OSNOVE NASEG VEROVANJA 7 - GREH I SPASENJE

LEKCIJA 7
GREH I SPASENjE

Veroispovedanje: Verujemo da je greh neposlušnost Bogu i neživljenje prema Njegovoj volji. Zbog greha su svi ljudi odvojeni od Boga. Verujemo da nam je zbog toga što smo grešnici potreban Spasitelj. Verujemo da je spasenje od greha i smrti dar Božiji. Dobijamo ga otkupljujućom ljubavlju koja se ispunila u Hristovoj smrti na krstu i vaskrsenjem. Ovaj dar možemo da primimo samo pokajanjem i verom u Isusa Hrista. Verujemo da svi koji se obrate od svoga greha i prime Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja neće biti osuđeni na konačnom sudu, i da će uživati u daru večnog života.

UVOD
Doktrina greha zasniva se na našem razumevanju da je Bog potpuno čist i uzvišen, da živi u potpuno svetoj svetlosti gde ništa ne može da pokvari ovu beskonačnu savršenost. Za Boga bi, zbog njegove prirode, i najmanje pomeranje od ove savršenosti bilo izuzetno ozbiljna stvar. Tako, dakle, postoji božanski standard i bilo koji neuspeh da se ovaj standard dosegne, ili bilo koji poremećaj u odnosu na ovaj standard je ono što nazivamo grehom.
Ne može se previše naglasiti da je greh stvarnost koja je u potpunoj suprotnosti sa voljom Božijom, Božijom prirodom i njegovom namerom i ciljem za njegovo stvorenje.
Greh je prvo i prevashodno delo, mentalno ili fizičko, koje je ciljano protiv Boga i učinjeno nasuprot njemu. Zato, kada 'zgrešimo' protiv nekog pojedinca, mi ne grešimo protiv tog pojedinca na prvom mestu, već prvenstveno grešimo protiv Boga.
Kada činimo greh to stvarno znači da želimo da zamenimo Boga i njegove zapovesti našim vođstvom ili postavljamo nekoga drugog, osim Boga, na kontrolni položaj, sa svojim sopstvenim stvorenim zakonima i propisima. Suština problema jeste da želimo da budemo nalik Bogu ili da biramo boga za nas. Drugim rečima, imamo problem sa idolopoklonstvom, a ovo ni na koji način ne može da bude prihvatljivo Bogu.
Pošto verujemo da se čovek udaljio od Božijeg božanskog standarda i sam ne može ili ne želi da se povinuje tom standardu, on zapravo već poseduje izopačeni um, volju i prirodu, tako da je čovek u potrebi sveopšte promene.
Neki ljudi, naravno, veruju da je čovek u suštini dobar, i oni sami sebe zaslepljuju pred lekcijama iz istorije i pred trenutnim stanjem u kojem živimo. Mada razumemo tu zaslepljenost očiju ona ipak ne može biti prihvaćena.
Greh nije prijatna tema za razgovor. Gadi nam se i sama pomisao da ima nešto u nama što nas kontroliše i što nas onemogućuje da učinimo ono što često znamo da je ispravno da se učini. Tako ljudi zabašuruju pomisli o grehu a ponekad i odriču da greh uopšte postoji.
Greh je veoma ozbiljno pitanje, i kada pogledamo na sve različite izraze koji su u Svetom pismu prevedeni kao greh, skoro da smo preokupirani velikim strahom od njegove prirode. Pojedini izrazi naglašavaju zašto postoji greh, druge reči definišu njegovu prirodu, a opet, drugi pojašnjavaju posledice greha.

Reči koje znače greh
Jedna od najvažnijih reči koja se bavi prirodom greha jeste reč koja u suštini naglašava koncept promašene mete ili skretanja od cilja. Ova reč ne znači jednostavno samo da je načinjena greška. Umesto toga, onako kako se upotrebljava u Svetom pismu, sugeriše da je doneta odluka da se ne uspe, i da je to bila voljna, moralno svesna i religiozno pogrešna odluka, odnosno greh. Grešnici dakle biraju da ciljaju u pogrešnu metu i time ne čine neku nevinu grešku.
U Novom zavetu istoznačeća reč naglašava da je došlo do povrede Božijeg zakona. Vidi, na primer, Jovana 8,46; Jakova 1,15 i Jovana 1,8. Pavle naglašava da je greh princip koji vlada ljudskim životom. On naglašava ono što je učinjeno pogrešno i pokazuje kako je greh uvek greh protiv Boga.
Normalno je za očekivati da grešni ljudi promaše metu ljubavi i poslušnosti koju je Bog postavio kao svoj standard. Ovaj pristup vidi našu zloupotrebu našeg tela zapravo kao zloupotrebu Božijeg hrama i stoga kao greh protiv Boga. Vidi o ovome Prvu Korinćanima 3,16-17. Slično ovome, kada ne volimo svoga brata, mi u stvari pokazujemo ne samo svoje ponašanje prema našem bratu, već time izjavljujemo da ne volimo Boga.
