OSNOVE NASEG VEROVANJA 4 - BOG DUH SVETI

LEKCIJA 4

BOG DUH SVETI

Jovan 14,16; 3,5-8; 14,17; Rimljanima 5,5; 1.Korinćanima 12,4-7; 2.Petrova 1,20.21; Jovan 16,7-11.
Verujemo u Boga Duha Svetoga, Utešitelja, koji vernicima daje duhovan život, živi u njima i osposobljava ih da svedoče i služe. Verujemo da je Duh Sveti nadahnuo Pismo, ukazuje na greh i daje uputstva za pravednost.– Iz veroispovedanja BSD

Sveti Duh je verovatno najtajanstvenija osoba Trojedinog Boga, a u starozavetnim knjigama često ga (pogrešno) smatraju za Boga Oca. U Novom zavetu igra najkritičniju ulogu u Isusovom životu, životu apostolâ kao i članova Crkve Hristove.
Sveti Duh deluje u oba vremenska perioda koja su pokrivena Starim i Novim zavetom, ali očigledno uživa u nedostatku blještavila reflektora. Zato izgleda da su ljudi nekako postali veoma zaboravni iako je u pitanju izuzetno moćna, tajnovita, a opet nevidljiva sila koju on ispoljava i na ljude i na prirodu. Ljudi često razvijaju razne jeretičke teorije o Svetom Duhu, tvrdeći za sebe da imaju nekakav poseban odnos sa Duhom, sigurno zato što im se veoma dopada ideja o posedovanju te mistične sile koju Sveti Duh nosi sa sobom.
Međutim, treba jasno reći da kada govorimo o Svetom Duhu, mi se bavimo Bogom, pa stoga treba naglasiti opreznost. Umesto neodgovornih tvrdnji o Svetom Duhu, mnogo bolje bi bilo da se ljudi fokusiraju na Hrista, jer je Hristos naš stvarni Spasitelj kroz koga imamo pristup Bogu.
Više je razloga zbog čega ljudi imaju teškoće u razumevanju doktrine Svetog Duha.
Prvo, otkrivenje o Svetom Duhu je manje očito nego što je to o Ocu i Sinu. Teško da postoji bilo kakva sistematska rasprava o Duhu u Svetom pismu, osim ako izuzmemo Evanđelje po Jovanu, poglavlja od 14-16. Sveti Duh se uglavnom spominje samo onda kada se raspravlja o drugim stvarima.
Na primer, u Starom zavetu delovanje Svetog Duha skoro je uvek povezano sa Očevim delom, tako da nekima izgleda kao da Sveti Duh nema svoj identitet. Obrazac je identičan u Novom zavetu gde je dolazak Svetog Duha objavljen sa ciljem objavljivanja i proslavljanja Sina (Jovan 16,14).
Drugo, kada govorimo o Svetom Duhu, nemamo jasnu sliku na koju naš um može da se osvrne. Kada govorimo o Bogu Ocu, slika oca nekako deluje jasna, jer svi imamo očeve. Kada govorimo o Isusu Sinu, naš um formira sliku sina, jer svi znamo puno o sinovima. Ali, kada govorimo o ’Duhu’ čitava stvar postaje mutnija. Biblijski prevod kao ’Svetog Duha’, sa naglaskom na ’Duhu’ ostavlja našoj mašti na volju. Ovo je delimično razlog za neke od gluposti koje čujemo kada ljudi govore o Svetom Duhu.
Treće, Sveto pismo često opisuje službu Svetog Duha kao služenje Oca i Sina. On dolazi i izvršava njihovu volju.
Ali, obratite pažnju na činjenicu da je volja Očeva, kao i volja Sinovljeva, isto tako i volja Svetoga Duha, jer svi članovi Trojstva su iste suštine, prirode, misli, namera, ciljeva, ponašanja, načina razmišljanja i volje. U Trojstvu nema apsolutno čak ni najmanje razlike u mišljenjima. Njihovi putevi nisu naši putevi. Zbog službe koju čini Sveti Duh, neki misle da je u to uključena podređenost i, sledstveno tome, niža vrednost Svetog Duha.
Zapamtimo da je ista suština u Ocu, Sinu i u Svetom Duhu. Mi ne možemo da izjednačavamo Isusovu potčinjenost sa onim kako Duh izvršava svoju službu. Isusova potčinjenost je bila neophodna jer je on morao da postane čovek, i morao je da umre. Uloga Svetog Duha je potpuno drugačija od uloge koju je imao Isus.
Pojedinci se drže čudne ideje da, pošto mi govorimo o Ocu, Sinu i Svetom Duhu, a budući da je Sveti Duh poslednji spomenut, mi na taj način podrazumevamo da tu postoji opadajući redosled u odnosu na značaj i status. Ova ideja je, naravno, jeretička.
Četvrto, Crkva greši u svojem odbijanju da razgovara o Svetom Duhu. Vekovima su učitelji i crkvene vođe bile uplašene da raspravljaju o značajnoj ulozi Svetog Duha u poučavanju i opremanju vernih za službu, zato što bi ovo osnažilo vernike i umanjilo kontrolu koju su vođe imale nad vernima.
Često je smatrano da previše rasprave o Svetom Duhu može da dovede do kontroverzi kao i da je mnogo lakše da se govori o određenim doktrinama, umesto da se ljudima kaže da postoji Sveti Duh i da je on Vrhovni Učitelj i Vodič, jer bi to možda vodilo da mnogo ljudi pomisli da su oni u pravu u svojim objavama jer imaju Svetog Duha.

