knjige oko kojih je postojala kontroverza kada su u pitanju autori su knjige Otkrivenja i Poslanica Jevrejima. Međutim, do kraja četvrtog veka sve sumnje koje su postojale u ove dve knjige su isparile.
Sâm proces koji je vodio do prihvatanja kanona je bio veoma intenzivan. Zapisi su bili veoma pažljivo proveravani, i mnoga navodna pisma apostola (poslanice) su odbačene kao jeretičke. Nijedan crkveni sabor (koncil) nije održan radi utvrđivanja kanona knjiga, ali su različite crkve vršile provere i odabrale naš sadašnji kanon, spisak novozavetnih knjiga.
Jasno je da su neke od knjiga optuživale tendencije i stavove koje su neke Crkve imale, ali su Crkve ipak prihvatile ove knjige.
Samo u trećem veku naše ere bilo je 18 zabeleženih sabora (koncila), u četvrtom ih je bilo 86, a u petom 80, i na svakom od njih je raspravljano o svemu, kao i o jeresima. Ali nijedan crkveni sabor (koncil) nije nikada sazvan kako bi se raspravljalo o novozavetnim knjigama. O Svetom pismu je postojao dogovor, osim kada se radi o rimokatoličkoj crkvi koja je prihvatila i apokrifne knjige.

Metod koji je Bog upotrebio kako bi se objavio
Bog se objavljivao kroz:
1. Božanski govor
2. U istorijskim događajima
3. U otelotvorenju

Božanski govor
Sveto pismo često kaže kako Bog govori, odnosno kako je govorio. Ovu jednostavnu izjavu pronalazimo u mnogim odlomcima:
Jeremija 18,1
Jezekilj 12,1.8.17.21.26
Osija 1,1
Joilo 1,1
Amos 3,1
Jevrejima 1,1-2 govori o tome da je Bog govorio u prošlim vremenima preko proroka, ali da sada govori preko svog Sina. Stoga Bog nije bio Bog kao bogovi pagana koji su ostali nemi. On je govorio kada je bio spreman da stvara i kada je svemir nastao ni iz čega. Obratite pažnju da ovo odvaja Boga od paganskih bogova, jer on nije nezainteresovan i udaljen od ljudi.
Susret sa ovim Bogom bio je silno iskustvo. Mnogi su iskusili ovakav susret i bili su zauvek promenjeni. Susret sa Bogom promenio je zauvek Mojsijev život. Vidi o ovome Izlazak 4,11-16. Isaija je video Gospoda i čuo je Gospodnji glas i bio je promenjen. Vidi Isaija 6,1-9. Jeremija je čuo Gospodnji glas i bio je promenjen. Vidi Jeremija 1,4-9; 15,15-16.19. Apostol Jovan je takođe čuo Gospoda. Pavle je čuo glas koji mu je davao uputstva. Obojica su posvetila svoje živote službi Gospodu.
Znamo, međutim, da je Bog Duh, ali nam je isto tako rečeno da, iako nema fizičke organe, on govori.
Bog koristi jezik osobe sa kojom govori. Božanski govor može da bude:
1. audio govor, govor koji se čuje, ili
2. može da se čuje u samoj glavi, ili
3. Bog može da govori piscu dok ovaj piše one ideje koje Bog želi da ovaj napiše.

Proroci nisu, znači, govorili kada bi i šta god zaželeli. Jevreji su stavili Mojsija u posebnu kategoriju, jer su smatrali na osnovu činjenica koje su bile pred njima, da je Bog govorio direktno samo Mojsiju, odnosno ’od usta do usta’ (Brojevima 12,6-8).
Oni su, međutim, verovali da se Bog ponekad otkrivao tako što je govorio u snovima (Danilo 7,1), u vizijama (8,1) ili tako što bi poslao anđela (9,21-22; 10,5-11).
Obratite pažnju da kada je Bog govorio, onaj kojem je govorio uvek je imao savršeno čist um, Boga je mogao da čuje, da Bogu postavlja pitanja, i da reaguje na Božiju prisutnost. Ponekad pisac nije sasvim razumeo ono što bi mu Bog govorio.
Ponekad bi poruka došla na način koji se proroku ne bi dopao. Jeremija kaže u Jeremiji 20,7-9 da je Bog nametnuo svoju poruku na njega i da je on bezuspešno pokušavao da se tome odupre. Isto tako, imamo primer Valaama u 2. Samuilovoj 23,2 kao i to neželjeno proroštvo Kajafe prvosveštenika u Jovanu 11,51.
Svi proroci su bez izuzetka verovali da su pisali i govorili tačne Božije reči. Mojsije je često govorio da je to slučaj sa njim, David je to rekao u 2. Samuilovoj 23,2 i svi proroci su ovo potvrdili.

Istorijski događaji
Bog je, isto tako, delovao i objavljivao se u istorijskim događajima. Mnoga od ovih moćnih dela su zapisana po čitavom Svetom pismu. Dela Božija prema Izraelu, kao i prema svetu pre nego što je Izrael uspostavljen kao nacija, uče nas o tome kakav je Bog i kako on deluje.
Psalam 78 nabraja mnoga od ovih Božijih dela, tako da ljudi mogu da nauče o Bogu i vide Boga u njegovim aktivnostima, njegovim delima. Bog nam je, dakle, rekao kakav je, kao i šta je sve učinio.

Otelotvorenje
Isusov život i njegov govor su najviši nivo otkrivenja. Jevrejima 1,1-2 i kasniji stihovi govore o ovome i to naglašavaju. Isusove reči bile su Božije reči. Njegova čuda, njegova smrt, kao i njegovo vaskrsenje bili su velika Božija dela, i sva ta dela su objavljivala Boga.
Isusov savršen život otkriva stvarno božanstvo, tako pokazujući čoveku Božije osobine. On je pokazao ko je Bog na najpotpuniji mogući način. Ovo je najličnije Božije otkrivenje koje jasno pokazuje sve večne istine Božije. Jovan 5,39 govori da su Sveti spisi svi, zapravo, o Hristu.
Hristos je došao da objavi Oca. On je došao iz Očevog naručja znajući sve njegove najdublje tajne. Usmeravajući čoveka prema Bogu i potvrđujući Očevu prirodu kao što je to bilo ranije već objavljeno u Svetom pismu, Isus je neprestano citirao Sveto pismo, naglašavao njegov značaj i neprekidno uzdizao njegov autoritet.
On je potvrdio događaje koji su se odigrali tokom stvaranja u Mateju 19,4-5; Aveljevo ubistvo u Luki 11,51; Nojevu priču, Barku kao i Potop u Mateju 24,37; Avraama i njegovu veru u Jovanu 8,56; razorenje Sodoma kao i mnoge druge događaje u Svetom pismu, na taj način potvrđujući da su istiniti i autentični. Mi, stoga, nemamo nikakve strahove o tome da li je Biblija tačna i da li je dovoljna za spasenje. Vidi o ovome Luka 16,29; Marko 12,24-27 kao i Luka 24,25.

Pitanje nadahnuća
Informacija koju je Bog objavio o sebi, dela koja je učinio, kao i posebne zapovesti koje je dao – sve ovo je zapisano. Sve to je sačuvano i svaki sledeći delić informacije pružio nam je više i više uvida u to ko je Bog.
Međutim, obratite pažnju na to da je Sveti Duh veoma selektivan u tome šta je Biblija pribeležila, zapisala. Ponekad je Božije otkrivenje prošlo nezabeleženo, kao što se navodi u Jovanu 21,25.
Kada se jednom Bog objavio čoveku, onda je bilo neophodno da Bog tako nadahne i utiče na autore kako bi oni istinito i precizno pribeležili poruku koju su primili od Boga. Bog ih je tako vodio da su oni upotrebljavali odgovarajuće reči, čuvali su se grešaka, ispravljali su ih i starali se da ništa ne bude izostavljeno.
Druga Petrova 1,20-21 naglašava da su proroštva došla od Boga. Duh Božiji je dao ljudima nagon i želju da zapisuju, i vodio ih je u tom procesu dok su zapisivali. Druga Timoteju 3,16 ponovo govori o tome da su Sveta pisma božanski proizvedena, ili božanski nadahnuta. Ovo znači da je njihovo nadahnuće u potpunosti, da je celovito i da je bez ograničenja.

Isus i apostoli su odredili Sveta pisma
Kao što je ranije naglašeno, Isus je u potpunosti verovao u Sveto pismo. On je mnogo vremena proveo ispravljajući fariseje u njihovim pogrešnim tumačenjima Svetog pisma, optužujući ih zbog njihovih ljudskih dopuna. Isus je smatrao da Sveto pismo ne sme nikako da se ukida, poništava. Vidi o ovome Jovan 10,35. Isto tako, on je smatrao da čak ni najmanja stvar ne sme da se izostavlja. Vidi Matej 5,18.
Rana crkva je propovedala tu poruku. Petar je, opisujući Judu i njegove aktivnosti u Delima 1,16, naglasio da su reči koje je Sveti Duh govorio kroz Davida u Psalmu 69,25 i 109,8 morale da se ispune zbog nužnosti.
Ovo verovanje je bilo isto kao i ono koje su imali proroci, koji su redovno najavljivali svoje objave rečima: Ovako kaže Gospod! Vidi Mihej 4,4; Jeremija 30,4; Isaija 8,11 i Amos 3,1 koji predstavljaju samo neke među mnogim primerima.
U 2. Timoteju 3,16 je izjavljeno da su sva sveta pisma nadahnuta. Zapazite da se radi o Svetom pismu koje je nadahnuto, a da nije rečeno da su svi pisci, na primer, Petar i Valaam, bili savršeni i nepogrešivi.
Nadahnuto Sveto pismo je stoga bilo na korist kako bi svaki vernik postao celo i zrelo dete Božije.
Luka 24,25-27 govori o Mojsijevim spisima (knjigama) i o prorocima kao o Svetim spisima. U stihovima 44-45 Psalmi su uključeni u Sveta pisma i o njima se tako govori.
Isus je Psalme smatrao za Sveto pismo, citirao je iz Psalma 82,6 u Jovanu 10,34; iz Psalma 35,19 u Jovanu 15,25; kao i iz Psalma 78,2 u Mateju 13,35.
Pavle je citirao iz Isaije 28,11-12 u 1. Korinćanima 14,21; Psalme i Isaiju u Rimljanima 3,19, i knjigu Postanja 16,15 i 21,9 u Poslanici Galatima 4,21-22.
Sâm Petar je veoma naglašavao činjenicu da je čitavo Sveto pismo proročanstvo. On je isto tako Pavlove poslanice smatrao za Sveto pismo, u 2. Petrovoj 3,16.
Jovan je smatrao knjigu Otkrivenja kao Reč Božiju, a u Otkrivenju 22,18-19 upozoravao je čitaoce da ništa ne diraju i ne menjaju. On je smatrao svoja poučenja za Božiju Reč i u 1. Jovanovoj 4,6 jasno je izjavio da njegova poučenja predstavljaju mernu jedinicu istine.
Pavle je podsetio Solunjane u 1. Solunjanima 1,5 i 2,13 da su poučenja koja su primili bila od Svetog Duha. Jasno je, onda, da su apostoli novozavetne spise za koje su bili odgovorni, smatrali za Sveto pismo, da su novozavetni spisi nadahnuti u potpunosti i da su isto kao i što su starozavetni spisi.

Zavisnost od Svetog pisma
Doktrina o nepogrešivosti nas poučava o tome da su Sveta pisma potpuno pouzdana u svim svojim činjenicama, u svim svojim istinitim izjavama, bez obzira da li su to istorijske, naučne ili duhovne izjave. Nema grešaka i sve može da se dokaže kao istinito pomoću arheologije ili drugih naučnih disciplina.
Originalni rukopisi su bili u potpunosti precizni, a podaci koji su dati mogu se proveriti. Naravno, određeni podaci mogu da izgledaju kao netačni, uzimajući u obzir naše ograničeno znanje u naučnim disciplinama, ali se čvrsto veruje da kako istraživanja idu dalje i naše znanje se uvećava, da će se Sveto pismo potvrditi kao sasvim tačno.
Drugi pomalo modifikuju ovaj stav, i smatraju da Sveto pismo opisuje pojedine događaje kako su oni delovali ljudskom oku, i da ove stvari koje se još nazivaju ’fenomenima’ ne mogu da se smatraju za potpuno precizne opise, već za popularne opise ili približne opise. Sveto pismo je tačno, kažu oni, ali na fenomene moramo drugačije da gledamo i da ih pravilno razumemo.
Naš stav je da je Sveto pismo tačno i da predstavlja autoritet za nas. Bog je sveznajući, mudar i svemoćan, i on nikada ne bi prevario čoveka. Ovde je u pitanju Istina Božija. Ima mnogo činjenica koje podržavaju istinu Svetog pisma, i Sveto pismo se zasniva na vrlo mnogo rukopisa i njihovih kopija.
Najveći broj, takozvanih, kontradiktornosti u Bibliji je već eliminisan zahvaljujući arheologiji i opštem povećanju znanja. Najozbiljniji napadi na Bibliju, stoga, sada dolaze iz nekakvog filozofskog pristupa kritičara, a ne zbog objektivnih činjenica.
Kada bi se svi dokumenti i istorije starog sveta ispitivale onako kako je bila ispitivana Biblija do sada, praktično nijedan dokument već prihvaćen od strane naučnika i intelektualaca ne bi mogao ozbiljno da se shvati. Međutim, ove dokumente su prihvatili oni ljudi koji su odbacili Sveto pismo, iako je Sveto pismo bilo proveravano i testirano i pokazalo je da je superiorno i po kvalitetu i po sadržaju.

Autoritet Svetoga pisma
Pošto je Sveto pismo istinito i autoritativno, ono zapoveda našem verovanju i našem delovanju. Samo Bog ima taj autoritet, pošto je on autor Svetog pisma, a mi nemamo nikakve dokaze da je on taj autoritet dao nekom drugom, da ga je delegirao. On je konačno govorio i kroz svog Sina i poslao je Svetoga Duha da obitava u svim pravim vernicima.
Svi vernici su Božiji sveštenici, i stoga moraju da proučavaju Sveto pismo i da uče i da slušaju glas Svetoga Duha, koji osvetljava razumevanje slušalaca i čitalaca Svetog pisma.
Sveti Duh nas poučava značenju Svetog pisma, pokazuje verniku da Sveto pismo ima značenje i to ono koje Sveti Duh otkriva, da je istinito kao i da dolazi od Boga. Ljudska bića su suviše grešna i ograničena, i tako Sveti Duh mora neprestano da vodi, da svedoči, da pokara, da donosi osećaj krivice kao i da uzvisuje Isusa u našem srcu. On je ionako morao da nam dâ veru, da učvrsti naše uverenje, da nas ojača kao i da se moli i da zastupa za nas.
Kao što Sveti Duh deluje u nama kako bi nas doveo do ispravnog razumevanja svog otkrivenja u Svetom pismu, tako mi stalno moramo da se pozivamo na Sveto pismo, kao i da proveravamo sve ideje u odnosu na ovu istinu. Sveti Duh je nadahnuo Sveto pismo i Sveto pismo je apsolutno tačno. Moramo da naučimo da budemo vođeni Duhom u razumevanju Svetog pisma, i da ne budemo zavedeni i odvedeni ustranu svojom sopstvenom imaginacijom, kao i željama tela za više moći i kontrole nad drugim vernicima.

Koliko je ovo nadahnuće kompletno?
Svaka reč, slog i slovni znak (tačka, zapeta i slično) smatraju se za nadahnute, i stoga su veoma značajni.
U Jovanu 10,35 Isus je ukazao na upotrebu ’množine’ broja u Psalmu 82,6 kako bi dokazao svoju argumentaciju.
U Mateju 22,32 Isus je citirao iz Izlaska 3,6, koristeći ’glagolsko vreme’ kako bi dokazao svoju argumentaciju.
U Mateju 22,44 Isus je koristio ’zamenicu’ kako bi dokazao svoj stav. On je naglasio da je David rekao ’Gospod reče mom Gospodu’.
Isus je otkrio koliko je snažno ovo nadahnuće Svetoga pisma tako što je pokazao da neke od izjave u Svetom pismu koje nisu bile izričito pripisane Bogu, zapravo su pripadale njemu (on ih je izjavio). Ovo je svakako značilo da moramo da budemo veoma pažljivi u vezi sa načinom kako se odnosimo prema Svetom pismu, i da li je uopšte mudro da kažemo da se u Svetom pismu ne slažemo sa bilo čim.
U Mateju 19,4-5 Isus je citirao iz Postanja 2,24 i tu izjavu je pripisao Bogu, a ne piščevom komentaru.
Na sličan način, Dela 4,25 navode iz Psalma 2,1-2, a Dela 13,34 navode iz Psalma 16,10. Jevrejima 1,6-7 navode iz Ponovljenog zakona 32,43 kao i Psalam 104,4. Ovo su bile Božije reči iako Sveto pismo možda to nije izričito naglasilo.
Pavle, isto tako, u Galatima 3,16 upotrebljava ’jedninu’ koja je iskorišćena u Postanju 12,7. Jasno je, onda, da su Isus i autori Novog zaveta verovali da je izbor svake pojedinačne reči, isto kao i izbor oblika i glagolskog vremena, zapravo odabir Svetoga Duha.
Na taj način Isus naglašava značaj ovih sitnih detalja, kao i drugih detalja u Svetom pismu. Čak ni ’jota’ ili tačka na ’i’ neće proći neopaženo.

