OSNOVE NASEG VEROVANJA 3 - BOG SIN

Lekcija 3
BOG SIN

Jovan 1,34; Jevrejima 1,3; Jovan 1,14-18; Rimljanima 1,3.4; 1.Jovanova 3,16; 1.Petrova 2,24; Jevrejima 10,10-14; 1.Korinćanima 15,20.21; 1.Timotiju 2,5; Jovan 14,6; 1.Jovanova 2,1.2.
Verujemo u Boga Sina koji se ovaplotio u Isusu Hristu, našem Gospodu i Spasitelju. On je dao samoga sebe na krstu kao savršenu i konačnu žrtvu za grehe. Kao naš Vaskrsli Gospod, On je posrednik između Boga Oca i ljudskog roda.
– Iz veroispovedanja BSD

Osoba i delo Isusa Hrista u samom su srcu hrišćanske vere. Po definiciji, hrišćani su osobe koje veruju u Hrista i koje ga slede. Zato je važno da znamo onoga koga sledimo i ko je, u stvari, ta osoba.
Vredno pažnje je da primetimo da su doktrine koje se nalaze u onom što mi nazivamo Novim zavetom, čvrsto zasnovane i stoje na doktrinama koje se nalaze u Starom zavetu. Jedan autor je rekao: ’Sa svim poštovanjem možemo da kažemo da je Isus Hristos praktično bio potpuno zaokupljen Svetim pismom, koje je poznavao mada ga nikada nije proučavao (Jovan 7,15). Jedna desetina reči koje je izgovorio preuzeta je iz Starog zaveta. U četiri Evanđelja, 180 od 1800 stihova koji izveštavaju o njegovim govorima su ili citati zapisanih objava, ili su direktne aluzije na njih. Ako nas kritikuju da neprestano citiramo biblijske stihove, šta da se kaže za Hrista koji ih je neprestano imao na vrhu jezika?... On koji je Istina, večna Reč, sebe je potčinio nadahnutim zapisima bez ikakvog oklevanja. Očigledno je da je za njega svaka izjava u Starom zavetu zapravo reč od Boga.’
Novi zavet ne otkriva nikakvog novog Boga niti neke nove Božije doktrine. Novi zavet ponovo potvrđuje da je Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev, koji je načinio zavete sa njima, zapravo Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.
Ovaj Bog je poslao svog Sina Isusa Hrista kao ispunjenje obećanjâ koja je dao Adamu i njegovom potomstvu u zavetnim obećanjima.
Sin, Isus Hristos, došao je kako bi započeo poslednje poglavlje Božije vladavine na zemlji i da naznači ostvarenje novog Zaveta.
Bog je tako delovao kako bi ispunio veoma stara obećanja koja su data pre nego što je osnovana nacija Izrael, kao i obećanja koja su data i posle osnivanja izraelske nacije. Božija vladavina je konačno došla, i Bog sada nudi poslednju priliku za spasenje i silu da mu zaista budemo poslušni u svakoj oblasti života.
Sa dolaskom Sina sada se od ljudi traži da ispovedaju Isusa, tako da mogu da se spasu od poslednjeg suda i, umesto na sud, budu sprovedeni u samo Božije prisustvo.
Novi zavet mnogo vremena posvećuje ponovnom utvrđivanju pagana (ne-Judeja), koji su slavili idole, u tome da postoji jedan Bog, i to samo jedan Bog, koji zahteva poslušnost i slavljenje samo njega.
Ovaj jedan Bog delovao je kako bi doneo spasenje kroz Isusa Hrista i stoga imamo njegovo otelotvorenje, život, smrt i vaskrsenje. Kroz njegov život i delo on je pozvao sve ljude da mu još jednom priđu u poslušnosti, a oni koji mu budu odgovorili na poziv uspostaviće novi odnos sa Bogom, i mogu da mu se pridruže u uzvikivanju ’Ava, Oče’.
Poziv na spasenje i pomirenje je, stoga, učinjen od strane Oca, kroz Hrista, čija je smrt bila jednom za svagda Božije spasavajuće delo.

KO JE BIO ISUS I DA LI JE ON ZAISTA POSTOJAO?
Do sada smo pretpostavljali da je postojala osoba po imenu Isus i da je on bio u naročitom odnosu sa nekim koga nazivamo Otac.
Pitanje je, međutim, postavljeno u vezi sa tim da li je neko po imenu Isus zaista ikada postojao.
Rimski istoričar Tacit spominje Isusovu smrtnu kaznu i kaže da je nju naredio Pilat za vreme vladavine (cara) Tiberija. Jevrejski istoričar Josif Flavije takođe spominje Isusa, mada postoji ta kontroverza o tačnom sadržaju onoga što je on rekao o Isusu. Čak i Talmud, zbirka svetih judejskih spisa, potvrđuje Isusovo postojanje, mada ga otkriva i opisuje u ne baš povoljnom svetlu.
Sveto pismo, uključujući tu i Evanđelja, predstavlja glavni izvor informacija o Isusu i u njima se nalazi pažljivo sačuvana i preneta tradicija o njegovim karakteru, rečima i delima.
Ovoj raspravi o tome ko je Isus možemo da pridodamo i titule i imena koja su mu pripisivana. Obratite pažnju na to da su imena i titule u bliskom odnosu i da su često naizmenično upotrebljavana. Na primer, Cezar je bilo porodično ime Julija Cezara i njegovog rođaka Oktavijana. Ali, ovo ime je kasnije korišćeno kao zvanična titula mnogih rimskih imperatora. U staro doba imena su imala značenje i opisivala su nešto kod osobe koja bi određeno ime nosila, i stoga su bila veoma značajna.

ISUSOVA IMENA
Ime ’Isus’ je grčki oblik imena Ješua, što znači ’Jahve je spasenje’. Ovo je bilo njegovo lično ime, ali mada se često koristilo u njegovo vreme, kasnije nije bilo tako popularno. Moguće je da su hrišćani želeli da rezervišu upotrebu tog imena samo za svog Spasitelja, a da su Judeji bili toliko neprijateljski raspoloženi protiv Isusa da više nisu želeli da koriste to lično ime.
Sledeći spisak imena nabraja samo neka od Isusovih imena i titula koje se koriste u Svetom pismu. Lista govori o tome na koji način su ljudi videli Isusa i o statusu koji su mu pridavali. Navodi titule i imena koje govore o mnogim ulogama, funkcijama i službama koje je on predstavljao. Brojne i značajne implikacije ove skraćene i nekompletne liste trebalo bi jasno da naznače koliko je Isus značajan. Od njega nema većeg. Obratite pažnju na to da je fokus Svetog pisma na njemu.