Priroda i božanstvo Svetog Duha
Prva stvar koju primećujemo u Svetom pismu su stihovi koji o Svetom Duhu govore kao o Bogu.
U Izlasku 17,2-7 Mojsije je optužio ljude da iskušavaju Gospoda, a mesto je nazvao Masa i Meriva. U Jevrejima 3,7-9 ’Gospod’ je identifikovan kao Sveti Duh:
’Zato, kao što govori Sveti Duh:...’
U Isaiji 6,8-10 prorok je zapisao:
’Potom čuh glas Gospodnji gde mu reče...’
U Delima 28,25-27 Pavle nam govori da je glas koji je govorio pripadao Svetom Duhu: ’Dobro je Sveti Duh rekao preko proroka Isaije vašim očevima: ...’
U Jeremiji 31,31-34 čitamo da Gospod kaže:
’Evo idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izraelovim...’
U Jevrejima 10,15-17 se kaže da je ovo govorio Sveti Duh.
’To nam svedoči i Sveti Duh. Prvo je rekao: Ovo je zavet koji ću sklopiti...’
Primetite da, kada je Isus rekao svojim učenicima da će za njih biti dobro ako ih napusti, on im je obećao drugog Utešitelja, pritom koristeći reč koja je značila da je to neko ko je baš kao on sâm.
U Prvoj poslanici Korinćanima 3,16-17 Pavle je rekao braći da su oni Hram Božiji. U 1. Korinćanima 6,19-20 on im je rekao da su njihova tela Hram Svetoga Duha koji u njima obitava. Jasno je da je obitavanje Svetoga Duha zapravo obitavanje Boga. Izraz ’Božiji Hram’ izjednačen je sa izrazom ’Hram Svetoga Duha’.
U Delima apostolskim 5 apostol Petar je rekao Ananiji da on nije lagao ljudima već Bogu, zato što je slagao Svetom Duhu.
Nekoliko referenci o Svetom Duhu u Svetom pismu se koriste ujedno kao reference za Boga.
Isto tako, primetili smo da Duh ima Božije osobine.
Prvo, Sveti Duh je sveznajući. Vidi 1. Korinćanima 2,10-11.
Drugo, Sveti Duh je sveprisutan. Vidi Psalam 139,7.
Treće, Duh je svemogući. Vidi Zaharija 4,6.
Četvrto, u 1. Jovanovoj 5,6 Duh se naziva Istinom, što je isti opis kao za Isusa.
Peto, njegova veličina je neistraživa. Vidi Isaija 40,13.
Šesto, Duh je večit. Vidi Jevrejima 9,14.
Sedmo, Duh ima silu. U Luki 1,35 izraz ’Sveti Duh’ koristi se kao sinonim sa izrazom ’Sila najuzvišenijeg’. Primetite da je Marijino devičansko začeće bilo čudo najvišeg stepena i logično je da je to iznad bilo koje sile bilo kojeg stvorenog bića. Sila Duha je takva da je On onaj koji menja ljudsko srce i karakter. Vidi Jovan 16,8-11.
Nekoliko odlomaka, kao što je Matej 3,13-17, Marko 1,9-11, Luka 3,21-22 i Luka 4,16-21 nas poučavaju da je to bio Sveti Duh koji je obujmio Isusa silom kao Mesiju. Rimljanima 8,11 govori o tome da je Sveti Duh čak i vaskrsao Isusa iz mrtvih.
Svakako, Sveti Duh se često poistovećuje sa Ocem i Sinom u jednakosti, kao što je to slučaj u Mateju 28,19. U Pavlovom pozdravnom blagoslovu u 2. Korinćanima 13,14 ponovo se sva trojica navode zajedno.