Primetite da nije bitno zašto smo učinili ono što je pogrešno, naše ponašanje je i dalje vredno optuživanja. Kada ne pogodimo metu odgovornost se prikači na nas. I ne samo to, na nas se prikači i krivica jer smo delovali na takav način da smo bili neuspešni u tome da ostvarimo nameru koja nam je bila poverena.
Druga reč koja nam govori o prirodi greha jeste reč koja znači pobunu. Ova reč se smatra za jednu koja ima najdublje značenje. Ona znači, kao u Isaiji 1,2; Jezekilju 2,3 i 1. Carevima 8,50 da je greh suprotstavljanje Božije svete vladavine i njegovog Gospodstva.
Tu se nalazi i ideja tvrdoglavosti, isto tako. Vidi o ovome Ponovljeni zakon (5. Mojsijevu) 21,18; Psalam 78,8. Istovetna reč u Novom zavetu isto tako naglašava ideju pobune i neposlušnosti. Pavle je nazivao ne-Judeje i one koji su bili izvan zaveta, a koji su čuli ali odbili da poslušaju evanđelje, 'sinovima nepokornosti'. Vidi o ovome Rimljanima 1,30; Efescima 2,2; 5,6; Kološanima 3,6; 1. Petrova 2,8; 3,1 i 4,17.
Sledeća reč znači 'izopačenost' ili 'izobličenost'. Vidi Priče 12,8; Isaija 21,3; 19,14 i 24,1; Plač Jeremijin 3,9; 2. Samuilovu 24,17. Ovaj greh je namerno činjenje pogrešnog i tu je prisutna osnovna ideja krivice grešnosti. Ideja jeste da grešnik postaje izopačen ili izobličen. Njegov karakter je promenjen, a njegova prava priroda nije ona koja je u početku bila.
Sledeća reč znači 'gnusoba'. Ova reč pokazuje Božiji stav i isto tako efekat koji ovi gresi imaju na Boga. Ova dela su naročito odvratna. U ova dela Biblija nabraja sledeća: idolopoklonstvo (Ponovljeni zakon 7,25-26), homoseksualnost (Levitska 18,22 i 20,13), žrtvovanje sinova i/ili kćeri (Ponovljeni zakon 12,31), veštičarenje (Ponovljeni zakon 18,9-12), nošenje odeće suprotnog pola (Ponovljeni zakon 22,5).
Sveto pismo govori o tome da se Bog ne samo protivi ovim stvarima, već kao što je jedan autor napisao 'ova dela jednostavno izazivaju Boga... ona su nešto što u njemu stvara odvratnost'.
Sledeća reč znači 'neznanje, pogreške'. Ona o grehu govori kao o grešci, ili o tendenciji da ljudi čine greške. Ova reč je korišćena za ovce koje su odlutale od stada (Jezekilj 34,6). Ponekad se koristi da opiše one ljude koji su počinili grešku i tako pokvarili neki ritual i razne procedure i propise. U ovim slučajevima predviđene su male kazne. Vidi o ovome Knjigu Levitsku 22,14.
Sličan izraz ovome koji znači greška bukvalno preveden znači 'greška ili nesigurnost'. Može se upotrebiti u slučajevima kada je neko pijan (Isaija 28,7), kada je začuđen (smeten) (Isaija 21,4) ili koji jednostavno luta u duhu (Isaija 29,24). Ovo je namerno a ne slučajno grešenje.
U Novom zavetu ovo pitanje odlaska ustranu smatra se da je moguće da se izbegne, čak i onda kada je to ishod prevare koju su učinili zli dusi (1. Timoteju 4,1; 1. Jovanova 4,6), ili drugi ljudi (Efescima 4,14; 2. Timoteju 3,13), ili kada prevarimo sami sebe (1. Jovanova 1,8).
Na ovo smo upozoreni u Marku 13,5-6; u 1. Korinćanima 6,9; Galatima 6,7; 2. Solunjanima 2,9-12 i 1. Jovanovoj 3,7. Odgovornost je na ljudima da znaju kada ih vode ustranu ili kada ih varaju. Sveto pismo poučava da greška ne sme da se dogodi, jer ljudi treba bolje da znaju i treba da se informišu kako bi mogli da izbegnu ovakve greške.
Sledeća reč koja opisuje greh je 'gubljenje poverenja ili izdaja'. Ovo je izdajničko ponašanje protiv Boga. Vidi Knjigu Levitsku 26,40; Psalam 78,57; Jeremiju 3,10; Malahiju 2,11 i Jevrejima 6,6.
U ovom slučaju, sveza ili zavet između Boga i njegovog naroda je posebno naglašena. Ovde je narod u ulozi izdajnika, ostavio je Boga, i izneverio je povernje koje je ugrađeno u poseban odnos između Boga i njeovog naroda.