Pitanje jedinstva
U ovom trenutku mnogo se raspravlja o pitanju jedistva vernikâ. Vernici koji ispovedaju istog Gospoda i Duha su u jednom Telu i treba da budu istomisleni i saglasni jedni sa drugima. Crkva je opisana kao Hristova Nevesta, sveti narod i poseban narod. Crkva treba da ima zajedničko svedočanstvo, da deluje zajedno zbog većeg efekta, ne treba da troši svoje resurse tako što udvostručava napore i treba da prikaže dobru sliku pred svetom.
Aktivnosti da se svi ujedinimo, međutim, dovele su do nekoliko pitanja, kao što je ono o verovanju, na primer. Različito mnoštvo verovanja, kao i nedostatak sloge o određenim osnovnim istinama, kao što je vrhovni autoritet Svetog pisma kao izvora naše vere i dela, zatim božanstvo Isusa Hrista, značaj njegove otkupljujuće smrti i telesnog vaskrsenja, spasenje koje dolazi od Boga samo zahvaljujući njegovoj blagodati, značaj držanja njegovih Zapovesti i život pod kontrolom Svetog Duha, drugi Hristov dolazak, to jedinstvo čine veoma teškim zadatkom.
Crkva mora da se brani od bilo kakvog jedinstva sa nevernicima, ili sa onima koji bi prihvatili doktrine koje sa sobom odnose duhovnu vitalnost Crkve.
Vernici moraju da izbegavaju nevažne svađe i nesloge, ali moraju da se postaraju da se usredsrede na širenje poruke o Hristu nevernicima, na taj način ih obaveštavajući da spasenje dolazi samo kroz Isusa Hrista, i da ih upozore da nema drugog puta osim Božijeg puta.
Ne može biti stvarnog jedinstva sa onima koji se ne slažu sa osnovnim poučenjima Svetog pisma, ili sa onima koji bogohule na Isusovo ime i na osobu Svetog Duha.
Sveto pismo je najveći autoritet, a istorija Crkve nas uči da ljudi često zaborave ovu činjenicu ako im to odgovara. Isus Hristos se potčinio Svetom pismu, a njegove Sluge ne mogu da učine ništa manje od toga. Čak je i apostol Petar morao da bude iskritikovan (pravično) zbog svojeg licemerstva i pretvaranja u Galatima 2,11-14. Sâm Pavle se odvojio od Varnave i Marka (Jovana Marka) posle veoma žustrog neslaganja. Dela 15,37-39 govore o tome. Samo je Sveto pismo vredno našeg potpunog poverenja i nepromenljivo je.
Lažni proroci i lažni učitelji su često, u crkvenoj istoriji, uzurpirali crkveni autoritet i na stranu odveli mnoge. Čovek je pobunjenik i mrzi autoritet Svetog pisma. Čovek više voli da se okrene Razumu, Crkvi, Nauci, Tradiciji kao i samom sebi kao stvarnom i istinitom autoritetu.
Ono što je sigurno jeste da je Bog izvor sve moći. On je suveren i u potpunoj kontroli. On nam je dao Objavu, otkrivenje, on je poslao svoje Sluge da nam govore, da nas ohrabre i pruže nam izazov. Njegov Sin je došao i platio je cenu da nas otkupi, a Sveti Duh nas je zapečatio.
Uvek moramo da se držimo reči Svetog pisma i da im budemo poslušni, uvek ostajući pod vođstvom Svetog Duha. Božije strpljenje će se uskoro završiti i strašno vreme suđenja dolazi onima koji ne poslušaju Božiju Reč.
Isus je rekao: ’Ko mene prezire i ne prihvata moje reči, taj ima svoga sudiju. Reč koju sam govorio, ona će mu suditi u poslednji dan’ (Jovan 12,48).
Sveto pismo isto tako govori u Psalmu 1: ’Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko, i na putu grešničkom ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi, nego mu je omilio zakon Gospodnji i o zakonu njegovom misli dan i noć! On je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme, i kome list ne vene: šta god radi, u svemu napreduje.’

[1] Misli se na Rimo-katoličku crkvu (prim.prev.).

OSNOVE NASEG VEROVANJA 4 - BOG DUH SVETI

LEKCIJA 4

BOG DUH SVETI

Jovan 14,16; 3,5-8; 14,17; Rimljanima 5,5; 1.Korinćanima 12,4-7; 2.Petrova 1,20.21; Jovan 16,7-11.
Verujemo u Boga Duha Svetoga, Utešitelja, koji vernicima daje duhovan život, živi u njima i osposobljava ih da svedoče i služe. Verujemo da je Duh Sveti nadahnuo Pismo, ukazuje na greh i daje uputstva za pravednost.– Iz veroispovedanja BSD

Sveti Duh je verovatno najtajanstvenija osoba Trojedinog Boga, a u starozavetnim knjigama često ga (pogrešno) smatraju za Boga Oca. U Novom zavetu igra najkritičniju ulogu u Isusovom životu, životu apostolâ kao i članova Crkve Hristove.
Sveti Duh deluje u oba vremenska perioda koja su pokrivena Starim i Novim zavetom, ali očigledno uživa u nedostatku blještavila reflektora. Zato izgleda da su ljudi nekako postali veoma zaboravni iako je u pitanju izuzetno moćna, tajnovita, a opet nevidljiva sila koju on ispoljava i na ljude i na prirodu. Ljudi često razvijaju razne jeretičke teorije o Svetom Duhu, tvrdeći za sebe da imaju nekakav poseban odnos sa Duhom, sigurno zato što im se veoma dopada ideja o posedovanju te mistične sile koju Sveti Duh nosi sa sobom.
Međutim, treba jasno reći da kada govorimo o Svetom Duhu, mi se bavimo Bogom, pa stoga treba naglasiti opreznost. Umesto neodgovornih tvrdnji o Svetom Duhu, mnogo bolje bi bilo da se ljudi fokusiraju na Hrista, jer je Hristos naš stvarni Spasitelj kroz koga imamo pristup Bogu.
Više je razloga zbog čega ljudi imaju teškoće u razumevanju doktrine Svetog Duha.
Prvo, otkrivenje o Svetom Duhu je manje očito nego što je to o Ocu i Sinu. Teško da postoji bilo kakva sistematska rasprava o Duhu u Svetom pismu, osim ako izuzmemo Evanđelje po Jovanu, poglavlja od 14-16. Sveti Duh se uglavnom spominje samo onda kada se raspravlja o drugim stvarima.
Na primer, u Starom zavetu delovanje Svetog Duha skoro je uvek povezano sa Očevim delom, tako da nekima izgleda kao da Sveti Duh nema svoj identitet. Obrazac je identičan u Novom zavetu gde je dolazak Svetog Duha objavljen sa ciljem objavljivanja i proslavljanja Sina (Jovan 16,14).
Drugo, kada govorimo o Svetom Duhu, nemamo jasnu sliku na koju naš um može da se osvrne. Kada govorimo o Bogu Ocu, slika oca nekako deluje jasna, jer svi imamo očeve. Kada govorimo o Isusu Sinu, naš um formira sliku sina, jer svi znamo puno o sinovima. Ali, kada govorimo o ’Duhu’ čitava stvar postaje mutnija. Biblijski prevod kao ’Svetog Duha’, sa naglaskom na ’Duhu’ ostavlja našoj mašti na volju. Ovo je delimično razlog za neke od gluposti koje čujemo kada ljudi govore o Svetom Duhu.
Treće, Sveto pismo često opisuje službu Svetog Duha kao služenje Oca i Sina. On dolazi i izvršava njihovu volju.
Ali, obratite pažnju na činjenicu da je volja Očeva, kao i volja Sinovljeva, isto tako i volja Svetoga Duha, jer svi članovi Trojstva su iste suštine, prirode, misli, namera, ciljeva, ponašanja, načina razmišljanja i volje. U Trojstvu nema apsolutno čak ni najmanje razlike u mišljenjima. Njihovi putevi nisu naši putevi. Zbog službe koju čini Sveti Duh, neki misle da je u to uključena podređenost i, sledstveno tome, niža vrednost Svetog Duha.
Zapamtimo da je ista suština u Ocu, Sinu i u Svetom Duhu. Mi ne možemo da izjednačavamo Isusovu potčinjenost sa onim kako Duh izvršava svoju službu. Isusova potčinjenost je bila neophodna jer je on morao da postane čovek, i morao je da umre. Uloga Svetog Duha je potpuno drugačija od uloge koju je imao Isus.
Pojedinci se drže čudne ideje da, pošto mi govorimo o Ocu, Sinu i Svetom Duhu, a budući da je Sveti Duh poslednji spomenut, mi na taj način podrazumevamo da tu postoji opadajući redosled u odnosu na značaj i status. Ova ideja je, naravno, jeretička.
Četvrto, Crkva greši u svojem odbijanju da razgovara o Svetom Duhu. Vekovima su učitelji i crkvene vođe bile uplašene da raspravljaju o značajnoj ulozi Svetog Duha u poučavanju i opremanju vernih za službu, zato što bi ovo osnažilo vernike i umanjilo kontrolu koju su vođe imale nad vernima.
Često je smatrano da previše rasprave o Svetom Duhu može da dovede do kontroverzi kao i da je mnogo lakše da se govori o određenim doktrinama, umesto da se ljudima kaže da postoji Sveti Duh i da je on Vrhovni Učitelj i Vodič, jer bi to možda vodilo da mnogo ljudi pomisli da su oni u pravu u svojim objavama jer imaju Svetog Duha.

Priroda i božanstvo Svetog Duha
Prva stvar koju primećujemo u Svetom pismu su stihovi koji o Svetom Duhu govore kao o Bogu.
U Izlasku 17,2-7 Mojsije je optužio ljude da iskušavaju Gospoda, a mesto je nazvao Masa i Meriva. U Jevrejima 3,7-9 ’Gospod’ je identifikovan kao Sveti Duh:
’Zato, kao što govori Sveti Duh:...’
U Isaiji 6,8-10 prorok je zapisao:
’Potom čuh glas Gospodnji gde mu reče...’
U Delima 28,25-27 Pavle nam govori da je glas koji je govorio pripadao Svetom Duhu: ’Dobro je Sveti Duh rekao preko proroka Isaije vašim očevima: ...’
U Jeremiji 31,31-34 čitamo da Gospod kaže:
’Evo idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izraelovim...’
U Jevrejima 10,15-17 se kaže da je ovo govorio Sveti Duh.
’To nam svedoči i Sveti Duh. Prvo je rekao: Ovo je zavet koji ću sklopiti...’
Primetite da, kada je Isus rekao svojim učenicima da će za njih biti dobro ako ih napusti, on im je obećao drugog Utešitelja, pritom koristeći reč koja je značila da je to neko ko je baš kao on sâm.
U Prvoj poslanici Korinćanima 3,16-17 Pavle je rekao braći da su oni Hram Božiji. U 1. Korinćanima 6,19-20 on im je rekao da su njihova tela Hram Svetoga Duha koji u njima obitava. Jasno je da je obitavanje Svetoga Duha zapravo obitavanje Boga. Izraz ’Božiji Hram’ izjednačen je sa izrazom ’Hram Svetoga Duha’.
U Delima apostolskim 5 apostol Petar je rekao Ananiji da on nije lagao ljudima već Bogu, zato što je slagao Svetom Duhu.
Nekoliko referenci o Svetom Duhu u Svetom pismu se koriste ujedno kao reference za Boga.
Isto tako, primetili smo da Duh ima Božije osobine.
Prvo, Sveti Duh je sveznajući. Vidi 1. Korinćanima 2,10-11.
Drugo, Sveti Duh je sveprisutan. Vidi Psalam 139,7.
Treće, Duh je svemogući. Vidi Zaharija 4,6.
Četvrto, u 1. Jovanovoj 5,6 Duh se naziva Istinom, što je isti opis kao za Isusa.
Peto, njegova veličina je neistraživa. Vidi Isaija 40,13.
Šesto, Duh je večit. Vidi Jevrejima 9,14.
Sedmo, Duh ima silu. U Luki 1,35 izraz ’Sveti Duh’ koristi se kao sinonim sa izrazom ’Sila najuzvišenijeg’. Primetite da je Marijino devičansko začeće bilo čudo najvišeg stepena i logično je da je to iznad bilo koje sile bilo kojeg stvorenog bića. Sila Duha je takva da je On onaj koji menja ljudsko srce i karakter. Vidi Jovan 16,8-11.
Nekoliko odlomaka, kao što je Matej 3,13-17, Marko 1,9-11, Luka 3,21-22 i Luka 4,16-21 nas poučavaju da je to bio Sveti Duh koji je obujmio Isusa silom kao Mesiju. Rimljanima 8,11 govori o tome da je Sveti Duh čak i vaskrsao Isusa iz mrtvih.
Svakako, Sveti Duh se često poistovećuje sa Ocem i Sinom u jednakosti, kao što je to slučaj u Mateju 28,19. U Pavlovom pozdravnom blagoslovu u 2. Korinćanima 13,14 ponovo se sva trojica navode zajedno.

Sveti Duh je osoba
Najvažnije je zapaziti da Sveti Duh nije neka bezlična sila ili uticaj. On je osoba i to iskazuje. Sveti Duh deluje kao osoba.
On prebiva u vernima. Vidi Jovan 14,17.
On poučava. On donosi stvari u sećanje. Vidi Jovan 14,26.
On svedoči. Vidi Jovan 15,26.
On nas ubeđuje u greh. Jovan 16,8.
On nas vodi u svu istinu, on čuje, on govori, on pokazuje. Vidi Jovan 16,13.
On nadahnjuje Sveto pismo i govori kroz njega. Dela 1,16; 2. Petrova 1,21.
On je govorio Filipu. Dela 8,29.
On poziva u službu (Božiju). Dela 13,2.
On šalje svoje sluge. Dela 13,4.
On zabranjuje određene aktivnosti Dela 16,6.7.
On zastupa. Rimaljanima 8,26.

Sveti Duh ima sve ključne osobine za koje znamo da su uobičajene za jednu osobu.
1. Ima volju – Vidi Prvu Korinćanima 12,11 gde se kaže da on daje darove kako On želi.
2. On ima misli – Rimljanima 8,27 kaže da Bog zna šta je Duhov um.
3. On ima znanje – Prva Korinćanima 2,10-11 kaže da Duh zna i traži stvari koje su Božije.
4. On zna jezik, on govori i poučava – Prva Korinćanima 2,13.
5. On voli – Pavle je uvek molio braću da imaju ljubav Duha.
6. On ima dobrotu – Nemija 9,20.

Zapravo, Duh je često tretiran kao osoba. Ljudi mogu da:
1. Lažu Duha, kao u Delima 5,3.
2. Iskušavaju Duha, kao u Delima 5,9.
3. Se odupru Duhu, kao u Delima 7,51.
4. Veoma ožaloste Duha, kao u Efescima 4,30.
5. Naljute Duha, kao u Jevrejima 10,29.
6. Bogohule protiv Duha, kao u Mateju 12,31.
7. Prizivaju Duha, kao u Jezekilju 37,9.

Kroz sve ovo, kada je govorio o Svetom Duhu, Isus je uvek upotrebljavao muški rod, a ne ličnu zamenicu za srednji rod, i na taj način je naglašavao da je Sveti Duh osoba, a ne stvar.

Imena za Svetog Duha
Sveti Duh se naziva mnogim imenima i ova imena otkrivaju njegovu ličnost, njegovo božanstvo i njegove osobine. On se naziva:
1. Moj Duh (Postanje 6,3)
2. Duh Božiji (2. Dnevnika 15,1)
3. Duh Gospodnji (Isaija 11,2)
4. Dah Svemogućeg (Jov 32,8)
5. Duh Gospoda Boga (Isaija 61,1)
6. Duh tvoga Oca (Matej 10,20)
7. Duh Isusov (Dela 16,7)
8. Duh Hristov (Rimljanima 8,9)
9. Duh Njegovog Sina (Galatima 4,6)

On je isto tako nazvan i Duhom:
1. svetosti (Psalam 51,11; Rimljanima 1,4)
2. mudrosti (Isaija 11,2)
3. saveta (Isaija 11,2)
4. razumevanja (Isaija 11,2)
5. molitve (Zaharija 12,10)
6. proslavljanja (Jovan 4,23)
7. istine (Jovan 14,17)
8. utehe (Jovan 14,26 – utešitelj)
9. života (Rimljanima 8,2)
10. usvajanja (Rimljanima 8,15)
11. vere (2. Korinćanima 4,13)
12. ljubavi (2. Timoteju 1,7)
13. moći (2. Timoteju 1,7)
14. pravilnog prosuđivanja (2. Timoteju 1,7)
15. otkrivenja (Efescima 1,17)
16. sile (Efescima 3,20; Rimljanima 15,13)
17. večnosti – večni Duh (Jevrejima 9,14)
18. milosti (Jevrejima 10,29)
19. slave (1. Petrova 4,14).

Nemojmo da zaboravimo da između tri božanske osobe postoji najveće moguće zamislivo jedinstvo. Bog je jedan, i nemoguće je da se prihvati jedna osoba od tri osobe u Bogu, a da se ne prihvate druge dve.
Treba stoga da damo istu slavu i poštovanje Svetom Duhu kao što to činimo Ocu i Sinu. Sveti Duh je jedan sa Ocem i Sinom, i on čini ono što njih trojica zajedno planiraju. Svaki od njih ima posebnu ulogu u otkupljujućem delu i stvaranju, i sva trojica su proslavljena i zaslužuju naše slavljenje.