Pomazanik – Hristos (Psalam 45,7; Isaija 61,1; Danilo 9,24; Luka 4,18; Dela 4,27 i 10,38.)
Hristos Car (Isaija 9,7; Jeremija 23,5; Danilo 7,14; Jovan 1,49 i 18,37; 1. Korinćanima 15,25.)
Adam (1. Korinćanima 15,45.)
Zastupnik (1. Jovanova 2,1.)
Svemogući (Otkrivenje 1,8.)
Alfa i Omega (Otkrivenje 1,8 i 22,13.)
Amin (Otkrivenje 3,14.)
Apostol koga ispovedamo (Jevrejima 3,1.)
Ruka Gospodnja (Isaija 51,9 i 53,1.)
Začetnik i usavršitelj vere (Jevrejima 12,2.)
Izvor večnog spasenja (Jevrejima 5,9.)
Blaženi i jedini vladalac (1. Timoteju 6,15.)
Ljubljeni sin (Matej 12,8.)
Jahve (Isaija 26,4.)
Isus Nazarećanin (Matej 21,11.)
Sudija Izraela (Mihej 5,1.)
Pravedni (Dela 7,52.)
Car (Zaharija 9,9.)
Car večnosti (1. Timoteju 1,17.)
Car nad carevima (1. Timoteju 6,15.)
Car naroda (Otkrivenje 15,3.)
Zakonodavac (Isaija 33,22.)
Jagnje (Otkrivenje 13,8.)
Jagnje Božije(Jovan 1,29.)
Lestvica (Isaija 55,4.)
Svetlo sveta (Jovan 8,12.)
Lav iz plemena Jude (Otkrivenje 5,5.)
Gospod nad svima (Dela 10,36.)
Gospod slave (1. Korinćanima 2,8.)
Gospodar nad gospodarima (1. Timoteju 6,15.)
Gospod naša pravednost (Jeremija 23,6.)
Grana (Isaija 4,2.)
Hleb života (Jovan 6,32.)
Začetnik spasenja (Jevrejima 2,10.)
Pastirski poglavar (1. Petrova 5,4.)
Hristos Božiji (Luka 9,20.)
Spas Izraela (Luka 2,25.)
Ugaoni kamen (Isaija 9,5.)
Stvoritelj (Jovan 1,3.)
Svetlost s visine (Jovan 1,78.)
Izbavitelj (Rimljanima 11,26.)
Izabranik svih naroda (Agej 2,7.)
Vrata (Jovan 10,7.)
Božiji izbranik (Isaija 42,1.)
Večni Otac (Otkrivenje 1,5.)
Prvi i poslednji (Otkrivenje 1,17.)
Prvorođeni (Otkrivenje 1,5.)
Prethodnik (Jevrejima 6,20.)
Božija slava (Isaija 40,5.)
Bog (Isaija 40,3; Jovan 20,28.)
Blagosloveni Bog (Rimljanima 9,5.)
Vladar (Matej 2,6.)
Veliki prvosveštenik (Jevrejima 4,14.)
Glava Crkve (Efescima 1,22.)
Sveti (Dela 3,14.)
Božiji svetac (Marko 1,24.)
Sveti Izraela (Isaija 41,14.)
Rog spasenja (Luka 1,69.)
Ja sam (Jovan 8,58.)
Slika Božija (2. Korinćanima 4,4.)
Emanuel (Isaija 7,14.)
Posrednik (1. Timoteju 2,5.)
Objavitelj Novog saveza (Malahija 3,1.)
Mesija (Danilo 9,25; Jovan 1,41.)
Moćni Bog (Isaija 9,6.)
Moćni (Isaija 60,16.)
Jutarnja zvezda (Otkrivenje 22,16.)
Jedinorođeni sin (Jovan 1,18.)
Naša Pasha (1. Korinćanima 5,7.)
Princ života (Dela 3,15.)
Princ mira (Isaija 9,6.)
Prorok (Luka 24,19; Dela 3,22.)
Otkupitelj (Jov 19,25.)
Vaskrsenje i život (Jovan 11,25.)
Stena (1. Korinćanima 10,4.)
Davidov koren (Otkrivenje 22,16.)
Ruža saronska (Pesma 2,1.)
Spasitelj (Luka 2,11.)
Seme žene (Postanje 2,15.)
Šiloh (Otkrivenje 49,10.)
Sin blagoslovenog (Marko 14,61.)
Sin Davidov (Matej 1,1.)
Sin Božiji (Matej 2,15.)
Sin najvišeg (Luka 1,32.)
Sin čoveka (Matej 8,20.)
Sin pravde (Malahija 4,2.)
Prava svetlost (Jovan 1,9.)
Pravi čokot (Jovan 15,1.)
Istina (Jovan 1,14.)
Svedok (Isaija 55,4.)
Reč (Jovan 1,1.)
Reč Božija (Otkrivenje 19,13.)

Obratite pažnju na to koliko je mnogo u ovim opisima Isusa zapravo Očevog svedočenja kao, na primer, u Mateju 3,17; 17,5; zatim u Jovanu 8,18; onda svedočenja Jovana Krstitelja u Jovanu 1,34; svedočenja apostolâ u brojnim stihovima; pa čak i svedočenja zlih duhova u Mateju 8,29; Marku 1,24 i 3,11; Luki 4,41 i u Delima 19,15.
Trebalo bi da je do sada jasno da pitanje o tome šta neko misli o Hristu ima najviši značaj. Ako neko veruje u Hrista, drugačijeg od onog koji je tako detaljno opisan u Svetom pismu, onda je jasno da je taj drugi Hristos lažan.

Isusovo Božansko poreklo
Kada čitamo šta je sve Isus rekao, jasno je da je on izjavljivao one stvari koje niko manji od Boga ne bi mogao legitimno da kaže. Govorio je o ’svojim anđelima’ (Matej 13,41), ’svom Carstvu’ (Luka 12,8-9; 15,10), ’svom Ocu’, ’svojoj sili da oprosti grehe’ (Marko 2,5), svojoj ulozi kao ’gospodara subote’ (Marko 2,27-28), o svom statusu kao jednog sa Ocem (Jovan 10,30), o svom viđanju i poznavanju Oca (Jovan 14,7-9), o svom pra-postojanju (Jovan 8,58), i čak je upotrebio ’Ja sam’ iz Izlaska 3,14-15 kako bi opisao sebe.
Njegovi neprijatelji, fariseji, svakako su znali šta je Isus mislio ovom izjavom u Jovanu, 8. poglavlje, jer su pokušali da ga kamenuju zbog bogohuljenja. Matej 26 izveštava da je na svom suđenju, kada je prvosveštenik zatražio od Isusa da se zakune u to da li je ili nije on Hristos Sin Božiji, Isus dao jasnu izjavu o svom božanstvu. Judejima je to bilo bogohuljenje zato što je Isus izjavio ono što je samo Bog mogao da izjavi.
Isus je prihvatio Tominu izjavu da je Bog i ništa nije učinio da svoje učenike odvrati od takvog mišljenja (Jovan 20,28). Isus je, isto tako, tvrdio da ima silu života nad smrću, silu koja pripada samo Bogu. U Jovanu 5,21 i Jovanu 11,25 njegove izjave o njegovom božanskom poreklu su jasne.
Apostol Jovan se u svom Evanđelju u potpunosti slaže sa Isusovim izjavama da je Bog. U svom uvodnom tekstu Evanđelja, on to jasno izjavljuje: ’U početku beše Reč, i Reč beše sa Bogom, i Reč beše Bog’. U stvari, redosled reči na grčkom pokazuje da je Jovan Isusovo božanstvo prikazao na veoma snažan način. Jovan je ovako rekao: ’Božansko (ili Bog) je Reč’. Kroz čitavo Evanđelje, Jovan potvrđuje i obrađuje ovu ideju – da je Isus Bog.
Pavle takođe potvrđuje da je Isus Bog. U Kološanima 1,15-20 Pavle to jasno iskazuje. U 19. stihu, Pavle izjavljuje: ’Jer je bila Božija volja da u njemu bude sva punina...’. U Kološanima 2,9 Pavle kaže skoro istovetnu stvar. Pavle isto tako govori o Isusu kao o Sudiji živima i mrtvima, iako je bio sasvim svestan da Joilo 3,12 u toj ulozi govori o Jehovi.
U Filipljanima 2, Pavle ponovo naglašava Hristovo božanstvo, i ova interpretacija može da se dokaže.
U Poslanici Jevrejima jasno se naglašava da je Isus Bog, u 1,8 se čak i citira iz Psalma 45,6 gde je o Sinu isto tako govoreno kao o Bogu.