Sledeća reč naglašava 'nepodobnost ili nedostatak integriteta'. Vidi o ovome Knjigu Levitsku 19,15 i Jezekilja 18,24. Ovde je reč o nesposobnosti da održimo ili da se držimo zakona Božijeg, i tako se pojedinac ponaša drugačije u sadašnjosti nego u prošlosti.
Još jedna često korišćena reč je 'ogrešenje, nedelo, prekoračenje'. Upotrebljena je otprilike 600 puta u Starom zavetu i znači da je neko prekoračio svoju granicu koja je pred ovu osobu postavljena. Vidi Knjigu Brojeva 14,41-42; Ponovljeni zakon 17,2 i 26,13; Jeremiju 34,18; Osiju 6,7 i 8,1.
Još jedna reč koja naglašava rezultate greha jeste ona koja znači 'stalnu umornost ili iznerviranost'. Vidi Jov 3,17 i Isaija 57,20-21 gde se kaže da su zli stalno neudobno, stalno zbunjeni i bez mira.
Jedna zanimljiva reč koja se koristi da opiše greh znači 'problem'. Vidi Osiju 4,15 i 10,8 gde se za Vet-aven kaže da je kuća problemima kada su postali centar idolatrije.
'Krivica' je još jedna od ovih reči. Vidi Matej 5,21-22; 1. Korinćanima 11,27 i Jakova 2,10. Bilo ko koji počini greh je podložan kažnjavanju, jer je takva osoba kriva što je uvredila Boga.

Priroda greha
Jasno je, onda, da ima mnogo aspekata greha, ali je svakako jedno očigledno: grešnik ne ispunjava Božiji zakon.
Isto tako smo videli da ima mnogo načina da se počini greh, jer se to ne čini samo spoljašnjim delovanjem, već mi činimo greh i našim unutrašnjim motivima. Greh nije samo u našim mislima i delima, već postoji i unutrašnja tendencija ka grehu. Zaista, mi grešimo zato što smo grešnici.
Neki bi tu predložili da mi grešimo zato što smo sebični. Mada ima neke istine u ovom stavu, ovaj stav ne može u potpunosti da objasni zašto neki ljudi čine greh čak i kada sebe nesebično predaju za neku dobru stvar. Greh je mnogo ozbiljniji i dublji nego što je to jednostavna sebičnost.
Drugi, opet, kažu da je greh rezultat naše niže telesne prirode koja tada prevladava našom višom duhovnom prirodom. Ali, zapamtimo da postoje gresi koje čini ne samo takozvana 'niža priroda' već isto tako i gresi koji dolaze od takozvane 'duhovne prirode'. Gresi kao što su neprijateljstvo nisu nužno fizičke prirode, već dolaze iz takozvane duhovne sfere.
U stvari, ima ljudi koji su svoju fizičku prirodu uspeli da dovedu pod oštru kontrolu, ali koji čine grehe isto kao i svi drugi. Iako su oni možda uspeli u tome da kontrolišu svoje fizičke želje, oni su još uvek slabi na ponos i druge slične grehe.
Često se uverljivo dokazuje kako je suština greha neverovanje. Jedan od autora kaže: 'Svako ko istinito veruje u Boga da je ono što kaže da jeste činiće u skladu sa onim što je njegov pravedni status. Ako je činio tako to je greh. Postavljanje naših sopstvenih ideja iznad onih koje je objavila Božija Reč zapravo znači da smo odbili da u njih poverujemo i to je istina. Postavljanje naše sopstvene volje uključuje verovanje da su naše vrednosti zapravo više od onih koje nudi Bog. Ukratko, to je neprepoznavanje Boga kao Boga.'
Da pojasnimo, Sveto pismo poučava da su gresi i svi njegovi oblici i manifestacije usmereni jedino i najvažnije protiv Boga. Vidite Psalam 51,4 i Rimljanima 8,7. Svaka definicija greha koja izostavlja naglašavanje da je greh usmeren protiv Boga je u suprotnosti sa Božijom Rečju i lažna je.

Nastanak greha
Zato što su greh i njegove posledice tako univerzalno očigledne, postoji mnogo teorija o nastanku greha.
Neki veruju da greh nastaje zbog životinjske prirode čoveka koja se u njemu održava još od davne prošlosti. Neki koji podržavaju ovo gledište veruju da je čovekova tendencija da greši sve manja i manja. Smatra se da je izvor greha u ljudskoj prirodi, i da pošto čovek evoluira, njegova moralna savest će se postepeno razviti, pošto će u njemu sve manje biti starih životinjskih impulsa.
Kako je čovek postajao sve više moralno svesniji, njegova dela na samo-očuvanju koja su prirodna životinjama i naravno ljudskim bićima, u čoveku su stvorila konflikt, i stoga se razvio taj koncept greha. Kako su sva ljudska bića evoluirala, svako ima taj osećaj o grehu i krivici. Zapravo nije ni bilo pravog Pada.