Kratka istorija doktrine Svetoga Duha
Rana Crkva nije, koliko mi to danas znamo, raspravljala o doktrini Svetoga Duha u detalje. Nekoliko dokumenata koji su nam preostali iz tog perioda naglašavaju činjenicu da je Sveti Duh nadahnuo i proizveo Sveto pismo. Oni koji su pisali posle apostolâ verovali su da su apostoli bili nadahnuti isto onako kako su proroci u Starom zavetu bili nadahnuti od strane Svetoga Duha. Deluje dovoljno jasno da je Sveti Duh imao istaknuto mesto u veri i slavljenju rane Crkve. Reference su uobičajeno vezane za pisanja Klimenta, Ignatija, Polikarpa, Varnavinu poslanicu i Didahe, odnosno poučenja dvanaestorice apostola, kao i na pastirska pisanja Hermesa.
Broj ovih opisa nije ujednačen i pokazuje da nije postojala želja da se ustanovi formalna teologija Duha, ali isto tako pokazuje da nije bilo očigledne jeresi. Ovi spisi su prihvatali činjenicu da je Sveti Duh bio prisutan u Hristovom telu (crkvi) kao i da Sveti Duh treba da bude vođa u življenju hrišćanskog života.
Bilo je nekih argumenata koji su se odnosili na pitanje da li su pisci u trenutku pisanja bili u stanju ekstaze, da li su bili bukvalno obuzeti Duhom Svetim, da li su samo bili pasivni instrumenti ili je Sveti Duh jednostavno stimulisao njihova sećanja i sačuvao njihova sećanja od grešaka.
Već u drugom veku pojavljuje se više kontroverzi u vezi sa prirodom Svetoga Duha. Neki su naglašavali božansku stranu Duha, i imali su neku podršku u tome, dok su drugi smatrali da je Duh imao niži položaj u odnosu na položaj koji su imali Otac i Sin.
Pojedini hrišćani su pokušavali da iskažu svoju hrišćansku veru na način na koji bi grčki um bio to u stanju da prihvati. Drugi su pokušavali da izmire činjenice hrišćanske vere i špekulacije nekih gnostičkih sekti grčkog ili bliskoistočnog porekla.
U drugom veku, pa čak i posle toga, Crkva je bila ekstremno labava u svojim podučavanjima o moralnim pitanjima. Sredinom ovog veka pojavio se pokret pod imenom montanizam, koji je krenuo iz malog nepoznatog mizijskog sela u Friziji. Vođa se zvao Montanus, a njegove dve pomoćnice, Priscila i Maksimila, naglašavale su proročke darove za koje su verovale da će se nastaviti sve do Drugog Isusovog dolaska. Najveći deo pisanja o montanizmu dolazi od njihovih neprijatelja, ali je Tertulijan, čuveni severno-afrički hrišćanski mislilac, postao njihov obraćenik.
Rečeno je da je Montanus bio opsednut nekom vrstom ekstatične groznice u kojoj se valjao i ispuštao čudne zvuke. On i njegove pomoćnice, koje su nazivane proročicama, objavili su mnoga senzacionalna proroštva i tvrdnje. Oni su propovedali asketizam i pozivali na duhovniji život Crkve od onog koji je mogao da se vidi u zvaničnim crkvama. Veoma su se oslanjali na pisanja apostola Jovana što je mnoge njihove neprijatelje navelo da odbacuju Jovanove spise.
Crkve su, uglavnom, odbile da prihvate njihove tvrdnje o novim proroštvima. Ali, bez obzira na ispade, očigledno je da su svima doprineli novim i svežim naglašavanjem neprestanog Utešiteljevog prisustva. Proganjane crkve, naročito u Evropi, i njihovi mučenici bili su srećni zbog ove doktrine koja je nadahnjivala hrabrost u ovom opasnom trenutku po njih.
Jedan pisac to ovako komentariše:
’ ... naglasak koji je ovaj pokret stavio na delovanje Paraklita (Utešitelja) u živoj Crkvi zaslužuje toplu zahvalnost od strane svih onih koji uviđaju da ni ortodoksno veroispovedanje ni neprekinuta sukcesija ne mogu da pruže zadovoljenje bez uzbuđenja koje daje natprirodni život. U činjenici da je montanizam pomogao da se ova svest sačuva, leži dug koji im Crkva duguje, kao što duguje i mnogim drugim čudnim i beznačajnim sektama koje su, kada je njihova poruka bila preneta, prestale da postoje, ponekad sasvim zaboravljene od potomstva, a ponekad, kao u slučaju montanista, upamćene zbog svojih gluposti, a ne zbog trajne usluge koju su učinili veri.
Nema sumnje da je reakcija protiv montanizma zapretila Crkvi gorim zalima nego što je zanemarivanje proroštva, a bilo je na anti-montanističkoj strani onih koji su bili spremni da odbace sve duhovne darove. Ali, u celini gledano, pokret koji je ova sekta otpočela bio je koristan, naročito verovatno na zapadu, gde su tradicija i konvencionalnost bili previše spremni da preuzmu previše kontrole.’
Mora se reći da je, mada su se tokom četvrtog i petog veka pojavila punija doktrinarna razumevanja Svetoga Duha, bilo malo pokušaja da se ovo razumevanje unese u proslavljanje u Crkvi ili u bogoslužbenu praksu kod naroda. U srednjevekovnom periodu bilo je premalo naglašavanja Svetoga Duha i malo zanimanja za hrišćanski život vođen Svetim Duhom.
Razvoj koji se odigrao od perioda Reformacije na ovamo, ishodio je time da je Crkva umanjila naglasak dela Duha Svetoga. Samo u krilu Crkve koje naglašava obraćenje kao i konačnu odluku da se Hristos prihvati, kao i trenutno iskustvo promenjenog života i osećanja kod osobe, data je značajnija uloga Duhu, u određenoj meri. Moramo da zaključimo da još uvek ima relativno malo uticaja Svetoga Duha na emotivni život Crkve.
Simboli Duha
U Svetom pismu se koristi nekoliko simbola za Svetoga Duha.
Prvo, tu je simbol vetra (nevidljiva, tajnovita, moćna sila) ili daha (vazdušna sila, ali u manjoj meri) – Postanje 2,7; 8,1; Jov 32,8 i 33,4; Jezekilj 37,9 i Jovan 3,8.
Reč koja je upotrebljenja naglašava veličanstvenu silu i vitalnost koja pokazuje božansku energiju. Naglasci su na naglom, nevidljivom i neočekivanom delovanju Duha. Ovaj simbol pokazuje da je Duh suveren i bezgranično iznad čoveka. Vidi i Jezekilj 8,3; 11,1.5 kao i Dela 8,39-40.
Golub je još jedan simbol Duha. Vidi Luka 3,22. Ovaj simbol nas podseća da je Duh nežan, blag i naglašava čistotu. Duh ne poseduje samo neodoljivu silu, već je on Duh ljubavi, milosti, utehe, nevinosti i brižnosti.
Ulje je još jedan simbol Duha. Referentni stihovi za ovu upotrebu su u Luki 4,18; Delima 10,38; Jevrejima 1,9; 2. Korinćanima 1,21 i 1. Jovanovoj 2,20.
Mnoge aluzije na ulje mogu se pronaći u Starom zavetu, jer je ulje korišćeno u pripremanju sveštenika, proroka i careva za službu. Stoga se smatra da Sveti Duh daje neophodnu pripremu za svaku službu. Ulje je takođe osvetljavalo Hram koji je bio mesto za proslavljanje Boga. Duh nam daje istinu, smatra se, i našim očima daje svetlo da vidimo i čisti nas i omogućava nam da razumemo istinu sa Neba. Vidi Knjigu Levitsku 14,17; 8,30 i Rimljanima 8,2-3.
Još jedan simbol je vatra. Dela 2,3-4; Matej 3,11-12 i Luka 3,16-17 kao da se odnose na čišćenje, purifikaciju, od strane Duha, jer on presuđuje i sagoreva, obnavlja i posvećuje.
Još jedan simbol je živa voda. Vidi o ovome u Jovan 7,38-39; 4,14 i Isaija 44,3. Duh osvežava srce i gasi žeđ, tako uzrokujući da se pojavi život.
Još jedan simbol je pečat. Efescima 1,13; 4,30 i 2. Korinćanima 1,22 govore o ovome. Ovaj pečat je zalog da je transakcija obavljena (vidi Jeremija 32,9-10 za primer). Sveti Duh je božanski pečat na nama, koji nas obeležava kao Božije vlasništvo. Ovo nam daje sigurnost da smo spaseni i odabrani za dan slave.
Duh je i kapara našeg nasledstva i to je još jedan simbol Duha. Vidi Efescima 1,13-14 i 2. Korinćanima 1,21-22. Ovde se nalazi slika da nam je Duh dat kao dar i kao svečana garancija. On je prva rata nečijeg spasenja.

Sveti Duh u Starom zavetu
Sveti Duh je u Starom zavetu delovao kao veoma moćno oruđe. Duh je delovao u nekoliko oblasti.
Prvo, Duh je bio u stvaranju. Božije delovanje u stvaranju je pripisano Svetom Duhu. Postanje 1,2 govori o Duhu koji se kretao nad novim stvorenjem kao kvočka koja zaštitnički natkriljuje svoje gnezdo. Izgleda kao da je Sveti Duh onaj koji je delovao u stvaranju na konstruktivan i kreativan način. Jov 26,13 potvrđuje ovu ulogu Duha. Takođe u Isaiji 32,15 prorok govori o vremenu kada će Duh delovati, i ovo će se događati u vreme kada će biti velike produktivnosti i plodonosnosti. Psalam 33,6; 104,13 i 139,7 povezuju Svetoga Duha i rad na stvaranju.
Drugo, oblast proroštava i Sveto pismo. Sve proročke objave pripisuju se Svetom Duhu. Proroci su izjavili da je Sveti Duh došao na njih i da ih je potakao da govore i da pišu. Jezekilj 2,2; zatim 3,1 i dalje, 22-24, i 11,1.24. Duh je kontrolisao čak i takve čudne osobe kao što je bio Valaam. Vidi Brojevi 24,2 i dalje reference. Duh je čak došao i na Saula pošto je bio pomazan za cara, i onda je on prorokovao. Isto tako nam je rečeno da je Sveti Duh govorio kroz Davidova usta. Vidi Dela 1,16 i 4,25.
Uloga Svetoga Duha kao onoga koji nadahnjuje proroštva nalazi se i u Pričama 1,23; Isaiji 59,21; Nemiji 9,20.30; Zahariji 7,12 i Isaiji 63,11.
Naravno, u Novom zavetu u 2. Timoteju 3,16 i 2. Petrovoj 1,21 potvrđuje se da je Sveto pismo bilo ’Bogonadahnuto’, i da je Sveto pismo bilo nadahnuto od strane Boga.
Treće, Duh daje naročite darove za različite zadatke. Izlazak 28,3; 31,3 i 35,31 pripisuju umetničke sposobnosti i umotvorine određenim ljudima koji su učestvovali u građenju Šatora od sastanka.
Čak se i dar administracije dobija od Duha, jer je on uzeo nešto od ove sposobnosti od Mojsija i dao sedamdesetorici starešina. Vidi Brojevi 11,25.
Četvrto, Duh je nadahnuo i dao naročite moći, hrabrost, snagu i sposobnosti određenim vođama koji su bili pozvani da spasu Božiji narod. Ovi slučajevi se mogu pronaći na mnogim mestima, naročito u Knjizi o Sudijama.
U Sudijama 3,10-11 čitamo da je Duh Božiji došao na Gotonila, sina Kenezovog. U Sudijama 6,34 Gedeon je postao moćan zbog Duha. Sudije 14,19 i drugi stihovi isto to govore, samo u Samsonovom slučaju.
Sveti Duh je silno sišao na Davida kada je ovaj bio pomazan i ostao je sa njim (1. Samuilova 16,13). Duh je isto tako došao i na cara Saula (1. Samuilova 10,10). Nemija 9,20 govori o Svetom Duhu koji im je davao uputstva.
Isaija 11,2-5 govori kako je Sveti Duh proizveo strah Gospodnji, pravednost i suđenje u Mesiji. U Isaiji 32,15 govori se da će se pravda, pravednost i mir izlivati onda kada se Duh bude izlio. U Jezekilju 36,26-28 čitamo da kada Bog bude dao svoga Duha, ljudi će imati novo srce i uvek će biti poslušni njemu. Obratite pažnju na to da Duh proizvodi moralni i duhovni kvalitet i dobrotu u svakoj osobi u kojoj obitava.

Sveti Duh u Novom zavetu
Sveti Duh je bio odgovoran za vrstu ljudi kao što je bio Jovan Krstitelj, a svako priznaje da je on bio prorok. Luka 1,15 otkriva da je Jovan bio ispunjen Svetim Duhom čak i u utrobi svoje majke. On je govorio o činjenici da će Duh uskoro biti izliven kao i da će uskoro doći Mesija.
U Isusovom životu vidimo još silnije i neprestano delovanje Svetoga Duha. U Luki 1,35 i u Mateju 1,18.20 objavljeno je da je Sveti Duh odgovoran za Marijino bezgrešno začeće.
Sveti Duh, u obliku goluba, sišao je na Isusa u vreme kada je on bio kršten. (Matej 3,16; Marko 1,10; Luka 3,22 i Jovan 1,32).
Sveti Duh je pomazao Isusa i predao mu silu za službu, a onda ga je trenutno prebacio u divljinu kako bi bio iskušavan.
Isusova služba je bila obavljana u sili Duha Svetoga, kao ispunjenje Isaije 61,1-2. Vidi i Luka 4,14-21. U Mateju 12,25-28 Isus je izjavio da je njegovo delo činjeno u sili Duha, i upozorio je da svako ko bude govorio protiv Svetoga Duha tome se neće oprostiti (stihovi 31-32). Očigledno je da je Isus govorio da je Sveti Duh odgovoran za čuda koja je on počinio.

Sveti Duh u životu hrišćanina
Sveti Duh je bio obećan u Svetom pismu kako bi otpočeo novi zavet. U Joilu 2,28-29, Isaiji 44,3 i Jezekilju 39,29 Duh je bio izliven na svako telo, a dom Izraelov će biti blagosloven.
Isaija 59,21 govori o tome da će Duh, jednom kada bude dat, ostati zauvek.
Duh će živeti u srcima ljudi kako bi ih obnovio i posvetio. Vidi Jezekilj 36,26-27; 37,14; 1. Korinćanima 7,16; Jeremija 31,33 i 2. Korinćanima 7,3.
Duh će prebivati na Mesiji, Posredniku Novoga zaveta. Vidi 2. Korinćanima 3,6; Isaija 11,2; 42,1 i 61,1.
Isus je poučavao da će Sveti Duh okrenuti ljude ka Bogu i uvesti ih u hrišćanski život. On je odgovoran za nanovo rođenje, i niko ne može da pripada Hristu a da nije osoba koja ima Duha. Bez Duha nema ni života. Duh od vernika stvara kvalitativno drugačiju osobu u odnosu na onu koja je bila ranije, pre nego što je poverovala u Hrista. Ta osoba sada ima lični odnos sa Bogom i pomirena je sa Bogom.
Pošto je Duh uveo vernika u Telo Hristovo, možemo da navedemo nekoliko drugih stvari koje Duh dalje čini.
Prvo, Duh obnavlja vernika. Vidi Jovan 3,37 i Titu 3,5-6.
Drugo, Duh ga krštava. Vidi 1. Korinćanima 12,13; Kološanima 2,12 i Galatima 3,26-27.
Treće, vernik prima Duha. Vidi 1. Jovanovu 4,15 i Kološanima 2,12.
Četvrto, Duh usvaja vernika.
Peto, Duh zapečaćuje vernika. Efescima 1,13-14 i 4,30.
Šesto, Duh verniku daje uzbuđenje večnog spasenja. 2. Korinćanima 1,21-22.
Sedmo, Duh obitava u verniku. Vidi Jovan 14,16-17 i 2. Timoteju 1,14.
Osmo, Duh pomazuje vernika za službu. Vidi Jovan 14,12 i Dela 1,4-8.
Deveto, Duh poučava vernika i svedoči za Isusa. Vidi Jovan 14,26; 15,6 i 16,13-14.
Deseto, Duh posreduje za vernike. Vidi Rimljanima 8,27-28.
Jedanaesto, Duh posvećuje i nastavlja da transformiše vernike moralno i duhovno. Vidi Rimljanima 8,1-17 i Galatima 5,6-23. Obratite pažnju na kvalitete koje Duh proizvodi a koji su nabrojani u stihu 22, a to su ljubav, radost, mir, strpljivost, dobrota, milost, vernost, krotost i uzdržavanje. Ovi kvaliteti su suprotni telu i moraju da se razvijaju ili razviju u svakom verniku. Ako ova pozitivna sličnost Isusu nije prisutna kod vernika, onda osoba nije hrišćanin.
Dvanaesto, Sveti Duh daje darove. Vidi Rimljanima 12,6-8; 1. Korinćanima 12,4-11; Efescima 4,11; 1. Petrova 4,11. Primetite da nije sve završeno u davanju darova, već oni moraju da se koriste u svrhu ispunjenja Božijeg plana. Svako ima dar, ali nije svaki dar za svakoga. Duh je mudrost i on daje svoje darove mudro i kako on smatra da treba. Vernici ne bi trebalo da su ponosni na svoj poseban dar, a isto tako, niko ne treba da žali zbog toga što nema neki određeni dar.
Duh Sveti će svakoga od nas voditi ka svojoj volji za svakoga od nas. Moramo da se oslonimo na njega u potpunosti i da budemo zavisni od njega. On će nas transformisati u sliku Hristovu, ukloniće od nas naš stari život i sačuvaće nas u Telu Hristovom u koje nas je i postavio. Bog nas je usvojio, a Duh nas je zapečatio. Rimljanima 8,15-16 kaže: ’Jer niste primili duha ropstva, opet da se bojite, nego ste primili Duha posinovljenja, po kojem vičemo: Ava, Oče! Sam Duh svedoči našem duhu da smo Božija deca.’

Greh protiv Svetog Duha
Prvo primetimo da je Sveti Duh odgovoran za delo svedočenja (Jovan 16,8-9) i Rimljanima 2,4-15. Čovek pred Bogom stoji osuđen ako je u stanju greha i ako je odbio da poveruje u Spasitelja i prihvati njegovo pomilovanje (Jovan 3,8). Nevera je najozbiljniji greh koji čovek može da počini.
Sledeće, moramo da zapamtimo da Sveti Duh svedoči zbog pravednosti. Odnosno, Duh ne pokazuje čoveku samo njegovo stanje propasti, već mu i otkriva da pravednost Isusa Hrista može da ga spase.
Sveti Duh takođe svedoči o tome da su svi ljudi pod osudom. Vidi Rimljanima 3,19.
Imamo primer vrste ponašanja koje vodi u propast. U svetlu činjenice da je spasenje jedino moguće samo kroz prihvatanje Sina Čovečijeg, i pod osvedočenjem Svetoga Duha, trebalo bi da je očigledno da je ovo okretanje na drugu stranu veoma ozbiljna stvar.
U Marku 3,28-33, u Mateju 12 i u Luki 12 imamo slučajeve Judeja koji su odlučili da ne poveruju, i koji su odbili svedočenje Svetoga Duha, neprestano raspravljajući i odbijajući činjenice koje su bile pred njima. Vidi Jovan 12,37-43.
Jevrejima 10,26-31 takođe govori o ljudima koji su prihvatili istinu i onda su naljutili Duha milosti.
Gresi se ne sastoje samo od bogohuljenja protiv Isusa, već su i ’dobrovoljno i odlučno odbijanje da se dopusti delo spasenja koje Duh želi da učini u nama.’
Za ovu vrstu ponašanja postoje određene posledice.
Prvo, Bog je ostavio ovakvu osobu samoj sebi. U Mateju 12,38-39 i u 13,10 govori se o tome da je Isus počeo da govori u parabolama i da je odbio da čini čuda pred njima. Bog je prestao da se otkriva pred svojim neprijateljima i oni su tako izgubili i ono malo duhovnog života koji su imali.
U slučaju Jeremije i Izraela Bog je tako napustio Izrael da je proroku rečeno da se ne trudi da se više moli za njih. Pročitajte priču u Jeremiji 5,3; 8,5; 6,16-17; 7,13.15.29; kao i 9,6.
Drugo, srce takvog čoveka je otvrdlo. Vidi Matej 13,14-15, Jevrejima 3,7-8; Jovan 12,40. Imamo primer faraona. On je otvrdnuo svoje srce šest puta i odbio je da posluša. (Izlazak 7,13.22; 8,11.15.28; 9,7). Posle toga, Bog je otvrdnuo njegovo srce. (Izlazak 9,12; 10,1.20.27; 14,8).
Treće, onda čoveku postaje nemoguće da se pokaje. (Jevrejima 6,6; Matej 13,15). Ovakva osoba ne može da vidi, ne može da razume, i stoga ne može da se obrati.
Imamo primere u Isavu i u Judi (Jevrejima 12,17; Postanak 27,38-41; Matej 27,3-5).
Četvrto, verovanje postaje nemoguće. Jovan 5,44 i 12,39.40. Zapamtite da čovek ne može da veruje bez Božije pomoći.
Peto, za ovakvu osobu oproštenje se više ne može obezbediti. Marko 3,29; Matej 12,32; Luka 12,10; Jevrejima 10,26.
Bilo ko da odbije da se pokaje i prihvati Spasitelja, i onaj koji pripisuje delo Duha satani, onaj koji u svom umu i svojim usnama tvrdi da je Duh zao, a ne dobar, sâm sebe je uklonio od mogućnosti spasenja, jer je odbio i obeščastio jedinog onog koji bi mogao da mu pomogne. Duh je jedini koji čoveku može da dâ život.
Istinito Božije dete, uprkos svojim saplitanjima, slabostima i padovima uvek će se vratiti Bogu, i ne bi trebalo da ima strahove u vezi sa gresima protiv Duha. Zapamtimo Pavlov savet zabeležen u Titu 3,5-6 i čvrsto ga se pridržavajmo:
’Spasao nas je ne za pravedna dela koja smo mi učinili, nego po svojoj milosti. Spasao nas je banjom nanovog rođenja i obnovljenjem Svetim Duhom, koga je bogato izlio na nas kroz Isusa Hrista, našega Spasitelja...’
Hajde da sledimo ovaj mali savet: ’Ako živimo po Duhu, hajde da i hodamo po Duhu.’