Rezultati greha i veličina greha
Svo Sveto pismo insistira na tome da je greh u koji je čovek pao izuzetno ozbiljna stvar koja sa sobom donosi smrtno ozbiljne i teške posledice.
Greh je u potpunosti promenio odnos između Boga i čoveka, jer je čovek sada bio povezan sa nečim što je Bog mrzeo. Čovek je sada u neprijateljstvu sa Bogom, a Bog je ljut zbog greha.
Čovek je izgubio naklonost u Božijim očima, optužen je i zaslužuje kaznu. Greh je sa sobom doneo kaznu i tu uzajamnost. Greh je doneo smrt, i fizičku i duhovnu, i trenutnu odvojenost od Boga. Sada je smrt postala večna, smrt je postala trajna, i predstavljala je realnu mogućnost za čoveka.
Grešni čovek se pretvorio u roba. On je sada imao slobodu samo da čini greh, ali ne i da od greha pobegne i potraži Boga. Čovek nije bio voljan da se suoči sa stvarnošću i stalno je pronalazio načine da nekako prikrije realnost svoje patnje i smrti. On je čak negirao i stvarnost greha i neprestano je tražio izvinjenja i objašnjenja, prebacujući odgovornost bilo gde osim na sebe. Njegovo srce je postalo prevarno i očajnički pokvareno. Vidi o ovome u Knjizi proroka Jeremije 17,9 gde je prorok naglasio da je čovek imao tako prevarno srce da je čak varao i samoga sebe.
Greh je čoveka učinio toliko neosetljivim da mu je srce otvrdnulo, a savest obamrla (1. Timoteju 4,2; Rimljanima 1,21). Čovek je bio okrenut samo sebi, i bio je kao uzburkano i valovito more, uvek nemirno i bez odmora. Tu nije bilo ljubavi i sreće.
Greh je uticao na sve ljude bez izuzetka, a njegovo postojanje proizvodilo je sve više zloće i pokvarenosti (Postanje 8,21).
Najgore od svega jeste da je greh takva duhovna bolest da je čovek stekao unutrašnju naklonost ka činjenju zla. To je uticalo na čitavu osobu i telo, a razmišljanje i um su bili time obavijeni. Čak i kad su činjena neka dobra dela, žaoka greha i prateći neodgovarajući motivi su bili tu. Grešnik nikada nije mogao sebe da oslobodi. Tako je čovek bio u nemogućnosti da čini stvarno dobra dela kako bi sebe mogao da opravda pred Bogom. Greh je čoveka radikalno promenio.
Nije onda čudo što je Bog morao da dela kroz svoga Sina koji je jedini bio u stanju da se pozabavi ovim radikalnim, intenzivnim stanjem izgubljenosti u koje je čovek pao.
Sada možemo da vidimo zašto je Hristos morao da bude Bog, jer je samo Bog mogao da ima stvarno znanje o sebi, i da tako razume šta znači svetost, kao i šta je greh učinio, i onda da bude toliko poseban i vredan ne samo da razume šta treba da se učini, već on da bude taj koji će čak platiti cenu. Samo je Bog mogao da razume šta je Bog, taj nepristupačni i potpuno čisti Bog, tražio.
Žrtva je morala da bude smrt koja bi bila dovoljna za sve grešnike koji su ikada živeli, i koja bi mogla da plati cenu uklanjanja beskrajno jezive stvari što je greh predstavljao Bogu. Samo je Hristos, Sin Božiji, bio u stanju da nas otkupi.
Pomiriti čoveka i Boga i ujediniti čoveka i Boga preko provalije koja ih razdvaja nije mogao da bude posao tek pukog stvorenog anđela. Iz tog razloga mi potvrđujemo da je Isus zaista bio Bog, u potpunosti sposoban za to i zato odgovarajući da od nas primi slavljenje, kao i onaj koji zaslužuje naše hvale i obožavanje.

Isusovo prapostojanje
Ovde naglašavamo da postoje tekstovi koji govore o životu Sina pre nego što je svet stvoren. Jovan 3,17; Rimljanima 8,3; Galatima 4,4 i drugi biblijski tekstovi kažu nam da je Bog poslao svog Sina, što pretpostavlja da je Sin morao da bude sa Ocem pre nego što se rodio na zemlji.
U Filipljanima 2,6-11 Pavle govori o Isusu kao o božanskoj osobi koja postoji u Božijem obliku i koja je jednaka Bogu. Isus se odrekao svog života i privilegija u nebu i zauzvrat je na sebe uzeo obličje roba. Primetite da je čak i tada Sin Božiji bio nazivan Emanuel (Bog je sa nama) i bio je opisan kao sveti.
Isus, smatrajući sebe jednim sa Ocem, rekao je u Jovanu 8,58 da je postojao pre nego što je Avraam živeo. U Jovanu 3 se kaže da niko nije uznesen na nebo osim Onoga koji je sišao sa neba. To je učinio samo Sin Čovečiji. Isusovo prapostojanje sa Ocem omogućilo mu je da nam objavi Oca, jer je on bio sa Ocem (Jovan 1,18).
Zato je za nas veoma važno da shvatimo da je Isus bio jedinstven i da, kada je rođen, nije stvoren novi život. Ono što se zaista dogodilo jeste da je Isus na sebe uzeo ljudsko telo, odrastao je u čoveka, bio je iskušavan stvarima uobičajenim za čoveka, a opet nije zgrešio. Isus je oduvek postojao, on nema početak kao što nema ni kraj. Zato on može da nosi titulu koju i Otac nosi isto tako, da je on Alfa i Omega.

Njegova misija
Kada je postao čovek da bi učestvovao u našoj ljudskosti, Isus je na sebe uzeo ulogu koju su proroci nazivali ’Sluga Jahvin’. Delo Slugino je opisano u Knjizi proroka Isaije gde prorok govori o onome koji je došao u potpunoj poslušnosti prema Bogu i koji je činio svoje delo u potpunoj zavisnosti prema Bogu. Isaija, u mnogo poglavlja, a posebno u 53. poglavlju, govori o onome koji je došao da položi svoj život kao otkup za mnoge. Ova slika koju nam Sluga daje predstavlja izvrstan pogled na Isusovu psihologiju i sledstveno tome dobar je vodič u pitanjima o tome kako treba da živimo i ko treba da nas vodi. Vidi o tome 1. Petrovu 2,21-25 i Matej 12,18-21.
Zbog toga što je prihvatio ulogu Jahvinog Sluge, Isusovo omiljeno zvanje bilo je Sin Čovečiji.
I mada mi o Isusu mislimo kao o Mesiji, o Pomazaniku, Isus je retko kad to rekao za sebe. Isus nikada nije rekao za sebe da je Sin Davidov, ili Car. Međutim, mnoge stvari koje je učinio jasno naznačavaju da su sva ova zvanja zaista njegova.
Na umu moramo da imamo i činjenicu da je Isus bio mudar. On je veoma dobro znao da Judeji nestrpljivo očekuju vreme kada će doći i nastati Božije carstvo. On je znao da oni znaju da će to vreme nastati kada Božiji lični predstavnik dođe kao Car, pomazan od Boga, i očito da je potomak iz Davidovog plemena. Oni su verno čekali na vladara koji će trajno promeniti politički sistem, isterati i potčiniti Rimljane, uništiti njihove druge neprijatelje i koji će od Izraela načiniti dominantnu političku, ekonomsku, vojnu, intelektualnu i duhovnu silu u svetu.
Isusov koncept Mesije i Jahvinog Sluge je bio toliko radikalno drugačiji od vojnog i političkog vođe koga su Judeji očekivali, da je Isus imao dosta problema kako bi se uverio da su ljudi razumeli duhovnu prirodu njegovog dela. Ali, čak su i njegovi najbliži sledbenici imali velikih teškoća da razumeju i shvate duhovnu prirodu njegove misije.
Isus je želeo da ljudi razumeju da je Mesija, ili Jahvin Sluga, došao od Oca kako bi učinio posebno delo. On je došao kao Pomazanik, od Oca, kako bi propatio, bio odbačen, i umro kao žrtva da bi omogućio oproštenje greha, obnovio zajednicu između Boga i čoveka, okončao čovekovu pobunu, i sa sobom doneo Carstvo Božije.
Isusova ličnost i priroda, budući da je bio potpuno Bog i potpuno čovek, bili su savršeni za njegovu misiju.
Njemu je dato da obavi zadatak, a ovaj zadatak je u potpunosti opisan u Bibliji – da bude Prorok, Sveštenik i Car.
Isus je došao da objavi Oca i da ljudima objavi kakav je Otac i šta on zaista želi od ljudi. On je objavio Radosnu vest ali je isto tako objavio i poruku o osudi za one koji ga ne prihvate. Došao je kao svetlost svetu kako bi ljudima pokazao šta je istina.
Ovaj period njegovog života na zemlji naziva se period Hristovog poniženja, jer se on odrekao ogromne količine časti, slave, sile i položaja sa Ocem, i dobrovoljno je potčinio svoju sposobnost da nezavisno ispoljava svoju božansku silu. Umesto toga, u njemu se u potpunosti naselio Sveti Duh i svoje delo je činio pod njegovom silom u potpunoj poslušnosti Očevim željama. Krunski čin njegovog poniženja bila je njegova smrt iako on nije počinio nikakav greh. U stvari, on je bio pogubljen kao običan kriminalac, rugali su mu se, vikali na njega, podrugivali su mu se, patio je od gladi, žeđi, bio je izdan i napušten od onih koji su mu bili najbliži, i umirao je razočaran, obeshrabren i uznemiren do te mere da mi to nikada ne možemo da razumemo u potpunosti.