Sveti Duh je osoba
Najvažnije je zapaziti da Sveti Duh nije neka bezlična sila ili uticaj. On je osoba i to iskazuje. Sveti Duh deluje kao osoba.
On prebiva u vernima. Vidi Jovan 14,17.
On poučava. On donosi stvari u sećanje. Vidi Jovan 14,26.
On svedoči. Vidi Jovan 15,26.
On nas ubeđuje u greh. Jovan 16,8.
On nas vodi u svu istinu, on čuje, on govori, on pokazuje. Vidi Jovan 16,13.
On nadahnjuje Sveto pismo i govori kroz njega. Dela 1,16; 2. Petrova 1,21.
On je govorio Filipu. Dela 8,29.
On poziva u službu (Božiju). Dela 13,2.
On šalje svoje sluge. Dela 13,4.
On zabranjuje određene aktivnosti Dela 16,6.7.
On zastupa. Rimaljanima 8,26.

Sveti Duh ima sve ključne osobine za koje znamo da su uobičajene za jednu osobu.
1. Ima volju – Vidi Prvu Korinćanima 12,11 gde se kaže da on daje darove kako On želi.
2. On ima misli – Rimljanima 8,27 kaže da Bog zna šta je Duhov um.
3. On ima znanje – Prva Korinćanima 2,10-11 kaže da Duh zna i traži stvari koje su Božije.
4. On zna jezik, on govori i poučava – Prva Korinćanima 2,13.
5. On voli – Pavle je uvek molio braću da imaju ljubav Duha.
6. On ima dobrotu – Nemija 9,20.

Zapravo, Duh je često tretiran kao osoba. Ljudi mogu da:
1. Lažu Duha, kao u Delima 5,3.
2. Iskušavaju Duha, kao u Delima 5,9.
3. Se odupru Duhu, kao u Delima 7,51.
4. Veoma ožaloste Duha, kao u Efescima 4,30.
5. Naljute Duha, kao u Jevrejima 10,29.
6. Bogohule protiv Duha, kao u Mateju 12,31.
7. Prizivaju Duha, kao u Jezekilju 37,9.

Kroz sve ovo, kada je govorio o Svetom Duhu, Isus je uvek upotrebljavao muški rod, a ne ličnu zamenicu za srednji rod, i na taj način je naglašavao da je Sveti Duh osoba, a ne stvar.

Imena za Svetog Duha
Sveti Duh se naziva mnogim imenima i ova imena otkrivaju njegovu ličnost, njegovo božanstvo i njegove osobine. On se naziva:
1. Moj Duh (Postanje 6,3)
2. Duh Božiji (2. Dnevnika 15,1)
3. Duh Gospodnji (Isaija 11,2)
4. Dah Svemogućeg (Jov 32,8)
5. Duh Gospoda Boga (Isaija 61,1)
6. Duh tvoga Oca (Matej 10,20)
7. Duh Isusov (Dela 16,7)
8. Duh Hristov (Rimljanima 8,9)
9. Duh Njegovog Sina (Galatima 4,6)

On je isto tako nazvan i Duhom:
1. svetosti (Psalam 51,11; Rimljanima 1,4)
2. mudrosti (Isaija 11,2)
3. saveta (Isaija 11,2)
4. razumevanja (Isaija 11,2)
5. molitve (Zaharija 12,10)
6. proslavljanja (Jovan 4,23)
7. istine (Jovan 14,17)
8. utehe (Jovan 14,26 – utešitelj)
9. života (Rimljanima 8,2)
10. usvajanja (Rimljanima 8,15)
11. vere (2. Korinćanima 4,13)
12. ljubavi (2. Timoteju 1,7)
13. moći (2. Timoteju 1,7)
14. pravilnog prosuđivanja (2. Timoteju 1,7)
15. otkrivenja (Efescima 1,17)
16. sile (Efescima 3,20; Rimljanima 15,13)
17. večnosti – večni Duh (Jevrejima 9,14)
18. milosti (Jevrejima 10,29)
19. slave (1. Petrova 4,14).

Nemojmo da zaboravimo da između tri božanske osobe postoji najveće moguće zamislivo jedinstvo. Bog je jedan, i nemoguće je da se prihvati jedna osoba od tri osobe u Bogu, a da se ne prihvate druge dve.
Treba stoga da damo istu slavu i poštovanje Svetom Duhu kao što to činimo Ocu i Sinu. Sveti Duh je jedan sa Ocem i Sinom, i on čini ono što njih trojica zajedno planiraju. Svaki od njih ima posebnu ulogu u otkupljujućem delu i stvaranju, i sva trojica su proslavljena i zaslužuju naše slavljenje.