OSNOVE NASEG VEROVANJA 3 - BOG SIN

Lekcija 3
BOG SIN

Jovan 1,34; Jevrejima 1,3; Jovan 1,14-18; Rimljanima 1,3.4; 1.Jovanova 3,16; 1.Petrova 2,24; Jevrejima 10,10-14; 1.Korinćanima 15,20.21; 1.Timotiju 2,5; Jovan 14,6; 1.Jovanova 2,1.2.
Verujemo u Boga Sina koji se ovaplotio u Isusu Hristu, našem Gospodu i Spasitelju. On je dao samoga sebe na krstu kao savršenu i konačnu žrtvu za grehe. Kao naš Vaskrsli Gospod, On je posrednik između Boga Oca i ljudskog roda.
– Iz veroispovedanja BSD

Osoba i delo Isusa Hrista u samom su srcu hrišćanske vere. Po definiciji, hrišćani su osobe koje veruju u Hrista i koje ga slede. Zato je važno da znamo onoga koga sledimo i ko je, u stvari, ta osoba.
Vredno pažnje je da primetimo da su doktrine koje se nalaze u onom što mi nazivamo Novim zavetom, čvrsto zasnovane i stoje na doktrinama koje se nalaze u Starom zavetu. Jedan autor je rekao: ’Sa svim poštovanjem možemo da kažemo da je Isus Hristos praktično bio potpuno zaokupljen Svetim pismom, koje je poznavao mada ga nikada nije proučavao (Jovan 7,15). Jedna desetina reči koje je izgovorio preuzeta je iz Starog zaveta. U četiri Evanđelja, 180 od 1800 stihova koji izveštavaju o njegovim govorima su ili citati zapisanih objava, ili su direktne aluzije na njih. Ako nas kritikuju da neprestano citiramo biblijske stihove, šta da se kaže za Hrista koji ih je neprestano imao na vrhu jezika?... On koji je Istina, večna Reč, sebe je potčinio nadahnutim zapisima bez ikakvog oklevanja. Očigledno je da je za njega svaka izjava u Starom zavetu zapravo reč od Boga.’
Novi zavet ne otkriva nikakvog novog Boga niti neke nove Božije doktrine. Novi zavet ponovo potvrđuje da je Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev, koji je načinio zavete sa njima, zapravo Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.
Ovaj Bog je poslao svog Sina Isusa Hrista kao ispunjenje obećanjâ koja je dao Adamu i njegovom potomstvu u zavetnim obećanjima.
Sin, Isus Hristos, došao je kako bi započeo poslednje poglavlje Božije vladavine na zemlji i da naznači ostvarenje novog Zaveta.
Bog je tako delovao kako bi ispunio veoma stara obećanja koja su data pre nego što je osnovana nacija Izrael, kao i obećanja koja su data i posle osnivanja izraelske nacije. Božija vladavina je konačno došla, i Bog sada nudi poslednju priliku za spasenje i silu da mu zaista budemo poslušni u svakoj oblasti života.
Sa dolaskom Sina sada se od ljudi traži da ispovedaju Isusa, tako da mogu da se spasu od poslednjeg suda i, umesto na sud, budu sprovedeni u samo Božije prisustvo.
Novi zavet mnogo vremena posvećuje ponovnom utvrđivanju pagana (ne-Judeja), koji su slavili idole, u tome da postoji jedan Bog, i to samo jedan Bog, koji zahteva poslušnost i slavljenje samo njega.
Ovaj jedan Bog delovao je kako bi doneo spasenje kroz Isusa Hrista i stoga imamo njegovo otelotvorenje, život, smrt i vaskrsenje. Kroz njegov život i delo on je pozvao sve ljude da mu još jednom priđu u poslušnosti, a oni koji mu budu odgovorili na poziv uspostaviće novi odnos sa Bogom, i mogu da mu se pridruže u uzvikivanju ’Ava, Oče’.
Poziv na spasenje i pomirenje je, stoga, učinjen od strane Oca, kroz Hrista, čija je smrt bila jednom za svagda Božije spasavajuće delo.

KO JE BIO ISUS I DA LI JE ON ZAISTA POSTOJAO?
Do sada smo pretpostavljali da je postojala osoba po imenu Isus i da je on bio u naročitom odnosu sa nekim koga nazivamo Otac.
Pitanje je, međutim, postavljeno u vezi sa tim da li je neko po imenu Isus zaista ikada postojao.
Rimski istoričar Tacit spominje Isusovu smrtnu kaznu i kaže da je nju naredio Pilat za vreme vladavine (cara) Tiberija. Jevrejski istoričar Josif Flavije takođe spominje Isusa, mada postoji ta kontroverza o tačnom sadržaju onoga što je on rekao o Isusu. Čak i Talmud, zbirka svetih judejskih spisa, potvrđuje Isusovo postojanje, mada ga otkriva i opisuje u ne baš povoljnom svetlu.
Sveto pismo, uključujući tu i Evanđelja, predstavlja glavni izvor informacija o Isusu i u njima se nalazi pažljivo sačuvana i preneta tradicija o njegovim karakteru, rečima i delima.
Ovoj raspravi o tome ko je Isus možemo da pridodamo i titule i imena koja su mu pripisivana. Obratite pažnju na to da su imena i titule u bliskom odnosu i da su često naizmenično upotrebljavana. Na primer, Cezar je bilo porodično ime Julija Cezara i njegovog rođaka Oktavijana. Ali, ovo ime je kasnije korišćeno kao zvanična titula mnogih rimskih imperatora. U staro doba imena su imala značenje i opisivala su nešto kod osobe koja bi određeno ime nosila, i stoga su bila veoma značajna.

ISUSOVA IMENA
Ime ’Isus’ je grčki oblik imena Ješua, što znači ’Jahve je spasenje’. Ovo je bilo njegovo lično ime, ali mada se često koristilo u njegovo vreme, kasnije nije bilo tako popularno. Moguće je da su hrišćani želeli da rezervišu upotrebu tog imena samo za svog Spasitelja, a da su Judeji bili toliko neprijateljski raspoloženi protiv Isusa da više nisu želeli da koriste to lično ime.
Sledeći spisak imena nabraja samo neka od Isusovih imena i titula koje se koriste u Svetom pismu. Lista govori o tome na koji način su ljudi videli Isusa i o statusu koji su mu pridavali. Navodi titule i imena koje govore o mnogim ulogama, funkcijama i službama koje je on predstavljao. Brojne i značajne implikacije ove skraćene i nekompletne liste trebalo bi jasno da naznače koliko je Isus značajan. Od njega nema većeg. Obratite pažnju na to da je fokus Svetog pisma na njemu.

Pomazanik – Hristos (Psalam 45,7; Isaija 61,1; Danilo 9,24; Luka 4,18; Dela 4,27 i 10,38.)
Hristos Car (Isaija 9,7; Jeremija 23,5; Danilo 7,14; Jovan 1,49 i 18,37; 1. Korinćanima 15,25.)
Adam (1. Korinćanima 15,45.)
Zastupnik (1. Jovanova 2,1.)
Svemogući (Otkrivenje 1,8.)
Alfa i Omega (Otkrivenje 1,8 i 22,13.)
Amin (Otkrivenje 3,14.)
Apostol koga ispovedamo (Jevrejima 3,1.)
Ruka Gospodnja (Isaija 51,9 i 53,1.)
Začetnik i usavršitelj vere (Jevrejima 12,2.)
Izvor večnog spasenja (Jevrejima 5,9.)
Blaženi i jedini vladalac (1. Timoteju 6,15.)
Ljubljeni sin (Matej 12,8.)
Jahve (Isaija 26,4.)
Isus Nazarećanin (Matej 21,11.)
Sudija Izraela (Mihej 5,1.)
Pravedni (Dela 7,52.)
Car (Zaharija 9,9.)
Car večnosti (1. Timoteju 1,17.)
Car nad carevima (1. Timoteju 6,15.)
Car naroda (Otkrivenje 15,3.)
Zakonodavac (Isaija 33,22.)
Jagnje (Otkrivenje 13,8.)
Jagnje Božije(Jovan 1,29.)
Lestvica (Isaija 55,4.)
Svetlo sveta (Jovan 8,12.)
Lav iz plemena Jude (Otkrivenje 5,5.)
Gospod nad svima (Dela 10,36.)
Gospod slave (1. Korinćanima 2,8.)
Gospodar nad gospodarima (1. Timoteju 6,15.)
Gospod naša pravednost (Jeremija 23,6.)
Grana (Isaija 4,2.)
Hleb života (Jovan 6,32.)
Začetnik spasenja (Jevrejima 2,10.)
Pastirski poglavar (1. Petrova 5,4.)
Hristos Božiji (Luka 9,20.)
Spas Izraela (Luka 2,25.)
Ugaoni kamen (Isaija 9,5.)
Stvoritelj (Jovan 1,3.)
Svetlost s visine (Jovan 1,78.)
Izbavitelj (Rimljanima 11,26.)
Izabranik svih naroda (Agej 2,7.)
Vrata (Jovan 10,7.)
Božiji izbranik (Isaija 42,1.)
Večni Otac (Otkrivenje 1,5.)
Prvi i poslednji (Otkrivenje 1,17.)
Prvorođeni (Otkrivenje 1,5.)
Prethodnik (Jevrejima 6,20.)
Božija slava (Isaija 40,5.)
Bog (Isaija 40,3; Jovan 20,28.)
Blagosloveni Bog (Rimljanima 9,5.)
Vladar (Matej 2,6.)
Veliki prvosveštenik (Jevrejima 4,14.)
Glava Crkve (Efescima 1,22.)
Sveti (Dela 3,14.)
Božiji svetac (Marko 1,24.)
Sveti Izraela (Isaija 41,14.)
Rog spasenja (Luka 1,69.)
Ja sam (Jovan 8,58.)
Slika Božija (2. Korinćanima 4,4.)
Emanuel (Isaija 7,14.)
Posrednik (1. Timoteju 2,5.)
Objavitelj Novog saveza (Malahija 3,1.)
Mesija (Danilo 9,25; Jovan 1,41.)
Moćni Bog (Isaija 9,6.)
Moćni (Isaija 60,16.)
Jutarnja zvezda (Otkrivenje 22,16.)
Jedinorođeni sin (Jovan 1,18.)
Naša Pasha (1. Korinćanima 5,7.)
Princ života (Dela 3,15.)
Princ mira (Isaija 9,6.)
Prorok (Luka 24,19; Dela 3,22.)
Otkupitelj (Jov 19,25.)
Vaskrsenje i život (Jovan 11,25.)
Stena (1. Korinćanima 10,4.)
Davidov koren (Otkrivenje 22,16.)
Ruža saronska (Pesma 2,1.)
Spasitelj (Luka 2,11.)
Seme žene (Postanje 2,15.)
Šiloh (Otkrivenje 49,10.)
Sin blagoslovenog (Marko 14,61.)
Sin Davidov (Matej 1,1.)
Sin Božiji (Matej 2,15.)
Sin najvišeg (Luka 1,32.)
Sin čoveka (Matej 8,20.)
Sin pravde (Malahija 4,2.)
Prava svetlost (Jovan 1,9.)
Pravi čokot (Jovan 15,1.)
Istina (Jovan 1,14.)
Svedok (Isaija 55,4.)
Reč (Jovan 1,1.)
Reč Božija (Otkrivenje 19,13.)

Obratite pažnju na to koliko je mnogo u ovim opisima Isusa zapravo Očevog svedočenja kao, na primer, u Mateju 3,17; 17,5; zatim u Jovanu 8,18; onda svedočenja Jovana Krstitelja u Jovanu 1,34; svedočenja apostolâ u brojnim stihovima; pa čak i svedočenja zlih duhova u Mateju 8,29; Marku 1,24 i 3,11; Luki 4,41 i u Delima 19,15.
Trebalo bi da je do sada jasno da pitanje o tome šta neko misli o Hristu ima najviši značaj. Ako neko veruje u Hrista, drugačijeg od onog koji je tako detaljno opisan u Svetom pismu, onda je jasno da je taj drugi Hristos lažan.

Isusovo Božansko poreklo
Kada čitamo šta je sve Isus rekao, jasno je da je on izjavljivao one stvari koje niko manji od Boga ne bi mogao legitimno da kaže. Govorio je o ’svojim anđelima’ (Matej 13,41), ’svom Carstvu’ (Luka 12,8-9; 15,10), ’svom Ocu’, ’svojoj sili da oprosti grehe’ (Marko 2,5), svojoj ulozi kao ’gospodara subote’ (Marko 2,27-28), o svom statusu kao jednog sa Ocem (Jovan 10,30), o svom viđanju i poznavanju Oca (Jovan 14,7-9), o svom pra-postojanju (Jovan 8,58), i čak je upotrebio ’Ja sam’ iz Izlaska 3,14-15 kako bi opisao sebe.
Njegovi neprijatelji, fariseji, svakako su znali šta je Isus mislio ovom izjavom u Jovanu, 8. poglavlje, jer su pokušali da ga kamenuju zbog bogohuljenja. Matej 26 izveštava da je na svom suđenju, kada je prvosveštenik zatražio od Isusa da se zakune u to da li je ili nije on Hristos Sin Božiji, Isus dao jasnu izjavu o svom božanstvu. Judejima je to bilo bogohuljenje zato što je Isus izjavio ono što je samo Bog mogao da izjavi.
Isus je prihvatio Tominu izjavu da je Bog i ništa nije učinio da svoje učenike odvrati od takvog mišljenja (Jovan 20,28). Isus je, isto tako, tvrdio da ima silu života nad smrću, silu koja pripada samo Bogu. U Jovanu 5,21 i Jovanu 11,25 njegove izjave o njegovom božanskom poreklu su jasne.
Apostol Jovan se u svom Evanđelju u potpunosti slaže sa Isusovim izjavama da je Bog. U svom uvodnom tekstu Evanđelja, on to jasno izjavljuje: ’U početku beše Reč, i Reč beše sa Bogom, i Reč beše Bog’. U stvari, redosled reči na grčkom pokazuje da je Jovan Isusovo božanstvo prikazao na veoma snažan način. Jovan je ovako rekao: ’Božansko (ili Bog) je Reč’. Kroz čitavo Evanđelje, Jovan potvrđuje i obrađuje ovu ideju – da je Isus Bog.
Pavle takođe potvrđuje da je Isus Bog. U Kološanima 1,15-20 Pavle to jasno iskazuje. U 19. stihu, Pavle izjavljuje: ’Jer je bila Božija volja da u njemu bude sva punina...’. U Kološanima 2,9 Pavle kaže skoro istovetnu stvar. Pavle isto tako govori o Isusu kao o Sudiji živima i mrtvima, iako je bio sasvim svestan da Joilo 3,12 u toj ulozi govori o Jehovi.
U Filipljanima 2, Pavle ponovo naglašava Hristovo božanstvo, i ova interpretacija može da se dokaže.
U Poslanici Jevrejima jasno se naglašava da je Isus Bog, u 1,8 se čak i citira iz Psalma 45,6 gde je o Sinu isto tako govoreno kao o Bogu.

Rezultati greha i veličina greha
Svo Sveto pismo insistira na tome da je greh u koji je čovek pao izuzetno ozbiljna stvar koja sa sobom donosi smrtno ozbiljne i teške posledice.
Greh je u potpunosti promenio odnos između Boga i čoveka, jer je čovek sada bio povezan sa nečim što je Bog mrzeo. Čovek je sada u neprijateljstvu sa Bogom, a Bog je ljut zbog greha.
Čovek je izgubio naklonost u Božijim očima, optužen je i zaslužuje kaznu. Greh je sa sobom doneo kaznu i tu uzajamnost. Greh je doneo smrt, i fizičku i duhovnu, i trenutnu odvojenost od Boga. Sada je smrt postala večna, smrt je postala trajna, i predstavljala je realnu mogućnost za čoveka.
Grešni čovek se pretvorio u roba. On je sada imao slobodu samo da čini greh, ali ne i da od greha pobegne i potraži Boga. Čovek nije bio voljan da se suoči sa stvarnošću i stalno je pronalazio načine da nekako prikrije realnost svoje patnje i smrti. On je čak negirao i stvarnost greha i neprestano je tražio izvinjenja i objašnjenja, prebacujući odgovornost bilo gde osim na sebe. Njegovo srce je postalo prevarno i očajnički pokvareno. Vidi o ovome u Knjizi proroka Jeremije 17,9 gde je prorok naglasio da je čovek imao tako prevarno srce da je čak varao i samoga sebe.
Greh je čoveka učinio toliko neosetljivim da mu je srce otvrdnulo, a savest obamrla (1. Timoteju 4,2; Rimljanima 1,21). Čovek je bio okrenut samo sebi, i bio je kao uzburkano i valovito more, uvek nemirno i bez odmora. Tu nije bilo ljubavi i sreće.
Greh je uticao na sve ljude bez izuzetka, a njegovo postojanje proizvodilo je sve više zloće i pokvarenosti (Postanje 8,21).
Najgore od svega jeste da je greh takva duhovna bolest da je čovek stekao unutrašnju naklonost ka činjenju zla. To je uticalo na čitavu osobu i telo, a razmišljanje i um su bili time obavijeni. Čak i kad su činjena neka dobra dela, žaoka greha i prateći neodgovarajući motivi su bili tu. Grešnik nikada nije mogao sebe da oslobodi. Tako je čovek bio u nemogućnosti da čini stvarno dobra dela kako bi sebe mogao da opravda pred Bogom. Greh je čoveka radikalno promenio.
Nije onda čudo što je Bog morao da dela kroz svoga Sina koji je jedini bio u stanju da se pozabavi ovim radikalnim, intenzivnim stanjem izgubljenosti u koje je čovek pao.
Sada možemo da vidimo zašto je Hristos morao da bude Bog, jer je samo Bog mogao da ima stvarno znanje o sebi, i da tako razume šta znači svetost, kao i šta je greh učinio, i onda da bude toliko poseban i vredan ne samo da razume šta treba da se učini, već on da bude taj koji će čak platiti cenu. Samo je Bog mogao da razume šta je Bog, taj nepristupačni i potpuno čisti Bog, tražio.
Žrtva je morala da bude smrt koja bi bila dovoljna za sve grešnike koji su ikada živeli, i koja bi mogla da plati cenu uklanjanja beskrajno jezive stvari što je greh predstavljao Bogu. Samo je Hristos, Sin Božiji, bio u stanju da nas otkupi.
Pomiriti čoveka i Boga i ujediniti čoveka i Boga preko provalije koja ih razdvaja nije mogao da bude posao tek pukog stvorenog anđela. Iz tog razloga mi potvrđujemo da je Isus zaista bio Bog, u potpunosti sposoban za to i zato odgovarajući da od nas primi slavljenje, kao i onaj koji zaslužuje naše hvale i obožavanje.