Zašto Isusova ljudskost?
Ovo nas dovodi do najvažnijeg i suštinskog pitanja u vezi sa Isusom, do njegove ljudskosti. Kako je Bog mogao da premosti užasnu duhovnu i moralnu provaliju koju je prouzrokovao greh u čoveku? Čovek nije bio u stanju da zatvori tu razvalinu zato što je on bio u neprijateljstvu sa Bogom, bio je u strahu od Boga, i u svojoj snazi nije mogao da preživi nijedan stvarni susret sa Bogom. U svakom slučaju, Bog je toliko iznad ljudi da čovek svojim snagama nije čak mogao Boga ni da upozna.
Bog je morao da pronađe način da obnovi zajedništvo između sebe i čoveka, na taj način što će rešiti pitanje greha u čoveku. Način na koji je Bog razrešio ovaj problem bio je da Isus, njegov Sin, postane čovek, zaista jedan od nas, tako da su njegovo Božanstvo i ljudskost spojeni u jedno. Jer da bi smrt Hristova bila validna žrtva umesto čoveka, on je morao da bude pravo ljudsko biće, a da bi njegova smrt bila efikasna u svojoj obuhvatnosti, on je morao da bude pravi Bog.
Isus je morao da prođe kroz sve ispite, iskušenja i borbe ljudskog bića kako bi bio u stanju da predstavlja čoveka, i da zastupa za čoveka sa potpunom istinitošću svog zastupanja kako bi nas u potpunosti razumeo i imao za nas razumevanja.
Biblija sasvim jasno govori o tome da je Isus bio potpuno i sasvim ljudsko biće, baš kao što je to bilo ko od nas. Bio je začet u majčinoj utrobi i hranio se kroz pupčanu vrpcu, baš kao što se tako hrani svako dete. Razlika kod Isusa je što nijedan muškarac nije imao ništa sa Marijom. Ali, od vremena od kada je Marija začela od Duha Svetoga, Isusov razvoj je bio onakav kakav je bio kod svih nas. Imao je normalno rođenje, odrastao je, rastao je u visinu i jačao je kako je vreme prolazilo. Sveto pismo u Luki 2,52 kaže da je napredovao u ’mudrosti i rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi’.
Sveto pismo nam kaže da je Isus osećao glad, žeđ, umor, bol, frustraciju, da je voleo, da je bio žalostan, da je imao problema, da je plakao i da je zapravo iskusio sva naša osećanja.
Apostol Jovan, u 1. Jovanovoj 1,1 jasno kaže da su ga videli svojim očima, da su ga posmatrali, da su ga dodirivali znajući da je to reč života. Drugim rečima, Isus je bio u potpunosti ljudsko biće. Jovan je jasno rekao da je anti-Hristos onaj koji kaže da Isus nije bio u potpunosti čovek. Vidi o ovome Jovan 1,14 i 1. Jovanova 4,2-3.
Pitanje ljudskog i božanskog u Isusu je teško razumeti. To nam, u stvari, govori da je Isus, kao Bog, sa svojim osobinama beskrajnog znanja, sile i sposobnosti bio u isto vreme čovek ograničen u mnogim stvarima.
Sveto pismo je o tome sasvim jasno da je Isus imao ove dve prirode, ali da je bio jedna osoba/čovek bez ikakvog opterećenja ili kontradiktornosti u sebi. Otkupljujuće Isusovo delo zahtevalo je da je on istovremeno i Bog i čovek. Njegovo delo otkupljenja i raspeća postavljeni su zajedno sa njegovim vaskrsenjem i carskim položajem. On je uvek delovao kao jedna osoba.
Isus je preuzeo ljudske osobine a da se nije odrekao svojih božanskih osobina, i on nikada nije prestao da bude Bog, kako je jasno rečeno u Poslanici Kološanima 2,9. Njegovo pražnjenje samog sebe ne može da se odvoji od njegovog uzimanja oblika sluge na sebe, jer se očito dogodilo da se on odrekao svoje jednakosti sa Bogom, i u svojoj ulozi posle otelotvorenja on je bio potčinjen Ocu. Isus je ovo morao da učini kako bi mogao da objavi Oca i otkupi čoveka. On je dobrovoljno prihvatio ograničenje na upotrebu svojih božanskih osobina onda kada je pridodao svoju ljudsku prirodu, ali on nije izgubio svoju božansku prirodu.
Kada je bio čovek na zemlji, Isus je svojim ljudskim telom bio ograničen u ispoljavanju svojih božanskih moći. On je i dalje sve znao i imao je svu silu, ali je delovao pod silom Duha Svetoga i to tako da je to bilo odgovarajuće tom telu i njegovom razvoju do one mere koja je bila neophodna da obavi svoj zadatak kao Prorok, Učitelj, Otkupitelj i Objavitelj Boga, i to na takav način da su ljudi oko njega to mogli da razumeju. Čak i sa ovim ograničenjem, njegovi učenici su imali velikih teškoća da razumeju ko je on bio i šta je bila njegova poruka.
Još od vremena apostolâ i ranih crkvenih otaca bilo je mnogo jeresi u vezi sa Isusovom ličnošću. Kroz vekove je samo manjina održala istinitost vere. I danas dolazi do ponovnog javljanja ovih starih jeresi koje su se nekako vratile u glavne tokove hrišćanstva. Zbunjujuća probuđenja i nove objave sa starim jeresima dovele su do masovnog egzodusa od istine Svetog pisma i došlo je do napuštanja ’evanđelja koje nam je jednom predato’.
Neka odricanja, na primer, su :
1. Da je Hristos bio potpuno Bog,
2. Da je Hristos bio stvarno Bog,
3. Da je Hristos bio stvarno čovek,
4. Da je Hristos bio potpuno čovek.
5. Da je Hristos bio jedna osoba – neki smatraju da je Isus čovek postao božanstvo u nekom trenutku posle rođenja, verovatno u času njegovog krštenja; drugi opet smatraju da je Isus bio podeljen u dve različite osobe.
6. Da dve prirode nisu bile zaista dve prirode već jedna priroda ili više priroda, tako komplikujući stvar o Isusovom jedinstvu, integritetu i odvojenosti dve prirode.

Uzvisivanje Isusa Hrista
Konačna i najgora stvar koju greh može da učini jeste da ubije.
Isusovo vaskrsenje označava kraj Isusovog poniženja, jer se pokazalo da smrt ne može da ga zadrži. Smrt i sile zla bile su javno pobeđene, ponižene i pokazalo se da su slabije nego što su tvrdile. Ovo je zapravo za njih bilo podsmehivanje.
Isus je pobedio i pokazao svoju silu kojom je uklonio prokletstvo na čoveku. Pošto je završio svoje delo na zemlji, Isus je otišao da zauzme svoj položaj sa desne strane Ocu, da bi ponovo primio slavu i obožavanje od anđela u nebu.
Sada je Bog-Čovek u potpunosti preuzeo položaj Posrednika između Boga i čoveka. Vidi o ovome 1. Timotejevu 2,5 i Jovan 14,2-3.
Isusov položaj sa desne strane Ocu nije značio da Isus više nema šta da učini. Njegova uloga kao posrednika uključuje delo zastupanja kod Oca, a u ime njegove braće (Jevrejima 7,25).
Isusovo delo isto tako uključuje pripremu mesta za nas, što je prema svim naznakama osnivanje Novog Jerusalima.