Drugi smatraju da greh dolazi od ljudskog shvatanja da je ograničen te stoga on se oseća bolno i uznemirujuće nesigurno zato što ne može da čini ono što želi, te su njegove namere zaustavljene. Ovaj konflikt kao i čovekovo negiranje da konflikt postoji dovode do greha. Prema ovim ljudima biblijski opis ne kazuje čitavu priču.
Drugi smatraju da jednom pošto je čovek stvoren, on je automatski bio odvojen od Boga koji je osnov svima odnosno sila postojanja za sve nas. Ovo je egzistencijalistički stav nekih modernih teologa. Čovek je u 'stranom' stanju, odnosno on nije ono što je u suštini trebalo da bude, ili šta je nameravano i za šta je stvoren da bude, u upoređenju sa onim što on stvarno jeste. Deca su rođena takva, i kako ona rastu, ona slobodno čine stvari koje donose krivicu, i tako pokazuju da su odgovorna za svoje ponašanje.
Drugi smatraju da greh dolazi od ekonomske borbe, i nepravedne podele moći i bogatstva u društvu. Ove nepravednosti donose potlačenost i greh, i njihovo uklanjanje će omogućiti i uklanjanje prilike za greh.
Pa ipak, drugi smatraju da greh nije nešto što se nalazi u čoveku, već da predstavlja nešto naučeno. Individualizam, takmičarski duh i izuzetno samopouzdanje predstavljaju koren uzročnik takozvanog 'greha'.
Međutim, Biblija podučava da Bog nije prouzrokovao greh. Greh je postojao u svemiru pre nego što su Adam i Eva pali, i greh je došao čoveku onda kada je čovek, na predlog i nagovaranje sotone, pokušao da ostvari svoju nezavisnost od Boga, i da traži da sa Bogom bude jednak. Ovo je bila manifestacija unutrašnjeg neverovanja, neposlušnosti i namere da se negira sam Bog.
Bog je stvorio čoveka, to jest, Adama i Evu, sa određenim željama i određenim sposobnostima, kao što je na primer sposobnost da se odabere. Čovek je načinjen sa određenim potrebama i željom da stekne, učini, postigne i uživa u određenim stvarima. Želje u čoveku su bile sasvim legitimne, ali ljudi su znali da oni ove želje moraju da upotpune na božanski predodređen način. Ljudi su znali da nemogu da pređu preko Bogom određene granice, ali su ipak odlučili da odaberu neposlušnost.
Primetite da je Isus bio pod istim iskušenjem od strane đavola, ali je insistirao na tome da će on jedino slediti kurs koji je Bog postavio, i učiniti ono što mora da učini na Božiji način.
Zbog čovekovog greha, čovek sada ima tu sklonost da čini greh i da izbegava Božiju volju. Samo natprirodna intervencija, promena čovekove prirode, obraćenje i obnovljenje mogu čoveka da vrate u pravi odnos sa Bogom.
Hajde da pogledamo šta se dogodilo između Boga i čoveka. Svemoćni Bog, koji je jedini izvor života, stvorio je čoveka, najviše od svih stvorenja, i dao mu velike darove, postavivši ga kao onog koji treba da vlada zemljom. Bog nije morao da stvori čoveka, ali je to učinio i čoveku dao sve što mu je bilo potrebno. Ali, čovek je pogrešio u tome da ispoštuje Boga i Bogu pruži slavu. On se pokazao nezahvalnim, i odbacio je Božije darove. Čovekovo ponašanje je poremetilo harmoniju u svetu, i zgrešilo prema Bogu i prema svem stvorenju...

Posledice greha
Greh Adama i Eve doneo je ozbiljne, teške i dugotrajne posledice njihovim potomcima kao i čitavom svetu. Sada su sva ljudska bića postala grešna, i to stvarno i otvoreno, sa srcem koje je bilo prevarno i očajnički pokvareno. (Jeremija 17,9; Matej 12,33-35 i 15,18 i dalje, Rimljanima 7,5; Galatima 5,17-22).
Bilo je nekoliko posledica greha. Te posledice su i dalje sa nama.
Prvo, greh je promenio stav Adama i Eve prema Bogu. Njihov blizak i prijateljski odnos prema Bogu je bio rasturen i oni su se krili od Boga. Sramota i strah su sada postala dominantna osećanja. Zbog Adamovog greha smrt je došla na sve ljude.
Drugo, Božiji odnos prema čoveku se promenio i sada su ga karakterisali prekor, osuda, prokletstvo i izbacivanje iz Edemskog vrta.
Ponekad se kaže da Bog mrzi zle (Psalam 5,5 i 11,5). Primetite da su zli opisani kao oni koji mrze Boga (Izlazak 20,5 i Ponovljeni zakon 7,10, Rimljanija 8,7, Kološanima 1,21; Jakovljeva 4,4 i Rimljanima 5,8-10) i oni koji mrze pravedne (Psalam 18,40 i 69,4; Priče propovednikove 29,10).