Kratka istorija doktrine Svetoga Duha
Rana Crkva nije, koliko mi to danas znamo, raspravljala o doktrini Svetoga Duha u detalje. Nekoliko dokumenata koji su nam preostali iz tog perioda naglašavaju činjenicu da je Sveti Duh nadahnuo i proizveo Sveto pismo. Oni koji su pisali posle apostolâ verovali su da su apostoli bili nadahnuti isto onako kako su proroci u Starom zavetu bili nadahnuti od strane Svetoga Duha. Deluje dovoljno jasno da je Sveti Duh imao istaknuto mesto u veri i slavljenju rane Crkve. Reference su uobičajeno vezane za pisanja Klimenta, Ignatija, Polikarpa, Varnavinu poslanicu i Didahe, odnosno poučenja dvanaestorice apostola, kao i na pastirska pisanja Hermesa.
Broj ovih opisa nije ujednačen i pokazuje da nije postojala želja da se ustanovi formalna teologija Duha, ali isto tako pokazuje da nije bilo očigledne jeresi. Ovi spisi su prihvatali činjenicu da je Sveti Duh bio prisutan u Hristovom telu (crkvi) kao i da Sveti Duh treba da bude vođa u življenju hrišćanskog života.
Bilo je nekih argumenata koji su se odnosili na pitanje da li su pisci u trenutku pisanja bili u stanju ekstaze, da li su bili bukvalno obuzeti Duhom Svetim, da li su samo bili pasivni instrumenti ili je Sveti Duh jednostavno stimulisao njihova sećanja i sačuvao njihova sećanja od grešaka.
Već u drugom veku pojavljuje se više kontroverzi u vezi sa prirodom Svetoga Duha. Neki su naglašavali božansku stranu Duha, i imali su neku podršku u tome, dok su drugi smatrali da je Duh imao niži položaj u odnosu na položaj koji su imali Otac i Sin.
Pojedini hrišćani su pokušavali da iskažu svoju hrišćansku veru na način na koji bi grčki um bio to u stanju da prihvati. Drugi su pokušavali da izmire činjenice hrišćanske vere i špekulacije nekih gnostičkih sekti grčkog ili bliskoistočnog porekla.
U drugom veku, pa čak i posle toga, Crkva je bila ekstremno labava u svojim podučavanjima o moralnim pitanjima. Sredinom ovog veka pojavio se pokret pod imenom montanizam, koji je krenuo iz malog nepoznatog mizijskog sela u Friziji. Vođa se zvao Montanus, a njegove dve pomoćnice, Priscila i Maksimila, naglašavale su proročke darove za koje su verovale da će se nastaviti sve do Drugog Isusovog dolaska. Najveći deo pisanja o montanizmu dolazi od njihovih neprijatelja, ali je Tertulijan, čuveni severno-afrički hrišćanski mislilac, postao njihov obraćenik.
Rečeno je da je Montanus bio opsednut nekom vrstom ekstatične groznice u kojoj se valjao i ispuštao čudne zvuke. On i njegove pomoćnice, koje su nazivane proročicama, objavili su mnoga senzacionalna proroštva i tvrdnje. Oni su propovedali asketizam i pozivali na duhovniji život Crkve od onog koji je mogao da se vidi u zvaničnim crkvama. Veoma su se oslanjali na pisanja apostola Jovana što je mnoge njihove neprijatelje navelo da odbacuju Jovanove spise.
Crkve su, uglavnom, odbile da prihvate njihove tvrdnje o novim proroštvima. Ali, bez obzira na ispade, očigledno je da su svima doprineli novim i svežim naglašavanjem neprestanog Utešiteljevog prisustva. Proganjane crkve, naročito u Evropi, i njihovi mučenici bili su srećni zbog ove doktrine koja je nadahnjivala hrabrost u ovom opasnom trenutku po njih.
Jedan pisac to ovako komentariše:
’ ... naglasak koji je ovaj pokret stavio na delovanje Paraklita (Utešitelja) u živoj Crkvi zaslužuje toplu zahvalnost od strane svih onih koji uviđaju da ni ortodoksno veroispovedanje ni neprekinuta sukcesija ne mogu da pruže zadovoljenje bez uzbuđenja koje daje natprirodni život. U činjenici da je montanizam pomogao da se ova svest sačuva, leži dug koji im Crkva duguje, kao što duguje i mnogim drugim čudnim i beznačajnim sektama koje su, kada je njihova poruka bila preneta, prestale da postoje, ponekad sasvim zaboravljene od potomstva, a ponekad, kao u slučaju montanista, upamćene zbog svojih gluposti, a ne zbog trajne usluge koju su učinili veri.
Nema sumnje da je reakcija protiv montanizma zapretila Crkvi gorim zalima nego što je zanemarivanje proroštva, a bilo je na anti-montanističkoj strani onih koji su bili spremni da odbace sve duhovne darove. Ali, u celini gledano, pokret koji je ova sekta otpočela bio je koristan, naročito verovatno na zapadu, gde su tradicija i konvencionalnost bili previše spremni da preuzmu previše kontrole.’
Mora se reći da je, mada su se tokom četvrtog i petog veka pojavila punija doktrinarna razumevanja Svetoga Duha, bilo malo pokušaja da se ovo razumevanje unese u proslavljanje u Crkvi ili u bogoslužbenu praksu kod naroda. U srednjevekovnom periodu bilo je premalo naglašavanja Svetoga Duha i malo zanimanja za hrišćanski život vođen Svetim Duhom.
Razvoj koji se odigrao od perioda Reformacije na ovamo, ishodio je time da je Crkva umanjila naglasak dela Duha Svetoga. Samo u krilu Crkve koje naglašava obraćenje kao i konačnu odluku da se Hristos prihvati, kao i trenutno iskustvo promenjenog života i osećanja kod osobe, data je značajnija uloga Duhu, u određenoj meri. Moramo da zaključimo da još uvek ima relativno malo uticaja Svetoga Duha na emotivni život Crkve.
Simboli Duha
U Svetom pismu se koristi nekoliko simbola za Svetoga Duha.
Prvo, tu je simbol vetra (nevidljiva, tajnovita, moćna sila) ili daha (vazdušna sila, ali u manjoj meri) – Postanje 2,7; 8,1; Jov 32,8 i 33,4; Jezekilj 37,9 i Jovan 3,8.
Reč koja je upotrebljenja naglašava veličanstvenu silu i vitalnost koja pokazuje božansku energiju. Naglasci su na naglom, nevidljivom i neočekivanom delovanju Duha. Ovaj simbol pokazuje da je Duh suveren i bezgranično iznad čoveka. Vidi i Jezekilj 8,3; 11,1.5 kao i Dela 8,39-40.
Golub je još jedan simbol Duha. Vidi Luka 3,22. Ovaj simbol nas podseća da je Duh nežan, blag i naglašava čistotu. Duh ne poseduje samo neodoljivu silu, već je on Duh ljubavi, milosti, utehe, nevinosti i brižnosti.
Ulje je još jedan simbol Duha. Referentni stihovi za ovu upotrebu su u Luki 4,18; Delima 10,38; Jevrejima 1,9; 2. Korinćanima 1,21 i 1. Jovanovoj 2,20.
Mnoge aluzije na ulje mogu se pronaći u Starom zavetu, jer je ulje korišćeno u pripremanju sveštenika, proroka i careva za službu. Stoga se smatra da Sveti Duh daje neophodnu pripremu za svaku službu. Ulje je takođe osvetljavalo Hram koji je bio mesto za proslavljanje Boga. Duh nam daje istinu, smatra se, i našim očima daje svetlo da vidimo i čisti nas i omogućava nam da razumemo istinu sa Neba. Vidi Knjigu Levitsku 14,17; 8,30 i Rimljanima 8,2-3.
Još jedan simbol je vatra. Dela 2,3-4; Matej 3,11-12 i Luka 3,16-17 kao da se odnose na čišćenje, purifikaciju, od strane Duha, jer on presuđuje i sagoreva, obnavlja i posvećuje.
Još jedan simbol je živa voda. Vidi o ovome u Jovan 7,38-39; 4,14 i Isaija 44,3. Duh osvežava srce i gasi žeđ, tako uzrokujući da se pojavi život.
Još jedan simbol je pečat. Efescima 1,13; 4,30 i 2. Korinćanima 1,22 govore o ovome. Ovaj pečat je zalog da je transakcija obavljena (vidi Jeremija 32,9-10 za primer). Sveti Duh je božanski pečat na nama, koji nas obeležava kao Božije vlasništvo. Ovo nam daje sigurnost da smo spaseni i odabrani za dan slave.
Duh je i kapara našeg nasledstva i to je još jedan simbol Duha. Vidi Efescima 1,13-14 i 2. Korinćanima 1,21-22. Ovde se nalazi slika da nam je Duh dat kao dar i kao svečana garancija. On je prva rata nečijeg spasenja.