Isusovo sveštenstvo
Hristovo delo posle vaznesenja proističe iz njegove uloge Velikog prvosveštenika, uloge koja je detaljno opisana u Poslanici Jevrejima.
Ovo prvosveštenstvo je više od levitskog sveštenstva i čoveku dopušta da ima pristup Bogu zato što je Isus učinio žrtvu na krstu.
Ovaj Prvosveštenik je imao neuništivi život. Njegovo sveštenstvo je zasnovano na božanskom savezu, kako je to zapisano u Psalmu 110,4.
Zbog ovog božanskog saveza, Isus Hristos je garant boljeg i superiornijeg novog zaveta. Ovaj položaj nam osigurava da je novi poredak koji je ustanovljen bolji od starog i trajan.
Isus je Prvosveštenik Novog zaveta koji predstavlja grešnog čoveka u prisutnosti Boga na nebesima, pošto je jednom za svagda učinio žrtvu koja je bila dovoljna da plati za sve grehe ljudskog roda.
Njegov narod je zato narod svetih kroz žrtvu Isusovog tela i posvećen je njime (Jevrejima 10,8-10). Tako Isus ostaje zauvek i obezbeđuje da mi imamo trajan pristup Ocu kroz njega, i da šta god da nam se dogodi na zemlji, on je tamo da sve objasni Ocu i da se postara da smo opravdani, odnosno da smo pred Ocem u ispravnom stanju.
Pošto se Isus vazneo na položaj moći, on može da spase u potpunosti, i niko ne treba da se plaši da Isus neće uspeti da spase one koji dođu k njemu.
Isus se nalazi na položaju moći i zastupa za one koji Bogu dođu kroz njega, i na taj način osigurava da će se svaki vernik, koji mu dođe u istini, održati.
Tako Isus neprestano dela u naše ime. On će nastaviti to da čini sve do dana kada će se vratiti na zemlju da on sâm preuzme one koji mu pripadaju i da ih zauvek održi u svojoj prisutnosti.
Zaključak
Jasno je da je Isus došao da zajedno povede Jevreje i ne-Jevreje u carstvo. Otac se odrekao mnogo čega kako bi Isus došao da spase čoveka. Isus se sâm odrekao mnogo čega kako bi postao čovek i postao naš Spasitelj. On je naš savršeni uzor, kao i naša jedina nada na večni život.
Isus nas je pozvao da budemo njegovi učenici, što je položaj ozbiljne i potpune predanosti, gde je Bog u centru, referentna tačka i standard života. Isus je po definiciji Gospod spasenim i opravdanim osobama.
Titule koje Isus ima pokazuju njegovu najvišu vrednost Božijeg Sina, njegovo savršeno i veličanstveno delo Mesije i Spasitelja i njegov najpoštovaniji i najuzvišeniji položaj kao Gospoda. One jasno pokazuju da je Bog Otac delovao kako bi spasao svet i kako bi sudio svetu. One pokazuju da je Isus jedno sa Bogom i najviše vredan sveg slavljenja koje samo Bog prima.
Prestanimo sada da slavimo lažnog Isusa i hajde da proslavljamo samo istinitog Boga i istinitog Hrista, i pored ogromnih smetnji koje ovaj svet upućuje. Upamtimo da mi imamo Jednog Boga i Jednog Gospoda Isusa Hrista.

OSNOVE NASEG VEROVANJA 2 - BOG OTAC

LEKCIJA 2

BOG OTAC

1. Korinćanima 8,6; Efescima 4,6; Jezekilj 33,11; 2. Solunjanima 1,6-8; Jovan 5,24; 3,16-18.
Verujemo u Boga Oca, koji je suveren nad svim stvorenjem, koji je pun ljubavi i pravde jer prašta onima koji se pokaju i osuđuje one koji se ne pokaju.
– Iz veroispovedanja BSD

Bog jevrejske Biblije nije kao bilo koji drugi bog. Kada govorimo o Bogu, mi govorimo o vrhovnom biću i objektu naše vere.
Ovde Boga treba odvojiti od bićâ koja su stvorena u mitologiji i kojima se pristupa na različitim ceremonijama, jer oni pripadaju tipu klase duhova. Ovi bogovi, iako ih slave, skoro su istovetna bića ljudskim bićima, samo što su veća u sili, pameti i vrednosti. Bogovi starih nacionalnih religija kao što su bili oni kod starih Egipćana, Grka, Sumera, Rimljana i drugih, mada očigledno po svemu nadljudski i uglavnom besmrtni, nikada nisu smatrani za savršene i beskonačne na način na koji to mislimo o Bogu.
Neke religije imaju mnogo bogova kao, na primer, one u Indiji. Imena ovih bogova često oslikavaju samo jedan ili nekoliko aspekata stvarnosti. Ovo je znatno drugačije nego što je bilo u Izraelu, jer je Bog Izraela bio Bog koji je ne samo bio izvor svega, već je i sadržavao svu stvarnost.
Bog o kojem mi govorimo jeste Bog iz jevrejskog Svetog pisma, a on je opisan u svim knjigama Biblije, osim u Knjizi o Jestiri i u Pesmi nad pesmama. On je prikazan kao Stvoritelj, Hranitelj, i Davalac zakona. On je pravedan, savršen u svakom smislu, beskonačan u svakom kvalitetu, i on je personalizovana lepota, dobrota, pravda, milost, sažaljenje, strpljenje, ljubav i svetost.
Ovaj Bog zahteva ekskluzivno slavljenje, a njegovo ime ispisano kao JHVH, odnosno kao tetragramaton, nalazi se na više od 6.600 mesta u Bibliji. Ispravno izgovaranje reči JHVH nam je nepoznato, tako da se umesto nje koristi reč Adonaj, u značenju Gospod. Moderni prevodioci Biblije uzeli su samoglasnike iz reči Adonaj, i ubacili ih između suglasnika u JHVH i tako su došli do Božijeg imena Jehova. Pojedini naučnici smatraju da je ispravno izgovaranje ovog imena oblik Jahve, ali se uglavnom koristi ime Jehova.
Ime Božije se u Svetom pismu koristi da nam saopšti ko je on, jer imena predstavljaju pravi karakter i naročite osobine određene osobe. Stoga Božija imena otkrivaju Božiju pravu prirodu odnosno njega samog. Tako njegova imena predstavljaju njegovo ekskluzivno božanstvo i njegovu slavu.
Ime Božije često se nalazi i u kombinovanom obliku kao, na primer, ’Gospod nad vojskama’, odnosno Jehova Savaot. Ime JHVH često se kombinuje sa ’Elohim’ i ova kombinacija se javlja 2.600 puta u Svetom pismu. Ovaj izraz označava moć i silu.
Drugo ime za Boga je El, i ono se koristi oko 230 puta. Ovo ime su koristili i neznabošci kada su govorili o nekom od njihovih božanstava. Druga veoma dobro poznata imena Božija su ’El Roi’, Bog koji me vidi, ili El koji me vidi (Postanje 16,13).
Sledeće Božije ime je El Šadai. Još jedno je El El-jon, odnosno ’Bog najuzvišeniji’. Druga Božija imena u Svetom pismu su i:
El Olam, Bog večnosti;
Jehova Jireh, Bog će obezbediti;
Jehova Rofi, Gospod naš iscelitelj, odnosno lekar;
Jehova Nisi, Gospod naša zastava;
Jehova M’kadeš, Gospod naš posvetitelj;
Jehova Šalom, Gospod naš mir;
Jehova Cidkenu, Gospod naša pravda;
Jehova Rohi, Gospod moj pastir;
Jehova Š’ma, Gospod je ovde, itd.

Sveto pismo je sasvim precizno u tome kad kaže da ljudi treba da slave samo Jehovu, ali nas Sveto pismo stalno i iznova izveštava da je Izrael slavio razne druge bogove, i to u isto vreme kad i slaveći Jehovu. U dugim vremenskim periodima Izrael nije poštovao svoga Boga i njegove zapovesti.
Odnos Boga i njegovog naroda, uključujući i Izrael, bio je zasnovan na zavetu. U slučaju Izraela, ovaj zavet je bio od presudnog značaja za identitet Izraela kao nacije. Jehova je bio taj koji ih je izveo iz ropstva u Egiptu, proveo ih kroz divljinu, i koji im je dao zemlju u Hanaanu.
Bog je sve ovo učinio zbog ’zaveta’ koji je načinio sa njima, sa narodom Izraela. Zavet je bio modelisan na isti način kako su tada bili pravljeni međunarodni ugovori, u vreme drugog milenijuma pre Hrista. Zavet je bio sličan hititskim vazalskim ugovorima u kojima je ’veliki car’ zahtevao potpunu vernost sebi od strane njegovog naroda, podrazumevajući da treba da gledaju samo na njega, a ne da se okreću nekim drugim carevima. U ovom religijskom zavetu, Izrael mora da služi jedino Jehovu, a on će zauzvrat biti njihov Spasitelj.