Isusovo prapostojanje
Ovde naglašavamo da postoje tekstovi koji govore o životu Sina pre nego što je svet stvoren. Jovan 3,17; Rimljanima 8,3; Galatima 4,4 i drugi biblijski tekstovi kažu nam da je Bog poslao svog Sina, što pretpostavlja da je Sin morao da bude sa Ocem pre nego što se rodio na zemlji.
U Filipljanima 2,6-11 Pavle govori o Isusu kao o božanskoj osobi koja postoji u Božijem obliku i koja je jednaka Bogu. Isus se odrekao svog života i privilegija u nebu i zauzvrat je na sebe uzeo obličje roba. Primetite da je čak i tada Sin Božiji bio nazivan Emanuel (Bog je sa nama) i bio je opisan kao sveti.
Isus, smatrajući sebe jednim sa Ocem, rekao je u Jovanu 8,58 da je postojao pre nego što je Avraam živeo. U Jovanu 3 se kaže da niko nije uznesen na nebo osim Onoga koji je sišao sa neba. To je učinio samo Sin Čovečiji. Isusovo prapostojanje sa Ocem omogućilo mu je da nam objavi Oca, jer je on bio sa Ocem (Jovan 1,18).
Zato je za nas veoma važno da shvatimo da je Isus bio jedinstven i da, kada je rođen, nije stvoren novi život. Ono što se zaista dogodilo jeste da je Isus na sebe uzeo ljudsko telo, odrastao je u čoveka, bio je iskušavan stvarima uobičajenim za čoveka, a opet nije zgrešio. Isus je oduvek postojao, on nema početak kao što nema ni kraj. Zato on može da nosi titulu koju i Otac nosi isto tako, da je on Alfa i Omega.

Njegova misija
Kada je postao čovek da bi učestvovao u našoj ljudskosti, Isus je na sebe uzeo ulogu koju su proroci nazivali ’Sluga Jahvin’. Delo Slugino je opisano u Knjizi proroka Isaije gde prorok govori o onome koji je došao u potpunoj poslušnosti prema Bogu i koji je činio svoje delo u potpunoj zavisnosti prema Bogu. Isaija, u mnogo poglavlja, a posebno u 53. poglavlju, govori o onome koji je došao da položi svoj život kao otkup za mnoge. Ova slika koju nam Sluga daje predstavlja izvrstan pogled na Isusovu psihologiju i sledstveno tome dobar je vodič u pitanjima o tome kako treba da živimo i ko treba da nas vodi. Vidi o tome 1. Petrovu 2,21-25 i Matej 12,18-21.
Zbog toga što je prihvatio ulogu Jahvinog Sluge, Isusovo omiljeno zvanje bilo je Sin Čovečiji.
I mada mi o Isusu mislimo kao o Mesiji, o Pomazaniku, Isus je retko kad to rekao za sebe. Isus nikada nije rekao za sebe da je Sin Davidov, ili Car. Međutim, mnoge stvari koje je učinio jasno naznačavaju da su sva ova zvanja zaista njegova.
Na umu moramo da imamo i činjenicu da je Isus bio mudar. On je veoma dobro znao da Judeji nestrpljivo očekuju vreme kada će doći i nastati Božije carstvo. On je znao da oni znaju da će to vreme nastati kada Božiji lični predstavnik dođe kao Car, pomazan od Boga, i očito da je potomak iz Davidovog plemena. Oni su verno čekali na vladara koji će trajno promeniti politički sistem, isterati i potčiniti Rimljane, uništiti njihove druge neprijatelje i koji će od Izraela načiniti dominantnu političku, ekonomsku, vojnu, intelektualnu i duhovnu silu u svetu.
Isusov koncept Mesije i Jahvinog Sluge je bio toliko radikalno drugačiji od vojnog i političkog vođe koga su Judeji očekivali, da je Isus imao dosta problema kako bi se uverio da su ljudi razumeli duhovnu prirodu njegovog dela. Ali, čak su i njegovi najbliži sledbenici imali velikih teškoća da razumeju i shvate duhovnu prirodu njegove misije.
Isus je želeo da ljudi razumeju da je Mesija, ili Jahvin Sluga, došao od Oca kako bi učinio posebno delo. On je došao kao Pomazanik, od Oca, kako bi propatio, bio odbačen, i umro kao žrtva da bi omogućio oproštenje greha, obnovio zajednicu između Boga i čoveka, okončao čovekovu pobunu, i sa sobom doneo Carstvo Božije.
Isusova ličnost i priroda, budući da je bio potpuno Bog i potpuno čovek, bili su savršeni za njegovu misiju.
Njemu je dato da obavi zadatak, a ovaj zadatak je u potpunosti opisan u Bibliji – da bude Prorok, Sveštenik i Car.
Isus je došao da objavi Oca i da ljudima objavi kakav je Otac i šta on zaista želi od ljudi. On je objavio Radosnu vest ali je isto tako objavio i poruku o osudi za one koji ga ne prihvate. Došao je kao svetlost svetu kako bi ljudima pokazao šta je istina.
Ovaj period njegovog života na zemlji naziva se period Hristovog poniženja, jer se on odrekao ogromne količine časti, slave, sile i položaja sa Ocem, i dobrovoljno je potčinio svoju sposobnost da nezavisno ispoljava svoju božansku silu. Umesto toga, u njemu se u potpunosti naselio Sveti Duh i svoje delo je činio pod njegovom silom u potpunoj poslušnosti Očevim željama. Krunski čin njegovog poniženja bila je njegova smrt iako on nije počinio nikakav greh. U stvari, on je bio pogubljen kao običan kriminalac, rugali su mu se, vikali na njega, podrugivali su mu se, patio je od gladi, žeđi, bio je izdan i napušten od onih koji su mu bili najbliži, i umirao je razočaran, obeshrabren i uznemiren do te mere da mi to nikada ne možemo da razumemo u potpunosti.

Zašto Isusova ljudskost?
Ovo nas dovodi do najvažnijeg i suštinskog pitanja u vezi sa Isusom, do njegove ljudskosti. Kako je Bog mogao da premosti užasnu duhovnu i moralnu provaliju koju je prouzrokovao greh u čoveku? Čovek nije bio u stanju da zatvori tu razvalinu zato što je on bio u neprijateljstvu sa Bogom, bio je u strahu od Boga, i u svojoj snazi nije mogao da preživi nijedan stvarni susret sa Bogom. U svakom slučaju, Bog je toliko iznad ljudi da čovek svojim snagama nije čak mogao Boga ni da upozna.
Bog je morao da pronađe način da obnovi zajedništvo između sebe i čoveka, na taj način što će rešiti pitanje greha u čoveku. Način na koji je Bog razrešio ovaj problem bio je da Isus, njegov Sin, postane čovek, zaista jedan od nas, tako da su njegovo Božanstvo i ljudskost spojeni u jedno. Jer da bi smrt Hristova bila validna žrtva umesto čoveka, on je morao da bude pravo ljudsko biće, a da bi njegova smrt bila efikasna u svojoj obuhvatnosti, on je morao da bude pravi Bog.
Isus je morao da prođe kroz sve ispite, iskušenja i borbe ljudskog bića kako bi bio u stanju da predstavlja čoveka, i da zastupa za čoveka sa potpunom istinitošću svog zastupanja kako bi nas u potpunosti razumeo i imao za nas razumevanja.
Biblija sasvim jasno govori o tome da je Isus bio potpuno i sasvim ljudsko biće, baš kao što je to bilo ko od nas. Bio je začet u majčinoj utrobi i hranio se kroz pupčanu vrpcu, baš kao što se tako hrani svako dete. Razlika kod Isusa je što nijedan muškarac nije imao ništa sa Marijom. Ali, od vremena od kada je Marija začela od Duha Svetoga, Isusov razvoj je bio onakav kakav je bio kod svih nas. Imao je normalno rođenje, odrastao je, rastao je u visinu i jačao je kako je vreme prolazilo. Sveto pismo u Luki 2,52 kaže da je napredovao u ’mudrosti i rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi’.
Sveto pismo nam kaže da je Isus osećao glad, žeđ, umor, bol, frustraciju, da je voleo, da je bio žalostan, da je imao problema, da je plakao i da je zapravo iskusio sva naša osećanja.
Apostol Jovan, u 1. Jovanovoj 1,1 jasno kaže da su ga videli svojim očima, da su ga posmatrali, da su ga dodirivali znajući da je to reč života. Drugim rečima, Isus je bio u potpunosti ljudsko biće. Jovan je jasno rekao da je anti-Hristos onaj koji kaže da Isus nije bio u potpunosti čovek. Vidi o ovome Jovan 1,14 i 1. Jovanova 4,2-3.
Pitanje ljudskog i božanskog u Isusu je teško razumeti. To nam, u stvari, govori da je Isus, kao Bog, sa svojim osobinama beskrajnog znanja, sile i sposobnosti bio u isto vreme čovek ograničen u mnogim stvarima.
Sveto pismo je o tome sasvim jasno da je Isus imao ove dve prirode, ali da je bio jedna osoba/čovek bez ikakvog opterećenja ili kontradiktornosti u sebi. Otkupljujuće Isusovo delo zahtevalo je da je on istovremeno i Bog i čovek. Njegovo delo otkupljenja i raspeća postavljeni su zajedno sa njegovim vaskrsenjem i carskim položajem. On je uvek delovao kao jedna osoba.
Isus je preuzeo ljudske osobine a da se nije odrekao svojih božanskih osobina, i on nikada nije prestao da bude Bog, kako je jasno rečeno u Poslanici Kološanima 2,9. Njegovo pražnjenje samog sebe ne može da se odvoji od njegovog uzimanja oblika sluge na sebe, jer se očito dogodilo da se on odrekao svoje jednakosti sa Bogom, i u svojoj ulozi posle otelotvorenja on je bio potčinjen Ocu. Isus je ovo morao da učini kako bi mogao da objavi Oca i otkupi čoveka. On je dobrovoljno prihvatio ograničenje na upotrebu svojih božanskih osobina onda kada je pridodao svoju ljudsku prirodu, ali on nije izgubio svoju božansku prirodu.
Kada je bio čovek na zemlji, Isus je svojim ljudskim telom bio ograničen u ispoljavanju svojih božanskih moći. On je i dalje sve znao i imao je svu silu, ali je delovao pod silom Duha Svetoga i to tako da je to bilo odgovarajuće tom telu i njegovom razvoju do one mere koja je bila neophodna da obavi svoj zadatak kao Prorok, Učitelj, Otkupitelj i Objavitelj Boga, i to na takav način da su ljudi oko njega to mogli da razumeju. Čak i sa ovim ograničenjem, njegovi učenici su imali velikih teškoća da razumeju ko je on bio i šta je bila njegova poruka.
Još od vremena apostolâ i ranih crkvenih otaca bilo je mnogo jeresi u vezi sa Isusovom ličnošću. Kroz vekove je samo manjina održala istinitost vere. I danas dolazi do ponovnog javljanja ovih starih jeresi koje su se nekako vratile u glavne tokove hrišćanstva. Zbunjujuća probuđenja i nove objave sa starim jeresima dovele su do masovnog egzodusa od istine Svetog pisma i došlo je do napuštanja ’evanđelja koje nam je jednom predato’.
Neka odricanja, na primer, su :
1. Da je Hristos bio potpuno Bog,
2. Da je Hristos bio stvarno Bog,
3. Da je Hristos bio stvarno čovek,
4. Da je Hristos bio potpuno čovek.
5. Da je Hristos bio jedna osoba – neki smatraju da je Isus čovek postao božanstvo u nekom trenutku posle rođenja, verovatno u času njegovog krštenja; drugi opet smatraju da je Isus bio podeljen u dve različite osobe.
6. Da dve prirode nisu bile zaista dve prirode već jedna priroda ili više priroda, tako komplikujući stvar o Isusovom jedinstvu, integritetu i odvojenosti dve prirode.

Uzvisivanje Isusa Hrista
Konačna i najgora stvar koju greh može da učini jeste da ubije.
Isusovo vaskrsenje označava kraj Isusovog poniženja, jer se pokazalo da smrt ne može da ga zadrži. Smrt i sile zla bile su javno pobeđene, ponižene i pokazalo se da su slabije nego što su tvrdile. Ovo je zapravo za njih bilo podsmehivanje.
Isus je pobedio i pokazao svoju silu kojom je uklonio prokletstvo na čoveku. Pošto je završio svoje delo na zemlji, Isus je otišao da zauzme svoj položaj sa desne strane Ocu, da bi ponovo primio slavu i obožavanje od anđela u nebu.
Sada je Bog-Čovek u potpunosti preuzeo položaj Posrednika između Boga i čoveka. Vidi o ovome 1. Timotejevu 2,5 i Jovan 14,2-3.
Isusov položaj sa desne strane Ocu nije značio da Isus više nema šta da učini. Njegova uloga kao posrednika uključuje delo zastupanja kod Oca, a u ime njegove braće (Jevrejima 7,25).
Isusovo delo isto tako uključuje pripremu mesta za nas, što je prema svim naznakama osnivanje Novog Jerusalima.

Isusovo sveštenstvo
Hristovo delo posle vaznesenja proističe iz njegove uloge Velikog prvosveštenika, uloge koja je detaljno opisana u Poslanici Jevrejima.
Ovo prvosveštenstvo je više od levitskog sveštenstva i čoveku dopušta da ima pristup Bogu zato što je Isus učinio žrtvu na krstu.
Ovaj Prvosveštenik je imao neuništivi život. Njegovo sveštenstvo je zasnovano na božanskom savezu, kako je to zapisano u Psalmu 110,4.
Zbog ovog božanskog saveza, Isus Hristos je garant boljeg i superiornijeg novog zaveta. Ovaj položaj nam osigurava da je novi poredak koji je ustanovljen bolji od starog i trajan.
Isus je Prvosveštenik Novog zaveta koji predstavlja grešnog čoveka u prisutnosti Boga na nebesima, pošto je jednom za svagda učinio žrtvu koja je bila dovoljna da plati za sve grehe ljudskog roda.
Njegov narod je zato narod svetih kroz žrtvu Isusovog tela i posvećen je njime (Jevrejima 10,8-10). Tako Isus ostaje zauvek i obezbeđuje da mi imamo trajan pristup Ocu kroz njega, i da šta god da nam se dogodi na zemlji, on je tamo da sve objasni Ocu i da se postara da smo opravdani, odnosno da smo pred Ocem u ispravnom stanju.
Pošto se Isus vazneo na položaj moći, on može da spase u potpunosti, i niko ne treba da se plaši da Isus neće uspeti da spase one koji dođu k njemu.
Isus se nalazi na položaju moći i zastupa za one koji Bogu dođu kroz njega, i na taj način osigurava da će se svaki vernik, koji mu dođe u istini, održati.
Tako Isus neprestano dela u naše ime. On će nastaviti to da čini sve do dana kada će se vratiti na zemlju da on sâm preuzme one koji mu pripadaju i da ih zauvek održi u svojoj prisutnosti.
Zaključak
Jasno je da je Isus došao da zajedno povede Jevreje i ne-Jevreje u carstvo. Otac se odrekao mnogo čega kako bi Isus došao da spase čoveka. Isus se sâm odrekao mnogo čega kako bi postao čovek i postao naš Spasitelj. On je naš savršeni uzor, kao i naša jedina nada na večni život.
Isus nas je pozvao da budemo njegovi učenici, što je položaj ozbiljne i potpune predanosti, gde je Bog u centru, referentna tačka i standard života. Isus je po definiciji Gospod spasenim i opravdanim osobama.
Titule koje Isus ima pokazuju njegovu najvišu vrednost Božijeg Sina, njegovo savršeno i veličanstveno delo Mesije i Spasitelja i njegov najpoštovaniji i najuzvišeniji položaj kao Gospoda. One jasno pokazuju da je Bog Otac delovao kako bi spasao svet i kako bi sudio svetu. One pokazuju da je Isus jedno sa Bogom i najviše vredan sveg slavljenja koje samo Bog prima.
Prestanimo sada da slavimo lažnog Isusa i hajde da proslavljamo samo istinitog Boga i istinitog Hrista, i pored ogromnih smetnji koje ovaj svet upućuje. Upamtimo da mi imamo Jednog Boga i Jednog Gospoda Isusa Hrista.