Bog isto tako mrzi zlobnost (Priče propovednikove 6,16-17; Zaharija 8,17). Njegova nepromenljiva priroda čini mu nemogućim da pokaže mekoću prema grehu. Bog je pravedan i pokazaće pravedno gnušanje protiv greha. Sveto pismo često govori o Božijoj osveti i stoji u izvesnosti ovoga opisa (Rimljanima 1,18; 2,5 i 9,22).
Primetite da se nedopadanje greha Bogu, njegova ljutnja, gnev i nezadovoljstvo iskazano protiv greha proističu iz Božije prirode. Ovo nije emotivna ili procenjena reakcija. Božija priroda je potpuna svetost, i Bog stoga automatski odbacuje greh.
Njegova ljutnja nikada nije izvan kontrole i nije kontrolisana izlivima osećanja. On je uvek strpljiv i dugo trpi, ali greh uvek odbacuje.
Treće, naša krivica, koja je uništila naš odnos sa Bogom, čovekova je podčinila strašnoj kazni. Sa sobom je donela zasluženu kaznu od Boga koji nam daje ono što smo zaslužili. Mnogi ne vole da misle o Bogu kao o 'Bogu od osvete' ali mnogi stihovi u Bibliji govore o tome. Vidi Isaiju 1,24; 61,2; 63,4, Jezekilja 25,14; Rimljanima 12,19; Jevrejima 10,30).
Kazna isto tako postoji zbog discipline. Vidite Psalam 107,10-16; Jevrejima 12,6. Ona isto tako čisti, i omogućuje da se ostatak vrati Bogu. Činjenica je da greh dovodi do kazne, jer što je posejano ono će se požnjeti. Vidi Galatima 6,7-8.
Četvrto, greh je doveo do gadne i prljave istorije i velikog kataloga užasnih stvari koje su počinjene.
Peto, greh je doneo i prokletstvo na zemlju i na čitavo stvorenje. Vidi o ovome Postanje 3,17 i Rimljanima 8,20. Stvorenje uzdiše i čeka na svoje oslobođenje.
Šesto, došla je smrt, fizička smrt, duhovna smrt i večna smrt. Čovek je odvojen od života, i od Boga koji je jedini izvor života. Zbog greha, tada, smrt donosi strah i teror.
Ima mnogo drugih efekata greha. Zato što greši čovek nije bio voljan da se suoči sa stvarnošću. On pokušava da negira svoj greh, i neprestano se bori kako bi odgovornost prebacio dalje od sebe.
On vara samoga sebe i uvek ispadne licemer, večito odričući svoju sopstvenu pokvarenost i nepravednost.
Greh je čoveka učinio neosetljivim na Božija upozorenja, na poziv Duha i na opomene njegove sopstvene savesti. On je mrtav zbog prestupa i greha, ima malo ili nimalo sposobnosti da odgovori na duhovni poziv, može malo ili nimalo da razume duhovne stvari, da ispravno deluje na duhovan način i da čini dobre stvari.
Grešnik postaje zarobljen jer greh postaje navika i zavisnost, jedan greh vodi do drugoga. Grešnici sve više postaju nemirni i nikada nisu zadovoljni. Nemaju mir a želje narastaju većom brzinom od one kojom može da im se odgovori. Grešnici su okrenuti sami sebi.
Kada se radi o odnosima sa drugim ljudskim bićima, greh je od čoveka načinio da traži svoja zadovoljenja kao i da bude u sukobu sa drugima (Vidi Jakov 4,1-2). Oni ne mogu da vide stvari iz perspektive drugih osoba i nisu u stanju da pokažu empatiju[1].
Oni nisu u stanju stvarno da vole i na druge gledaju sa podozrenjem, čak i sa mržnjom. Odbijaju autoritet, čine ono što oni žele da čine i ignorišu posledice koje ovo ima na druge ljude.
Greh je, stoga, vrlo ozbiljna stvar a zloća je sveprisutna. Bog je već jednom morao da uništi svez zbog greha, ali, i pored toga, čovek nastavlja da se odvaja od Boga. Tako je veličina greha ogromna, a Sveto pismo neprestano naglašava da su svi ljudi grešnici i da nisu u stanju da sami sebe izvuku iz takvog stanja.
Svi ljudi se smatraju grešnicima i na sebe su primili pokvarljivu prirodu zbog Adamovog greha. Stoga su svi ljudi krivi a svoju krivicu i greh potvrđuju svojim ponašanjem.
Čovek je, stoga, bio voljni učesnik na strani greha u svetu, i podložan je zlom redu stvari kojima vladaju đavo i njegovi anđeli. Svet je tako organizovan kao protivnik Božijoj vladavini. Stoga je ovaj svetski poredak prokažen i osuđen na propast (vidi 1. Jovanovu 2,15-17; 5,4-5; 1. Korinćanima 11,32).
Tako se greh nalazi i na ličnom nivou i na zajedničkom, društvenom nivou. Strukture zla postoje i u ljudskom srcu i na svetu, i one će dovesti do propasti i smrti.