’Muška’ priroda Božija?
Razmatranje o Božijem očinstvu dovodi do pitanja o tome zašto je u Starom svetu bilo toliko mnogo ženskih božanstava. Ova ženska božanstva su uvek bila privlačna narodu Izraela, a neznabožačka praksa je neprestano kvarila naciju.
Ženska božanstva su bila popularna, ali je Bog Svetog pisma ovakvu žensku prisutnost isključio. Biblijski autori nikada nisu dopustili da se atributi bliskoistočnih boginja upotrebljavaju kada se opisuje Jehova. Oni su uvek osuđivali vladare, careve i narode kada bi se oni priklanjali sveopštem slavljenju ovih boginja. Postoje dokazi da su se ženske boginje nekako infiltrirale u hramovno slavljenje Jehove i da su imale mnogo sledbenika. Car Asa, mada pobožan car, imao je majku koja je imala izrezan lik boginje Ašere. U Drugoj Carevima 21,7 zapisano je da je ova ista boginja imala statuu u jerusalimskom Hramu sve do vremena Josije. Proroci nikada nisu podržavali ovo bogohuljenje.
Postoji veoma mnogo dokaza da je bilo slavljenja ženskih božanstava po čitavom svetu. Mnogi arheolozi govore o tome da su određeni ženski likovi bili simboli plodnosti, ali su zapravo bili uključeni u praktično svaku ljudsku aktivnost: trudnoću, rođenje, sahranu, plodnost, inicijaciju (uvođenje), lov, sazrevanje, ritualne brakove i zapovedanje životinjama. Ni u jednoj drugoj civilizacija nema toliko slavljenja boginja kao u Indiji, iako ovo nije odvojeno od slavljenja muških bogova. Očigledno je da nijedna civilizacija nije uspela da izbegne ovo svuda rasprostranjeno slavljenje ’Nebeske carice’.
Judaizam nikada nije uvrstio slavljenje boginja u svoju praksu. Ali, ipak je Izrael u tim vremenima proslavljao razne boginje. Slavljenje boginja postoji od davnina, i u svetu je to danas još uvek popularno.
Sveto pismo uzvišeno govori o ulozi majke, čak i Mesiju opisuje kao ’seme ženino’. Ali, Bog je opisan na način koji ga ne isključuje toliko iz zaštitničke uloge majke, već ga značajno opisuje kao Oca. U Psalmu 103,13 nadahnuti autor kaže: ’Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje’.
Koncept Oca uvodi ideju Bogooca, i tako nas dovodi do određene rasprave o ovom trojedinom Bogu.

1. Timoteju 1,17; 5. Mojsijeva 6,4; 1. Carevima 8,27; 1. Jovanova 1,5; 1. Mojsijeva 1,1.2; Dela 17,24.25.28; Psalam 90,1.2; Matej 28,19; Jovan 3,16; Isaija 57,15; 2. Petrova 3,9.

Verujemo u jednog Boga, nevidljivog i savršenog, Stvoritelja i Nosioca svemira koji večno postoji u tri osobe – Otac, Sin i Duh Sveti, i koji želi da podeli svoju ljubav u ličnom odnosu sa svima.
– Iz veroispovedanja BSD

Otac, Sin i Sveti Duh zajedno se nazivaju Bogom. Sva trojica se zovu ’jedan Bog’, tako da možemo da kažemo da se ’Bog’ sastoji od tri osobe: Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha. Zato možemo da kažemo da je Bog Sveta Trojica, odnosno da tri ličnosti u Bogu formiraju jedinstvo koje se zove Bog. Na određen način one su neodvojive; jer su od iste supstance, suštine, prirode, sile i karaktera.
Postoje posebne uloge ili dela koja svaka osoba Boga čini u odnosu prema čoveku, i jedne prema drugoj. Ali, one sve zajedno deluju u skladu sa njihovom voljom. Tu nema nikakvog razilaženja već je na delu savršeno jedinstvo. Oni su jedno. Strogo govoreći, Boga ne bi trebalo da nazivamo Trojicom, jer to bi moglo kod nekoga da podrazumeva da postoje tri Boga. Ali, taj izraz se ne koristi u smislu da podrazumeva da postoje tri Boga.
Sveto pismo trojicu prepoznaje kao Boga. Na primer, u Jovanu 6,27, o Ocu se govori kao o Bogu. U Jovanu 1,1 i 14, o Reči ili Isusu se govori kao o Bogu. U Delima 5,3-4, o Svetom Duhu se govori kao o Bogu. Biblija prepoznaje i govori o trojici kao o različitim osobama, koje imaju sve osobine jedne osobe. Jovan 3,16 govori o tome kako je Otac dao svog Sina. U Jovanu 14,16-17 Isus se moli Ocu, i Otac šalje drugog Utešitelja, Duha. I ne samo to, Matej 3,16-17 govori o Isusovom krštenju, gde se govori o tri (3) osobe. U Mateju 28,19 Veliko poslanje naglašeno govori o trojici kao o Bogu. U Isaiji 48,12-16, onaj koji je Prvi i Poslednji govori svoju poruku: ’Gospod i Njegov Duh su me poslali’. Čak i u ovom odlomku možemo da vidimo tri osobe.
Ali, mi znamo da ima jedan Bog. Ponovljeni zakon 6,4 su stihovi himne države Izrael: Čuj Izraelu, Gospod Bog je jedan Bog.
Reč upotrebljena za jedan je ’ehad’, i ona govori o kombinovanom jedinstvu, a ne o apsolutnom jedinstvu. U jevrejskom ’jahid’ je reč za apsolutno jedinstvo, i u Starom zavetu nikada nije upotrebljena kada se govori o Bogu.
Tako možemo da posmatramo trojedinog Boga i da vidimo šta nam je dato da saznamo. Sveto pismo nam kaže da postoji Otac, da postoji Sin, i da postoji Sveti Duh.
Onda moramo da se zapitamo šta reč Otac znači kada se koristi da opiše Oca. Prvo, moramo da razumemo da kada govorimo o Bogu, mi ne govorimo o osobi koja je jednostavno ljudsko biće umnoženo, recimo, milion puta u sili, snazi, pameti i tako dalje.
Bog nije čovek i mi ne možemo da zaključujemo ili mislimo o Bogu kao o nekom silnom ljudskom biću. Bog je Duh i on je potpuno drugačiji kvalitativno i suštinski od svog stvorenja. Mi znamo da Bog jeste Gospod i da je suveren, da je Stvoritelj, da je Osloboditelj i da je on onaj koji održava zavetni odnos sa nama.
Međutim, za razliku od starinskih bogova kao što je to bio Zevs, koji je smatran za oca svim bogovima, Izrael nije gledao na svog Boga kao na Boga koji ima poroda.
Ovaj Bog je Gospod i on je suveren, i on je stvorio svet i ljude kako bi na konkretan način prikazao svoje Očinstvo. Pored toga, on je intervenisao u istoriji kako bi spasao. Malahija 2,10 to ovako opisuje: ’Nije li nam svima jedan Otac? Nije li nas jedan Bog stvorio? Zašto neveru činimo jedan drugom skrnaveći zavet otaca svojih?’
Očito je, znači, da je zavet na Sinaju onaj koji povezuje Izrael i Boga u jednu svetu porodicu. Glava te porodice, i otac, bio je Jehova koji ih je izbavio iz ropstva u Egiptu, i time potvrdio da su oni njegov izabrani narod. Znači, kroz zavetni odnos je božansko Očinstvo Božije došlo do Izraela. Ovaj zavetni odnos započet je obećanjima koja su data Avraamu i ostalim patrijarsima. U ovom zavetnom odnosu postojala je naročita i jedinstvena bliskost, lični odnos i blagoslov. Očinstvo je značilo da je postojao jedinstveni i milostivi izbor. Otac, koji je pravedan i veran svojim zavetnim obećanjima, održava, obezbeđuje i brine s ljubavlju za one koji su u zavetu.
Bog se brine i stara za ljude koje je otkupio. U Mojsijevoj pesmi, zapisanoj u Petoj knjizi Mojsijevoj ili Ponovljenom zakonu 32,6 Mojsije pita: ’Tako li vraćate Gospodu, narode ludi i bezumni? Nije li on Otac tvoj koji te je zadobio? On te je načinio i stvorio’.
A Bog onda, zbog onoga što je učinio, kao i zbog posebnog odnosa između njega i Izraela, može da kaže za Izrael da je njegov prvorođeni sin, u Drugoj knjizi Mojsijevoj ili Izlasku 4,22 i Osiji 11,1.
Kada je Isus došao, on je u znatnoj meri produbio značenje Božijeg Očinstva u oblastima bliskosti i intimnosti. Isus je objavio Boga kao Oca, a sebe kao njegovog Voljenog Sina. Pokazao nam je da postoji nešto u trojedinom Bogu što je uključivalo naročitu, jedinstvenu i silnu ljubav koju je jedna osoba imala za drugu u trojedinom Bogu, a što je dovelo do opisa Oca i Sina. Bog je prvo i pre svega Otac koji je u večnom odnosu prema svom božanskom Sinu.
Ovo je jedinstveni odnos koji u sebi sadrži naročitu bliskost, ljubav, intimnost, potpuno nepostojanje tajni, potpuno poverenje, potpunu zavisnost, potpunu poslušnost koje opisuju odnose između Oca i Sina. Otac voli Sina više nego što to mi ikada možemo da zamislimo, a Sin uzvraća tu ljubav uz potpunu poslušnost Očevim željama. Sve što Otac ima on daje Sinu, a Sin za sebe ništa ne zadržava. Sin je spreman da učini sve što od njega Otac zahteva, čak i pre nego što to Otac od njega zatraži, a Otac će njemu dati više nagrade i svojih osećanja nego što možemo da zamislimo. Ko god ne poštuje Sina, kod Oca stiče prokletstvo, nešto o čemu je užasno i da se samo razmišlja.
U ovakvom odnosu u trojedinom Bogu, Otac je prikazan kao izvor sve stvarnosti, i stoga Sin čini sve ono što je opisano kao želja Očeva, delujući najbliskije sa njim da se učini delo stvaranja i spasenja. U ovom odnosu je veoma teško da se ispravno odrede razlike između Oca i Sina, ali Sveto pismo govori o ulozi Oca kao i o ulozi Sina.
Isus je koristio aramejski izraz ’ava’ kada se obraćao Ocu, i ovo je bio uobičajen način na koji bi dete govorilo svojim voljenim roditeljima.
Čudesno je to što je Isus dopustio svojim učenicima da se njegovom nebeskom Ocu obraćaju na isti način na koji je to on činio. U čuvenom Očenašu, Isus je naložio svojim učenicima da se mole ’Oče naš koji si na nebesima...’. Ovo uputstvo je ponovljeno u Rimljanima 8,15 i Galatima 4,6 i tako je pojašnjeno da svi vernici u kojima prebiva Sveti Duh imaju pravo da koriste izraz ’Oče naš’.
Jasna je poruka da je u Novom zavetu vernik, pošto je načinjen jednim sa Hristom, i pošto poseduje Duha Svetoga, sada usvojen i to kao pravi Očev sin. U Starom zavetu, isto kao i u Novom, Otac naglašava da postoji zavetni odnos intimnosti i ljubavi. Dopunsko pravo vernikâ da se tako obraćaju Ocu, jedno je od najvećih privilegija koje čovek može uopšte da ima. Činjenica da je Isus postao naš brat, nešto je što nas navodi da pevamo hvale našem Ocu bez prestanka.
Hajde sada da pogledamo na delo Boga Oca. Matej Oca spominje 44 puta, Marko 5 puta, Luka 17 puta, a Jovan 122 puta. Razmotrićemo sada nekoliko aspekata Božijeg Očinstva.

