OSNOVE NASEG VEROVANJA 9 - CRKVA

Lekcija 9
CRKVA

Verovanje: Verujemo da Crkvu Božiju čine svi vernici okupljeni Duhom Svetim u jedno telo, kome je glava Hristos. Verujemo da je pomesna (lokalna) crkva zajednica vernika koji su se organizovali u zavetni odnos radi slavljenja, zajedništva i službe, da bi praktikovali i propovedali zajednička ubeđenja, dok rastu u blagodati i poznanju našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. Verujemo u sveštenstvo svih vernika i autonomiju pomesne crkve, dok zajedno radimo jedni sa drugima radi boljeg svedočanstva.

Stihovi za proučavanje: Matej 16,13-20; Dela 2,41-47; Rimljanima 12,4-5 i 15,5-7; 1. Korinćanima 12,12-13; Efescima 2,19-22; 4,11-16; Kološanima 1,18; Jevrejima 10,23-25.

UVOD
Mi smo sada u fazi gde počinjemo da se usmeravamo na činjenicu da jednom kada je osoba spasena, i kada je iskusila nanovo rođenje, njen život prestaje da bude individualno pitanje, već sada umesto toga ona je u životu gde više nije sama ni na bilo koji način.
To znači da obraćeni pojedinci sada pripadaju grupi vernih, da su pomireni i postavljeni u zajednicu ne samo sa Bogom Ocem, Bogom Sinom i Bogom Svetim Duhom, već i u zajednicu sa vernima. Ovaj novi odnos sa vernicima je ono što nazivamo Crkvom, i to nas sada dovodi do potpuno nove oblasti hrišćanskog života.
Reč 'crkva' je u prevodu iz grčkog jezika i znači 'skupština' ili 'okupljanje'. Reč koja je upotrebljena u Bibliji nikada se ne odnosi na zgradu već na naročitu lokalnu zajednicu hrišćana.
Ova reč je korišćena i od strane Judeja da označi 'zajednicu' Izraela koja je formalno bila uspostavljena na Sinajskoj gori i koja se godišnje okupljala prilikom praznika. 'Zajednica' se tako odnosila na Izrael koji je Bog okupio a njime su vladali ljudi koje je On vodio.
Reč koja znači 'skupštinu' ili 'crkvu' je jedna od dve glavne reči koja je isto tako korišćena i kod Judeja da govori o Ljudima Božijim. Druga reč koja je korišćena jeste reč 'sinagoga'.
Moramo da zapamtimo da se 'Crkva' u početku sastojala samo od Judeja, a oni su, bez obzira da li su govorili grčki ili su bili verujući ne-Judeji, Crkvu posmatrali ukorenjeni u Starom zavetu, verujući da su i oni deo naroda koje je Bog imenovao u Starom zavetu.
U crkvi su slobodno tumačili Stari zavet jer je to bilo Sveto pismo za njih. Oni su starozavetne slike primenjivali na sebe, objašnjavajući svoj status onako kako je to učinjeno u 1. Petrovoj 2,6-10. Oni su sebe smatrali upisanim u maslinovo drvo Izraela, u pravo maslinovo drvo, sebe su nazivali Avraamovom decom i u potpunosti su iščekivali sva obećanja data Izraelu kao da će se ispuniti i njima.
Rana crkva je verovala da je Isus Mesija koga je judejska nacija tako dugo očekivala. Isusovi lični sledbenici i učenici su svi bili Judeji i Isusova služba je bila uglavnom okrenuta ka izraelskoj naciji, privlačeći iz nje one ljude koji će uskoro biti osnova crkve, i misionari za nov narod koji će prići njegovom carstvu.
Stoga je potpuno jasno da je Božiji narod bio i da je i dalje u odnosu prema Bogu i to na jedan poseban način. U Izraelu i u crkvi koju su osnovali apostoli mi vidimo da ima Božijih naročitih ljudi i Božijih posebnih saradnika. Tu se nalazi Božija prisutnost i aktivnost i Bog je delovao u svetu samo kroz ovo oruđe.
Tako vidimo da Sveto pismo prikazuje Izrael kao odvojen od sveta, drugačiji, i osnovan sa namerom da promeni svet.
Na isti način je crkva smatrana za Božiji narod kome je dato evanđelje, radosna vest o spasenju. Iako je odvojena od sveta, njena misija je da pomiri svet sa Bogom i da pomogne svetu da poveruje u Boga.
Neki ljudi su verovali da svet može da dođe Bogu na mnogo načina i pomoću raznih struktura. Ali, Sveto pismo govori da je Bog imao dobrih razloga kada je osnovao Izrael i kada je osnovao Crkvu.
Zajednice Božijeg naroda treba, dakle, ozbiljno da prouče istoriju naroda koji je Bog stvorio, da istraže sve stvari, dobre i loše isto tako, koje je Božiji narod počinio. Moraju da razumeju stvarnost situacije u kojoj se nalaze.
Uvek je postojao jedan narod Božiji i uvek će biti jedan narod Božiji. Izrael je uvek bio zenica Božijeg oka a tako se smatra i za Crkvu. Sveto pismo nam je objavilo da su svi u narodu Božijem dovedeni da budu zajedno po Sinu Božijem Isusu Hristu.
Ne može se previše naglasiti da reč 'Crkva' stvarno znači 'pripadajući Bogu'. Crkva je tako koncentrisana oko zajednice sa Bogom kroz Isusa Hrista. U samom centru su Isusove zapovesti i aktivnosti koje proističu iz njegovih želja.
Isto tako, treba da zapamtimo da je naglasak u značenju reči na lokalnoj zajednici vernika, bez obzira da li se okupljaju u gradu, ili po kućama, ili u većoj oblasti. Neka određena lokalna grupa se ne smatra kao deo cele Crkve, već se svaka grupa u svakom mestu smatra za celu Crkvu. Crkva nije zbir pojedinačnih lokalnih grupa. Svaka grupa, bez obzira kako mala, predstavlja celu Crkvu.
Tako crkva ima univerzalnu prirodu. Može da bude tamo gde su dvoje ili troje okupljeni zajedno u Isusovo ime, ali, bez obzira na broj ljudi, smatra se da je Crkva prisutna u celini, u potpunosti.
U studiji koja sledi pogledaćemo nekoliko slika koje su upotrebljene da se opiše Crkva. Isto tako, pogledaćemo odnose između Crkve i Carstva Božijeg, Crkve i Izraela, funkicije Crkve, biblijska uputstva i praksu u rukovođenju Crkvom, i videćemo šta možemo da naučimo ako posmatramo određene crkve.
Biblijske slike koje su upotrebljene da opišu Crkvu do u detalja nam govore o tome šta je priroda Crkve, kako Bog vidi crkvu i kako crkva treba da funkcioniše u svetu.
Najvažnija slika Crkve je njen opis kao tela Hristovog. Pavle u Rimljanima 12 govori o apsolutnoj neophodnosti svetosti, o odbijanju vrednosti ovoga sveta, i o posvećenoj službi Bogu. Ovo će dovesti do poniznosti i odbacivanja samouzdizanja i ponosa. Onda Pavle daje objašnjenje zašto vernici treba da imaju ovakav stav jedni prema drugima.
Stihovi 4 i 5 naglašavaju činjenicu da kao što telo ima mnogo delova, ali je i dalje jedno telo, tako ima mnogo vernika, ali je samo jedno telo. Najvažnije je da je jedno telo u Hristu, i da je svaki vernik, budući u Hristu, u zajednici sa svakim drugim članom/delom tela. Kada je Pavle uspostavio osnovu, onda on dalje raspravlja pitanje duhovnih darova, i pokazuje kako i zašto Sveti Duh daje ove darove.
U 1. Korinćanima 12,27 Pavle ponovo raspravlja o tome kako vernici treba da žive i onda se pokreće pitanje duhovnih darova. U raspravi o jednistvu vernika, on ponovo raspravlja duhovne darove detaljno, i sasvim jasno prikazuje da su vernici, Crkva, telo Hristovo, a članovi su bili pojedinačni delovi/udovi tog tela.
Ova slika vernika kao delova tela Hristovog naglašava da se svi koji su spaseni nalaze u zajednici sa Hristom.
Hristos je glava telu (Kološanima 1,18) a svaki vernik je pojedinačni deo tela. Delovi tela su pod kontrolom i vođstvom Glave, koja ima sav autoritet i silu. Vidi Kološanima 2,9-10.
Ova slika takođe naglašava činjenicu da svi oni koji su u telu Hristovom su povezani jedni sa drugim. U tom smislu, znači, ne postoji čisto ličan, pojedinačan odnos sa Hristom. Usamljeni, izolovani i monaški tip hrišćanskog života nije idealna ili preporučena forma hrišćanskog života. Svaki vernik je povezan i zavisi od drugih hrišćana. Vidi 1. Korinćanima 12,12.
Darovi koji su dati pojedinačnim vernicima nisu, dakle, dati za njihovo lično zadovoljstvo, već su za podizanje Tela Hristovog, i za izgradnju tela tako da dođe do pune zrelosti.
Kako članovi pripadaju jednom telu koje ima jedan cilj i jednu nameru, i vođeno je jednom Glavom, onda ne bi trebalo da bude odvajanja, takmičenja, neprijateljstva i unutrašnje borbe, već samo savršena koordinacija i saradnja.
Efescima 2,21 i 4,11-16 naglašavaju ovaj blizak odnos ljubavi i svetosti. Galatima 6,1-2 tako pozivaju vernike da budu aktivni u obnavljanju onih koji su zgrešili, i da nose teškoće jedni drugima.
Mora da postoji iskreno zajedništvo i briga za druge i njihove probleme. Vidi 1. Korinćanima 12, Efescima 4 i 1. Petrova 2,5.
U ovom smislu postoji još jedna slika. Crkva se poredi sa zgradom. Vidi Matej 16,18; 1. Korinćanima 3,10 i 1. Petrovu 2,5 među mnogim drugim odlomcima.
Vernici, članovi Crkve, mogu tako da cene i vide jedni druge kao hramove Svetog Duha. Sveti Duh obitava u Crkvi i vernicima i daje život. Vidi 1. Korinćanima 3,16-17; 6,9; 2. Korinćanima 6,16 i Efescima 2,20-22.
Duh zahteva svetost u životu jer Bog jedino može da obitava u svetlosti. Svetlost i svetost koji pripadaju Božijem Hramu moraju se videti u verniku i u Crkvi. Ako se plod Duha ne nalazi tamo (Galatima 5,22-23), onda nema ni prave Crkve.
Primetite da sve ovo proističe iz činjenice da su vernici sada Božiji narod. Ovo je moćna slika Crkve. Vidi 2. Korinćanima 6,16.
Bog je odabrao svoj narod u Starom zavetu i on je odabrao svoj narod u Novom zavetu. Vidi Izlazak (2. Mojsijeva) 15,13-16; Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 32,9-10; Osiju 1,9-10; 2,23; 1. Solunjanima 1,4; 2. Solunjanima 2,13-14; Rimljanima 9,24-26.
Ljudi su odabrani, stvoreni i usvojeni od strane Boga, i on ih stoga voli, štiti i vodi. Stoga ne treba da postoji podeljena lojalnost. Božiji narod je u zavetnom odnosu sa njim, i stoga čistota, svetost i poslušnost Njemu i Njegovoj Reči logično slede.
Odnos između vernika i Hrista je toliko blizak da vidimo ovu divnu sliku da je Isus čokot a da je njegov narod loza. Vidi Jovan 15,1-11. Ovde se nastavlja ta ideja da je Izrael bio Jahveov vinograd i da se on o njemu brinuo i nežno ga obrađivao. Sada su svi vernici loze u Hristu.
Još nekoliko slika dalje prikazuju koliko su vredni oni koji se nazivaju narodom Božijim, a tako se nazivaju zato što su u zavetnom odnosu sa Bogom.
Oni su opisani kao 'zenica Božijeg oka' – Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 32,10 i Zaharije 2,8. Oni su isto tako opisani i kao 'kruna slave' i carski dragulj (Isaija 62,3 i Zaharija 9,16). Vidi i Malahiju 3,17 gde je Izrael opisan kao Božiji dragulji. Slična slika se pojavljuje i u Novom zavetu.
Crkva je isto tako opisana i kao 'Hristova mlada'. Vidi Isaiju 62,5; Rimljane 7,4; 2. Korinćanima 11,2; Otkrivenje 19,7; 21,2 i 22,17. Isus je često sebe prikazivao kao mladoženju, ženika. Vidi Mateju 9,15; 25,1-7; i Jovana 3,29.
Još jedan lepa i mnogo govoreća slika je ona Izraela i Crkve kao Božije porodice. Vidi Isaiju 63,16; Osiju 11,1; Jovana 1,12; Rimljanima 8,15; 2. Korinćanima 6,18 i Galatima 4,5-6. Postoje određene važne stvari koje su povezane sa porodičnim statusom.
Vernici se nazivaju Decom Božijom (Matej 5,9; Luka 20,36; Rimljanima 8,16-21; 9,26; 1. Jovanovu 3,10), Sinovima Božijim (Jovan 1,12; Rimljanima 8,14; Filipljanima 2,15; Galatima 4,7), Sinovima Svetlosti (Luka 16,8; Jovan 12,36; Efescima 5,8; 1. Solunjanima 5,5) i Naslednicima Božijim (Rimljanima 8,17, Galatima 3,29, Jevrejima 6,17).
Veoma utešna ali ne laskava slika vernika i Crkve je ona Stada Božijeg. Isaija 40,11; Zaharija 9,16; Jovan 10,12; 16,32; 1. Petrova 5,2 i mnogi drugi odlomci upoređuju vernike sa stadom, i ovo povezuju sa Isusom kao Pastirom stada.
Svakako, često je rečeno da se ovce vrlo bizarno ponašaju i imaju neobične osobine. Često je neophodno da pastir primeni disciplinarne mere i da pokaže izuzetnu strpljivost opet i ponovo.
Jedan autor, Pol Minear, kaže da u Novom zavetu postoji više od stotinu slika koje su u Novom zavetu upotrebljene kako bi prikazale Crkvu. Ovo svedoči o intenzivnom odnosu koji Bog ima sa svojim narodom i ukazuje na sveobuhvatnu prirodu obaveza Božijeg naroda prema njemu i prema svojoj braći.