Sveti Duh u Starom zavetu
Sveti Duh je u Starom zavetu delovao kao veoma moćno oruđe. Duh je delovao u nekoliko oblasti.
Prvo, Duh je bio u stvaranju. Božije delovanje u stvaranju je pripisano Svetom Duhu. Postanje 1,2 govori o Duhu koji se kretao nad novim stvorenjem kao kvočka koja zaštitnički natkriljuje svoje gnezdo. Izgleda kao da je Sveti Duh onaj koji je delovao u stvaranju na konstruktivan i kreativan način. Jov 26,13 potvrđuje ovu ulogu Duha. Takođe u Isaiji 32,15 prorok govori o vremenu kada će Duh delovati, i ovo će se događati u vreme kada će biti velike produktivnosti i plodonosnosti. Psalam 33,6; 104,13 i 139,7 povezuju Svetoga Duha i rad na stvaranju.
Drugo, oblast proroštava i Sveto pismo. Sve proročke objave pripisuju se Svetom Duhu. Proroci su izjavili da je Sveti Duh došao na njih i da ih je potakao da govore i da pišu. Jezekilj 2,2; zatim 3,1 i dalje, 22-24, i 11,1.24. Duh je kontrolisao čak i takve čudne osobe kao što je bio Valaam. Vidi Brojevi 24,2 i dalje reference. Duh je čak došao i na Saula pošto je bio pomazan za cara, i onda je on prorokovao. Isto tako nam je rečeno da je Sveti Duh govorio kroz Davidova usta. Vidi Dela 1,16 i 4,25.
Uloga Svetoga Duha kao onoga koji nadahnjuje proroštva nalazi se i u Pričama 1,23; Isaiji 59,21; Nemiji 9,20.30; Zahariji 7,12 i Isaiji 63,11.
Naravno, u Novom zavetu u 2. Timoteju 3,16 i 2. Petrovoj 1,21 potvrđuje se da je Sveto pismo bilo ’Bogonadahnuto’, i da je Sveto pismo bilo nadahnuto od strane Boga.
Treće, Duh daje naročite darove za različite zadatke. Izlazak 28,3; 31,3 i 35,31 pripisuju umetničke sposobnosti i umotvorine određenim ljudima koji su učestvovali u građenju Šatora od sastanka.
Čak se i dar administracije dobija od Duha, jer je on uzeo nešto od ove sposobnosti od Mojsija i dao sedamdesetorici starešina. Vidi Brojevi 11,25.
Četvrto, Duh je nadahnuo i dao naročite moći, hrabrost, snagu i sposobnosti određenim vođama koji su bili pozvani da spasu Božiji narod. Ovi slučajevi se mogu pronaći na mnogim mestima, naročito u Knjizi o Sudijama.
U Sudijama 3,10-11 čitamo da je Duh Božiji došao na Gotonila, sina Kenezovog. U Sudijama 6,34 Gedeon je postao moćan zbog Duha. Sudije 14,19 i drugi stihovi isto to govore, samo u Samsonovom slučaju.
Sveti Duh je silno sišao na Davida kada je ovaj bio pomazan i ostao je sa njim (1. Samuilova 16,13). Duh je isto tako došao i na cara Saula (1. Samuilova 10,10). Nemija 9,20 govori o Svetom Duhu koji im je davao uputstva.
Isaija 11,2-5 govori kako je Sveti Duh proizveo strah Gospodnji, pravednost i suđenje u Mesiji. U Isaiji 32,15 govori se da će se pravda, pravednost i mir izlivati onda kada se Duh bude izlio. U Jezekilju 36,26-28 čitamo da kada Bog bude dao svoga Duha, ljudi će imati novo srce i uvek će biti poslušni njemu. Obratite pažnju na to da Duh proizvodi moralni i duhovni kvalitet i dobrotu u svakoj osobi u kojoj obitava.