Naslovljavanje Boga u njegovoj ulozi kao Oca
1. Otac (Druga Korinćanima 6,18; Jevrejima 1,5) Ovde Sveto pismo govori o Božijem odnosu sa Sinom, i o Sinovljevom odnosu sa Ocem.
2. Bog Otac (Druga Timoteju 1,2; Druga Petrova 1,17; Matej 23,9; Jovan 8,41) Ovde se govori o ekskluzivnom odnosu. Ovde se vidi pripadnost. Samo vernici mogu sa ponosom da tvrde da pripadaju ovom Imenu.
3. Bog naš Otac (Efescima 1,2) Sveti i verni u Hristu su telo i imaju tu sigurnost u njemu. Vidi Isaija 63,16.
4. Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista (Efescima 1,3) Ovde se govori o odnosu između Hrista i samog Oca, i Otac je uzvišen.
5. Otac milosti (Druga Korinćanima 1,3) Ovde se otkriva kao Gospod Bog, milostiv i blagodatan, koji obiluje milošću i utehama (vidi Druga knjiga Mojsijeva ili Izlazak 34,6; Psalam 86,6; Psalam 89,26 i Psalam 103,13).
6. Otac duhova (Jevrejima 12,9) Pavle je govorio o Gospodu kao o ’onom koji ukorava kao Otac’, i dalje govori o kontrastu između naših prirodnih očeva i njihovog vaspitavanja i o onom od strane ’Oca duhova’. Ovo je izraz koji se koristi u Starom zavetu ’Bog duhova i svakog tela’ (Četvrta knjiga Mojsijeva ili Brojevi 16,22; 27,16). Stvoritelj svih duhova, onaj koji je Davalac života svemu, onaj koji poznaje duhove koje je stvorio, najbolji je od svih zbog svoje Očinske brige, što ga dovodi do toga da ukorava svoju decu.
7. Otac nebeske svetlosti (Jakov 1,17) On je Otac večnog Sina, koji je Svetlo sveta. Otac prebiva u svetlosti kojoj nijedan čovek ne može da pristupi.
8. Otac slave (Efescima 1,17)