Vidljiva i nevidljiva crkva
Široka priroda slika sugeriše da bi neko očekivao da bilo koja grupa koja izjavljuje da pripada telu Hristovom, i tako je u stanju da sebe naziva crkvom, da je spremna da se potčini ideji da se njihov život i delovanje upoređuju sa onim što se poučava u biblijskim slikama.
Ovo je od ključnog značaja jer je sam Isus upozorio u Paraboli o pšenici i korovu u Mateju 13,24-43 i u Paraboli o ovcama i kozama u Mateju 25,31-46 da će biti otpada, prevare i licemerstva. Druga Timotiju 2,19 nas, međutim, uverava, da Gospod poznaje one koji su njegovi. Sam Isus je izjavio da njegove ovce poznaju njegov glas.
Štagod neka grupa dakle tvrdi, mi znamo da su samo pravi vernici prihvatljivi za Boga. Puko ispovedanje ili članstvo u vidljivoj grupi nije dovoljno da od nekoga načini deo naroda Božijeg. I ne samo to, oni koji jesu narod Božiji, pokazivaće znake naroda Božijeg kao što su okupljanje jednih sa drugima kada je to moguće, i rečima i delima pokazivaće da su osetljivi i da se brinu za svoju braću, kao i za spasenje duša onih koji su nevernici.
Stoga vidljiva crkva treba da učini svaki napor da pokaže svoj odnos sa Bogom, i da pokaže da Sveti Duh obitava u njoj, tako što će pokazivati plod Duha. Prava Crkva će ispunjavati Božiju volju u sili Duha, i ciljaće da postigne čistotu i posvećenje Bogu. Strogo će slediti Božije zapovesti i mada neće biti savršena, težiće tome da unapredi svoju veru i dela, i da raste u posvećenosti.
Bog je oduvek tražio od svog naroda da veruje u njega, da se na njega osloni i da ga sluša, i da hoda sa njim. Tako je bilo u Adamovo i Evino vreme, potom kroz sve vekove, od osnivanja Izraela do Isusovog dolaska, i sve do današnjih dana.

Kada je crkva započela
Crkva, u smislu kako se manifestuje da je Carstvo Božije sa dolaskom judejskog Mesije, i njegovo uključivanje ne-Judeja u Vinograd, može se reći da je otpočela sa Pentekostom. Nema zapravo solidnih ili konačnih izjava koje bi potvrdile to, ali Matej 16,18 i 18,17 su ranije korišćeni kako bi podržali ovaj stav kao vreme kada je nastala Crkva.
Ali, kada se pogleda na jasno poučenje da je Božiji narod postojao i pre Hristovog dolaska, i kada pogledamo na velika obećanja u vezi sa njegovim dolaskom, i na blagoslove koje će taj dolazak doneti na svet, to može nekog da navede da pomisli da baš i nema neke velike podele između Božijeg naroda (pre i posle), kako bi takva interpretacija pretpostavila.
Objašnjenje Svetog pisma nije dato da predstavi uključivanje ne-Judeja u Božiji narod gurajući u stranu svu istoriju koja se do tog događaja odigrala. Sveti Duh je došao na Pedesetnicu kao ispunjenje obećanja koja su data Izraelu kao i da popravi njihovo stanje pobunjeništva. Dolazak Mesije je svakako ključni događaj za Božiji ostatak, i ne pomaže puno kada se predlažu teorije koje sugerišu da je crkva samo puko nastavljanje prisutnosti i službe Isusa Hrista na svetu.
Božiji narod je jedan narod a telo Hristovo je jedno telo. Naše naglašavanje ovde je veoma značajno jer ovo je jedini način da se izbegne krivica zbog ignorisanja Pavlovih naglašenih i emotivnih upozorenja ne-Judejima datih u Rimljanima u 11 poglavlju.

Uloga crkve
Ponovo primetite identitet Hristovih sledbenika. Ovaj identitet je orbita u kojoj se vernici kreću.
Božiji narod je posebno i potpuno u odnosu prema Hristu. Oni su u Hristu i njima je dat Duh Hristov.
On je Glava a vernici su njegovo Telo.
Oni su Božija građevina.
Oni su Hristova mlada.
Hristos je čokot a oni su loze.
Oni su Božije stado, a Hristos je pastir.
Oni su Božija porodica.
Oni su Božija deca.
Oni su Božiji izabranici.
Oni su zenica Božijeg oka.

Ove kao i preostalih više od stotinu slika pokazuju da su hrišćani jedno sa Hristom.
Stoga je njihova uloga opisana opet i ponovo u Svetom pismu. Petar to ovako opisuje: 'A vi ste izabran narod, carsko sveštenstvo, sveti narod, koji Bogu pripada, da objavite hvalu onoga koji vas je dozvao iz tame svojoj čudesnoj svetlosti'. (1. Petrova 2,9).
Sama suština uloge vernika i Crkve je stoga potpuna posvećenost svetosti i službi.
Do svetosti dolazi kada vernik i Crkva imaju novu prirodu, i kada u njima obitava i kada ih snaži Bog Duh Sveti. Plod Duha je stoga iskazan, manifestovan, u životu vernika i u životu i aktivnostima Crkve. Odnosno, tako mora da bude kod svih onih koji ispovedaju Hristovo ime. Po ovom pitanju nema kompromisa. Prisustvo ploda Duha identifikuje one koji pripadaju Bogu kao i one koji samo ispovedaju svojim usnama.
Služba se odigrava u sili Svetog Duha. Služba može da se otpočne uopšteno, kao na primer u 1. Solunjanima 5,12 i Jevrejima 13,7. Isto tako, opisana je posebno poimence ili u radu onih koji su navedeni kao:
Đakoni (1. Timotiju 3,1.7)
Starešine (1. Timotiju 4,17-20)
Pastir (Efescima 4,11)
Učitelj (1. Korinćanima 12,28)
Prorok (1. Korinćanima 12,28)
Evangelizator (Efescima 4,11)

Kao dodatak, mnogi darovi su navedeni i jasno je naznačeno da su oni dati svim vernicima onako kako Sveti Duh želi, za delo službe. Crkva je svetlo sveta, so na zemlji, i kvasac za čitavo testo. U skladu sa tim, Sveti Duh daje vernicima sposobnost da izvršavaju određene zadatke, i živi u njima kako bi ih vodio, upućivao i doveo ih do pune zrelosti.
Kao Božiji Narod, kome je podarena sposobnost da nastavi Hristovo delo, crkvi je jasno naloženo sledeće: 'Idite, zato, i načinite učenicima sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da održavaju sve što sam vam zapovedio...' (Matej 28,19-20).
Primetite da je poziv na evangelizaciju zapravo zapovest. Crkva je pod Hristovim upravljanjem i njoj je data sila i sposobnost da bude svedok po svem svetu (Dela 1,8). Hristova poruka treba da se raširi svuda bez restrikcija. Svaki vernik ima ovu obavezu i od nje se ne može pobeći.
Svaki vernik pojedinačno i Crkva kolektivno moraju, stoga, da pronose Isusovu poruku.
Isus je propovedao da je Carstvo Božije blizu, i pozivao je sve da poveruju u Evanđelje i da se pokaju (Marko 1,14-15). Ova poruka je, naravno, bila u skladu sa ispunjenjem Isaije 61,1-2 i citirana je u Luki 4,18-19.
Ovo objavljivanje 'dobre vesti' je detaljno opisano od strane apostola Pavla koji je zapisao: '...jer je ono Božija sila, na spasenje svakome koji veruje, prvo Judejinu, ali i Grku' (Rimljaniima 1,16).
Ovo evanđelje jeste objavljeno: 'Pavle, sluga Hrista Isusa, pozvan da bude apostol, izabran za Božije evanđelje, koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u svetim Pismima, i koje govori o njegovom Sinu, koji je kao čovek rođen od Davidovog semena, i koji je kroz Duha svetosti postavljen u sili za Sina Božijeg svojim vaskrsenjem iz mrtvih...' (Rimljanima 1,1-4a).
Ovo je bilo evanđelje jer je spasavalo ljude, davalo im je život i mir i uklanjalo je optužnicu smrti. Ovo evanđelje je bilo jedini način da se ljudi spasu i da postanu zajedničari u blagoslovima večnog života.
Stoga ne može biti nikakvih modifikacija, izmena ili dopuna, ovom evanđelju (Galatima 3,1-10).
Crkvi su poverene jedine 'dobre vesti' koje će ovaj svet ikada primiti.
Stoga je zadatak Crkve da zaštiti, istraje i nastavi da donosi evanđelje svakoj osobi koja je ikada živela. Vernici se spasavaju, i kako oni u svojim srcima imaju Božiju ljubav, ni oni ne žele da bilo ko propadne. Crkva mora da dela i predstavlja evanđelje carstva svim ljudima, i da naporno radi kako bi ih u to uverila.

Popravljanje vernika
Primetite da je Isus naložio vernicima da poučavaju sve ljude. Ovo uključuje i Božiji narod. Bilo je veoma važno da se oni izgrađuju i da se dovedu do pune zrelosti tako da mogu da ispune svoju misiju. Vidi Efescima 4,12-29 i 1. Korinćanima 12 i 14.
Vernici treba da budu poučeni i upućeni na takav način da oni mogu da pouče druge (Matej 28,20; 2. Timotiju 2,2). Vernici moraju da budu u stanju da podnesu račun o svojoj veri drugima. Stoga su darovi koje daje Sveti Duh i namereni da popravljaju i opremaju samu Crkvu.
Kako delo evangelizacije nastavlja sa radom, pitanje popravljanja vernika postaje sve više značajno. Ovo je zato što postoji i lažno evanđelje, i drugi Isus, koji nije onaj pravi.
Pravilno poučavanje i ispunjenje zahteva da vernici proučavaju Sveto pismo redovno za sebe, očuvaće Crkvu od velikih grešaka i jeresi. Nažalost, Crkva je veoma često slaba u ovim stvarima poučavanja prave doktrine, i ohrabrivanja proučavanja Svetog pisma lično (a ne čitanja komentara i drugih knjiga trenutno popularnih religioznih gurua). Kao ishod toga Crkva je značajno izgubila na snazi.

Slavljenje
Kao što je to bila praksa u Starom zavetu, vernici su slavili i uzvisivali Boga. Božiji narod mora da objavljuje Božiju veličinu, da ga slavi i veliča, da se fokusira na to ko je Bog i koja je njegova želja za sve stvorenje. Ova aktivnost je po sebi deo aktivnosti u procesu popravljanja (rasta) i izgrađivanja snage Crkve za njeno svedočanstvo.
U slavljenju, isto tako, Crkva pruža svedočanstvo o Božijoj sili u individualnim životima ljudi, kako vernika tako i nevernika.