Spasenje
Uzimajući u obzir šta je greh, i kako su intenzivni i ekstenzivni efekti greha, trebalo bi da je svima jasno da spasenje nužno mora da uključi radikalno i kvalitativno snažnu promenu u okolnostima na zemlji. Ovo podrazumeva da ljudi koji prihvate Hrista treba da razumeju da ne može biti polovičnih mera i odluka u njihovim životima. Uzimajući u obzir prirodu greha, mora da se vidi radikalna promena – transformacija.
Sada je važno da razumemo šta spasenje zaista znači, tako da možemo da razumemo kako je Bog odreagovao na prisustvo greha u čoveku i u svetu.
U jednom biblijskom komentaru, spasenje je ovako definisano:
'Glavna jevrejska reč koja se prevodi kao 'spasenje' u svom osnovnom značenju znači 'dovesti u prostorno okruženje' (Psalmi 18,36 i 66,12), ali u sebi od samog početka nosi i metafizičko značenje 'oslobođenja od ograničenja' i onoga što ovo znači; odnosno, oslobođenje od faktora koji ograničavaju i zauzdavaju. U tom smislu može da se koristi i kao oslobođenje od bolesti (Isaija 38,20), od problema (Jeremija 30,7) ili neprijatelja (2. Samuilova 3,18 i Psalam 44,7). U ogromnom broju referenci Bog je autor spasenja... poznati Boga uopšte znači upoznati ga kao spasiteljskog Boga tako da su izrazi Bog i Spasitelj bukvalno identični u Starom zavetu.'
Drugi komentar ovako kaže: 'Bog spasava i oslobađa iz situacija koje su protiv i koje su opasne prema onom koji ima obnovljenu prostornost, blagostanje i dobrobit. Ovo značenje izraza je prošireno dalje da u sebe uključi oslobođenje od raznih oblika sukoba, posebno u pitanjima odnosa ljudi i Boga. Tako ovaj izraz na sebe preuzima značenja i od drugih izraza kao na primer 'otkupljenje', 'oslobođenje', 'pomirenje', 'oproštenje', 'izuzeće' kao i 'mir' i 'pravednost'. Cilj takvog oslobođenja jeste zasnivanje Božije vladavine među njegovim narodom i drugim narodima sveta... Novozavetni autori, očito sledeći primer samog Isusa, koriste specijalizovanu upotrebu reči spasenje kako bi odredili ustanovljavanje Božije vladavine u poslednje vreme. Učinivši tako oni identifikuju Božiju nameru da 'spase/sačuva' sa osobom i službom Isusa iz Nazareta'.
Naš interes prema ovom pitanju spasenja jeste u vezi sa prekinutim odnosom između čoveka i Boga, koji je nastao zbog čovekove nemogućnosti da sledi ono što je Bog želeo, i tako kršeći Božiji zakon. Tu imamo i pitanje ljudske sklonosti ka zlu i grehu koja je uzrokovana čovekovom pokvarenom prirodom.
Nekolike stvari su potrebne za spasenje.
Spasenje od čoveka traži promenu u njegovom statusu ka 'nije kriv', odnosno da bude proglašen pravednim pred Bogom.
Spasenje isto tako traži da se bliska zajednica Boga i Adama koja je bila izgubljena ponovo obnovi. Ovo je, naravno, moguće tako što nas Bog usvaja a onda mi njega možemo da nazivamo Ocem.
Spasenje zahteva i da se promeni naše srce, da se život čovekov usmeri nasuprot puta greha ka novom smeru prema Bogu. Obnovljenje nanovog rođenja je stoga neophodno, isto kao i neprestano delovanje u smeru promene duhovnog stanja pojednica kako bi bio više nalik onom Hristovom.
Ovo pitanje spasenja osobe pred nas iznosi pitanje izbora, a to je kontroverzno pitanje. Ono što je jasno u ovom slučaju jeste slika čoveka onako kako je predstavljen u Svetom pismu. Ova slika pokazuje da je čovek izgubljen, slep i nije u stanju da dođe do vere i da bude spasen. Čovek je beznadežno izgubljen u grehu i bez želje je ili čaksposobnosti da spase sam sebe (Rimljanima 3,9-11).
Osim izjava koje opisuju delo Svetog Duha koji se suprotstavlja ljudima i menja ih, nema drugih izjava u Svetom pismu koje govore o tome da ima nešto drugo ili neko drugi koji omogućava ljudima da dođu do Boga, i na taj način da prebrode posledice greha.
Inicijativa da se spasu ljudi dolazi od Boga, i Isusove izjave u Jovanu 6,37-45 i Jovanu 15,16 jasno pokazuju da je to naročito Božije delo koje nas menja i dovodi nas k njemu.