OSNOVE NASEG VEROVANJA 2 - BOG OTAC

LEKCIJA 2

BOG OTAC

1. Korinćanima 8,6; Efescima 4,6; Jezekilj 33,11; 2. Solunjanima 1,6-8; Jovan 5,24; 3,16-18.
Verujemo u Boga Oca, koji je suveren nad svim stvorenjem, koji je pun ljubavi i pravde jer prašta onima koji se pokaju i osuđuje one koji se ne pokaju.
– Iz veroispovedanja BSD

Bog jevrejske Biblije nije kao bilo koji drugi bog. Kada govorimo o Bogu, mi govorimo o vrhovnom biću i objektu naše vere.
Ovde Boga treba odvojiti od bićâ koja su stvorena u mitologiji i kojima se pristupa na različitim ceremonijama, jer oni pripadaju tipu klase duhova. Ovi bogovi, iako ih slave, skoro su istovetna bića ljudskim bićima, samo što su veća u sili, pameti i vrednosti. Bogovi starih nacionalnih religija kao što su bili oni kod starih Egipćana, Grka, Sumera, Rimljana i drugih, mada očigledno po svemu nadljudski i uglavnom besmrtni, nikada nisu smatrani za savršene i beskonačne na način na koji to mislimo o Bogu.
Neke religije imaju mnogo bogova kao, na primer, one u Indiji. Imena ovih bogova često oslikavaju samo jedan ili nekoliko aspekata stvarnosti. Ovo je znatno drugačije nego što je bilo u Izraelu, jer je Bog Izraela bio Bog koji je ne samo bio izvor svega, već je i sadržavao svu stvarnost.
Bog o kojem mi govorimo jeste Bog iz jevrejskog Svetog pisma, a on je opisan u svim knjigama Biblije, osim u Knjizi o Jestiri i u Pesmi nad pesmama. On je prikazan kao Stvoritelj, Hranitelj, i Davalac zakona. On je pravedan, savršen u svakom smislu, beskonačan u svakom kvalitetu, i on je personalizovana lepota, dobrota, pravda, milost, sažaljenje, strpljenje, ljubav i svetost.
Ovaj Bog zahteva ekskluzivno slavljenje, a njegovo ime ispisano kao JHVH, odnosno kao tetragramaton, nalazi se na više od 6.600 mesta u Bibliji. Ispravno izgovaranje reči JHVH nam je nepoznato, tako da se umesto nje koristi reč Adonaj, u značenju Gospod. Moderni prevodioci Biblije uzeli su samoglasnike iz reči Adonaj, i ubacili ih između suglasnika u JHVH i tako su došli do Božijeg imena Jehova. Pojedini naučnici smatraju da je ispravno izgovaranje ovog imena oblik Jahve, ali se uglavnom koristi ime Jehova.
Ime Božije se u Svetom pismu koristi da nam saopšti ko je on, jer imena predstavljaju pravi karakter i naročite osobine određene osobe. Stoga Božija imena otkrivaju Božiju pravu prirodu odnosno njega samog. Tako njegova imena predstavljaju njegovo ekskluzivno božanstvo i njegovu slavu.
Ime Božije često se nalazi i u kombinovanom obliku kao, na primer, ’Gospod nad vojskama’, odnosno Jehova Savaot. Ime JHVH često se kombinuje sa ’Elohim’ i ova kombinacija se javlja 2.600 puta u Svetom pismu. Ovaj izraz označava moć i silu.
Drugo ime za Boga je El, i ono se koristi oko 230 puta. Ovo ime su koristili i neznabošci kada su govorili o nekom od njihovih božanstava. Druga veoma dobro poznata imena Božija su ’El Roi’, Bog koji me vidi, ili El koji me vidi (Postanje 16,13).
Sledeće Božije ime je El Šadai. Još jedno je El El-jon, odnosno ’Bog najuzvišeniji’. Druga Božija imena u Svetom pismu su i:
El Olam, Bog večnosti;
Jehova Jireh, Bog će obezbediti;
Jehova Rofi, Gospod naš iscelitelj, odnosno lekar;
Jehova Nisi, Gospod naša zastava;
Jehova M’kadeš, Gospod naš posvetitelj;
Jehova Šalom, Gospod naš mir;
Jehova Cidkenu, Gospod naša pravda;
Jehova Rohi, Gospod moj pastir;
Jehova Š’ma, Gospod je ovde, itd.

Sveto pismo je sasvim precizno u tome kad kaže da ljudi treba da slave samo Jehovu, ali nas Sveto pismo stalno i iznova izveštava da je Izrael slavio razne druge bogove, i to u isto vreme kad i slaveći Jehovu. U dugim vremenskim periodima Izrael nije poštovao svoga Boga i njegove zapovesti.
Odnos Boga i njegovog naroda, uključujući i Izrael, bio je zasnovan na zavetu. U slučaju Izraela, ovaj zavet je bio od presudnog značaja za identitet Izraela kao nacije. Jehova je bio taj koji ih je izveo iz ropstva u Egiptu, proveo ih kroz divljinu, i koji im je dao zemlju u Hanaanu.
Bog je sve ovo učinio zbog ’zaveta’ koji je načinio sa njima, sa narodom Izraela. Zavet je bio modelisan na isti način kako su tada bili pravljeni međunarodni ugovori, u vreme drugog milenijuma pre Hrista. Zavet je bio sličan hititskim vazalskim ugovorima u kojima je ’veliki car’ zahtevao potpunu vernost sebi od strane njegovog naroda, podrazumevajući da treba da gledaju samo na njega, a ne da se okreću nekim drugim carevima. U ovom religijskom zavetu, Izrael mora da služi jedino Jehovu, a on će zauzvrat biti njihov Spasitelj.

’Muška’ priroda Božija?
Razmatranje o Božijem očinstvu dovodi do pitanja o tome zašto je u Starom svetu bilo toliko mnogo ženskih božanstava. Ova ženska božanstva su uvek bila privlačna narodu Izraela, a neznabožačka praksa je neprestano kvarila naciju.
Ženska božanstva su bila popularna, ali je Bog Svetog pisma ovakvu žensku prisutnost isključio. Biblijski autori nikada nisu dopustili da se atributi bliskoistočnih boginja upotrebljavaju kada se opisuje Jehova. Oni su uvek osuđivali vladare, careve i narode kada bi se oni priklanjali sveopštem slavljenju ovih boginja. Postoje dokazi da su se ženske boginje nekako infiltrirale u hramovno slavljenje Jehove i da su imale mnogo sledbenika. Car Asa, mada pobožan car, imao je majku koja je imala izrezan lik boginje Ašere. U Drugoj Carevima 21,7 zapisano je da je ova ista boginja imala statuu u jerusalimskom Hramu sve do vremena Josije. Proroci nikada nisu podržavali ovo bogohuljenje.
Postoji veoma mnogo dokaza da je bilo slavljenja ženskih božanstava po čitavom svetu. Mnogi arheolozi govore o tome da su određeni ženski likovi bili simboli plodnosti, ali su zapravo bili uključeni u praktično svaku ljudsku aktivnost: trudnoću, rođenje, sahranu, plodnost, inicijaciju (uvođenje), lov, sazrevanje, ritualne brakove i zapovedanje životinjama. Ni u jednoj drugoj civilizacija nema toliko slavljenja boginja kao u Indiji, iako ovo nije odvojeno od slavljenja muških bogova. Očigledno je da nijedna civilizacija nije uspela da izbegne ovo svuda rasprostranjeno slavljenje ’Nebeske carice’.
Judaizam nikada nije uvrstio slavljenje boginja u svoju praksu. Ali, ipak je Izrael u tim vremenima proslavljao razne boginje. Slavljenje boginja postoji od davnina, i u svetu je to danas još uvek popularno.
Sveto pismo uzvišeno govori o ulozi majke, čak i Mesiju opisuje kao ’seme ženino’. Ali, Bog je opisan na način koji ga ne isključuje toliko iz zaštitničke uloge majke, već ga značajno opisuje kao Oca. U Psalmu 103,13 nadahnuti autor kaže: ’Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje’.
Koncept Oca uvodi ideju Bogooca, i tako nas dovodi do određene rasprave o ovom trojedinom Bogu.

1. Timoteju 1,17; 5. Mojsijeva 6,4; 1. Carevima 8,27; 1. Jovanova 1,5; 1. Mojsijeva 1,1.2; Dela 17,24.25.28; Psalam 90,1.2; Matej 28,19; Jovan 3,16; Isaija 57,15; 2. Petrova 3,9.

Verujemo u jednog Boga, nevidljivog i savršenog, Stvoritelja i Nosioca svemira koji večno postoji u tri osobe – Otac, Sin i Duh Sveti, i koji želi da podeli svoju ljubav u ličnom odnosu sa svima.
– Iz veroispovedanja BSD

Otac, Sin i Sveti Duh zajedno se nazivaju Bogom. Sva trojica se zovu ’jedan Bog’, tako da možemo da kažemo da se ’Bog’ sastoji od tri osobe: Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha. Zato možemo da kažemo da je Bog Sveta Trojica, odnosno da tri ličnosti u Bogu formiraju jedinstvo koje se zove Bog. Na određen način one su neodvojive; jer su od iste supstance, suštine, prirode, sile i karaktera.
Postoje posebne uloge ili dela koja svaka osoba Boga čini u odnosu prema čoveku, i jedne prema drugoj. Ali, one sve zajedno deluju u skladu sa njihovom voljom. Tu nema nikakvog razilaženja već je na delu savršeno jedinstvo. Oni su jedno. Strogo govoreći, Boga ne bi trebalo da nazivamo Trojicom, jer to bi moglo kod nekoga da podrazumeva da postoje tri Boga. Ali, taj izraz se ne koristi u smislu da podrazumeva da postoje tri Boga.
Sveto pismo trojicu prepoznaje kao Boga. Na primer, u Jovanu 6,27, o Ocu se govori kao o Bogu. U Jovanu 1,1 i 14, o Reči ili Isusu se govori kao o Bogu. U Delima 5,3-4, o Svetom Duhu se govori kao o Bogu. Biblija prepoznaje i govori o trojici kao o različitim osobama, koje imaju sve osobine jedne osobe. Jovan 3,16 govori o tome kako je Otac dao svog Sina. U Jovanu 14,16-17 Isus se moli Ocu, i Otac šalje drugog Utešitelja, Duha. I ne samo to, Matej 3,16-17 govori o Isusovom krštenju, gde se govori o tri (3) osobe. U Mateju 28,19 Veliko poslanje naglašeno govori o trojici kao o Bogu. U Isaiji 48,12-16, onaj koji je Prvi i Poslednji govori svoju poruku: ’Gospod i Njegov Duh su me poslali’. Čak i u ovom odlomku možemo da vidimo tri osobe.
Ali, mi znamo da ima jedan Bog. Ponovljeni zakon 6,4 su stihovi himne države Izrael: Čuj Izraelu, Gospod Bog je jedan Bog.
Reč upotrebljena za jedan je ’ehad’, i ona govori o kombinovanom jedinstvu, a ne o apsolutnom jedinstvu. U jevrejskom ’jahid’ je reč za apsolutno jedinstvo, i u Starom zavetu nikada nije upotrebljena kada se govori o Bogu.
Tako možemo da posmatramo trojedinog Boga i da vidimo šta nam je dato da saznamo. Sveto pismo nam kaže da postoji Otac, da postoji Sin, i da postoji Sveti Duh.
Onda moramo da se zapitamo šta reč Otac znači kada se koristi da opiše Oca. Prvo, moramo da razumemo da kada govorimo o Bogu, mi ne govorimo o osobi koja je jednostavno ljudsko biće umnoženo, recimo, milion puta u sili, snazi, pameti i tako dalje.
Bog nije čovek i mi ne možemo da zaključujemo ili mislimo o Bogu kao o nekom silnom ljudskom biću. Bog je Duh i on je potpuno drugačiji kvalitativno i suštinski od svog stvorenja. Mi znamo da Bog jeste Gospod i da je suveren, da je Stvoritelj, da je Osloboditelj i da je on onaj koji održava zavetni odnos sa nama.
Međutim, za razliku od starinskih bogova kao što je to bio Zevs, koji je smatran za oca svim bogovima, Izrael nije gledao na svog Boga kao na Boga koji ima poroda.
Ovaj Bog je Gospod i on je suveren, i on je stvorio svet i ljude kako bi na konkretan način prikazao svoje Očinstvo. Pored toga, on je intervenisao u istoriji kako bi spasao. Malahija 2,10 to ovako opisuje: ’Nije li nam svima jedan Otac? Nije li nas jedan Bog stvorio? Zašto neveru činimo jedan drugom skrnaveći zavet otaca svojih?’
Očito je, znači, da je zavet na Sinaju onaj koji povezuje Izrael i Boga u jednu svetu porodicu. Glava te porodice, i otac, bio je Jehova koji ih je izbavio iz ropstva u Egiptu, i time potvrdio da su oni njegov izabrani narod. Znači, kroz zavetni odnos je božansko Očinstvo Božije došlo do Izraela. Ovaj zavetni odnos započet je obećanjima koja su data Avraamu i ostalim patrijarsima. U ovom zavetnom odnosu postojala je naročita i jedinstvena bliskost, lični odnos i blagoslov. Očinstvo je značilo da je postojao jedinstveni i milostivi izbor. Otac, koji je pravedan i veran svojim zavetnim obećanjima, održava, obezbeđuje i brine s ljubavlju za one koji su u zavetu.
Bog se brine i stara za ljude koje je otkupio. U Mojsijevoj pesmi, zapisanoj u Petoj knjizi Mojsijevoj ili Ponovljenom zakonu 32,6 Mojsije pita: ’Tako li vraćate Gospodu, narode ludi i bezumni? Nije li on Otac tvoj koji te je zadobio? On te je načinio i stvorio’.
A Bog onda, zbog onoga što je učinio, kao i zbog posebnog odnosa između njega i Izraela, može da kaže za Izrael da je njegov prvorođeni sin, u Drugoj knjizi Mojsijevoj ili Izlasku 4,22 i Osiji 11,1.
Kada je Isus došao, on je u znatnoj meri produbio značenje Božijeg Očinstva u oblastima bliskosti i intimnosti. Isus je objavio Boga kao Oca, a sebe kao njegovog Voljenog Sina. Pokazao nam je da postoji nešto u trojedinom Bogu što je uključivalo naročitu, jedinstvenu i silnu ljubav koju je jedna osoba imala za drugu u trojedinom Bogu, a što je dovelo do opisa Oca i Sina. Bog je prvo i pre svega Otac koji je u večnom odnosu prema svom božanskom Sinu.
Ovo je jedinstveni odnos koji u sebi sadrži naročitu bliskost, ljubav, intimnost, potpuno nepostojanje tajni, potpuno poverenje, potpunu zavisnost, potpunu poslušnost koje opisuju odnose između Oca i Sina. Otac voli Sina više nego što to mi ikada možemo da zamislimo, a Sin uzvraća tu ljubav uz potpunu poslušnost Očevim željama. Sve što Otac ima on daje Sinu, a Sin za sebe ništa ne zadržava. Sin je spreman da učini sve što od njega Otac zahteva, čak i pre nego što to Otac od njega zatraži, a Otac će njemu dati više nagrade i svojih osećanja nego što možemo da zamislimo. Ko god ne poštuje Sina, kod Oca stiče prokletstvo, nešto o čemu je užasno i da se samo razmišlja.
U ovakvom odnosu u trojedinom Bogu, Otac je prikazan kao izvor sve stvarnosti, i stoga Sin čini sve ono što je opisano kao želja Očeva, delujući najbliskije sa njim da se učini delo stvaranja i spasenja. U ovom odnosu je veoma teško da se ispravno odrede razlike između Oca i Sina, ali Sveto pismo govori o ulozi Oca kao i o ulozi Sina.
Isus je koristio aramejski izraz ’ava’ kada se obraćao Ocu, i ovo je bio uobičajen način na koji bi dete govorilo svojim voljenim roditeljima.
Čudesno je to što je Isus dopustio svojim učenicima da se njegovom nebeskom Ocu obraćaju na isti način na koji je to on činio. U čuvenom Očenašu, Isus je naložio svojim učenicima da se mole ’Oče naš koji si na nebesima...’. Ovo uputstvo je ponovljeno u Rimljanima 8,15 i Galatima 4,6 i tako je pojašnjeno da svi vernici u kojima prebiva Sveti Duh imaju pravo da koriste izraz ’Oče naš’.
Jasna je poruka da je u Novom zavetu vernik, pošto je načinjen jednim sa Hristom, i pošto poseduje Duha Svetoga, sada usvojen i to kao pravi Očev sin. U Starom zavetu, isto kao i u Novom, Otac naglašava da postoji zavetni odnos intimnosti i ljubavi. Dopunsko pravo vernikâ da se tako obraćaju Ocu, jedno je od najvećih privilegija koje čovek može uopšte da ima. Činjenica da je Isus postao naš brat, nešto je što nas navodi da pevamo hvale našem Ocu bez prestanka.
Hajde sada da pogledamo na delo Boga Oca. Matej Oca spominje 44 puta, Marko 5 puta, Luka 17 puta, a Jovan 122 puta. Razmotrićemo sada nekoliko aspekata Božijeg Očinstva.