Socijalna pitanja i briga za druge
Bog i njegov sin Isus brinuli su se za siromašne i one u potrebama, a Sveto pismo često naglašava da Božiji narod treba isto tako da čini (Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 10,17-19; Matej 25,31-36).
Parabola o dobrom Samarićaninu naglašava ovaj aspekt u delovanju Crkve. U stvari, praktično hrišćanstvo je test vere osobe koja ispoveda da veruje. Vidi Jakova 1 i 2 i 1. Jovanovu 3,17-18.
Jasno je da ako Crkva ne obraća pažnju na ovu zapovest i ne odražava Božiju prirodu, da će pokazati da je lažna. Crkvi je potrebno poboljšanje, pokazuje istorija. Mnogi u crkvi su učinili ogromno delo, ali mnogi drugi ignorišu ovu odgovornost.
Često ispada da Crkve koje naglašavaju nanovo rođenje i obnovljenje čine manje nego što bi trebalo, ali to uglavnom nije slučaj sa onim crkvama koje su uključene u svetsku evangelizaciju. Međutim, ukupna slika o Crkvi je samo delimično dobra.
Jasno je da su Isus i Sveto pismo crkvi dali njen zadatak. To je da propoveda evanđelje kao i da pokaže praktičnu brigu za ljude. Nije moguće napraviti podelu između ova dva zadatka i onda zanemariti jednu od komponenti. Sve Isusove zapovesti moraju da se ispune, i nije prihvatljivo da raspravljamo o tome gde treba da stavljamo naglasak, a onda da značajno zanemarimo jedan ili više naših zadataka. Crkva mora da bude fleksibilna, i kao što je to Isus činio, treba da ide tamo gde su oni koji su u potrebi. Isus nam je u tome pružio dobar primer.

Rukovođenje crkvom
Primat koji su imali apostoli izgleda da je u ranoj crkvi bio prihvaćen. Ove ljude je Isus direktno pozvao i oni predstavljaju stubove nosače dok je sam Isus ugaoni kamen. Ovi ljudi koji su poznavali i radili sa Isusom ispoljavali su opšti autoritet, i zapisano je da su oni poslali ljude da ispitaju i ako je potrebno procene razvoj događaja u Samariji (Dela 8,14). Isto tako, oni su predstavljali srž jerusalimskog saveta koji je donosio odluke o opštoj politici prema ne-Judejima (Dela 15).
Jakov, Isusov brat, uzdigao se do položaja u ranoj crkvi u Jerusalimu, i izgleda da je on delovao kao predsedavajući ili moderator na sastanku opisanom u Delima 15. Međutim, reči i poučenja uopšte koje su govorili apostoli predstavljali su osnov za poučenja u ranoj crkvi.
Đakoni su odabrani od strane zajednice kako bi se umanjio pritisak na apostole u radu koji nije bio učiteljski, ali u slučaju Stefana i Filipa Sveti Duh je odredio da oni obavljaju druge aktivnosti, drugačije od onih za koje su bili prvobitno odabrani.
Sveto pismo govori o starešinama i pastirima, prorocima i učiteljima, zajedno sa đakonima, kao o onima koji predstavljaju vođstvo Crkve. Nadareni ljudi vođeni Duhom delovali su u sladu sa svojim službama, vodili su i učestvovali u proslavljanju, a postoje pokazaelji da je u pitanju bilo kooperativno zajedničko vođstvo a ne monarhistički sistem.
U pojedinim slučajevima ljudi su birali svoje vođe a u drugim su oni bili postavljani od strane apostola ili onih koji su bili njihovi zastupnici. Izgleda da je Pavle postavljao vođe u crkvama koje je on osnovao. U nekim slučajevima su Timotej i Tit, njegovi najbliži saradnici u misijskom radu, ispunjavali Pavlov autoritet i postavljali vođe u crkvama.
U svakom slučaju, međutim, osećaj je bio da je narod, ili apostoli, u odabiranju vođa činio ono što je Bog već učinio. Vidi Dela 20,28; 1. Korinćanima 12,28 i Efescima 4,11-12. Smatrano je da je Bog odabrao vođe a da je crkva trebalo da se postara da ove vođe ispunjavaju postavljene zahteve kao zapovesti koje je postavio Isus i apostoli.
Ne postoji naročito uputstvo o tome koja je savršena rukovodeća struktura u crkvi i kako ona treba da izgleda. Ali je verovatno sigurno da se kaže da Novi zavet ne pruža ni približno sliku potpuno razvijenog sistema crkvenog rukovođenja koji postoji danas. Znamo da u modernom sistemu postoji pastir koji je na vrhu hijerarhije, koji vodi i radi sve i koji je uskoro opterećen ogromnim stresom, a to nije obrazac ni po jednom biblijskom modelu.
Moguće je da ne postoji savršen model ili sistem. Ali, u isto vreme, postoje određeni principi koji su uspostavljeni.
Prvo, Božija zajednica je imala značajnog udela u odabiru vođa, čak i kada su apostoli bili prisutni i ispoljavali svoj apostolski autoritet. Vođe su birane posle mnogo molitve i razmatranja u svetlu onih kvaliteta koje je Bog zahtevao od onih koji su dobijali autoritet. Oni koji su bili birani morali su da imaju dobru reputaciju, da budu puni mudrosti i Svetoga Duha. Nisu samo odabirani sa spiska starijih osoba u zajednici. Moralo je da se prihvati da je Sveti Duh vodio izbor, da je Duh imao nadarenu duhovnu osobu za taj zadatak i da je ta osoba bila prihvaćena od strane Duha.
Drugo, bilo je prihvatljivo da su pojedine odluke donosile zajednice i vođe iz lokalnih kongregacija. U ovom smislu mora se reći da je Sabor u Delima 15 bio sazvan i posećen od strane apostola, koji su bili nadahnuti i vođeni od strane Boga. Da li će ili neće ovaj model uvek funkcionisati i kada dominiraju ljudi nižeg statusa od apostola, pitanje je otvoreno za diskusiju.
Ali, može da se raspravlja u smislu da Božiji ljudi mogu da se okupljaju u svojim zajednicama i da donose odluke sve dok su te odluke zasnovane i vođene Svetim Duhom i Božijom Rečju. Rezultati istorijskih 'crkvenih sabora' pružaju mnogo toga što može samo da se poželi mada je mnogo dobroga već učinjeno. Uopšteno govoreći vidimo da su sabori na kraju počeli da se bave političkim pitanjima i razmatranjima a manje zahtevima koje postavlja Božija Reč. Ali je svakako moguće da se održavaju skupovi ili sabori koji su vođeni od strane Svetog Duha i Božije Reči.
Treće, Isus je uputio jaka upozorenja o onima, čak i među samim apostolima, koji su želeli da uspostave svoje vođstvo nad drugima. Isus je pozvao svoj narod da služi a ne da vlada i da ne traži položaj iznad drugih ljudi. Pročitaj Luku 22,25-27. Pavle je isto tako upozorio Korinćane u vezi sa lažnim učiteljima i lažnim apostolima čiji cilj je bio da prevare narod i da zavladaju nad njim, vodeći ga u propast. Vidi 2. Korinćanima 11,13.
I Isus i apostoli su govorili o upotrebi autoriteta od strane crkvenog tela. Vidi Matej 18,15-17, 1. Korinćanima 1,2 i 1. Korinćanima 5. Jasno je, onda, da crkveno telo odirava značajnu ulogu u održavanju svetog života jednog vernika.
Vrednost rukovođenja crkvom je očito u održavanju reda a Sveto pismo je ponudilo obrazac za to. Ovaj obrazac zahteva da pojedinci steknu autoritet pošto su, obavezno, izabrani od strane zajednice, i onda da koriste taj autoritet na unapred određeni način.
Oni koji su odabrani moraju da se prilagode standardima postavljenim u Svetom pismu, ili će njihov izbor biti u suprotnosti sa Božijom Rečju. Kada su jednom izabrani, oni moraju da se ponašaju na takav način koji se zahteva od vođa koje pripadaju Bogu, ili će pasti pod Božiju kaznu. Oni moraju da budu muškarci u kojima obitava Sveti Duh i koji ih je obdario za određene zadatke, i o tome mora da bude dokaza i u njihovom pređašnjem ponašanju, kao i u budućem.
Izgleda da nema nikakvog koncepta o našem obliku reprezentativne demokratije u Svetom pismu. Biblija insistira na tome da su svi vernici sveštenici Božiji i Hristovi. Svaka osoba je u potpunosti sposobna da direktno ode Bogu, i treba tako da bude podučena da je u stanju da odgovori na vođenje Duha.
Naše teškoće proističu iz naše nespremnosti ili nedostatka razumevanja o tome ko je narod Božiji, i šta se od njih zahteva. Imamo dokaze i upozorenja koja se nalaze u ponašanju Korintske i drugih crkava. Moramo da izbegnemo greške tih crkava.
Opšta tendencija je da se u crkvi snižava nivo istine, kako u podučavanju tako i u primeni u životu.
Poslanice crkavama u Otkrivenju Jovanovom upozoravaju o tome da ponašanje, karakter i verovanje vernika nikada ne smeju da budu u sukobu. Božija Reč je dovoljna za doktrinu i za život. Kompromisi sa svetom nikada ne smeju da se dogode, a vernici moraju da se mole da ih Bog oslobodi od eksperimentisanja sa svetom.
Traži se od nas da se čvrsto držimo Isusovog imena koje pokazuje njegovo božanstvo. Evanđelje je jedina stvar koja će nas osloboditi od greha i pružiti nam večni život. Ono je u srcu naše misije.
Ako su vernici stvarno pripremljeni da slede vođenje Duha, i da budu poslušni zapovestima u Svetim spisima, tada će crkva zadržati svoju silu i svoj zadatak obaviti izuzetno dobro.
Nažalost, istorija je pokazala da su ljudi koji su živeli posle prvog dolaska Hristovog težili ka tome da ne budu poslušni, isto kao što ni Izrael nije bio poslušan još pre. Oni teže ka tome da traže kompromise i uključuju svet u strukture koje su već osnovane.
Mi u crkvi težimo ka tome da odbacimo Pavlova upozorenja i nastavljamo da činimo kako nam drago. Pravi vernici će uvek slušati Božiji glas i okretati se od svojih grešaka. Stoga je najkritičnije da razumemo da ako smo mi Božiji narod onda mi moramo da budemo sveti, i da pokažemo svetu da je u nama Hristov um. Ne možemo da dopustimo da budemo odvedeni sa staze tako što ćemo težiti za stvarima koje su spektakularne, ali od kojih nema koristi.
Poslušajmo ono što Pavle kaže u Rimljanima 11,20-22 i 36:
'... Ne ponosi se, nego se boj! Jer, kad Bog nije poštedeo prirodne grane neće ni tebe da poštedi. Gledaj, dakle, Božiju dobrotu i žestinu: žestinu prema onima koji su pali, a prema tebi Božiju dobrotu, ako ostaneš u dobroti; inače ćeš i ti biti odsečen... Jer je od njega, kroz njega i za njega sve. Njemu večna slava!'

A mi ostajemo uvereni da će Božija blagodat sačuvati one koji njemu pripadaju.

OSNOVE NASEG VEROVANJA 8 - VECNI ZIVOT

Lekcija 8
VEČNI ŽIVOT

Veroispovedanje: Verujemo da je Isus vaskrsao iz mrtvih, da večno živi sa svojim Ocem, i da će se vratiti u sili i slavi. Verujemo da večni život počinje kroz poznanje Bog i predaju Isusu Hristu. Verujemo da je zbog toga što je Isus umro i ponovo živi, vaskrsenje s duhovnim i neraspadljivim telom Božiji dar vernicima.

Stihovi za ovu lekciju: Jovan 5,19-30; 1. Jovanova 5,6-13.
Stihovi za učenje napamet: Jovan 3,36.

'Ko veruje u Sina ima večni život, a ko se protivi Sinu neće videti život, nego na njemu ostaje Božiji gnev'.