Sveto pismo jasno nas poučava da će Božiji narod doći k njemu, ali nas isto tako poučava da smo mi poslani da poučimo sve ljude, bez izuzetka. Moramo da učinimo ono što je naša obaveza, za to je potrebno da se radi, a da se rezultati, plodovi tog rada, prepuste Bogu.
Sveto pismo jasno kaže da je poziv upućen svim ljudima. Vidi o ovome Matej 11,28 i Isaiju 45,22. Ali, u Mateju 22,14 Isus ukazuje na Božije delovanje prilikom izbora. Neki o ovome govore kao o 'efektivnom' pozivu, gde Bog radi sa svojim izabranima na takav način da će oni svakako njemu odgovoriti. Ovaj efektivni poziv svakako se odigrava pre samog obraćenja.
Obraćenje i nanovo rođenje događaju se istog časa, a Bog obnavlja, regeneriše, one koji se pokaju i poveruju. Vidi Dela 2,38 i 16,31.
Prvi korak u životu jednog hrišćanina odnosi se na okretanje od greha, i u veri okretanje prema Hristu. Obratite pažnju da Biblija ne kaže koliko mnogo vremena je potrebno za ovaj proces, jer neki od nas kao da dolaze Hristu brzo kada je situacija kritična, a kod drugih deluje kao da je ova promena spora i postepena.
Međutim, ishod je isti u oba slučaja.
Pokajanje uključuje i napuštanje odnosno okretanje od greha. Ovde postoji i emotivni aspekt, međutim postoji i aspekt promene svesti i razmišljanja u odnosu prema Hristu.
Pokajanje mora da se dogodi i ono je obavezno. Isus je podučavao da je pokajanje neophodno, na primer, u Mateju 4,17 i Luki 24,46-47. Pavle i drugi apostoli propovedaju pokajanje kao nešto što ljudi svuda i u svakoj prilici moraju da učine. Vidi Dela 17,13.
Pravo pokajanje nije samo nečije kajanje zbog nekog greha. Kada ljudi čine stvari i kada su posledice neprijatne, ljudi često žale zbog svojih dela. Pravo pokajanje je drugačije od žalosti zbog posledica ili kajanja. U pravom pokajanju postoji žalost zbog onoga što je učinjeno prema Bogu, i postoji iskrena želja da se to zaboravi i da se taj greh zauvek ostavi iza sebe.
U Luki 9,23 Isus je pozvao na pravo pokajanje pokazujući svoje duboko i trajno posvećenje i interesovanje. Unutrašnji čovek mora da se promeni jer je to pravi ishod 'pobožnog pokajanja'.
Smatra se da je vera pozitivan aspekt obraćenja, jer u ovom slučaju osoba se drži evanđelja koje je, naravno, 'dobra vest' obećanja i dela Hristovog. Zanimljivo je primetiti da su Judeji smatrali da je 'vera' nešto što određena osoba čini a nije nešto što osoba ima. To je aktivnost, koja uključuje priključivanje osobe za Hrista i ostajanje u vernosti Bogu.
Vrsta vere koja je neophodna za spasenje ima oba aspekta verovanja u Isusa, kao u osobu, i verovanja da Isus može i hoće da spase. Stoga su uključena čovekova osećanja ali i razum. Judejske vođe, Toma i ostali sledbenivi su pred sobom imali neoborive činjenice koje su morale da ih intelektualno uvere da je Isus bio Mesija, ali bez obzira na to, i intelektualno, razumom, osećanjima i verovanjem oni nisu to podržali kako je trebalo. Potrebna je vera da bi se zadovoljio Bog. Vera uključuje sve intelektualno, voljno i sva osećanja.
Nemojmo nikako da zaboravimo da je to delo Svetoga Duha koji donosi sve ove promene u čovekovo srce.
Obnovljenje, promena u čoveku, davanje novog života, usmerenje i duhovni život, promena čoveka od mrtvaca do oživljenog, sve je to Božije delo. Niko nije dovoljno dobar u svom prirodnom stanju i čovek stoga mora da bude promenjen.
Obnovljenje uključuje potpunu promenu čovekovih prirodnih sklonosti. To znači da osoba mora da umre svom prirodnom načinu življenja i delovanja. Osoba tako postaje novo stvorenje.
Obnovljenje isto tako preokreće i osnovne efekte greha. Novo rođenje obnavlja našu ljudsku prirodu ka onome što je ona i planirana da bude u početku. Novi život počinje a on će jednog dana doseći i zrelost.
Novo rođenje je potpunu i odigrava se u trenu, to je pojedinačna aktivnost, i nije proces. Vernici su 'nanovo rođeni' ili su kako je opisano 'bili nanovo rođeni', ali nikada se ne 'rađaju nanovo'. Vidi više o ovome 1. Jovanovu 1,12-13; 2. Korinćanima 5,17; Efescima 2,1 i 5,6; Jakov 1,18; 1. Petrova 1,3.23 i 1. Jovanova 2,29.