Naslovljavanje Boga u njegovoj ulozi kao Oca
1. Otac (Druga Korinćanima 6,18; Jevrejima 1,5) Ovde Sveto pismo govori o Božijem odnosu sa Sinom, i o Sinovljevom odnosu sa Ocem.
2. Bog Otac (Druga Timoteju 1,2; Druga Petrova 1,17; Matej 23,9; Jovan 8,41) Ovde se govori o ekskluzivnom odnosu. Ovde se vidi pripadnost. Samo vernici mogu sa ponosom da tvrde da pripadaju ovom Imenu.
3. Bog naš Otac (Efescima 1,2) Sveti i verni u Hristu su telo i imaju tu sigurnost u njemu. Vidi Isaija 63,16.
4. Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista (Efescima 1,3) Ovde se govori o odnosu između Hrista i samog Oca, i Otac je uzvišen.
5. Otac milosti (Druga Korinćanima 1,3) Ovde se otkriva kao Gospod Bog, milostiv i blagodatan, koji obiluje milošću i utehama (vidi Druga knjiga Mojsijeva ili Izlazak 34,6; Psalam 86,6; Psalam 89,26 i Psalam 103,13).
6. Otac duhova (Jevrejima 12,9) Pavle je govorio o Gospodu kao o ’onom koji ukorava kao Otac’, i dalje govori o kontrastu između naših prirodnih očeva i njihovog vaspitavanja i o onom od strane ’Oca duhova’. Ovo je izraz koji se koristi u Starom zavetu ’Bog duhova i svakog tela’ (Četvrta knjiga Mojsijeva ili Brojevi 16,22; 27,16). Stvoritelj svih duhova, onaj koji je Davalac života svemu, onaj koji poznaje duhove koje je stvorio, najbolji je od svih zbog svoje Očinske brige, što ga dovodi do toga da ukorava svoju decu.
7. Otac nebeske svetlosti (Jakov 1,17) On je Otac večnog Sina, koji je Svetlo sveta. Otac prebiva u svetlosti kojoj nijedan čovek ne može da pristupi.
8. Otac slave (Efescima 1,17)

Elementi uveravanja
1. Uzajamna sigurnost – Jovan 10,28-30.
’Ja im dajem večni život, neće nikad propasti, i niko ne može da ih otme iz moje ruke. Moj Otac, koji mi (ih) je dao, veći je od svih, i niko ne može da ih otme iz ruke mog Oca. Ja i Otac jedno smo.’ Uz ovakvo dvostruko božansko podržavanje, šta još može vernik nego da je večno siguran. Sva sila i sav autoritet nalaze se u ovim ujedinjenim rukama.
Samo oni koji su otkupljeni i koji su sačuvani mogu da tvrde da se na njih odnosi obećanje: ’U domu moga Oca ima mnogo stanova’ (Jovan 14,2). Vidi i Luka 24,49; Jovan 14,20-23; i 15,10.
2. Bliskost
Obrati pažnju na bliskost u Isusovoj molitvi svom Ocu. Kada su ga njegovi učenici zamolili da ih nauči da se mole, u Mateju 6,9 on započinje rečima: ’Oče naš koji si na nebesima’. Jasno je da onaj koji nije na nebesima, odnosno na prestolu nebeskom, ne može biti Otac, i tako ga ne treba oslovljavati. Ovo je molitva onih koji su otkupljeni, a ne molitva koju je sâm Isus molio. U ovoj molitvi nalaze se neki zahtevi koje Isus kao bezgrešni Sin Božiji ne bi trebalo da moli. Za njega nije bilo potrebno da bude izbavljen od zla, i nije bilo greha koje mu je trebalo oprostiti.
Primetite i kontrast u odnosu na prvosvešteničku molitvu koju je Isus izgovorio u Jovanu 17. Ovde on otkriva neprekinutu bliskost između večnog Oca i njegovog večnog Sina. I dok se zastupnički molio za svoju braću (po veri), on često upotrebljava izraz Otac kako bi izrazio Božiju svetost i pravednost.
3. Otac
Otac je za nas od suštinskog značaja. On je izvor našeg postojanja. Ali, ne samo to, on ima nezamenljivu i nezaobilaznu ulogu u našem spasenju i odlasku u slavu. On nas je toliko voleo da je dao svog Sina. Kako se osećamo ne možemo ni da zamislimo. Ono što mi osećamo trebalo bi da bude nezamislivo mnogo puta umnoženo i pojačano. Zbog njegovog poklona, mi smo sada naslednici te bliskosti sa Bogom koja teško može da se sasvim razume. Započnimo da dublje doživljavamo tu bliskost na taj način što ćemo dalje duhovno sazrevati. Znamo da ćemo tokom večnosti iskusiti ovu bliskost sve više i više.
4. Očeva ekskluzivnost (izuzetnost)
Obratite pažnju na Božiju ličnu slavu kao Oca. Njegovo postojanje i ponašanje kao Oca sasvim se razlikuje od svih drugih očeva. Ovaj Otac je vidno istaknut kao onaj koji je iznad svih očeva jer ovaj Otac je izvor sveg stvorenja.
Otac je suviše velik da bismo mogli da ga direktno vidimo u našem sadašnjem stanju. Iz tog razloga Isus je došao da bi ga objavio. Jovan 14,9 kaže: ’...ko je video mene video je Oca’. Pogledaj i Efescima 4,6.
Obratite pažnju na Očev položaj i to šta on čini za nas.
A) Suverenitet njegove Milosti: Jovan 6,44 kaže: ’Niko ne može da dođe k meni, osim ako ga ne privuče Otac koji me je poslao...’
B) On je Božanstvo: Jovan 4,21.24: ’Slavite Oca’.
C) Otac otkriva svoju ljubav: Jovan 1,14: ’Logos... jedinorođeni Sin od Oca, pun blagosti i istine’.
D) Očeva aktivna ljubav: ’Otac voli...’: Jovan 3,35; 16,27; 1. Jovanova 3,1.
5. Savršenstvo roditeljstva
Otac je savršenstvo roditeljstva u ljubavi, vaspitavanju, brizi i obezbeđivanju naših potreba.
U Ocu je potpuna sigurnost. Luka 23,46 beleži Isusovu poslednju molitvu: ’Oče, svoj duh predajem u tvoje ruke!’.
6. Dvostruki odnos
Dvostruka služba je zapisana u Jovanu 5,17. Isus je rekao: ’Moj otac i sad radi, pa radim i ja’.
Nikada nije bilo nijednog sukoba u ciljevima ili planovima između Oca i Sina. Oni su zaista božanski saradnici. Uzajamna žrtva je opisana u Jovanu 10,18 kada je Isus govorio o svojoj smrti i vaskrsenju: ’Ovu zapovest sam primio od moga Oca’.
Zahtev pravednosti koji je postavio Otac bio je ispunjen otkupom koji je platio njegov Sin.
Čitamo da su Avraam i Isak zajedno išli do mesta žrtvovanja. Otac je pogledao u Sina na mestu polaganja žrtve, i bio je zadovoljan žrtvom. Moramo uvek da zapamtimo da je Oca zadovoljilo to što je Isusa kaznio za naše grehe. Pogledaj Jovan 3,16 i Galatima 2,20.
7. Očeva posebna dela
1. Isus dolazi od Oca i vraća se Ocu. Otac je centar autoriteta, a Isus i Sveti Duh čine svoj udeo u otkupljenju, posvećenju i zastupništvu. Vidi Jovan 16,28; 16,17; 14,28; 15,26.
Otac, Isus i Sveti Duh deluju zajednički, i niko se među njima ne ponaša kao rukovodilac onim drugima, u ljudskom smislu te reči. Jovan 15,1 Oca naziva vinogradarom, a Isusa čokotom. Ovo nas navodi da vidimo blisku vezu ljubavi, uzajamne saradnje, i prirodu najproduktivnijeg odnosa između Oca i Sina. Jedan bez drugoga ne mogu uspeti.
2. Otac šalje Svetog Duha. Jovan 26,26 kaže da Duh ishodi od Oca. Jovan 14,16 kaže da će Otac poslati drugog Utešitelja. Ovo delo Oca nastaje kao odgovor na Isusovu molitvu ili zahtev.
3. Otac dela, vidi Jovan 5,17.
4. Otac očišćava svoj narod, vidi Jovan 15,1.2.
5. Otac nas uslovljava da imamo pobedu u Hristu. Druga Korinćanima 2,14-15 nam pruža izuzetnu sigurnost da ćemo uvek biti pobednici.
6. Otac šalje svog Sina. Jovan 6,40; Jovan 9,42; Jovan 9,4; Prva Jovanova 4,14; Jovan 12,49; 14,24.
7. Otac daje Isusu posao.
Jovan 17,4; Jovan 14,31; Prva Petrova 1,3; Luka 2,49: ’Zar niste znali da ja treba da budem u domu moga Oca?’
8. Otac daje Isusu reči. Isus je Očeva Objava. Jovan 17,8; Jovan 4,34; Jovan 15,15; Jovan 14,24 (ovde reči nisu Isusove, ali su Očeve); Jovan 12,49.50.
9. Otac proslavlja svog Sina. Jovan 17,1-5; Jovan 13,31.32; Kološanima 1,19.
10. Otac Sinu daje silu nad svim telesnim. Jovan 17,2; Danilo 7,13.14; Matej 28,18; 11,27; Jevrejima 1,2; Filipljanima 2,9-11.
11. Otac čuva ljude od zla. Vidi Jovan 17,15.
12. Otac odabira i odabrane daje Hristu. Jovan 17,24; 7,64.65; Prva Petrova 1,2
13. Otac garantuje sigurnost vernika. Vidi Jovan 10,28.29.
14. Otac daje dobre darove i nagrade onima koji traže. Matej 7,11; 6,18.26
15. Otac oprašta ljudima. Vidi Matej 6,14.15.
16. Otac nagrađuje ljude. Matej 6,1-4; Kološanima 1,12-14.
17. Moramo da verujemo u Oca za spasenje. Na kraju, verovanje u Hrista je jedini način za verovanje u Oca.

Neka upozorenja
Očigledno je da moramo da budemo oprezni i da ideju o Bogu ne zasnivamo na našem mišljenju o našem prirodnom ocu, jer mnogi očevi nisu dobri očevi. Ali, bliska ljubav i zanimanje dobrog zemaljskog oca za svog sina govori nam o tome da možemo da računamo da će i Bog slično tome delovati prema nama u svakom trenutku. Moramo da budemo kao mala deca, bez licemerja ili cinizma, pre nego što možemo biti pravi članovi njegovog carstva. Ali, isto tako, moramo dalje da sazrevamo i da ne ostanemo kao deca, jer ćemo samo rastući na pravi način razviti i pravilnu procenu i zahvalnost za Boga.
Isto tako, moramo da vodimo računa o tome da o Bogu Ocu ne razmišljamo kao o našem ljudskom ocu koji stari, slabi, gubi snagu, i postaje nemoćan. Uvek moramo da naglašavamo da se Bog Otac nikada ne menja u sili i u svojim odlikama. On može da se suoči sa svom složenošću savremenog života, kao što je brinuo o problemima u starom Izraelu. Deca moraju da se poučavaju da je ovaj Otac bio silan juče, da je silan danas, i da će i sutra biti silan. To moramo da naglašavamo.
Neki ljudi mogu da ostanu pri ideji da baš kao što ljudski otac ponekad deluje na daljinu, i nije zainteresovan za sitne životne detalje svog deteta na način na koji to majka obično jeste, da je Bog na isti takav način udaljen i uzdignut.
Mi često oblikujemo Boga na osnovu onoga što znamo o ljudima, i mislimo da Bog Otac svakako ne može da bude zabrinut za nas, beznačajna bića na beznačajnoj planeti, kad ima čitav svemir da o njemu vodi računa. Ali, ovaj Otac nije kao generalni direktor neke kompanije koji je toliko visoko da ne brine za pojedince. Naš Otac je drugačiji. On je zainteresovan ne samo za bebe, već i na način na koji su one začete. On više voli da čuje neusklađeno pevanje jedne iskrene osobe nego izuzetnu izvedbu ciničnog i neverujućeg profesionalnog pevača.
Ovaj Otac pažnju obraća ljudima i svim svojim stvorenjima. On nije toliko zainteresovan za stvari. On zna kada nekoj osobi i jedna vlas kose padne sa glave, i kada jedan vrabac padne na zemlju. On je rekao proroku Joni da je zabrinut za mnogo stoke isto kao i za nemoćne ljude u gradu Ninevi.
Bog Otac je u zavetnom odnosu sa nama, i on ne manipuliše događajima na način na koji jeftine TV serije manipulišu u svojim pričama. On svoja velika čudesna dela ne čini u ljutini ili na nepravedan način. Bog Otac nije nikada i neće nikada izneveriti svoju decu.
Takvo delovanje bi predstavljalo samo sebi suprotnost. Nebeski Otac suviše voli svoju decu da bi tako nešto učinio. On neće dopustiti nijedno da nestane, već će delovati na najbolji mogući način da sva njegova deca budu spasena, i da sa njim provedu večnost.
Stoga ne smemo pogrešno da razumemo šta se događa kada nam se čini kao da je Bog povukao svoju ruku. Njegov plan je uvek u našu korist, i stvari se odvijaju u našu korist. Kada budemo ušli u taj stvarni svet Carstva gde je on prisutan, a i mi smo prisutni sa njim, tada ćemo razumeti u potpunosti.

OSNOVE NAŠEG VEROVANJA 1 - UVOD

LEKCIJA 1

OSNOVE NAŠEG VEROVANJA

1. Korinćanima 3,17.18; 2. Timoteju 2,15; Rimljanima 12,2; Efescima 4,3-6.15; Rimljanima 10,17; 2. Timoteju 3,16.17.
Baptisti sedmog dana poštuju slobodu misli pod vođstvom Duha Svetoga za osnovna načela hrišćankog verovanja i prakse. Stoga podržavamo slobodno proučavanje i otvorene razgovore o Pismu. Podržavamo slobodu pojedinca da predano istražuje, određuje i pokorava se Božjoj volji.
Sledeće veroispovedanje nema nameru da bude konačno, već je izraz našeg zajedničkog verovanja koje je određeno našim razumevanjem Pisma.
– Iz veroispovedanja BSD

Pošto započinjemo proučavanje verovanja baptista sedmog dana, moramo prvo da se zapitamo ko su baptisti, a onda i ko su i šta su baptisti sedmog dana.
U suštini, postoje tri pogleda na to ko su baptisti.
Prvi pogled se odnosi na verovanje da baptisti slede obrazac crkvenog života kakav je bio još u doba apostola. Tako su baptisti povezani sa nezavisnim grupama kojima je blizak starinski način da se strogo pridržavaju Svetog pisma i rane novozavetne crkvene prakse, onoliko koliko je to moguće utvrditi. Postoji neprekinut niz ovakvih crkava, bez obzira na iscrpljujuće i često brutalne pokušaje rimokatoličke crkve i njenih prethodnika da eliminišu grupe koje su drugačije verovale od neretko pogrešne zvanične linije. Ovo se naziva teorijom sukcesije, i mnogi rani zapisi o nastanku baptista sedmog dana na početke gledaju na ovaj način.
Drugi pogled često posmatra baptiste kao one koji su nastali iz separatističkog i nekonformističkog pokreta u Engleskoj posle Elizabete Prve. Tako se baptisti smatraju kao krilo protestantskog pokreta koje je usvojilo kongregacionistički oblik crkvene organizacije.
Treći pogled je gledišta da su baptisti koji su započeli u Engleskoj zapravo bili oni ljudi koji su bili pod uticajem anabaptističkog pokreta zahvaljujući svojim vezama sa holandskim menonitima.
Izgleda da su zaista postojale veze sa radikalnim krilom Reformacije. Još od vladavine Džejmsa Prvog pa sve do Viljema i Marije[1], dolazi do žestokih progonstava mnogih grupa koje su zajedno delile veoma slične ideje.
Baptistička tradicija se razvijala i narasla, i zatim se proširila i na Severnu Ameriku. Dokumenti govore da su ’krštavajuće’[2] zajednice relativno brzo narastale u 1608. godini.
Mada donekle bliski tradiciji Reformacije u pojedinim stvarima, engleski baptisti su razvili jedinstvenu baptističku teologiju oko ideje crkve koja je okupljala istomišljenike, a što je označavalo krštavanje verujućih osoba. Ovi ljudi su se veoma brinuli o pitanjima kakva je priroda ove crkve istomišljenika, o Gospodnjim uredbama, o obučenom sveštenstvu, i o konzervativnom načinu života hrišćana. Ova pitanja su odvojila baptiste od drugih nekonformista.
Pojedini autori brane ovu neprekinutu tradiciju krštavanja verujućih osoba, ali ne idu toliko daleko da podržavaju teoriju odvojenosti baptističkih zajednica. Drugi, pak, negiraju bilo kakve veze sa evropskim anabaptistima.
Želeo bih ukratko da kažem ko su bili anabaptisti tako da bismo mogli da razumemo sličnosti između našeg i njihovog verovanja. Ovo malo proučavanje može da nam posluži da ponovo pogledamo na opasnosti sa kojima smo možda danas suočeni.
Anabaptisti su bili ljudi koji su odbacili mnoštvo verovanja kao i strukturu i orijentaciju rimokatoličke crkve. Oni su takođe odbacili mnoge stavove kojih su se držale mnoge vođe Reformacije, a koje su odbacile samo određene dogme Rima, dok su mnoge druge zadržale.
Sledeći poučenja Zvingilija i drugih, anabaptisti su proučavali Sveto pismo i pokušali su da organizuju svoju crkvu tako da bude što je moguće bliža novozavetnoj crkvi.
Anabaptisti su vernike smatrali za narod ’odvojen’ od ovog korumpiranog svetskog sistema. Oni su crkvu videli kao organizam koji se nalazi usred ove neprijateljske institucije.
Oni su lokalnu zajednicu vernika, kongregaciju, videli kao grupu ljudi koje je zajednički privuklo Hristovo evanđelje, kao i presvedočenje Svetoga Duha. Smatrali su da hrišćanstvo ne može da bude šireno ili održavano pomoću države koja koristi instrumente prisile i terora.
Tim ljudima je dato ime anabaptisti zato što to bukvalno znači ’ponovo kršteni’. Oni su poučavali da svi koji poveruju i koji ispovede svoju veru treba da se krste, i tako su ih ponovo krštavali izvan okvira državne crkve koja je krštavala svaku osobu koja je živela u okviru njenih granica.
Anabaptisti su se protivili skoro univerzalnoj crkvenoj praksi krštavanja dece, a što su činile državne crkve, i katoličke i protestantske. Smatrali su da deca ne mogu da razumeju poruku evanđelja i da zato ne mogu da veruju, odnosno da imaju spasavajuću veru.
Ovo odbacivanje krštavanja dece, kao i odbacivanje obaveznog krštavanja odraslih, anabaptistima je donelo optužbe za izdaju, kao i energičnu, brutalnu akciju države. Smatrani su za ljude čiji su stavovi pretili samim temeljima građanskog društva. U stvari, u mnogim evropskim državama, uključujući tu i grad-državu Cirih, koji je bio centar protestantizma, anabaptiste su progonili. Objavljen je dekret da svaka osoba koja se ponovo krsti ima da se kazni davljenjem u vodi. Zbog toga su anabaptisti često morali da beže kako bi spasli goli život, ali su sa sobom nosili i širili i svoje doktrine.
Anabaptisti su naglašavali da ljudi treba da slede Hristove doktrine, a ne crkvene doktrine i tradiciju. Propovedali su mir, protivili se ratu, odbijali da se zaklinju, kao i da služe na državnim položajima, uključujući i vojsku. Zahtevali su da se crkva i država odvoje. Bili su veoma protiv rimokatoličke crkve i njene prakse da upotrebljava političku, vojnu, ekonomsku, poresku i religijsku moć. Pridržavali su se kongregacijskog modela crkvene organizacije gde su svi članovi lokalne crkvene zajednice učestvovali u raspravama i glasali čak i kada se radilo o tumačenju Svetog pisma.
Neke od tih anabaptističkih grupa držale su šabat t.j. subotu. Isto tako, treba reći da su menoniti dobili ime po svom čuvenom anabaptističkom vođi koji se zvao Meno Simons.
Pojedinci veoma oštro odbacuju mogućnost da su baptisti bili anabaptisti, a kao osnov tog protivljenja koriste tvrdnju da ima veoma malo čvrstih istorijskih dokaza koji podržavaju to tumačenje. Drugi, pak, tvrde da su engleski separatisti imali veoma slične ideje kao i anabaptisti, kao i da su ih privlačila njihova verovanja. Oni, međutim, kažu da opšti baptisti (oni koji Božiju blagodat vide kao široku ili opštu i koji prihvataju arminijansko tumačenje o stvarima kao što su predodređenje, greh, milost i slobodna volja), i posebni baptisti (oni koji su imali posebno, ograničeno viđenje otkupljenja, i koji su bili više kalvinisti u svojim pogledima), imaju zapravo korene jedino u engleskoj separatističkoj tradiciji.
Teorija sukcesije, odnosno njena nešto izmenjena verzija, do skora je bila popularna. Nova američka škola tumačenja, koja je sada nešto više popularna, veoma malo vodi računa o tome šta se dogodilo u dalekoj prošlosti, i usmerava se skoro isključivo na osnivanje i razvoj baptističkih crkava u američkim kolonijama. Novije istorije baptista sedmog dana stvari posmatraju iz ovog ugla.
Izgleda kao da se veze engleskih baptista iz XVII veka mogu pratiti sve do lokalnih, ali i stranih izvora. Na primer, u Engleskoj su srednjevekovni Lolardi odbijali mnogo toga što je zahtevalo učenje katoličke crkve. Ove grupe, uz ostale grupe koje su se odvajale, kao i engleski radikalni reformatori, smatrane su jereticima. Mnogi od njih su odbacivali ideju državne, nacionalne crkve. Oni su smatrali da su vernici odgovorni jedino Hristu, a svakako ne nekakvoj crkvenoj hijerarhiji.
Mnogi od njih su morali da beže na kontinent (u Evropu), kako bi spasli goli život, i tamo su se susreli sa holandskim anabaptistima (menonitima). Mada nisu prihvatili neke od njihovih radikalnih teorija i socio-političkih ideja, uticaj tih ideja na njih je očigledan.
Ima, dakle, mnoštvo različitosti i bogate raznolikosti u idejama kojih su se držale mnoge i razne baptističke grupe. Ovde ćemo ubaciti, za primer, ideje koje je izvesni Džon Smajt [John Smyth] napisao 1612. godine. Naravno, nisu sve baptističke grupe sledile ove njegove ideje, razlike su postojale. Ali je zanimljivo da su ljudi pre mnogo stotina godina bili u stanju da čitaju Sveto pismo sami za sebe, i da donesu ovakve zaključke, i potom da za svoju veru plate i životom. Evo te izjave koja ima 20 tačaka.
1. Postoji samo jedan Bog, najbolji, najuzvišeniji, i najslavniji Stvoritelj i Svedržitelj svega; koji je Otac, Sin, i Sveti Duh.
2. Bog je stvorio i otkupio ljudski rod prema svom liku, i odredio je da svi ljudi (niko nije bio pokvaren zlom) žive.
3. Bog nije nikome naložio neophodnost greha; već je čovek po slobodnoj volji, podstaknut od sotone, otišao od Boga.
4. Zakon života je Bog u početku postavio tako da bude u pridržavanju zakona; a onda je zbog razloga slabosti tela, odredio, po dobroj volji Božijoj, kroz Hristovo otkupljenje, da to bude kroz opravdanje po veri; po čijem osnovu niko ne može pravedno da optuži Boga, već umesto toga, u dubini svoga srca, da poštuje, obožava, i proslavlja njegovu milost, jer je time Bog omogućio da to postane moguće čoveku, po njegovoj blagodati, ono što je ranije, pošto je čovek pao zbog greha, bilo nemoguće po prirodi.
5. Nema praotačkog greha, već je sav greh sadašnji i po slobodnoj volji, zapravo, po rečima, po delima, ili po namerama protivnim Božijem zakonu, i stoga su deca bezgrešna.
6. Isus Hristos je istinski Bog i istinski čovek, zapravo, Sin Božiji je uzeo na sebe, uz to pravu i čistu prirodu čoveka, onu koja postoji u stvarno racionalnoj duši, i u pravom ljudskom telu.
7. Isus Hristos je, držeći se tela, bio začet od strane Svetog Duha u materici Device Marije, kasnije se rodio, bio obrezan, kršten, iskušan; isto tako je osetio i glad, žeđ, jeo je, pio, rastao u telu i znanju; imao je briga, spavao je, i na kraju je bio razapet, umro je, bio je sahranjen, vaskrsao je i bio uznesen na nebo; i to stvarno on kao jedini Car, Sveštenik i Prorok crkve, i njemu je data sva sila i na nebu i na zemlji.
8. Božija blagodat je, kroz učinjeno otkupljenje u Hristu, bila pripremljena i ponuđena svima bez razlike, i to ne neiskreno već u dobroj veri, delimično kroz stvari stvorene, koje objavljuju nevidljive stvari Božije, a delimično kroz propovedanje evanđelja.
9. Ljudi su, po blagodati Božijoj kroz otkupljenje u Hristu, u stanju (Duh Sveti im je po blagodati dat od početka) da se pokaju, da poveruju, da se okrenu Bogu, i da steknu večni život; ali su, sa druge strane, u stanju da se odupru Svetom Duhu, da se udalje od Boga, i da zauvek nestanu.
10. Opravdanje čoveka pred Božanskim sudom (koji je i prestolje pravde i milosti), sastoji se delimično od prihvatanja Hristove pravednosti koju smo stekli verovanjem, a delimično od svoje pravednosti, koju u sebi sveti imaju po delovanju Svetoga Duha, a što se naziva obnovljenje ili posvećenje; jer svaki onaj koji pravednost čini jeste pravedan.
11. Vera, bez dobrih dela, je mrtva; a prava i živa vera se odlikuje dobrim delima.
12. Hristova crkva je zajednica vernih (krštenih posle obraćenja od greha) i vere, koju je sila Hristova zasnovala.
13. Hristova crkva ima silu koja joj je poverena da objavljuje reč, da deli sakramente, da postavlja starešine, da ih razrešava, i da isključuje; a poslednja žalba upućuje se braći, odnosno telu vernika crkve.
14. Krštenje je spoljni znak opravdanja od greha, znak smrti i ponovnog života, te po tome ne pripada deci.
15. Večera Gospodnja je spoljni znak zajednice sa Hristom, kao i vernih međusobno po veri i ljubavi.
16. Starešine crkvene su ne samo ’episkopi’ kojima je data moć da dele i reč i sakramente, već su to i đakoni, muškarci i žene koji se brinu za pitanja siromaha i bolesne braće.
17. Braća koja opstaju u grehu koji im je poznat i posle treće opomene, treba da se isključe iz zajednice svetih ekskomunikacijom.
18. One koji su ekskomunicirani ne treba izbegavati u onom što je čisto svetovni posao.
19. Mrtvi (živi koji su promenjeni u trenu) će ponovo ustati u istim telima; promeniti se neće njihova supstanca, već odlike.
20. Posle vaskrsenja će svi biti dovedeni pred Hristov sud, pred Sudiju, da im se sudi u skladu sa njihovim delima; pokorni će, pošto budu primili oslobađajuću presudu, uživati u večnom životu sa Hristom na nebesima; zli, koji su osuđeni, biće kažnjeni večnim mukama u paklu zajedno sa đavolom i njegovim anđelima.