Uvod
Naše proučavanje doktrine večnog života uključuje ne samo raspravu o grehu, smrti i spasenju, već što je najvažnije, o posledicama ujedinjenja sa Hristom, o vernikovom ulasku u slavu, o Drugom Hristovom dolasku i o konačnom stanju svih stvari.
Bilo koja odluka o 'životu' automatski uključuje i raspravu o smrti. Postanje (1. knjiga Mojsijeva) nam govori o tome da je čovek stvoren na sliku i priliku Božiju, da je Bog udahnuo u njega dah života i tako je čovek postao živa duša. Ono što je tako uključeno u reči 'život' jeste ideja o aktivnosti, pokretu i svesnosti, nasuprot nepomičnom, inertnom stanju neživota.
Fizička smrt se čoveku događa zbog Pada. Pavle je izjavio u 1. Korinćanima 15 da su fizička smrt, duhovna smrt i večna smrt sve prouzrokovane grehom, i da su Hristova smrt i vaskrsenje pobedili smrt.
Svi mi znamo da je smrt neumitna, a vernici treba naročito da znaju da kada se život jednom zaustavi u telu to ne predstavlja kraj našeg postojanja. Biblija nas uči da Život i Smrt nisu identični pojmovima postojanja i nepostojanja. Život i Smrt su u stvarnosti dva različita stanja postojanja, i kada umremo mi se jednostavno prebacujemo u drugačije stanje postojanja. Sveto pismo nikada ne vidi smrt kao kraj postojanja.
Primetite da fizička smrt nije bila originalni sastojak Adamove prirode. Smrt nije bila nešto prirodno čoveku. Ona je neprirodna, neprijateljska i izvan Božijeg plana. To je bilo zlo, a ne deo onog 'dobrog' stanja čoveka prilikom stvaranja. Smrt je stoga bila pretnja, ali čovek je stvoren tako da on može zauvek da živi, onda kada nastavi da Bogu bude poslušan.
Što se tiče nevernih, smrt je kazna i neprijatelj, i u njoj nema ničeg pozitivnog. Smrt je nešto čega se treba plašiti. Čak i za verne smrt predstavlja stanje kojem jednom moramo da se potčinimo, baš kao što to činimo i prema mnogim drugim uslovima života. Ali, za verne je situacija veoma drugačija od one sa kojom se suočava neverna osoba.
Moramo da shvatimo da je naš 'život' zapravo nešto što nam je Bog pozajmio. Čovek zavisi o Bogu za svoj život, i mi živimo na Božije zadovoljstvo.
Stoga život mora da se definiše kao život u odnosu na Boga, i kada to učinimo onda shvatamo da su život i smrt zapravo moralne alternative. Neposlušnost čoveka dovodi da mu bude zabranjeno drvo života, a smrt je kazna za greh. S druge strane, poslušnost i pravednost su put kojim će nečiji život da bude doveden do oslobođenja od smrti.
Sveto pismo je uvek poučavalo da Bog ima moć nad smrću. On isceljuje i on podiže iz mrtvih u skladu sa svojom voljom, on daje život ženama čija tela su 'mrtva', i on donosi život čak i mrtvom komadu drveta kao što je bio Aaronov štap.
Bog ima odnose samo sa pravednima, koji su živi ali koji će fizički umreti, ali je objavljeno da je Božija namera da oslobodi od smrti one koji njemu pripadaju.

Posledice vere
Pošto život pripada Bogu, jer on je jedini koji u sebi ima život, i pošto jedino on poseduje besmrtnost, Sveto pismo naglašava da Bog može da oživi i da on može da ubije. Vidi Rimljanima 4,17; 2. Korinćanima 1,9; 1. Timoteju 6,13; Mateja 10,28; Luku 12,20 i Jakova 4,28.
Ovaj osuđeni svet se kreće ka uništenju i nema nikakvu snagu da spase samog sebe. Zbog svoje ljubavi, Bog je obezbedio da njegov Sin spase i sačuva svet tako što je umro za njega, a sebe je ponudio kao žrtvu.
Čovek jedino može da se spase verujući u Hrista koji je otkupio čovekove grehe. Oni koji veruju su udruženi sa Hristom kao braća i tako su uklonjeni od optužbe i uništenja.
Zbog svoje zajednice sa Hristom, vernici su opravdani a njihova krivica je uklonjena i oni su obučeni u Hristovu pravednost.
Oni sada postaju zajedničari u njegovoj smrti i u njegovom životu, i Hristos živi u njima, i kao pravi čokot šalje svoj život u njih koji su sada njegova loza (Jovan 15,1-6).
Isus Hristos donosi mir svim vernicima, jer je on njih pomirio i sa sobom i sa Ocem.
Sa verom u Hrista dolazi i posvećenje odnosno pročišćenje prirode vernika, kako u vreme samog spasenja, tako i kao trajan proces u kojem se vernici stalno menjaju, preoblikuju u Hristovu sliku i dolaze do zrelosti.
Vernicima su data velika obećanja. Ova obećanja isključuju optuživanje za one koji veruju u ime jedinorođenog Sina Božijeg, i ona izjavljuju da vernici nikada neće nestati, već izjavljuju pozitivno da oni koji veruju u Sina imaju neprestani, odnosno večni život. Molim vas da ponovo pročitate Jovana 3,16.17 i 18.
Tako mi možemo da pogledamo na to kako Bog završava svoje delo spasenja. Kako on završava svoje delo Bog nam daje određena velika obećanja.
U Jovanu 6,35-40 Isus je izjavio:
Ja sam hleb života; onaj koji meni dolazi neće ogladneti, i onaj koji veruje u mene neće nikad ožedneti.
Ali vam rekoh: Iako ste me videli, ipak ne verujete!
Sve što Otac daje meni doći će k meni, i onoga koji dolazi k meni neću isterati napolje;
Jer sam sišao s neba ne da činim svoju volju nego volju onoga koji me je poslao.
A ovo je volja onoga koji me je poslao, da od svega što mi je dao ništa ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan.
Jer je ovo volja moga Oca, da svako ko vidi Sina i veruje u njega ima večni život, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.
U Jovanu 10,27-30 Isus nastavlja svoje poučenje:
Moje ovce slušaju glas moj, ja ih znam, i idu za mnom.
Ja im dajem večni život, neće nikad propasti, i niko ne može da ih otme iz moje ruke.
Moj Otac, koji mi ih je dao, veći je od svih, i niko ne može da ih otme iz ruke mog Oca.
Ja i Otac jedno smo.
Ali, može li vernik da veruje Bogu da će garantovati svoju ponudu spasenja?
Vernici u Hrista mogu da znaju da iako će fizički umreti, oni će preživeti i Bog će ih sačuvati i dovesti u život koji će biti savršen, a sva ona ograničenja koja trenutno imamo će biti potpuno uklonjena.

Istrajnost
Veoma je važno da razumemo ovo pitanje 'istrajnosti'. Ono utiče na to kako živimo u ovom svetu, da li imamo mnogo nesigurnosti i strahova i da li možemo sebi da dopustimo da budemo nezainteresovani za duhovne i moralne zahteve koji su pobrojani u Božijoj reči.
Postoji neslaganje oko toga da li je spasenje vernika obezbeđeno za stalno ili nije. Jedan od pogleda, koji se još zove kalvinistički pogled, smatra da su vernici izabrani iz palog čovečanstva kako bi primili večni život. Oni su zapravo pozvani i posvećeni od strane Svetog Duha, tako da oni nikada više ne mogu potpuno i konačno da otpadnu od Božije milosti, već ih Bog drži i istrajava u tome sve do kraja kako bi oni ostali spaseni.
Oni naglašavaju jasno značenje u 1. Petrovoj 1,3-5 gde se govori o našem spasenju kao o onom koje ne može da se uništi, da propadne, da istrune, da uvene ili da na njega bilo šta i bilo ko utiču.
Kalvinisti se, isto tako, oslanjaju i na Rimljanima 8,31-39 gde se jasno govori o tome da Bog nastavlja da radi u životu vernika. Filipljanima 1,6; Jevrejima 7,25 i Jovan 11,42, Rimljanima 8,26; Rimljanima 14,4; 1. Korinćanima 10,13; 2. Timoteju 1,12 i mnogi drugi odlomci su naglašeni. Smatra se da izjave u 1. Jovanovoj 3,9; 1. Jovanovoj 5,13; Jevrejima 6,11 i 10,22 poučavaju da je nemoguće da večni život ne traje zauvek. Sigurnost spasenja i večnog života za vernike ne znači ništa ako naše spasenje nije sigurno.
Većina onih koji drže drugačije mišljenje se nazivaju arminijancima. I oni, isto tako, navode Sveto pismo, i isto tako, zaključuju na osnovu svojeg iskustva da je moguće otpasti.
Primetite da se i arminijanci i kalvinisti slažu da je Bog silan, veran, sposoban i voljan da održi svoja obećanja. Isto tako, postoji opšte slaganje oko toga da Bog obezbeđuje potpuno spasenje, i da ljudska dela ne doprinose spasenju. Prihvaćeno je da Sveti Duh deluje u svim vernicima, i da vernici bilo kada vremenski mogu da znaju da su spaseni. Ali, neki arminijanci veruju da jedino u smrti vernik može da bude uveren ili siguran da je spasen.
Arminijanci naglašavaju Isusova upozorenja u Mateju 24,3-14, Pavlova upozorenja u Kološanima 1,21-22 i 1. Korinćanima 10,12; 1. Korinćanima 9,27, zatim na upozorenja u Jevrejima 2,1: 3,12-14; 6,11-12 da postoji opasnost. Oni smatraju da je teško da razumemo zašto postoje ovakva upozorenja ako vernici ne mogu da otpadnu od vere.
Isto tako, oni naglašavaju da ima biblijskih odlomaka o ljudima koji su postali apostate (otpadnici od vere), kao oni koji su navedeni u Jevrejima 6,4-6 i 10,26-27. A onda, tu su i slučajevi cara Saula, Jude, Ananije i Safire, Imeneja i Aleksandra (1. Timoteju 1,19-20); Imeneja i Filita (2. Timoteju 2,16-18); Dime (2. Timoteju 4,10) i mnogih drugih lažni učitelja i onih koje su ovi prevarili.
Arminijanci isto tako smatraju da su ljudi slobodna bića, da ih Sveto pismo često poziva da se odluče za Boga, i da uvide da su odgovorni za svoje akcije. Oni kažu da se ovim vidi kako je stav kalvinista pogrešan.
Izgleda, međutim, da su Isusove reči u Jovanu vrlo empatične i jasne. Ovi odlomci navedeni iz Jevrejima poslanice zaista govore o tome da vernici mogu da otpadnu. Ali, Sveto pismo je veoma jasno i kad kaže, mada govori da je otpadništvo-apostaza logična posledica, da se to neće dogoditi pravim vernicima.
Međutim, ne može se previše naglasiti činjenica da se vernici održavaju samo po Božijoj milosti, i Bog je onaj koji se stara o tome da oni neće otpasti. Mogućnost otpadanja ne znači da će pravi vernik ikada otpasti. Bog nas upozorava u nameri da nas motiviše da ostanemo verni njemu, da se uvek oslanjamo na njega, i nikada da ne pomislimo da možemo nešto da postignemo samo u svojoj snazi. Zato nam se neprestano govori kako opstajemo zahvaljujući tome što nas drži Bog. Poslanica Jevrejima nije u suprotnosti sa jasnim, nepogrešivim, Isusovim rečima.
Neki ljudi o kojima je pisano u Svetom pismu su jednostavno vernici koji su pali, i nisu postali otpadnici. I ne samo to, Sveto pismo ne govori o tome da su neki, kao što je Juda, Imenej ili Filit ikada bili obnovljeni.
Najvažnije je da primetimo, međutim, da u 2. Timoteju 2,19-21 Pavle, pošto je govorio o onim ljudima koji su širili rak oko sebe, on kaže:
Ali Božiji tvrdi temelj stoji zapečaćen ovim tekstom: 'Gospod poznaje svoje' i 'Neka odstupi od greha svako ko ispoveda Gospodnje ime!'
Ali u velikom domu nema samo stvari od zlata i srebra, nego i od drveta i gline; i jedni (su određeni) za plemenite, a drugi za neplemenite namene. Ako, dakle, ko očisti sebe od ovog drugog, biće sud za plemenite namene, osvećen, koristan Gospodaru, i pripremljen za svako dobro delo.'
Stoga, možemo da kažemo da nema dovoljno dokaza da se kaže da su oni o kojima arminijanci govore, a koji su otpali, bili pravi vernici.
Zapamtite, isto tako, da neki ljudi, mada deluju kao da su pravi vernici, oni možda zapravo to nisu. U Mateju 7,15-23 i u paraboli o sejaču u Mateju 13, Isus jasno govori o tome da ima dosta onih koji se samo prave da su verni. Stvarna vera je veoma drugačija od površne vere ili od kratkovečne reakcije na evanđelje.
Detaljni odgovor na arminijansko gledište će pokazati da pravi vernici mogu da budu mirni, znajući za sigurno da je njihovo spasenje trajno, da ih ništa ne može razdvojiti od Božije ljubavi, i da nema potrebe da oni budu nervozni u vezi sa primanjem obećanja od Boga. Oni mogu da budu sigurni u to da će primiti obećani večni život.
Nijedan pravi vernik, u kome obitava Sveti Duh, ne može dugo da misli da može da bude lenj i da živi onako kako hoće. Kada postoji istinska vera onda će plod Duha biti proizveden a verujuća osoba će u svom životu prikazati Hristov život. Bog će omogućiti da vernik ostane njemu blizak i neće dopustiti ništa da razdvoji pravog vernika od njegove ljubavi.
Od suštinske važnosti je da uvidimo da je Božiji život prikazan u Isusu Hristu, jer Hristos je Pravi Bog, on je stvoritelj života, on je vaskrsenje i život, on je hleb života, a njegove reči su Duh i život. Isusovo vaskrsenje je pokazalo da je on Gospod sveg živog i mrtvog. Isus ima ključeve Smrti i Pakla. Oni nisu mogli da ga pobede, da ga zadrže, ili da opstanu protiv njega. Onda vernici, kroz njega, oni koji su u zajednici sa njim vaskrsnuti sa njim, nasleđuju Isusov vaskrsli život.
Tako vernici u Hristu nalaze pravi život, jer je njegov vaskrsli život sada u verniku koji je prešao iz smrti u život.
Imati život znači imati Hrista. Tada je vernikov život zaštićen u Hristu, kaže stih Kološanima 3,3. Vernici, koji su sada sinovi Božiji, sinovi su vaskrsenja (Luka 20,36). Baš kao što su u Adamu svi umrli sada su tako u Hristu svi vernici oživeli (1. Korinćanima 15,22).
Vernikov život treba da bude u Hristu. Vidi Jovana 14,3 i Kološanima 3,4. Ovo znači da vernici ulaze u Carstvo onako kako je rečeno u Mateju 25,34-35.

