Дела апостолска - Родни Хенри 1. од 45 проповеди

1. Опасност и могућност

Дела 1,1-8

     Постоји реч у кинеском језику која би, како ја верујем, требала да буде симбол за данашње време. Та реч означава кризу, а у себи садржи два значења: „опасност“ и „могућност“.

      Свет јесте у кризи, а то за нас значи како опасност, тако и могућност. Са једне стране, имамо праве трауме због светских проблема. Али са друге стране видимо чињенице Божјег моћног деловања у овом нашем „палом“ свету.

Веома је лако упасти у песимизам у вези са светом у коме живимо, зар не? Као да нема краја пророцима страшног суда који казују како се наше друштво креће у правцу уништења. Говоре нам да друштвено, политичко и морално зло нагриза наше друштво као најстрашнији карцином. Заправо и није да нису у праву. У Библији читамо да цело створење уздише у ишчекивању Христовог повратка.

Не можемо да се сакријемо од траума овога света, а није нам ни допуштено да се скривамо. Сиромаштво, ратови и разноразни проблеми са ТВ екрана и новина улазе директно у наше дневне собе. Нема места на коме се можемо сакрити.

Слушати о проблемима дан за даном, годину за годином, учини да на све то постанемо готово неосетљиви. Толико смо преплављени проблемима, да више и не покушавамо ишта да чинимо. Уосталом, у светлу њихове толике бројности и учесталости, шта уопште и можемо да учинимо? Истина, ја знам да тама прекрива велики део лица земље, али ипак верујем да живимо у једном од најславнијих мисијских периода, још од првог века нове ере, јер, као што апостол Павле рече: „...где се пак грех умножи, онде се благодат преобилно изли...“

На који начин можемо донети бољитак овом свету у кризи, узимајући у обзир да криза значи како опасност, тако и могућност? Не мислите ли да су исто питање постављали и ученици после Христове смрти? Да бисмо открили одговор на постављено питање, почећемо са проучавањем књиге Дела апостолска, од њеног првог стиха:

„Теофиле, прву књигу написао сам о свему што је Исус отпочео да чини и учи – све до дана када је Духом Светим дао налог апостолима које је изабрао, и када је вазнет био; њима се после свога страдања многим доказима показао као жив, тиме што им се јављао четрдесет дана и говорио о царству Божијем“ (Дела 1,1-3).

Књигу Дела апостолска је написао Лука и она на неки начин представља наставак његовог Еванђеља у коме је писао историју дела Христових. Књига Дела апостолска је заправо историја дела Духа Светог у животима апостола. У трећем стиху читамо да је Исус, између васкрсења и вазнесења, на Земљи боравио још четрдесет дана. Шта је Он радио током тих четрдесет дана? То време је искористио за „транзицију“ од своје земаљске  у своју небеску службу. Да би то извршио, требало је да испуни два циља:

       Прво, морао се постарати да његови ученици знају да је жив. Они су видели да је на крсту издахнуо. Видели су да је био мртав и положен у гроб. Зато је Исус морао да се потруди како би их уверио да је васкрсао из мртвих и да је уистину жив.

Друго, морао се постарати да ученици, а ускоро и Црква која ће се „родити“, исправно разумеју своју сврху на Земљи. Видите, Исус је обећао да ће отићи, али и да ће се поново вратити. Шта ми, његова Црква, треба да радимо у времену између та два догађаја, између Христовог одласка после васкрсења и поновног доласка у слави? Одговор је следећи: треба да будемо сведоци спасавајуће славе његовог живота, смрти и васкрсења. Али то нећемо морати да чинимо сами. Сведочићемо у сили Духа Светог све до краја времена.

Исус је провео четрдесет дана поучавајући ту „иницијалну“ Цркву о томе да је Он жив и да је њена сврха објављивање његовог живота, смрти и васкрсења.

       Службу Цркве Исус је веома јасно артикулисао речима из Еванђеља по Матеју 28,18-20 где пише: „Тада приђе Исус и рече им: мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам наложио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света.“

Можете ли да замислите изненађење ученика када су ово чули: „Исусе, мора да се шалиш. Од нас хоћеш да урадимо шта? Зар си заборавио коме дајеш тај налог?“

• Петар, вођа наше групе, три пута те се одрекао.
• Тома није хтео ни да поверује у твоје васкрсење док својим очима није видео ожиљке на твом телу.
• А тек Јаков и Јован, све што они желе је узвишен положај с леве и десне стране трона твоје славе.

      Јеси ли сигуран да желиш управо нас, да баш ми будемо они који ће испунити Велико послање. Одговор је гласио: „И да и не!“

„И док је још био са њима заједно, заповеди им да се не удаљавају из Јерусалима, него да чекају Очево обећање, »које сте« рече »чули од мене: Јован је крстио водом, а ви ћете за који дан бити крштени Духом Светим.«“ (Дела 1,4.5).
Видите Исус је рекао својим ученицима да не напуштају Јерусалим и не покушавају да испуне Велико послање, пре него што приме обећано Духа Светог. Зашто? Зато што би без Светог Духа од свог задатка начинили велику пометњу. Како то знам? Тако што читајући Еванђеља видим колико им је било тешко да ишта ураде како је требало. Били су прилично неспособни и никада вољни за тимски рад. Поред свега тога Исус је могао будућност хришћанства да стави у њихове руке, зато што им је и послао Светог Духа.

„А окупљени питаху га овим речима: Господе, хоћеш ли у ово време поново успоставити царство Израиљево? Он им рече: Није ваше да знате времена или рокове које је Отац одредио својом влашћу, него ћете примити силу – кад Дух Свети сиђе на вас, и бићете моји сведоци како у Јерусалиму тако и по свој Јудеји, и Самарији, и све до краја земље.“ (Дела 1,6-8).