Obratite pažnju da obnovljenje znači da nema dobrote u ljudskim bićima. Sveto pismo ne poučava da ima velika očekivanja od čoveka. Biblija poučava da se samo delovanjem Božijim može doći do potpune promene i obnovljenja čovekovog izgubljenog stanja.
Posle obnovljenja započinje proces posvećenja, a vernik započinje svoj put po putu do zrelosti i eventualnog proslavljenja.
Primetite da je sada vernik u jedinstvu sa Hristom. Vidi 2. Korinćanima 5,17; Efescima 1,3-8; Kološanima 1,27 i druge stihove.
Bog Otac nama sada sudi gledajući na Hrista. Sveti Duh nas je povezao zajedno sa Hristom i mi smo sa njim zajedno svezani. Hristov život teče u nas, i mi se time osnažujemo i bivamo sačuvani. Mi sada živimo u Hristovoj snazi.
Vernici sada imaju sigurnost i obećanja da će vladati sa Hristom u slavnoj budućnosti.
Ne samo da su vernici opravdani, već je i kazna poništena. Nama nije samo oprošteno, već smo preneti u novo stanje i u novi status, kao omiljeni sinovi Božiji. Nama je oprošteno, mi smo pomireni i u miru sa Bogom, prema nama se iskazuje naročita pažnja, ljubav i briga od strane Oca.
Vernici pokazuju svoju veru, svoj položaj kod Gospoda, i svoju ljubav za Boga time što deluju. Vidi Efescima 2,8-10 i Jakov 2,17-26. Stvarno spaseni ljudi pokazuju to svojim životom i radom.
Vernicima je rečeno da ciljaju na potpuno oslobođenje od greha. Mnoge zapovesti su nam date koje visoko ciljaju, čak iako Sveto pismo poušava da će ljudi i dalje povremeno grešiti.
Sveto pismo, međutim, insistira na tome da u ovoj zajednici sa Hristom mi moramo da dajemo ploda i da pokažemo ljubav Božiju prema drugima, kao i da pokažemo naročitu i jaku ljubav za braću.
Bog nastavlja da deluje kako bi od vernika načinio nekog ko sve više i više nalikuje Hristu, odnosno, da ga učini moralno svetim, da bi dostigao svoje pravedno stanje koje legalno poseduje pred Bogom. Vernici su odvojeni ustranu za Boga kako bi živeli život čistote i dobrote. Neprestano smo podsećani da živimo dostojni svog poziva.
Sveti Duh je onaj koji čini ovo delo pročišćenja. To delo se nastavlja i dalje, a u Rimljanima 8,29 je naveden ovaj cilj. Sa svoje strane, vernici moraju da izbegavaju greh i zlo, da prekinu sa delima svog tela, i da žive tako da pokažu da smo mi hram Božiji.
Biblija naročito insistira na tome da se ove osobe pridržavaju njegovi zapovesti, i u svako doba da čine njegovu volju, kao i da budu vođeni njegovim uputsvima. Nema mesta neposlušnosti, ili odbacivanju njegovih zapovesti. Jedno je sigurno, stvari koje činimo ni na koji način ne smeju da povrede zapisane Božije zakone.
I više od toga, Biblija insistira da ljudi koji su spaseni moraju da se odvoje od ovog sveta. Vidi Jakova 1,27 i 2. Korinćanima 6,17-18. Ovo nije poziv upućen nama da se uklonimo iz ovog sveta, već nama da treba da živimo na način koji prikazuje Boga svetu, da pokažemo ponašanje koje će, zapravo, često biti vrlo drugačije u odnosu na način na koji se svet ponaša. A sve mora da bude činjeno pod vođstvom Svetog Duha.
Ovo novo ponašanje, pokazalo se, zapravo je teško onima koji tvrde da su spaseni. Većina čini sve na isti način na koji to i svet čini i praktično se ne razlikuje od sveta. Njihovi ciljevi, ukusi, stilovi, način govora, finansijske navike, predrasude, greške, ono što ne vole, filozofije i tako dalje su baš kao i kod ostalog sveta. Zapravo, što je sramota, oni neretko pokazuju ponašanje koje je na sramotu telu Hristovom, a svetu ostavljaju da ono pokaže moralnu, društvenu svesnost. Ljudi koji su vernici su često veoma izbirljivi u stvarima o kojima će vodiri računa. Stoga je svet u pravu u mnogo slučajeva kada optužuje hrišćane i kada za njih kaže da su licemeri.
Sa spasenjem će konačno doći i proslavljenje. Ovo znači da će svi vernici na kraju biti savršeni, perfektni. Čitavo stvorenje će se promeniti. Vernici će biti bez mana, bez grešaka, i doći će do punog poznanja jednom kada vide Gospoda. Spasene osobe će naći odmor u savršenom i večnom Novom Jerusalimu, gde će Božija slava biti prisutna. A onda, sve i više od toga što je ikada bilo zamišljeno, biće omogućeno kroz čitavu večnost.
[1] Sposobnost dubokog saosećanja sa drugom osobom (prim. prev).