Proslavljenost vernika
Proslavljanje vernika se događa onda kada vernik dođe u Gospodnje prisustvo. U ovom momentu će duhovna priroda vernika biti dovedena do savršenstva. Za većinu vernika ovo će se dogoditi kod umiranja. Usavršavanje tela vernika dogodiće se prilikom Drugog Hristovog dolaska, jer tada će doći do vaskrsenja i čitavo stvorenje će biti otkupljeno i promenjeno.
Sve Sveto pismo pokazuje na manifestaciju Božije slave. Psalam 73,24; Isaija 26,19; Danilo 12,2; Jezekilj 37,12-14; Psalam 24,7-10 i 49,15 i mnogi drugi odlomci, govore o dolazećoj Božijoj slavi koja će se prikazati u svetu. Prva Petrova 1,3-5, kao i Kološanima 1,22 takođe govore na sličan način.
Zapamtite da se mnoge stvare događaju vernicima zbog Božijeg delovanja. Vernik je usvojen od strane Boga, njegovo telo je otkupljeno, nekorumpirano nasledstvo nas čeka zbog delovanja Svetog Duha, i vernik je zaštićen od Božijeg gneva. Sada vernik, pošto je proslavljen, može da se suoči sa suđenjem bez ikakvog straha. Vernik će moralno i duhovno da bude savršen. On će biti bez krivice, bez optužbe i bez grešaka. Vidi Kološanima 1,22; Efescima 1,4; Judinu 24 i 1. Korinćanima 1,8.
Od vernika će se ukloniti izvor greha, a iskušenja neće više nadjačavati verne. Vernik će tada imati puninu znanja i neće više videti kao kroz maglu (1. Korinćanima 13,12). Telo verenika će se transformisati da bude slično u formi Hristovom telu. Ovo vaskrslo telo će biti nepropadljivo, neće patiti od propadanja ili boleština, biće silno i biće slavno. Čitav vernik će tada biti kompletan u Hristu. Vidi Filipljanima 3,20-21; 1. Korinćanima 15,38-50 i 2. Korinćanima 5,1 i 5.

Međustanje
Crkva uglavnom veruje da deo ljudskog bića preživljava smrt. Crkva veruje da duša vernika živi i dalje kada telo umre, u svesnom ličnom postojanju sa Hristom.
Verovalo se da pravedni kada umru ne idu u Had, kao što je pokazano u Mateju 16,18 i 19; Delima 2,31 i Psalmu 16,10. Duša pravednih je odlazila u Raj kao što je naglašeno u Luki 16,19-31 i 23,43. Pavlovo poučavanje u 2. Korinćanima 5,1-10 i Filipljanima 1,19-26 da oni koji su otsutni u telu su prisutni sa Gospodom takođe podržava ovo gledište. Poučenje u Marku 9,45 i 48 o mučenju u Geheni koje je večno ima veze sa ovim stavom.
Tada se verovalo, a i danas mnogi tako veruju, da Biblija poučava da u smrti vernici istog trenutka odlaze u mesto i stanje blaženstva, a nevernici istog trenutka odlaze i doživljavaju bedu, mučenje i kaznu.
Nasuprot ovom verovanju stoji nekoliko drugih. Prvo verovanje odbija ideju da će tela biti vaskrsnuta. Prema ovom verovanju, duša i dalje nastavlja da živi ali nema telesnog vaskrsenja.
Drugi veruju da, iako će biti vaskrsenja, neće biti telesnog vaskrsenja u klasičnom smislu. Ne postoji odvojen duhovni entitet koji preživljava smrt i postoji odvojen od tela.
Sledeći veruju u 'spavanje duše' gde duša ostaje u stanju svesnosti posle smrti tela. Pojedini veruju da je ovo vreme kada duša spava bez snova.
Adventisti sedmog dana veruju da kada osoba umre nalazi su u nesvesnom stanju. Svi ostaju u grobu sve do trenutka vaskrsenja. Pojedinci smatraju da adventisti poučavaju da zapravo ništa ne preživljava smrt.
Doktrina 'spavanja duše' zasniva se na biblijskoj upotrebi 'spavanja' prilikom govorenja o smrti. Isto tako, oni koji veruju u ovu doktrinu misle o čoveku kao o unitarističkoj jedinki (duša, duh i telo su neodvojivi).
Ali, Sveto pismo kao da govori da postoji lično, svesno postojanje između smrti i vaskrsenja. Luka 16,19-31; Luka 23,43; Luka 23,46; Dela 7,59 i drugi odlomci podržavaju ovakvo gledište. U svakom slučaju, izraz 'spavanje' se odnosi na figurativan govor, i nije verovatno da se figurativan govor može upotrebiti kako bi podržao doktrinu 'spavanja duše'.
U svakom slučaju mi znamo da ljudska priroda nije unitaristička. Da jeste, bilo bi zaista teško pokazati vezu između tela osobe pre smrti sa telom osobe posle vaskrsenja, pošto su ljudska bića uglavnom materijalna, fizička. Telesni molekuli će osnovati nova jedinjenja ili čak postati deo nekog drugog tela.
Još jedna doktrina je ona o Čistilištu. Rimo-katolici veruju da kada osoba umre njena večna sudbina je procenjena a duša je svesna onoga što zaslužuje. Ako je osoba u savršenom stanju milosti i pokajanja, ona ide pravo u Nebo. Oni koji su zli idu pravo u Pakao i oni su zauvek izgubljeni. Oni će večno platiti u skladu sa onim zlom koje su počinili na zemlji. Oni koji su počinili samo manje i slabije grehe, odlaze na mesto gde mogu da se pročiste ili očiste od svojih greha pre nego što mogu opravdano da budu prihvaćeni u Božije prisustvo.
Patnja pomaže u otklanjanju njihovih greha. One osobe koje su još uvek žive mogu da pomognu dušama u Čistilištu u njihovom napredovanju prema Nebu tako što će posećivati mise, izgovarati molitve za njih i činiti dobra dela. Ovo će skratiti vreme neophodno za patnje u Čistilištu, i onda duša, kada dođe do duhovnog savršenstva, biva otpuštena da ode u Nebo.
Katolici ovu doktrinu zasnivaju prvenstveno na svom naročitom tumačenju Jevrejima 9,27 i na tekstu iz 2. Makavejcima 12,43-45.
Mi ne prihvatamo apokrifni tekst, kao što je onaj u 2. Makavejcima, kao deo onoga što nazivamo nadahnuto otkrivenje od Boga. Sveto pismo nigde ne govori o tome da će se gresi oprostiti u životu koji će tek da dođe. Dela ne mogu da dovedu do spasenja kao što tvrdi doktrina o Čistilištu. Ljudi ne mogu da otkupe svoje grehe ni na koji način. Ova doktrina jednostavno nije biblijska.
Ne treba da se plašimo da će nam biti potrebna neka vrsta posebnog očišćenja šre nego što budemo mogli da uđemo u Božiju prisutnost po smrti. Mi smo sa Bogom povezani kroz njegovu milost a ne kroz naša dela, i mi možemo mirno da se prepustimo njegovim obećanjima.

Vaskrsenje
Sveto pismo poučava da ćemo biti oslobođeni sile smrti. Mnogi biblijski stihovi, kao na primer Psalam 17,15; 49,15 i Danijel 12,2 kao i mnogi novozavetni tekstovi kao Marko 12,24-27, Matej 22,29-32 i Luka 20,34-38 govore o tome.
Jovan poglavlja 5 i 6 sadrže ekstremno jasne izjave koje podržavaju dotkrinu vaskrsenja, a to čine i stihovi u 1. Korinćanima 15; 2. Korinćanima 5 i 1. Solunjanima 4. Pavle, u 2. Timotiju 2,18 kaže da je odricanje poučenja o vaskrsenju opasno i veoma razarajuća jeres.
Svakako će se Isus Hristos vratiti, a naša zemaljska tela će biti promenjena da budu kao ono koje je našega Gospoda.
Sve što trenutno budemo imali u večnom životu biće još slavnije kada se Isus vrati, jer mi znamo da ćemo sa njim biti večno. Ovo večno postojanje sa njim će trajati i kroz hiljadugodišnju vladavinu Isusa Hrista na zemlji.
Otkrivenje 21 poglavlje nam govori o Novom Jerusalimu koji će sići sa neba na zemlju. Ovo će biti naše novo stanište gde ćemo provesti večnost. Biblija nam ne govori mnogo o našem životu sa Isusom. Ona nam jednostavno kaže da ćemo živeti tamo gde će biti Bog.
Sva ta nezamisliva slava, lepota i izuzetnost koje su u Božijem prisustvu biće naše. Biblija koristi najvrednije stvari na zemlji koje postoje kako bi pokušala da opiše nešto od slave Novog Jerusalima.
Znamo, međutim, da jednom kada budemo u Božijoj prisutnosti, neće više biti zla i bićemo oslobođeni od svih napora i borbi. Odmor ne znači da neće biti ničeg da se učini, jer znamo da će biti službi, proslavljanja i aktivnosti.
Teško je, međutim, reći koje će aktivnosti tokom večnog života biti uključene u poslednjem stanju između onih koje znamo: blagosiljanja, bezgrešnosti, radosti, mira, sa novom sposobnošću da stvarno uvidimo i budemo zahvalni za Božije stvorenje. Biće i fizičkih zadovoljstava koja će daleko nadmašiti bilo šta što možemo i da zamislimo.
Pouzdano znamo da neće biti frustracija i dosade, niti osećanja nepripadanja ili nezadovoljstva. Imaćemo čitavu večnost da uvežbamo i da u potpunosti upotrebimo karakter koji nam je Bog podario.
Tada ili nećemo biti svesni ili ćemo veoma drugačije da gledamo na večnu kaznu grešnika. Oni će biti najjadniji u tom svom stanju večnog odvojenja od Boga. Oni će biti u situaciji ekstremnog i intenzivnog bola, patnje i tegoba. Oni će biti usamljeni i znaće da su u sasvim beznadežnoj situaciji.

Zaključak
Iz toga razloga je od izuzetne važnosti da pronađemo Hrista i uzmemo vodu života. Ovaj božanstveni večni život je u Sinu Božijem. Odluke koje ćemo učiniti dok smo živi odrediće našu budućnost za čitavu večnost. Bolje da budemo pažljivi i donesemo ispravne odluke.
Ovaj sadašnji život zaista nije toliko značajan. On će polako nestati. Budućnost vernika i njihov život tokom večnosti ne mogu se zaista iskazati ljudskim rečima. Sjaj i zadovoljstva neba, u Božijoj prisutnosti, biće suviše intenzivni da možemo da ih opišemo našim rečima.
Prirodna posledica grešnog života koji su odabrali oni koji su Isusa Hrista odbacili je strašna toliko da o tome ne možemo ni da razmišljamo. Njihova žeđ nikada neće biti namirena i njihov život u večnosti će biti pun vrlo bolnog žaljenja.
To što smo Božija deca znači određene stvari. Proučavali smo ko je Bog i šta Bog očekuje od svoje dece. Mudro je ispitivati sebe, uveriti se da smo u veri, i da se postaramo da budemo u potpunosti sigurni da iskazujemo plod Duha kao i da dajemo ploda.
Ovo je najozbiljnije pitanje, ali nažalost, često se prema njemu veoma neodgovorno ponašamo, neposlušni smo Bogu, kršimo njegove Zapovesti, nemamo strahopoštovanje prema njemu, sledimo ljude ovog sveta i činimo ona zla koja oni čine, čak i kada znamo da je to u suprotnosti sa iskazanom rečju Božijom.
Hajde da rastemo u još većem poznanju Boga i da mu budemo poslušni u svakoj stvari.