    У овим стиховима имамо забележене последње Христове речи, непосредно пред његово вазнесење. Провео је са њима три године учећи их о царству Божјем. Сада је био на корак од свог одласка, а они још увек нису разумевали шта је мислио казујући им о том духовном царству.

Желели су да знају када ће збацити Римљане и поставити себе на трон Израела. И даље су размишљали у овоземаљским терминима, док је Исус дошао да успостави духовно царство.

     Јован Крститељ је припремио пут за долазак Исуса као Цара свих Царева. Приликом његовог крштења, успостављено је царство Божје, оно у коме је Исус Цар. За сада је био цар светла усред царства таме.

     Ученици су желели земаљску обнову некадашње славе израелске државе, а Исус је нудио духовно царство у коме ће право грађанства имати људи из свих нација, култура и језика. То царство ће давати „држављанство“ на темељу вере у Цара Исуса.

     Својим ученицима, на њихово питање у вези са царством, Исус одговара следеће:

         Прво, што се тиче времена када ће оно бити успостављено, каже им: „То се вас не тиче.“ То је тајна коју зна једино Бог Отац.

Друго, рекао им је да је њихова сврха, уосталом, као и сврха Цркве која ће бити основана, та да пружају сведочанство о долазећем царству по целом свету.

Шта више, рекао је да сведочанство о том  царству није опција за оне који ће примити Духа Светог, већ задужење. Ево Христових речи: „...него ћете примити силу... и бићете моји сведоци како у Јерусалиму тако и по свој Јудеји, и Самарији, и све до краја земље.“

Кратка анализа цитираног текста казује следеће:

Прво, примићете силу. Када је Исус позвао дванаесторицу ученика, рекао им је: „Хајдете за мном и учинићу вас рибарима људи.“ Рекао је: „Ја ћу од вас начинити.“ Исус је имао и има могућност да људе учини онаквима каквим Он жели да буду. Сила Духа Светог јесте сила која људе чини онаквима, каквима их Бог жели. Сила Духа Светог је сила која мења животе.

Друго, бићете моји сведоци. Та сила која мења животе, дарована је зато да би свет могао бити промењен. Сила нам је дарована стога да бисмо, широм света, могли да будемо гласници и посредници Исусовог царства. Дарована нам је са сврхом, а сврха је да будемо сведоци чињенице да сила која мења животе стоји на располагању свакоме ко прихвати Исуса Христа као свог Спаситеља.

Она, по много чему неприкладна, условно речено гомила у Јарусалиму, чекала је на обећаног Духа Светог. Док су били окупљени у горњој соби, Свети Дух се спустио на њих. Примили су силу и одмах су постали Христови сведоци који су поруку Еванђеља ширили целим тада познатим светом.

Шта је шачица рибара могла учинити да би променила свет?

Свети Дух се спустио на те, ни по чему прикладне ученике, и трансформисао слабиће какви су били, у сведоке после чијег сведочења свет више није изгледао као пре.

Они нису мењали институције, нити су нападали групе грешника и неверника. Они су свет мењали по принципу: једна по једна особа и једна по једна породица.

Шта шачица људи какви смо ми, може да учини да би променила свет?

У себи, по себи, или сами од себе, тешко да смо у стању изазвати и најмање интересовање код људи из нашег непосредног круга утицаја, а не да можемо мењати цео свет. Али, сваки од нас који је у свој живот прихватио Христа као свог Спаситеља и Господа, то је учинио по Духу Светом који сада пребива у њему. Ја верујем да истинитост Библије која тврди да, они који имају Духа Светог, имају и силу.

Та сила која у овај умирући, тужни и безнадежни свет уноси промену, постоји и у мени, и у свима вама који сте свој живот предали Христу у руке. Ипак, ту потенцијалну силу, кажем потенцијалну зато што нам стоји на располагању, мислим она неће деловати сама од себе и мимо нас, дакле ту силу ми морамо употребљавти у служби сведочења једној по једној особи, једној по једној породици.

Као хришћани неретко молимо за веру, односно силу којом бисмо померали планине, а још увек се понашамо као мала деца која се играју у песку. Ако смо они који се играју у песку, ако правимо лепе али бескорисне куле од песка, уопште нам није потребна сила која помера планине. Другачије речено, уколико желите силу која и планине помера, изађите из свог сандука са песком и попните се на планине овог света. Господ добро зна, а у том случају ћете и ви убрзо увидети, да нема мањка или недостатка изазова и планина које треба померити.

Не, не. Нема мањка изазова или планина које треба померити. Које су то планине? То су људи око нас које познајемо и за које знамо да Исуса не познају као свог Спаситеља. Али, нека вас не брине то што планинама као да нема краја јер сили која нам стоји на располагању за њихово померање, још мање има краја.

Верујем да је изазов који стоји пред Христовом Црквом више него јасан. Време је да се локалне цркве XXI века покрену, да изађу из својих, сликовити речено „сандука са песком“  и да се упуте у планине. Време је да се укључимо у служење овом свету и мењамо га изнутра, особу по особу и породицу по породицу.

Време стајања и зурења у Небо, како што су то чинили ученици када је Христос на њихове очи вазнесен, то време је одавно завршено. Ми смо примили Духа Светог. Ми имамо силу коју он дарује. Стога, хајдемо у „брдовит крај“ и померајмо планине. Не брините се ако вам планине изгледају тако моћно и непомерљиво, Дух Свети је моћнији од њих.

АМИН