Elementi uveravanja
1. Uzajamna sigurnost – Jovan 10,28-30.
’Ja im dajem večni život, neće nikad propasti, i niko ne može da ih otme iz moje ruke. Moj Otac, koji mi (ih) je dao, veći je od svih, i niko ne može da ih otme iz ruke mog Oca. Ja i Otac jedno smo.’ Uz ovakvo dvostruko božansko podržavanje, šta još može vernik nego da je večno siguran. Sva sila i sav autoritet nalaze se u ovim ujedinjenim rukama.
Samo oni koji su otkupljeni i koji su sačuvani mogu da tvrde da se na njih odnosi obećanje: ’U domu moga Oca ima mnogo stanova’ (Jovan 14,2). Vidi i Luka 24,49; Jovan 14,20-23; i 15,10.
2. Bliskost
Obrati pažnju na bliskost u Isusovoj molitvi svom Ocu. Kada su ga njegovi učenici zamolili da ih nauči da se mole, u Mateju 6,9 on započinje rečima: ’Oče naš koji si na nebesima’. Jasno je da onaj koji nije na nebesima, odnosno na prestolu nebeskom, ne može biti Otac, i tako ga ne treba oslovljavati. Ovo je molitva onih koji su otkupljeni, a ne molitva koju je sâm Isus molio. U ovoj molitvi nalaze se neki zahtevi koje Isus kao bezgrešni Sin Božiji ne bi trebalo da moli. Za njega nije bilo potrebno da bude izbavljen od zla, i nije bilo greha koje mu je trebalo oprostiti.
Primetite i kontrast u odnosu na prvosvešteničku molitvu koju je Isus izgovorio u Jovanu 17. Ovde on otkriva neprekinutu bliskost između večnog Oca i njegovog večnog Sina. I dok se zastupnički molio za svoju braću (po veri), on često upotrebljava izraz Otac kako bi izrazio Božiju svetost i pravednost.
3. Otac
Otac je za nas od suštinskog značaja. On je izvor našeg postojanja. Ali, ne samo to, on ima nezamenljivu i nezaobilaznu ulogu u našem spasenju i odlasku u slavu. On nas je toliko voleo da je dao svog Sina. Kako se osećamo ne možemo ni da zamislimo. Ono što mi osećamo trebalo bi da bude nezamislivo mnogo puta umnoženo i pojačano. Zbog njegovog poklona, mi smo sada naslednici te bliskosti sa Bogom koja teško može da se sasvim razume. Započnimo da dublje doživljavamo tu bliskost na taj način što ćemo dalje duhovno sazrevati. Znamo da ćemo tokom večnosti iskusiti ovu bliskost sve više i više.
4. Očeva ekskluzivnost (izuzetnost)
Obratite pažnju na Božiju ličnu slavu kao Oca. Njegovo postojanje i ponašanje kao Oca sasvim se razlikuje od svih drugih očeva. Ovaj Otac je vidno istaknut kao onaj koji je iznad svih očeva jer ovaj Otac je izvor sveg stvorenja.
Otac je suviše velik da bismo mogli da ga direktno vidimo u našem sadašnjem stanju. Iz tog razloga Isus je došao da bi ga objavio. Jovan 14,9 kaže: ’...ko je video mene video je Oca’. Pogledaj i Efescima 4,6.
Obratite pažnju na Očev položaj i to šta on čini za nas.
A) Suverenitet njegove Milosti: Jovan 6,44 kaže: ’Niko ne može da dođe k meni, osim ako ga ne privuče Otac koji me je poslao...’
B) On je Božanstvo: Jovan 4,21.24: ’Slavite Oca’.
C) Otac otkriva svoju ljubav: Jovan 1,14: ’Logos... jedinorođeni Sin od Oca, pun blagosti i istine’.
D) Očeva aktivna ljubav: ’Otac voli...’: Jovan 3,35; 16,27; 1. Jovanova 3,1.
5. Savršenstvo roditeljstva
Otac je savršenstvo roditeljstva u ljubavi, vaspitavanju, brizi i obezbeđivanju naših potreba.
U Ocu je potpuna sigurnost. Luka 23,46 beleži Isusovu poslednju molitvu: ’Oče, svoj duh predajem u tvoje ruke!’.
6. Dvostruki odnos
Dvostruka služba je zapisana u Jovanu 5,17. Isus je rekao: ’Moj otac i sad radi, pa radim i ja’.
Nikada nije bilo nijednog sukoba u ciljevima ili planovima između Oca i Sina. Oni su zaista božanski saradnici. Uzajamna žrtva je opisana u Jovanu 10,18 kada je Isus govorio o svojoj smrti i vaskrsenju: ’Ovu zapovest sam primio od moga Oca’.
Zahtev pravednosti koji je postavio Otac bio je ispunjen otkupom koji je platio njegov Sin.
Čitamo da su Avraam i Isak zajedno išli do mesta žrtvovanja. Otac je pogledao u Sina na mestu polaganja žrtve, i bio je zadovoljan žrtvom. Moramo uvek da zapamtimo da je Oca zadovoljilo to što je Isusa kaznio za naše grehe. Pogledaj Jovan 3,16 i Galatima 2,20.
7. Očeva posebna dela
1. Isus dolazi od Oca i vraća se Ocu. Otac je centar autoriteta, a Isus i Sveti Duh čine svoj udeo u otkupljenju, posvećenju i zastupništvu. Vidi Jovan 16,28; 16,17; 14,28; 15,26.
Otac, Isus i Sveti Duh deluju zajednički, i niko se među njima ne ponaša kao rukovodilac onim drugima, u ljudskom smislu te reči. Jovan 15,1 Oca naziva vinogradarom, a Isusa čokotom. Ovo nas navodi da vidimo blisku vezu ljubavi, uzajamne saradnje, i prirodu najproduktivnijeg odnosa između Oca i Sina. Jedan bez drugoga ne mogu uspeti.
2. Otac šalje Svetog Duha. Jovan 26,26 kaže da Duh ishodi od Oca. Jovan 14,16 kaže da će Otac poslati drugog Utešitelja. Ovo delo Oca nastaje kao odgovor na Isusovu molitvu ili zahtev.
3. Otac dela, vidi Jovan 5,17.
4. Otac očišćava svoj narod, vidi Jovan 15,1.2.
5. Otac nas uslovljava da imamo pobedu u Hristu. Druga Korinćanima 2,14-15 nam pruža izuzetnu sigurnost da ćemo uvek biti pobednici.
6. Otac šalje svog Sina. Jovan 6,40; Jovan 9,42; Jovan 9,4; Prva Jovanova 4,14; Jovan 12,49; 14,24.
7. Otac daje Isusu posao.
Jovan 17,4; Jovan 14,31; Prva Petrova 1,3; Luka 2,49: ’Zar niste znali da ja treba da budem u domu moga Oca?’
8. Otac daje Isusu reči. Isus je Očeva Objava. Jovan 17,8; Jovan 4,34; Jovan 15,15; Jovan 14,24 (ovde reči nisu Isusove, ali su Očeve); Jovan 12,49.50.
9. Otac proslavlja svog Sina. Jovan 17,1-5; Jovan 13,31.32; Kološanima 1,19.
10. Otac Sinu daje silu nad svim telesnim. Jovan 17,2; Danilo 7,13.14; Matej 28,18; 11,27; Jevrejima 1,2; Filipljanima 2,9-11.
11. Otac čuva ljude od zla. Vidi Jovan 17,15.
12. Otac odabira i odabrane daje Hristu. Jovan 17,24; 7,64.65; Prva Petrova 1,2
13. Otac garantuje sigurnost vernika. Vidi Jovan 10,28.29.
14. Otac daje dobre darove i nagrade onima koji traže. Matej 7,11; 6,18.26
15. Otac oprašta ljudima. Vidi Matej 6,14.15.
16. Otac nagrađuje ljude. Matej 6,1-4; Kološanima 1,12-14.
17. Moramo da verujemo u Oca za spasenje. Na kraju, verovanje u Hrista je jedini način za verovanje u Oca.

Neka upozorenja
Očigledno je da moramo da budemo oprezni i da ideju o Bogu ne zasnivamo na našem mišljenju o našem prirodnom ocu, jer mnogi očevi nisu dobri očevi. Ali, bliska ljubav i zanimanje dobrog zemaljskog oca za svog sina govori nam o tome da možemo da računamo da će i Bog slično tome delovati prema nama u svakom trenutku. Moramo da budemo kao mala deca, bez licemerja ili cinizma, pre nego što možemo biti pravi članovi njegovog carstva. Ali, isto tako, moramo dalje da sazrevamo i da ne ostanemo kao deca, jer ćemo samo rastući na pravi način razviti i pravilnu procenu i zahvalnost za Boga.
Isto tako, moramo da vodimo računa o tome da o Bogu Ocu ne razmišljamo kao o našem ljudskom ocu koji stari, slabi, gubi snagu, i postaje nemoćan. Uvek moramo da naglašavamo da se Bog Otac nikada ne menja u sili i u svojim odlikama. On može da se suoči sa svom složenošću savremenog života, kao što je brinuo o problemima u starom Izraelu. Deca moraju da se poučavaju da je ovaj Otac bio silan juče, da je silan danas, i da će i sutra biti silan. To moramo da naglašavamo.
Neki ljudi mogu da ostanu pri ideji da baš kao što ljudski otac ponekad deluje na daljinu, i nije zainteresovan za sitne životne detalje svog deteta na način na koji to majka obično jeste, da je Bog na isti takav način udaljen i uzdignut.
Mi često oblikujemo Boga na osnovu onoga što znamo o ljudima, i mislimo da Bog Otac svakako ne može da bude zabrinut za nas, beznačajna bića na beznačajnoj planeti, kad ima čitav svemir da o njemu vodi računa. Ali, ovaj Otac nije kao generalni direktor neke kompanije koji je toliko visoko da ne brine za pojedince. Naš Otac je drugačiji. On je zainteresovan ne samo za bebe, već i na način na koji su one začete. On više voli da čuje neusklađeno pevanje jedne iskrene osobe nego izuzetnu izvedbu ciničnog i neverujućeg profesionalnog pevača.
Ovaj Otac pažnju obraća ljudima i svim svojim stvorenjima. On nije toliko zainteresovan za stvari. On zna kada nekoj osobi i jedna vlas kose padne sa glave, i kada jedan vrabac padne na zemlju. On je rekao proroku Joni da je zabrinut za mnogo stoke isto kao i za nemoćne ljude u gradu Ninevi.
Bog Otac je u zavetnom odnosu sa nama, i on ne manipuliše događajima na način na koji jeftine TV serije manipulišu u svojim pričama. On svoja velika čudesna dela ne čini u ljutini ili na nepravedan način. Bog Otac nije nikada i neće nikada izneveriti svoju decu.
Takvo delovanje bi predstavljalo samo sebi suprotnost. Nebeski Otac suviše voli svoju decu da bi tako nešto učinio. On neće dopustiti nijedno da nestane, već će delovati na najbolji mogući način da sva njegova deca budu spasena, i da sa njim provedu večnost.
Stoga ne smemo pogrešno da razumemo šta se događa kada nam se čini kao da je Bog povukao svoju ruku. Njegov plan je uvek u našu korist, i stvari se odvijaju u našu korist. Kada budemo ušli u taj stvarni svet Carstva gde je on prisutan, a i mi smo prisutni sa njim, tada ćemo razumeti u potpunosti.