OSNOVE NASEG VEROVANJA 7 - GREH I SPASENJE

LEKCIJA 7
GREH I SPASENjE

Veroispovedanje: Verujemo da je greh neposlušnost Bogu i neživljenje prema Njegovoj volji. Zbog greha su svi ljudi odvojeni od Boga. Verujemo da nam je zbog toga što smo grešnici potreban Spasitelj. Verujemo da je spasenje od greha i smrti dar Božiji. Dobijamo ga otkupljujućom ljubavlju koja se ispunila u Hristovoj smrti na krstu i vaskrsenjem. Ovaj dar možemo da primimo samo pokajanjem i verom u Isusa Hrista. Verujemo da svi koji se obrate od svoga greha i prime Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja neće biti osuđeni na konačnom sudu, i da će uživati u daru večnog života.

UVOD
Doktrina greha zasniva se na našem razumevanju da je Bog potpuno čist i uzvišen, da živi u potpuno svetoj svetlosti gde ništa ne može da pokvari ovu beskonačnu savršenost. Za Boga bi, zbog njegove prirode, i najmanje pomeranje od ove savršenosti bilo izuzetno ozbiljna stvar. Tako, dakle, postoji božanski standard i bilo koji neuspeh da se ovaj standard dosegne, ili bilo koji poremećaj u odnosu na ovaj standard je ono što nazivamo grehom.
Ne može se previše naglasiti da je greh stvarnost koja je u potpunoj suprotnosti sa voljom Božijom, Božijom prirodom i njegovom namerom i ciljem za njegovo stvorenje.
Greh je prvo i prevashodno delo, mentalno ili fizičko, koje je ciljano protiv Boga i učinjeno nasuprot njemu. Zato, kada 'zgrešimo' protiv nekog pojedinca, mi ne grešimo protiv tog pojedinca na prvom mestu, već prvenstveno grešimo protiv Boga.
Kada činimo greh to stvarno znači da želimo da zamenimo Boga i njegove zapovesti našim vođstvom ili postavljamo nekoga drugog, osim Boga, na kontrolni položaj, sa svojim sopstvenim stvorenim zakonima i propisima. Suština problema jeste da želimo da budemo nalik Bogu ili da biramo boga za nas. Drugim rečima, imamo problem sa idolopoklonstvom, a ovo ni na koji način ne može da bude prihvatljivo Bogu.
Pošto verujemo da se čovek udaljio od Božijeg božanskog standarda i sam ne može ili ne želi da se povinuje tom standardu, on zapravo već poseduje izopačeni um, volju i prirodu, tako da je čovek u potrebi sveopšte promene.
Neki ljudi, naravno, veruju da je čovek u suštini dobar, i oni sami sebe zaslepljuju pred lekcijama iz istorije i pred trenutnim stanjem u kojem živimo. Mada razumemo tu zaslepljenost očiju ona ipak ne može biti prihvaćena.
Greh nije prijatna tema za razgovor. Gadi nam se i sama pomisao da ima nešto u nama što nas kontroliše i što nas onemogućuje da učinimo ono što često znamo da je ispravno da se učini. Tako ljudi zabašuruju pomisli o grehu a ponekad i odriču da greh uopšte postoji.
Greh je veoma ozbiljno pitanje, i kada pogledamo na sve različite izraze koji su u Svetom pismu prevedeni kao greh, skoro da smo preokupirani velikim strahom od njegove prirode. Pojedini izrazi naglašavaju zašto postoji greh, druge reči definišu njegovu prirodu, a opet, drugi pojašnjavaju posledice greha.

Reči koje znače greh
Jedna od najvažnijih reči koja se bavi prirodom greha jeste reč koja u suštini naglašava koncept promašene mete ili skretanja od cilja. Ova reč ne znači jednostavno samo da je načinjena greška. Umesto toga, onako kako se upotrebljava u Svetom pismu, sugeriše da je doneta odluka da se ne uspe, i da je to bila voljna, moralno svesna i religiozno pogrešna odluka, odnosno greh. Grešnici dakle biraju da ciljaju u pogrešnu metu i time ne čine neku nevinu grešku.
U Novom zavetu istoznačeća reč naglašava da je došlo do povrede Božijeg zakona. Vidi, na primer, Jovana 8,46; Jakova 1,15 i Jovana 1,8. Pavle naglašava da je greh princip koji vlada ljudskim životom. On naglašava ono što je učinjeno pogrešno i pokazuje kako je greh uvek greh protiv Boga.
Normalno je za očekivati da grešni ljudi promaše metu ljubavi i poslušnosti koju je Bog postavio kao svoj standard. Ovaj pristup vidi našu zloupotrebu našeg tela zapravo kao zloupotrebu Božijeg hrama i stoga kao greh protiv Boga. Vidi o ovome Prvu Korinćanima 3,16-17. Slično ovome, kada ne volimo svoga brata, mi u stvari pokazujemo ne samo svoje ponašanje prema našem bratu, već time izjavljujemo da ne volimo Boga.
Primetite da nije bitno zašto smo učinili ono što je pogrešno, naše ponašanje je i dalje vredno optuživanja. Kada ne pogodimo metu odgovornost se prikači na nas. I ne samo to, na nas se prikači i krivica jer smo delovali na takav način da smo bili neuspešni u tome da ostvarimo nameru koja nam je bila poverena.
Druga reč koja nam govori o prirodi greha jeste reč koja znači pobunu. Ova reč se smatra za jednu koja ima najdublje značenje. Ona znači, kao u Isaiji 1,2; Jezekilju 2,3 i 1. Carevima 8,50 da je greh suprotstavljanje Božije svete vladavine i njegovog Gospodstva.
Tu se nalazi i ideja tvrdoglavosti, isto tako. Vidi o ovome Ponovljeni zakon (5. Mojsijevu) 21,18; Psalam 78,8. Istovetna reč u Novom zavetu isto tako naglašava ideju pobune i neposlušnosti. Pavle je nazivao ne-Judeje i one koji su bili izvan zaveta, a koji su čuli ali odbili da poslušaju evanđelje, 'sinovima nepokornosti'. Vidi o ovome Rimljanima 1,30; Efescima 2,2; 5,6; Kološanima 3,6; 1. Petrova 2,8; 3,1 i 4,17.
Sledeća reč znači 'izopačenost' ili 'izobličenost'. Vidi Priče 12,8; Isaija 21,3; 19,14 i 24,1; Plač Jeremijin 3,9; 2. Samuilovu 24,17. Ovaj greh je namerno činjenje pogrešnog i tu je prisutna osnovna ideja krivice grešnosti. Ideja jeste da grešnik postaje izopačen ili izobličen. Njegov karakter je promenjen, a njegova prava priroda nije ona koja je u početku bila.
Sledeća reč znači 'gnusoba'. Ova reč pokazuje Božiji stav i isto tako efekat koji ovi gresi imaju na Boga. Ova dela su naročito odvratna. U ova dela Biblija nabraja sledeća: idolopoklonstvo (Ponovljeni zakon 7,25-26), homoseksualnost (Levitska 18,22 i 20,13), žrtvovanje sinova i/ili kćeri (Ponovljeni zakon 12,31), veštičarenje (Ponovljeni zakon 18,9-12), nošenje odeće suprotnog pola (Ponovljeni zakon 22,5).
Sveto pismo govori o tome da se Bog ne samo protivi ovim stvarima, već kao što je jedan autor napisao 'ova dela jednostavno izazivaju Boga... ona su nešto što u njemu stvara odvratnost'.
Sledeća reč znači 'neznanje, pogreške'. Ona o grehu govori kao o grešci, ili o tendenciji da ljudi čine greške. Ova reč je korišćena za ovce koje su odlutale od stada (Jezekilj 34,6). Ponekad se koristi da opiše one ljude koji su počinili grešku i tako pokvarili neki ritual i razne procedure i propise. U ovim slučajevima predviđene su male kazne. Vidi o ovome Knjigu Levitsku 22,14.
Sličan izraz ovome koji znači greška bukvalno preveden znači 'greška ili nesigurnost'. Može se upotrebiti u slučajevima kada je neko pijan (Isaija 28,7), kada je začuđen (smeten) (Isaija 21,4) ili koji jednostavno luta u duhu (Isaija 29,24). Ovo je namerno a ne slučajno grešenje.
U Novom zavetu ovo pitanje odlaska ustranu smatra se da je moguće da se izbegne, čak i onda kada je to ishod prevare koju su učinili zli dusi (1. Timoteju 4,1; 1. Jovanova 4,6), ili drugi ljudi (Efescima 4,14; 2. Timoteju 3,13), ili kada prevarimo sami sebe (1. Jovanova 1,8).
Na ovo smo upozoreni u Marku 13,5-6; u 1. Korinćanima 6,9; Galatima 6,7; 2. Solunjanima 2,9-12 i 1. Jovanovoj 3,7. Odgovornost je na ljudima da znaju kada ih vode ustranu ili kada ih varaju. Sveto pismo poučava da greška ne sme da se dogodi, jer ljudi treba bolje da znaju i treba da se informišu kako bi mogli da izbegnu ovakve greške.
Sledeća reč koja opisuje greh je 'gubljenje poverenja ili izdaja'. Ovo je izdajničko ponašanje protiv Boga. Vidi Knjigu Levitsku 26,40; Psalam 78,57; Jeremiju 3,10; Malahiju 2,11 i Jevrejima 6,6.
U ovom slučaju, sveza ili zavet između Boga i njegovog naroda je posebno naglašena. Ovde je narod u ulozi izdajnika, ostavio je Boga, i izneverio je povernje koje je ugrađeno u poseban odnos između Boga i njeovog naroda.
Sledeća reč naglašava 'nepodobnost ili nedostatak integriteta'. Vidi o ovome Knjigu Levitsku 19,15 i Jezekilja 18,24. Ovde je reč o nesposobnosti da održimo ili da se držimo zakona Božijeg, i tako se pojedinac ponaša drugačije u sadašnjosti nego u prošlosti.
Još jedna često korišćena reč je 'ogrešenje, nedelo, prekoračenje'. Upotrebljena je otprilike 600 puta u Starom zavetu i znači da je neko prekoračio svoju granicu koja je pred ovu osobu postavljena. Vidi Knjigu Brojeva 14,41-42; Ponovljeni zakon 17,2 i 26,13; Jeremiju 34,18; Osiju 6,7 i 8,1.
Još jedna reč koja naglašava rezultate greha jeste ona koja znači 'stalnu umornost ili iznerviranost'. Vidi Jov 3,17 i Isaija 57,20-21 gde se kaže da su zli stalno neudobno, stalno zbunjeni i bez mira.
Jedna zanimljiva reč koja se koristi da opiše greh znači 'problem'. Vidi Osiju 4,15 i 10,8 gde se za Vet-aven kaže da je kuća problemima kada su postali centar idolatrije.
'Krivica' je još jedna od ovih reči. Vidi Matej 5,21-22; 1. Korinćanima 11,27 i Jakova 2,10. Bilo ko koji počini greh je podložan kažnjavanju, jer je takva osoba kriva što je uvredila Boga.

Priroda greha
Jasno je, onda, da ima mnogo aspekata greha, ali je svakako jedno očigledno: grešnik ne ispunjava Božiji zakon.
Isto tako smo videli da ima mnogo načina da se počini greh, jer se to ne čini samo spoljašnjim delovanjem, već mi činimo greh i našim unutrašnjim motivima. Greh nije samo u našim mislima i delima, već postoji i unutrašnja tendencija ka grehu. Zaista, mi grešimo zato što smo grešnici.
Neki bi tu predložili da mi grešimo zato što smo sebični. Mada ima neke istine u ovom stavu, ovaj stav ne može u potpunosti da objasni zašto neki ljudi čine greh čak i kada sebe nesebično predaju za neku dobru stvar. Greh je mnogo ozbiljniji i dublji nego što je to jednostavna sebičnost.
Drugi, opet, kažu da je greh rezultat naše niže telesne prirode koja tada prevladava našom višom duhovnom prirodom. Ali, zapamtimo da postoje gresi koje čini ne samo takozvana 'niža priroda' već isto tako i gresi koji dolaze od takozvane 'duhovne prirode'. Gresi kao što su neprijateljstvo nisu nužno fizičke prirode, već dolaze iz takozvane duhovne sfere.
U stvari, ima ljudi koji su svoju fizičku prirodu uspeli da dovedu pod oštru kontrolu, ali koji čine grehe isto kao i svi drugi. Iako su oni možda uspeli u tome da kontrolišu svoje fizičke želje, oni su još uvek slabi na ponos i druge slične grehe.
Često se uverljivo dokazuje kako je suština greha neverovanje. Jedan od autora kaže: 'Svako ko istinito veruje u Boga da je ono što kaže da jeste činiće u skladu sa onim što je njegov pravedni status. Ako je činio tako to je greh. Postavljanje naših sopstvenih ideja iznad onih koje je objavila Božija Reč zapravo znači da smo odbili da u njih poverujemo i to je istina. Postavljanje naše sopstvene volje uključuje verovanje da su naše vrednosti zapravo više od onih koje nudi Bog. Ukratko, to je neprepoznavanje Boga kao Boga.'
Da pojasnimo, Sveto pismo poučava da su gresi i svi njegovi oblici i manifestacije usmereni jedino i najvažnije protiv Boga. Vidite Psalam 51,4 i Rimljanima 8,7. Svaka definicija greha koja izostavlja naglašavanje da je greh usmeren protiv Boga je u suprotnosti sa Božijom Rečju i lažna je.