Sveti Duh u Novom zavetu
Sveti Duh je bio odgovoran za vrstu ljudi kao što je bio Jovan Krstitelj, a svako priznaje da je on bio prorok. Luka 1,15 otkriva da je Jovan bio ispunjen Svetim Duhom čak i u utrobi svoje majke. On je govorio o činjenici da će Duh uskoro biti izliven kao i da će uskoro doći Mesija.
U Isusovom životu vidimo još silnije i neprestano delovanje Svetoga Duha. U Luki 1,35 i u Mateju 1,18.20 objavljeno je da je Sveti Duh odgovoran za Marijino bezgrešno začeće.
Sveti Duh, u obliku goluba, sišao je na Isusa u vreme kada je on bio kršten. (Matej 3,16; Marko 1,10; Luka 3,22 i Jovan 1,32).
Sveti Duh je pomazao Isusa i predao mu silu za službu, a onda ga je trenutno prebacio u divljinu kako bi bio iskušavan.
Isusova služba je bila obavljana u sili Duha Svetoga, kao ispunjenje Isaije 61,1-2. Vidi i Luka 4,14-21. U Mateju 12,25-28 Isus je izjavio da je njegovo delo činjeno u sili Duha, i upozorio je da svako ko bude govorio protiv Svetoga Duha tome se neće oprostiti (stihovi 31-32). Očigledno je da je Isus govorio da je Sveti Duh odgovoran za čuda koja je on počinio.