Među mnogim granama baptista koje postoje, moguće je jasno prepoznati one koji se zovu ’baptističkim (krštenim) vernicima sedmog dana’, koji se pridržavaju sabatarijanskih [subotarskih] principa.
Baptisti sedmog dana bi gore nabrojanim tačkama verovanja dodali još jednu. To ih čini veoma nepopularnim; ipak, oni koji su bili tu pre nas čvrsto su se držali svog verovanja. Ovo ih je odvajalo i razlikovalo od opštih ili posebnih grupa baptista, iako su im mnoge ideje bile istovetne.
Evo izjave Frensisa Bamfilda [Francis Bampfield (1615-1684)] koji je bio među najranijim osnivačima jedne posebne zajednice baptista sedmog dana. Međutim, sva je prilika da on nije bio prvi koji je to učinio.
„Šest dana radi, ali sedmog dana je šabat: tog dana ne treba ništa da radiš: šest dana je Jahve stvarao nebo i zemlju, more, i sve što je u njima, i odmarao se sedmog dana: kad je Jahve blagoslovio taj dan, šabat, blagoslov je dat za taj sedmi-dan-šabat iz usta Jahve Mašijaha lično: taj dan ima njegovo slaganje i potvrđenje za njegovo dužno poštovanje i zasluženo čuvenje, za svoju plemenitu veličanstvenost i carsku veličinu. Koliko samo ima privilegija i prerogativa koji su dati tom danu! Hristos je blagosiljalac i dobročinitelj Sedmog dana. Ovo je dan koji je on odredio da u njemu bude održavano slavljenje i služba Jahvi Elohimu; dan tako poželjan i očekivan od strane njegove dece, prijatelja i slugu, kao dan svetog odmora i nebeske radosti; kao dan slatkog razgovora između njega i njegovih svetih; dan koji ih poziva na pevanje-uzvikivanje-trijumfovanje-radovanje! I stoga, postoji poseban Psalam koji je namenjen samoj Glavi sedmog dana, i nijedan drugi dan u nedelji ne treba da se kiti tom prinčevskom čašću. Isaija, taj evanđeoski Prorok i Propovednik, od Jahve je proglasio blagoslovenim one, čak i do divljenja, koji drže šabat i ne profanišu ga. Oni će uživati u mnogim zavetnim blagoslovima. O, kakvi sve duhovni blagoslovi postoje za srca onih koji poštuju sedmi dan-šabat. A pod novozavetnim uređenjem, Hristos je taj dan učinio blagoslovenim za one kojima je iscelio bolesna tela, čije je grešne duše oslobodio, čije je tužne duhove on utešio; svim onima kojima su njegove blagodatne reči bile na obraćenje i probuđenje, na pouku i prosvetljenje, na ohrabrenje i ojačanje, ljudima koje je sretao dok su poštovali šabatne uredbe, i kojima je davao udeo u blagoslovima ovog odvojenog, posvećenog dana! I koliko je samo učinio duša da blagosiljaju Gospoda, kad je učinio da Pavlova dela na sedmi dan - šabat budu na blagoslov, na dobro njima!
Hristos je svakodnevno poučavao u Hramu, a Pavle je često posećivao sinagoge u danima sedmice, i mnogo je dobra tada takođe učinjeno, ali čitavo Sveto pismo posebno obraća pažnju da je sedmi dan, kao sedmi dan sedmice, sa sobom donosio i blagoslove šabata, a što nijedan drugi dan u sedmici nije činio, iako je Gospod blagosiljao ljude svakodnevno, ali ne sa šabatnim blagoslovima, već je to činio samo sedmog dana.˝
Jedan autor, komentarišući pijetizam i hrišćanski život među ranim baptistima, rekao je: „Rani engleski baptisti su bili bibličari: oni su gledali na Bibliju kao na konačan i jedini autoritativan vodič u veri i praksi. Oni su odbacili tradiciju, primat Rima, novotarije anglikanizma; isto tako, umanjili su značaj pisanja crkvenih otaca. Umesto toga, oni su gledali na prvobitnu crkvu i u njoj tražili nadahnuće, gledali su na Isusov život, na Jovana Krstitelja, na Evanđelja i Pavlove poslanice i na apostolsko doba.
Prema njima, Novi zavet ništa nije rekao o episkopalnoj hijerarhiji kojoj je centar Rim, ništa o institucionalizovanom asketizmu (monasticizmu), i ništa o crkvenim saborima, koncilima i crkvenom pravu. Umesto toga, oni su u Novom zavetu pronalazili osećaj hrišćanske zajednice, primer Isusa Hrista i Pavlovo dogmatsko učenje. Ovo su postali njihovi modeli za društveno ponašanje i za ponašanje pojedinaca.˝
Baptisti, uključujući tu i baptiste sedmog dana, uvek su vrlo strogo i striktno posmatrali Sveto pismo, i nikada nisu prihvatili podjednak ili uzvišen status tradicije. Oni su uvek čvrsto verovali u Sveto pismo, kao i u sposobnost svetih da, pod vođstvom Svetog Duha, i uz pomoć nadarenih ljudi koji su sami vođeni od Svetog Duha, uče i utvrđuju Božiju volju. Oni su oduvek verovali u slobodu misli u kontekstu prethodno izloženog. Oni su smatrali da, mada su pisana veroispovedanja korisna, nisu uvek i neophodna, osim na upotrebu i pomoć onima izvan vere, jer je jedini standard samo Sveto pismo.
Naravno, baptisti nisu bili imuni na kontroverze liberalizma i greške sekularizma i modernizma. Ali, naglasak je uvek bio na čvrstom verovanju u Boga i u njegovo otkrivenje. Ova pozicija ih je često dovodila u sukobe sa drugim denominacijama, sa vlastima i drugim religijskim autoritetima. Baptisti su, dakle, uvek naglašavali ravnopravnost među članovima, kao i slobodu da se Sveto pismo čita, i da se dođe do zajedničkog razumevanja istine, a ne da se primenjuju taktike ubeđivanja i nagovaranja.
U prošlosti su ljudi znali u šta veruju, bez obzira da li su imali veroispovedanja ili ne. Oni su se čvrsto držali verovanja u Bibliju i svog zavetnog odnosa sa Bogom. Mnogi od njih su bili proganjani, gubili su živote, imovinu, karijere i porodice kako bi održali čistotu svoje vere. Moramo da ih zapamtimo zbog velikog dela koje su učinili. Nemojmo da potcenjujemo pritiske pod kojima su delovali rani baptisti sedmog dana. Mi se danas ne suočavamo sa teškoćama sa kojima su se oni tada suočavali. Stoga treba da se pobrinemo da smo još više verni poučenjima iz Svetog pisma.
U našem vremenu je veoma važno da znamo šta verujemo i da svoje verovanje organizujemo na sistematičan način. Zašto je to tako?
Značaj verovanja, zapravo pravog verovanja, ne sme se potcenjivati. Vajnov rečnik grčkog jezika kaže da verovati znači: biti ubeđen u nešto, i stoga biti uveren, verovati, označava oslanjanje na nešto, a ne puko prihvatanje. Koren za reč na jevrejskom je ’zasnovati’ ili ’potvrditi’.
Ovo je najvažnije zato što spasenje od greha dolazi preko vere. Vera u Boga znači da se osoba posvetila tome da Bogu bude poslušna, i da je prihvatila da je Božija Reč istinita i tačna. Ljudi koji ne veruju nisu u Hristu već su u telu, i oni su u neprijateljstvu s Bogom. Oni se nazivaju decom osude i decom neposlušnosti. Nevernici zato odlaze u veliko jezero vatre. Stoga je od ogromne važnosti da se crkva postara da osobe koje posećuju njene skupove jesu pravi vernici. Ako se utvrdi da nisu, mora se učiniti svaki napor da se popravi ova nesrećna situacija.
Prvo, ispravna doktrinarna verovanja su od suštinskog značaja za odnos između vernika i Boga. Jevrejima 11,6 nas opominje da je bez vere nemoguće ugoditi Bogu, i da svi koji se Bogu približe moraju verovati da on postoji, kao i da on nagrađuje one koji ga traže.
Verovanje u Isusa je isto tako od suštinskog značaja za ovaj odnos (vidi Matej 16,13-19). Verovanje u Isusovu ljudskost je isto tako značajno (vidi 1. Jovanovu 4,2-3). Pavle je takođe naglasio da je i verovanje u Hristovo vaskrsenje značajno (vidi Rimljanima 10,9-10).
Ima mnogo drugih primera verovanja koji se smatraju ključnim. Zapravo, upozoreni smo da postoji još jedno evanđelje, još jedan Isus, koji nije istinit, i da ga se moramo kloniti ako želimo da ostanemo u Hristu.
Isto tako, moramo da razumemo da su istina i naše iskustvo u međusobnom odnosu. Ako ne poznajemo istinu, možda ćemo nastaviti da grešimo, a to mogu biti greške koje vode do večne propasti. Poznavanje istine je stoga od najveće važnosti. Potrebna nam je ispravna doktrina, jer se oko nas nalazi mnogo alternativa koje će nas odvesti ustranu. Neke od ovih alternativa su humanizam, naučne metode traženja istine izvan Boga, mistične istočnjačke religije, psihološki sistemi samopomoći, kultovi, sistemi kontrole uma, ali i međusobno suprotstavljeni sistemi čak i u samom hrišćanstvu. Ima mnogo i nebrojeno zatamnjena i senčenja religijskih ideja kao i mnogo različitih pogleda na odgovarajući način života. Svaki od ovih svoj koren ima u različitim doktrinarnim idejama.
Za ovu zbrku postoji rešenje. Moramo stalno da težimo da ispravno razumemo doktrinarno poučenje hrišćanstva. Ova poučenja su rešenje za zbrku koja je nastala zbog nebrojeno mnogo onih koji tvrde da su istiniti. Jedna od najvažnijih stvari koje Crkva baptista sedmog dana može da učini jeste da obnovi svoje staro istorijsko naglašavanje nadahnuća i autoriteta Svetoga pisma. Ovo će obezbediti da razumemo ključne istine koje se tiču Boga Oca, Boga Sina, i Boga Svetog Duha. Kada se ove istine shvate, onda će se isto tako shvatiti i druge istine koje se tiču spasenja i hrišćanskog života uopšte.
Možemo da pogledamo crkvenu istoriju i da vidimo koje su to crkve stalno kvarile istinu uvođenjem kontradiktorne tradicije i struktura koje ne samo da su suprotne biblijskim primerima, već su učinile da mnogi budu upropašćeni i psihički i fizički. Isto tako, možemo da primetimo i da budemo svesni onih koji Sveto pismo koriste van konteksta, ili koji naglašavaju jednu ili dve oblasti u doktrini, a zanemaruju sve ostale. Isto tako, možemo da testiramo one koji tvrde da veruju tako što ćemo videti kako oni zapravo žive u stvarnom svetu i da li u svom životu rađaju plod Duha.
Čvrsto verujemo da Sveto pismo poučava da su svi vernici sveštenici Božiji, i da su svi u zavetnom odnosu sa Bogom. Svi sveti moraju da se ponašaju sa tim u skladu, poštujući mnoge objave i poučenja Božija bez izuzetaka. Sveti Duh nam je dat kako bi nam obezbedio snagu koja nam je potrebna. Bog nam je rekao da ispovedamo svoje grehe, i da je on pravedan i veran da nam oprosti naše grehe.
Prihvatanje Isusovog učenja i učenja apostola spašće nas sumnje, krivice, greha i straha. Zapamtimo da izvan Hrista nema stvarne slobode.
Ispravno verovanje je veoma značajno, ali moramo da zapamtimo da Bog želi više od ovoga. Naše verovanje mora da pripomogne sazrevanju našeg odnosa sa Bogom. Ako se naše verovanje ne iskazuje u našim delima bićemo samo obični licemeri. Naše verovanje mora da bude delotvorno. Moramo da razmišljamo nad Svetim pismom na taj način da se menjamo obnavljanjem svoga uma. Moramo da gledamo na sve Božije doktrine jer su one međusobno povezane.
U Božijem otkrivenju postoji simetrija, usklađenost i jedinstvo. Što više proučavamo Sveto pismo, sve više uviđamo da je Bog veliki i po značaju i po veličini. To nam pomaže da shvatimo koliko smo mi bezvredni i grešni. Tada ćemo Boga voleti još više zbog onoga što je on učinio za nas, a to ćemo govoriti i drugima koje susretnemo.

[1] Viljem Treći i Marija Druga su vladali kao kralj i kraljica Britanije i kolonija od 1689-1702, mada su bili bliski rođaci (prim. prev.).
[2] Igra reči, ’krštavajuće’ zajednice, zajednice baptista.