Nastanak greha
Zato što su greh i njegove posledice tako univerzalno očigledne, postoji mnogo teorija o nastanku greha.
Neki veruju da greh nastaje zbog životinjske prirode čoveka koja se u njemu održava još od davne prošlosti. Neki koji podržavaju ovo gledište veruju da je čovekova tendencija da greši sve manja i manja. Smatra se da je izvor greha u ljudskoj prirodi, i da pošto čovek evoluira, njegova moralna savest će se postepeno razviti, pošto će u njemu sve manje biti starih životinjskih impulsa.
Kako je čovek postajao sve više moralno svesniji, njegova dela na samo-očuvanju koja su prirodna životinjama i naravno ljudskim bićima, u čoveku su stvorila konflikt, i stoga se razvio taj koncept greha. Kako su sva ljudska bića evoluirala, svako ima taj osećaj o grehu i krivici. Zapravo nije ni bilo pravog Pada.
Drugi smatraju da greh dolazi od ljudskog shvatanja da je ograničen te stoga on se oseća bolno i uznemirujuće nesigurno zato što ne može da čini ono što želi, te su njegove namere zaustavljene. Ovaj konflikt kao i čovekovo negiranje da konflikt postoji dovode do greha. Prema ovim ljudima biblijski opis ne kazuje čitavu priču.
Drugi smatraju da jednom pošto je čovek stvoren, on je automatski bio odvojen od Boga koji je osnov svima odnosno sila postojanja za sve nas. Ovo je egzistencijalistički stav nekih modernih teologa. Čovek je u 'stranom' stanju, odnosno on nije ono što je u suštini trebalo da bude, ili šta je nameravano i za šta je stvoren da bude, u upoređenju sa onim što on stvarno jeste. Deca su rođena takva, i kako ona rastu, ona slobodno čine stvari koje donose krivicu, i tako pokazuju da su odgovorna za svoje ponašanje.
Drugi smatraju da greh dolazi od ekonomske borbe, i nepravedne podele moći i bogatstva u društvu. Ove nepravednosti donose potlačenost i greh, i njihovo uklanjanje će omogućiti i uklanjanje prilike za greh.
Pa ipak, drugi smatraju da greh nije nešto što se nalazi u čoveku, već da predstavlja nešto naučeno. Individualizam, takmičarski duh i izuzetno samopouzdanje predstavljaju koren uzročnik takozvanog 'greha'.
Međutim, Biblija podučava da Bog nije prouzrokovao greh. Greh je postojao u svemiru pre nego što su Adam i Eva pali, i greh je došao čoveku onda kada je čovek, na predlog i nagovaranje sotone, pokušao da ostvari svoju nezavisnost od Boga, i da traži da sa Bogom bude jednak. Ovo je bila manifestacija unutrašnjeg neverovanja, neposlušnosti i namere da se negira sam Bog.
Bog je stvorio čoveka, to jest, Adama i Evu, sa određenim željama i određenim sposobnostima, kao što je na primer sposobnost da se odabere. Čovek je načinjen sa određenim potrebama i željom da stekne, učini, postigne i uživa u određenim stvarima. Želje u čoveku su bile sasvim legitimne, ali ljudi su znali da oni ove želje moraju da upotpune na božanski predodređen način. Ljudi su znali da nemogu da pređu preko Bogom određene granice, ali su ipak odlučili da odaberu neposlušnost.
Primetite da je Isus bio pod istim iskušenjem od strane đavola, ali je insistirao na tome da će on jedino slediti kurs koji je Bog postavio, i učiniti ono što mora da učini na Božiji način.
Zbog čovekovog greha, čovek sada ima tu sklonost da čini greh i da izbegava Božiju volju. Samo natprirodna intervencija, promena čovekove prirode, obraćenje i obnovljenje mogu čoveka da vrate u pravi odnos sa Bogom.
Hajde da pogledamo šta se dogodilo između Boga i čoveka. Svemoćni Bog, koji je jedini izvor života, stvorio je čoveka, najviše od svih stvorenja, i dao mu velike darove, postavivši ga kao onog koji treba da vlada zemljom. Bog nije morao da stvori čoveka, ali je to učinio i čoveku dao sve što mu je bilo potrebno. Ali, čovek je pogrešio u tome da ispoštuje Boga i Bogu pruži slavu. On se pokazao nezahvalnim, i odbacio je Božije darove. Čovekovo ponašanje je poremetilo harmoniju u svetu, i zgrešilo prema Bogu i prema svem stvorenju...

Posledice greha
Greh Adama i Eve doneo je ozbiljne, teške i dugotrajne posledice njihovim potomcima kao i čitavom svetu. Sada su sva ljudska bića postala grešna, i to stvarno i otvoreno, sa srcem koje je bilo prevarno i očajnički pokvareno. (Jeremija 17,9; Matej 12,33-35 i 15,18 i dalje, Rimljanima 7,5; Galatima 5,17-22).
Bilo je nekoliko posledica greha. Te posledice su i dalje sa nama.
Prvo, greh je promenio stav Adama i Eve prema Bogu. Njihov blizak i prijateljski odnos prema Bogu je bio rasturen i oni su se krili od Boga. Sramota i strah su sada postala dominantna osećanja. Zbog Adamovog greha smrt je došla na sve ljude.
Drugo, Božiji odnos prema čoveku se promenio i sada su ga karakterisali prekor, osuda, prokletstvo i izbacivanje iz Edemskog vrta.
Ponekad se kaže da Bog mrzi zle (Psalam 5,5 i 11,5). Primetite da su zli opisani kao oni koji mrze Boga (Izlazak 20,5 i Ponovljeni zakon 7,10, Rimljanija 8,7, Kološanima 1,21; Jakovljeva 4,4 i Rimljanima 5,8-10) i oni koji mrze pravedne (Psalam 18,40 i 69,4; Priče propovednikove 29,10).
Bog isto tako mrzi zlobnost (Priče propovednikove 6,16-17; Zaharija 8,17). Njegova nepromenljiva priroda čini mu nemogućim da pokaže mekoću prema grehu. Bog je pravedan i pokazaće pravedno gnušanje protiv greha. Sveto pismo često govori o Božijoj osveti i stoji u izvesnosti ovoga opisa (Rimljanima 1,18; 2,5 i 9,22).
Primetite da se nedopadanje greha Bogu, njegova ljutnja, gnev i nezadovoljstvo iskazano protiv greha proističu iz Božije prirode. Ovo nije emotivna ili procenjena reakcija. Božija priroda je potpuna svetost, i Bog stoga automatski odbacuje greh.
Njegova ljutnja nikada nije izvan kontrole i nije kontrolisana izlivima osećanja. On je uvek strpljiv i dugo trpi, ali greh uvek odbacuje.
Treće, naša krivica, koja je uništila naš odnos sa Bogom, čovekova je podčinila strašnoj kazni. Sa sobom je donela zasluženu kaznu od Boga koji nam daje ono što smo zaslužili. Mnogi ne vole da misle o Bogu kao o 'Bogu od osvete' ali mnogi stihovi u Bibliji govore o tome. Vidi Isaiju 1,24; 61,2; 63,4, Jezekilja 25,14; Rimljanima 12,19; Jevrejima 10,30).
Kazna isto tako postoji zbog discipline. Vidite Psalam 107,10-16; Jevrejima 12,6. Ona isto tako čisti, i omogućuje da se ostatak vrati Bogu. Činjenica je da greh dovodi do kazne, jer što je posejano ono će se požnjeti. Vidi Galatima 6,7-8.
Četvrto, greh je doveo do gadne i prljave istorije i velikog kataloga užasnih stvari koje su počinjene.
Peto, greh je doneo i prokletstvo na zemlju i na čitavo stvorenje. Vidi o ovome Postanje 3,17 i Rimljanima 8,20. Stvorenje uzdiše i čeka na svoje oslobođenje.
Šesto, došla je smrt, fizička smrt, duhovna smrt i večna smrt. Čovek je odvojen od života, i od Boga koji je jedini izvor života. Zbog greha, tada, smrt donosi strah i teror.
Ima mnogo drugih efekata greha. Zato što greši čovek nije bio voljan da se suoči sa stvarnošću. On pokušava da negira svoj greh, i neprestano se bori kako bi odgovornost prebacio dalje od sebe.
On vara samoga sebe i uvek ispadne licemer, večito odričući svoju sopstvenu pokvarenost i nepravednost.
Greh je čoveka učinio neosetljivim na Božija upozorenja, na poziv Duha i na opomene njegove sopstvene savesti. On je mrtav zbog prestupa i greha, ima malo ili nimalo sposobnosti da odgovori na duhovni poziv, može malo ili nimalo da razume duhovne stvari, da ispravno deluje na duhovan način i da čini dobre stvari.
Grešnik postaje zarobljen jer greh postaje navika i zavisnost, jedan greh vodi do drugoga. Grešnici sve više postaju nemirni i nikada nisu zadovoljni. Nemaju mir a želje narastaju većom brzinom od one kojom može da im se odgovori. Grešnici su okrenuti sami sebi.
Kada se radi o odnosima sa drugim ljudskim bićima, greh je od čoveka načinio da traži svoja zadovoljenja kao i da bude u sukobu sa drugima (Vidi Jakov 4,1-2). Oni ne mogu da vide stvari iz perspektive drugih osoba i nisu u stanju da pokažu empatiju[1].
Oni nisu u stanju stvarno da vole i na druge gledaju sa podozrenjem, čak i sa mržnjom. Odbijaju autoritet, čine ono što oni žele da čine i ignorišu posledice koje ovo ima na druge ljude.
Greh je, stoga, vrlo ozbiljna stvar a zloća je sveprisutna. Bog je već jednom morao da uništi svez zbog greha, ali, i pored toga, čovek nastavlja da se odvaja od Boga. Tako je veličina greha ogromna, a Sveto pismo neprestano naglašava da su svi ljudi grešnici i da nisu u stanju da sami sebe izvuku iz takvog stanja.
Svi ljudi se smatraju grešnicima i na sebe su primili pokvarljivu prirodu zbog Adamovog greha. Stoga su svi ljudi krivi a svoju krivicu i greh potvrđuju svojim ponašanjem.
Čovek je, stoga, bio voljni učesnik na strani greha u svetu, i podložan je zlom redu stvari kojima vladaju đavo i njegovi anđeli. Svet je tako organizovan kao protivnik Božijoj vladavini. Stoga je ovaj svetski poredak prokažen i osuđen na propast (vidi 1. Jovanovu 2,15-17; 5,4-5; 1. Korinćanima 11,32).
Tako se greh nalazi i na ličnom nivou i na zajedničkom, društvenom nivou. Strukture zla postoje i u ljudskom srcu i na svetu, i one će dovesti do propasti i smrti.