Sveti Duh u životu hrišćanina
Sveti Duh je bio obećan u Svetom pismu kako bi otpočeo novi zavet. U Joilu 2,28-29, Isaiji 44,3 i Jezekilju 39,29 Duh je bio izliven na svako telo, a dom Izraelov će biti blagosloven.
Isaija 59,21 govori o tome da će Duh, jednom kada bude dat, ostati zauvek.
Duh će živeti u srcima ljudi kako bi ih obnovio i posvetio. Vidi Jezekilj 36,26-27; 37,14; 1. Korinćanima 7,16; Jeremija 31,33 i 2. Korinćanima 7,3.
Duh će prebivati na Mesiji, Posredniku Novoga zaveta. Vidi 2. Korinćanima 3,6; Isaija 11,2; 42,1 i 61,1.
Isus je poučavao da će Sveti Duh okrenuti ljude ka Bogu i uvesti ih u hrišćanski život. On je odgovoran za nanovo rođenje, i niko ne može da pripada Hristu a da nije osoba koja ima Duha. Bez Duha nema ni života. Duh od vernika stvara kvalitativno drugačiju osobu u odnosu na onu koja je bila ranije, pre nego što je poverovala u Hrista. Ta osoba sada ima lični odnos sa Bogom i pomirena je sa Bogom.
Pošto je Duh uveo vernika u Telo Hristovo, možemo da navedemo nekoliko drugih stvari koje Duh dalje čini.
Prvo, Duh obnavlja vernika. Vidi Jovan 3,37 i Titu 3,5-6.
Drugo, Duh ga krštava. Vidi 1. Korinćanima 12,13; Kološanima 2,12 i Galatima 3,26-27.
Treće, vernik prima Duha. Vidi 1. Jovanovu 4,15 i Kološanima 2,12.
Četvrto, Duh usvaja vernika.
Peto, Duh zapečaćuje vernika. Efescima 1,13-14 i 4,30.
Šesto, Duh verniku daje uzbuđenje večnog spasenja. 2. Korinćanima 1,21-22.
Sedmo, Duh obitava u verniku. Vidi Jovan 14,16-17 i 2. Timoteju 1,14.
Osmo, Duh pomazuje vernika za službu. Vidi Jovan 14,12 i Dela 1,4-8.
Deveto, Duh poučava vernika i svedoči za Isusa. Vidi Jovan 14,26; 15,6 i 16,13-14.
Deseto, Duh posreduje za vernike. Vidi Rimljanima 8,27-28.
Jedanaesto, Duh posvećuje i nastavlja da transformiše vernike moralno i duhovno. Vidi Rimljanima 8,1-17 i Galatima 5,6-23. Obratite pažnju na kvalitete koje Duh proizvodi a koji su nabrojani u stihu 22, a to su ljubav, radost, mir, strpljivost, dobrota, milost, vernost, krotost i uzdržavanje. Ovi kvaliteti su suprotni telu i moraju da se razvijaju ili razviju u svakom verniku. Ako ova pozitivna sličnost Isusu nije prisutna kod vernika, onda osoba nije hrišćanin.
Dvanaesto, Sveti Duh daje darove. Vidi Rimljanima 12,6-8; 1. Korinćanima 12,4-11; Efescima 4,11; 1. Petrova 4,11. Primetite da nije sve završeno u davanju darova, već oni moraju da se koriste u svrhu ispunjenja Božijeg plana. Svako ima dar, ali nije svaki dar za svakoga. Duh je mudrost i on daje svoje darove mudro i kako on smatra da treba. Vernici ne bi trebalo da su ponosni na svoj poseban dar, a isto tako, niko ne treba da žali zbog toga što nema neki određeni dar.
Duh Sveti će svakoga od nas voditi ka svojoj volji za svakoga od nas. Moramo da se oslonimo na njega u potpunosti i da budemo zavisni od njega. On će nas transformisati u sliku Hristovu, ukloniće od nas naš stari život i sačuvaće nas u Telu Hristovom u koje nas je i postavio. Bog nas je usvojio, a Duh nas je zapečatio. Rimljanima 8,15-16 kaže: ’Jer niste primili duha ropstva, opet da se bojite, nego ste primili Duha posinovljenja, po kojem vičemo: Ava, Oče! Sam Duh svedoči našem duhu da smo Božija deca.’