Spasenje
Uzimajući u obzir šta je greh, i kako su intenzivni i ekstenzivni efekti greha, trebalo bi da je svima jasno da spasenje nužno mora da uključi radikalno i kvalitativno snažnu promenu u okolnostima na zemlji. Ovo podrazumeva da ljudi koji prihvate Hrista treba da razumeju da ne može biti polovičnih mera i odluka u njihovim životima. Uzimajući u obzir prirodu greha, mora da se vidi radikalna promena – transformacija.
Sada je važno da razumemo šta spasenje zaista znači, tako da možemo da razumemo kako je Bog odreagovao na prisustvo greha u čoveku i u svetu.
U jednom biblijskom komentaru, spasenje je ovako definisano:
'Glavna jevrejska reč koja se prevodi kao 'spasenje' u svom osnovnom značenju znači 'dovesti u prostorno okruženje' (Psalmi 18,36 i 66,12), ali u sebi od samog početka nosi i metafizičko značenje 'oslobođenja od ograničenja' i onoga što ovo znači; odnosno, oslobođenje od faktora koji ograničavaju i zauzdavaju. U tom smislu može da se koristi i kao oslobođenje od bolesti (Isaija 38,20), od problema (Jeremija 30,7) ili neprijatelja (2. Samuilova 3,18 i Psalam 44,7). U ogromnom broju referenci Bog je autor spasenja... poznati Boga uopšte znači upoznati ga kao spasiteljskog Boga tako da su izrazi Bog i Spasitelj bukvalno identični u Starom zavetu.'
Drugi komentar ovako kaže: 'Bog spasava i oslobađa iz situacija koje su protiv i koje su opasne prema onom koji ima obnovljenu prostornost, blagostanje i dobrobit. Ovo značenje izraza je prošireno dalje da u sebe uključi oslobođenje od raznih oblika sukoba, posebno u pitanjima odnosa ljudi i Boga. Tako ovaj izraz na sebe preuzima značenja i od drugih izraza kao na primer 'otkupljenje', 'oslobođenje', 'pomirenje', 'oproštenje', 'izuzeće' kao i 'mir' i 'pravednost'. Cilj takvog oslobođenja jeste zasnivanje Božije vladavine među njegovim narodom i drugim narodima sveta... Novozavetni autori, očito sledeći primer samog Isusa, koriste specijalizovanu upotrebu reči spasenje kako bi odredili ustanovljavanje Božije vladavine u poslednje vreme. Učinivši tako oni identifikuju Božiju nameru da 'spase/sačuva' sa osobom i službom Isusa iz Nazareta'.
Naš interes prema ovom pitanju spasenja jeste u vezi sa prekinutim odnosom između čoveka i Boga, koji je nastao zbog čovekove nemogućnosti da sledi ono što je Bog želeo, i tako kršeći Božiji zakon. Tu imamo i pitanje ljudske sklonosti ka zlu i grehu koja je uzrokovana čovekovom pokvarenom prirodom.
Nekolike stvari su potrebne za spasenje.
Spasenje od čoveka traži promenu u njegovom statusu ka 'nije kriv', odnosno da bude proglašen pravednim pred Bogom.
Spasenje isto tako traži da se bliska zajednica Boga i Adama koja je bila izgubljena ponovo obnovi. Ovo je, naravno, moguće tako što nas Bog usvaja a onda mi njega možemo da nazivamo Ocem.
Spasenje zahteva i da se promeni naše srce, da se život čovekov usmeri nasuprot puta greha ka novom smeru prema Bogu. Obnovljenje nanovog rođenja je stoga neophodno, isto kao i neprestano delovanje u smeru promene duhovnog stanja pojednica kako bi bio više nalik onom Hristovom.
Ovo pitanje spasenja osobe pred nas iznosi pitanje izbora, a to je kontroverzno pitanje. Ono što je jasno u ovom slučaju jeste slika čoveka onako kako je predstavljen u Svetom pismu. Ova slika pokazuje da je čovek izgubljen, slep i nije u stanju da dođe do vere i da bude spasen. Čovek je beznadežno izgubljen u grehu i bez želje je ili čaksposobnosti da spase sam sebe (Rimljanima 3,9-11).
Osim izjava koje opisuju delo Svetog Duha koji se suprotstavlja ljudima i menja ih, nema drugih izjava u Svetom pismu koje govore o tome da ima nešto drugo ili neko drugi koji omogućava ljudima da dođu do Boga, i na taj način da prebrode posledice greha.
Inicijativa da se spasu ljudi dolazi od Boga, i Isusove izjave u Jovanu 6,37-45 i Jovanu 15,16 jasno pokazuju da je to naročito Božije delo koje nas menja i dovodi nas k njemu.
Sveto pismo jasno nas poučava da će Božiji narod doći k njemu, ali nas isto tako poučava da smo mi poslani da poučimo sve ljude, bez izuzetka. Moramo da učinimo ono što je naša obaveza, za to je potrebno da se radi, a da se rezultati, plodovi tog rada, prepuste Bogu.
Sveto pismo jasno kaže da je poziv upućen svim ljudima. Vidi o ovome Matej 11,28 i Isaiju 45,22. Ali, u Mateju 22,14 Isus ukazuje na Božije delovanje prilikom izbora. Neki o ovome govore kao o 'efektivnom' pozivu, gde Bog radi sa svojim izabranima na takav način da će oni svakako njemu odgovoriti. Ovaj efektivni poziv svakako se odigrava pre samog obraćenja.
Obraćenje i nanovo rođenje događaju se istog časa, a Bog obnavlja, regeneriše, one koji se pokaju i poveruju. Vidi Dela 2,38 i 16,31.
Prvi korak u životu jednog hrišćanina odnosi se na okretanje od greha, i u veri okretanje prema Hristu. Obratite pažnju da Biblija ne kaže koliko mnogo vremena je potrebno za ovaj proces, jer neki od nas kao da dolaze Hristu brzo kada je situacija kritična, a kod drugih deluje kao da je ova promena spora i postepena.
Međutim, ishod je isti u oba slučaja.
Pokajanje uključuje i napuštanje odnosno okretanje od greha. Ovde postoji i emotivni aspekt, međutim postoji i aspekt promene svesti i razmišljanja u odnosu prema Hristu.
Pokajanje mora da se dogodi i ono je obavezno. Isus je podučavao da je pokajanje neophodno, na primer, u Mateju 4,17 i Luki 24,46-47. Pavle i drugi apostoli propovedaju pokajanje kao nešto što ljudi svuda i u svakoj prilici moraju da učine. Vidi Dela 17,13.
Pravo pokajanje nije samo nečije kajanje zbog nekog greha. Kada ljudi čine stvari i kada su posledice neprijatne, ljudi često žale zbog svojih dela. Pravo pokajanje je drugačije od žalosti zbog posledica ili kajanja. U pravom pokajanju postoji žalost zbog onoga što je učinjeno prema Bogu, i postoji iskrena želja da se to zaboravi i da se taj greh zauvek ostavi iza sebe.
U Luki 9,23 Isus je pozvao na pravo pokajanje pokazujući svoje duboko i trajno posvećenje i interesovanje. Unutrašnji čovek mora da se promeni jer je to pravi ishod 'pobožnog pokajanja'.
Smatra se da je vera pozitivan aspekt obraćenja, jer u ovom slučaju osoba se drži evanđelja koje je, naravno, 'dobra vest' obećanja i dela Hristovog. Zanimljivo je primetiti da su Judeji smatrali da je 'vera' nešto što određena osoba čini a nije nešto što osoba ima. To je aktivnost, koja uključuje priključivanje osobe za Hrista i ostajanje u vernosti Bogu.
Vrsta vere koja je neophodna za spasenje ima oba aspekta verovanja u Isusa, kao u osobu, i verovanja da Isus može i hoće da spase. Stoga su uključena čovekova osećanja ali i razum. Judejske vođe, Toma i ostali sledbenivi su pred sobom imali neoborive činjenice koje su morale da ih intelektualno uvere da je Isus bio Mesija, ali bez obzira na to, i intelektualno, razumom, osećanjima i verovanjem oni nisu to podržali kako je trebalo. Potrebna je vera da bi se zadovoljio Bog. Vera uključuje sve intelektualno, voljno i sva osećanja.
Nemojmo nikako da zaboravimo da je to delo Svetoga Duha koji donosi sve ove promene u čovekovo srce.
Obnovljenje, promena u čoveku, davanje novog života, usmerenje i duhovni život, promena čoveka od mrtvaca do oživljenog, sve je to Božije delo. Niko nije dovoljno dobar u svom prirodnom stanju i čovek stoga mora da bude promenjen.
Obnovljenje uključuje potpunu promenu čovekovih prirodnih sklonosti. To znači da osoba mora da umre svom prirodnom načinu življenja i delovanja. Osoba tako postaje novo stvorenje.
Obnovljenje isto tako preokreće i osnovne efekte greha. Novo rođenje obnavlja našu ljudsku prirodu ka onome što je ona i planirana da bude u početku. Novi život počinje a on će jednog dana doseći i zrelost.
Novo rođenje je potpunu i odigrava se u trenu, to je pojedinačna aktivnost, i nije proces. Vernici su 'nanovo rođeni' ili su kako je opisano 'bili nanovo rođeni', ali nikada se ne 'rađaju nanovo'. Vidi više o ovome 1. Jovanovu 1,12-13; 2. Korinćanima 5,17; Efescima 2,1 i 5,6; Jakov 1,18; 1. Petrova 1,3.23 i 1. Jovanova 2,29.
Obratite pažnju da obnovljenje znači da nema dobrote u ljudskim bićima. Sveto pismo ne poučava da ima velika očekivanja od čoveka. Biblija poučava da se samo delovanjem Božijim može doći do potpune promene i obnovljenja čovekovog izgubljenog stanja.
Posle obnovljenja započinje proces posvećenja, a vernik započinje svoj put po putu do zrelosti i eventualnog proslavljenja.
Primetite da je sada vernik u jedinstvu sa Hristom. Vidi 2. Korinćanima 5,17; Efescima 1,3-8; Kološanima 1,27 i druge stihove.
Bog Otac nama sada sudi gledajući na Hrista. Sveti Duh nas je povezao zajedno sa Hristom i mi smo sa njim zajedno svezani. Hristov život teče u nas, i mi se time osnažujemo i bivamo sačuvani. Mi sada živimo u Hristovoj snazi.
Vernici sada imaju sigurnost i obećanja da će vladati sa Hristom u slavnoj budućnosti.
Ne samo da su vernici opravdani, već je i kazna poništena. Nama nije samo oprošteno, već smo preneti u novo stanje i u novi status, kao omiljeni sinovi Božiji. Nama je oprošteno, mi smo pomireni i u miru sa Bogom, prema nama se iskazuje naročita pažnja, ljubav i briga od strane Oca.
Vernici pokazuju svoju veru, svoj položaj kod Gospoda, i svoju ljubav za Boga time što deluju. Vidi Efescima 2,8-10 i Jakov 2,17-26. Stvarno spaseni ljudi pokazuju to svojim životom i radom.
Vernicima je rečeno da ciljaju na potpuno oslobođenje od greha. Mnoge zapovesti su nam date koje visoko ciljaju, čak iako Sveto pismo poušava da će ljudi i dalje povremeno grešiti.
Sveto pismo, međutim, insistira na tome da u ovoj zajednici sa Hristom mi moramo da dajemo ploda i da pokažemo ljubav Božiju prema drugima, kao i da pokažemo naročitu i jaku ljubav za braću.
Bog nastavlja da deluje kako bi od vernika načinio nekog ko sve više i više nalikuje Hristu, odnosno, da ga učini moralno svetim, da bi dostigao svoje pravedno stanje koje legalno poseduje pred Bogom. Vernici su odvojeni ustranu za Boga kako bi živeli život čistote i dobrote. Neprestano smo podsećani da živimo dostojni svog poziva.
Sveti Duh je onaj koji čini ovo delo pročišćenja. To delo se nastavlja i dalje, a u Rimljanima 8,29 je naveden ovaj cilj. Sa svoje strane, vernici moraju da izbegavaju greh i zlo, da prekinu sa delima svog tela, i da žive tako da pokažu da smo mi hram Božiji.
Biblija naročito insistira na tome da se ove osobe pridržavaju njegovi zapovesti, i u svako doba da čine njegovu volju, kao i da budu vođeni njegovim uputsvima. Nema mesta neposlušnosti, ili odbacivanju njegovih zapovesti. Jedno je sigurno, stvari koje činimo ni na koji način ne smeju da povrede zapisane Božije zakone.
I više od toga, Biblija insistira da ljudi koji su spaseni moraju da se odvoje od ovog sveta. Vidi Jakova 1,27 i 2. Korinćanima 6,17-18. Ovo nije poziv upućen nama da se uklonimo iz ovog sveta, već nama da treba da živimo na način koji prikazuje Boga svetu, da pokažemo ponašanje koje će, zapravo, često biti vrlo drugačije u odnosu na način na koji se svet ponaša. A sve mora da bude činjeno pod vođstvom Svetog Duha.
Ovo novo ponašanje, pokazalo se, zapravo je teško onima koji tvrde da su spaseni. Većina čini sve na isti način na koji to i svet čini i praktično se ne razlikuje od sveta. Njihovi ciljevi, ukusi, stilovi, način govora, finansijske navike, predrasude, greške, ono što ne vole, filozofije i tako dalje su baš kao i kod ostalog sveta. Zapravo, što je sramota, oni neretko pokazuju ponašanje koje je na sramotu telu Hristovom, a svetu ostavljaju da ono pokaže moralnu, društvenu svesnost. Ljudi koji su vernici su često veoma izbirljivi u stvarima o kojima će vodiri računa. Stoga je svet u pravu u mnogo slučajeva kada optužuje hrišćane i kada za njih kaže da su licemeri.
Sa spasenjem će konačno doći i proslavljenje. Ovo znači da će svi vernici na kraju biti savršeni, perfektni. Čitavo stvorenje će se promeniti. Vernici će biti bez mana, bez grešaka, i doći će do punog poznanja jednom kada vide Gospoda. Spasene osobe će naći odmor u savršenom i večnom Novom Jerusalimu, gde će Božija slava biti prisutna. A onda, sve i više od toga što je ikada bilo zamišljeno, biće omogućeno kroz čitavu večnost.
[1] Sposobnost dubokog saosećanja sa drugom osobom (prim. prev).