Greh protiv Svetog Duha
Prvo primetimo da je Sveti Duh odgovoran za delo svedočenja (Jovan 16,8-9) i Rimljanima 2,4-15. Čovek pred Bogom stoji osuđen ako je u stanju greha i ako je odbio da poveruje u Spasitelja i prihvati njegovo pomilovanje (Jovan 3,8). Nevera je najozbiljniji greh koji čovek može da počini.
Sledeće, moramo da zapamtimo da Sveti Duh svedoči zbog pravednosti. Odnosno, Duh ne pokazuje čoveku samo njegovo stanje propasti, već mu i otkriva da pravednost Isusa Hrista može da ga spase.
Sveti Duh takođe svedoči o tome da su svi ljudi pod osudom. Vidi Rimljanima 3,19.
Imamo primer vrste ponašanja koje vodi u propast. U svetlu činjenice da je spasenje jedino moguće samo kroz prihvatanje Sina Čovečijeg, i pod osvedočenjem Svetoga Duha, trebalo bi da je očigledno da je ovo okretanje na drugu stranu veoma ozbiljna stvar.
U Marku 3,28-33, u Mateju 12 i u Luki 12 imamo slučajeve Judeja koji su odlučili da ne poveruju, i koji su odbili svedočenje Svetoga Duha, neprestano raspravljajući i odbijajući činjenice koje su bile pred njima. Vidi Jovan 12,37-43.
Jevrejima 10,26-31 takođe govori o ljudima koji su prihvatili istinu i onda su naljutili Duha milosti.
Gresi se ne sastoje samo od bogohuljenja protiv Isusa, već su i ’dobrovoljno i odlučno odbijanje da se dopusti delo spasenja koje Duh želi da učini u nama.’
Za ovu vrstu ponašanja postoje određene posledice.
Prvo, Bog je ostavio ovakvu osobu samoj sebi. U Mateju 12,38-39 i u 13,10 govori se o tome da je Isus počeo da govori u parabolama i da je odbio da čini čuda pred njima. Bog je prestao da se otkriva pred svojim neprijateljima i oni su tako izgubili i ono malo duhovnog života koji su imali.
U slučaju Jeremije i Izraela Bog je tako napustio Izrael da je proroku rečeno da se ne trudi da se više moli za njih. Pročitajte priču u Jeremiji 5,3; 8,5; 6,16-17; 7,13.15.29; kao i 9,6.
Drugo, srce takvog čoveka je otvrdlo. Vidi Matej 13,14-15, Jevrejima 3,7-8; Jovan 12,40. Imamo primer faraona. On je otvrdnuo svoje srce šest puta i odbio je da posluša. (Izlazak 7,13.22; 8,11.15.28; 9,7). Posle toga, Bog je otvrdnuo njegovo srce. (Izlazak 9,12; 10,1.20.27; 14,8).
Treće, onda čoveku postaje nemoguće da se pokaje. (Jevrejima 6,6; Matej 13,15). Ovakva osoba ne može da vidi, ne može da razume, i stoga ne može da se obrati.
Imamo primere u Isavu i u Judi (Jevrejima 12,17; Postanak 27,38-41; Matej 27,3-5).
Četvrto, verovanje postaje nemoguće. Jovan 5,44 i 12,39.40. Zapamtite da čovek ne može da veruje bez Božije pomoći.
Peto, za ovakvu osobu oproštenje se više ne može obezbediti. Marko 3,29; Matej 12,32; Luka 12,10; Jevrejima 10,26.
Bilo ko da odbije da se pokaje i prihvati Spasitelja, i onaj koji pripisuje delo Duha satani, onaj koji u svom umu i svojim usnama tvrdi da je Duh zao, a ne dobar, sâm sebe je uklonio od mogućnosti spasenja, jer je odbio i obeščastio jedinog onog koji bi mogao da mu pomogne. Duh je jedini koji čoveku može da dâ život.
Istinito Božije dete, uprkos svojim saplitanjima, slabostima i padovima uvek će se vratiti Bogu, i ne bi trebalo da ima strahove u vezi sa gresima protiv Duha. Zapamtimo Pavlov savet zabeležen u Titu 3,5-6 i čvrsto ga se pridržavajmo:
’Spasao nas je ne za pravedna dela koja smo mi učinili, nego po svojoj milosti. Spasao nas je banjom nanovog rođenja i obnovljenjem Svetim Duhom, koga je bogato izlio na nas kroz Isusa Hrista, našega Spasitelja...’
Hajde da sledimo ovaj mali savet: ’Ako živimo po Duhu, hajde da i hodamo po Duhu.’