Дела апостолска - Родни Хенри 1. од 45 проповеди

1. Опасност и могућност

Дела 1,1-8

     Постоји реч у кинеском језику која би, како ја верујем, требала да буде симбол за данашње време. Та реч означава кризу, а у себи садржи два значења: „опасност“ и „могућност“.

      Свет јесте у кризи, а то за нас значи како опасност, тако и могућност. Са једне стране, имамо праве трауме због светских проблема. Али са друге стране видимо чињенице Божјег моћног деловања у овом нашем „палом“ свету.

Веома је лако упасти у песимизам у вези са светом у коме живимо, зар не? Као да нема краја пророцима страшног суда који казују како се наше друштво креће у правцу уништења. Говоре нам да друштвено, политичко и морално зло нагриза наше друштво као најстрашнији карцином. Заправо и није да нису у праву. У Библији читамо да цело створење уздише у ишчекивању Христовог повратка.

Не можемо да се сакријемо од траума овога света, а није нам ни допуштено да се скривамо. Сиромаштво, ратови и разноразни проблеми са ТВ екрана и новина улазе директно у наше дневне собе. Нема места на коме се можемо сакрити.

Слушати о проблемима дан за даном, годину за годином, учини да на све то постанемо готово неосетљиви. Толико смо преплављени проблемима, да више и не покушавамо ишта да чинимо. Уосталом, у светлу њихове толике бројности и учесталости, шта уопште и можемо да учинимо? Истина, ја знам да тама прекрива велики део лица земље, али ипак верујем да живимо у једном од најславнијих мисијских периода, још од првог века нове ере, јер, као што апостол Павле рече: „...где се пак грех умножи, онде се благодат преобилно изли...“

На који начин можемо донети бољитак овом свету у кризи, узимајући у обзир да криза значи како опасност, тако и могућност? Не мислите ли да су исто питање постављали и ученици после Христове смрти? Да бисмо открили одговор на постављено питање, почећемо са проучавањем књиге Дела апостолска, од њеног првог стиха:

„Теофиле, прву књигу написао сам о свему што је Исус отпочео да чини и учи – све до дана када је Духом Светим дао налог апостолима које је изабрао, и када је вазнет био; њима се после свога страдања многим доказима показао као жив, тиме што им се јављао четрдесет дана и говорио о царству Божијем“ (Дела 1,1-3).

Књигу Дела апостолска је написао Лука и она на неки начин представља наставак његовог Еванђеља у коме је писао историју дела Христових. Књига Дела апостолска је заправо историја дела Духа Светог у животима апостола. У трећем стиху читамо да је Исус, између васкрсења и вазнесења, на Земљи боравио још четрдесет дана. Шта је Он радио током тих четрдесет дана? То време је искористио за „транзицију“ од своје земаљске  у своју небеску службу. Да би то извршио, требало је да испуни два циља:

       Прво, морао се постарати да његови ученици знају да је жив. Они су видели да је на крсту издахнуо. Видели су да је био мртав и положен у гроб. Зато је Исус морао да се потруди како би их уверио да је васкрсао из мртвих и да је уистину жив.

Друго, морао се постарати да ученици, а ускоро и Црква која ће се „родити“, исправно разумеју своју сврху на Земљи. Видите, Исус је обећао да ће отићи, али и да ће се поново вратити. Шта ми, његова Црква, треба да радимо у времену између та два догађаја, између Христовог одласка после васкрсења и поновног доласка у слави? Одговор је следећи: треба да будемо сведоци спасавајуће славе његовог живота, смрти и васкрсења. Али то нећемо морати да чинимо сами. Сведочићемо у сили Духа Светог све до краја времена.

Исус је провео четрдесет дана поучавајући ту „иницијалну“ Цркву о томе да је Он жив и да је њена сврха објављивање његовог живота, смрти и васкрсења.

       Службу Цркве Исус је веома јасно артикулисао речима из Еванђеља по Матеју 28,18-20 где пише: „Тада приђе Исус и рече им: мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам наложио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света.“

Можете ли да замислите изненађење ученика када су ово чули: „Исусе, мора да се шалиш. Од нас хоћеш да урадимо шта? Зар си заборавио коме дајеш тај налог?“

• Петар, вођа наше групе, три пута те се одрекао.
• Тома није хтео ни да поверује у твоје васкрсење док својим очима није видео ожиљке на твом телу.
• А тек Јаков и Јован, све што они желе је узвишен положај с леве и десне стране трона твоје славе.

      Јеси ли сигуран да желиш управо нас, да баш ми будемо они који ће испунити Велико послање. Одговор је гласио: „И да и не!“

„И док је још био са њима заједно, заповеди им да се не удаљавају из Јерусалима, него да чекају Очево обећање, »које сте« рече »чули од мене: Јован је крстио водом, а ви ћете за који дан бити крштени Духом Светим.«“ (Дела 1,4.5).
Видите Исус је рекао својим ученицима да не напуштају Јерусалим и не покушавају да испуне Велико послање, пре него што приме обећано Духа Светог. Зашто? Зато што би без Светог Духа од свог задатка начинили велику пометњу. Како то знам? Тако што читајући Еванђеља видим колико им је било тешко да ишта ураде како је требало. Били су прилично неспособни и никада вољни за тимски рад. Поред свега тога Исус је могао будућност хришћанства да стави у њихове руке, зато што им је и послао Светог Духа.

„А окупљени питаху га овим речима: Господе, хоћеш ли у ово време поново успоставити царство Израиљево? Он им рече: Није ваше да знате времена или рокове које је Отац одредио својом влашћу, него ћете примити силу – кад Дух Свети сиђе на вас, и бићете моји сведоци како у Јерусалиму тако и по свој Јудеји, и Самарији, и све до краја земље.“ (Дела 1,6-8).

    У овим стиховима имамо забележене последње Христове речи, непосредно пред његово вазнесење. Провео је са њима три године учећи их о царству Божјем. Сада је био на корак од свог одласка, а они још увек нису разумевали шта је мислио казујући им о том духовном царству.

Желели су да знају када ће збацити Римљане и поставити себе на трон Израела. И даље су размишљали у овоземаљским терминима, док је Исус дошао да успостави духовно царство.

     Јован Крститељ је припремио пут за долазак Исуса као Цара свих Царева. Приликом његовог крштења, успостављено је царство Божје, оно у коме је Исус Цар. За сада је био цар светла усред царства таме.

     Ученици су желели земаљску обнову некадашње славе израелске државе, а Исус је нудио духовно царство у коме ће право грађанства имати људи из свих нација, култура и језика. То царство ће давати „држављанство“ на темељу вере у Цара Исуса.

     Својим ученицима, на њихово питање у вези са царством, Исус одговара следеће:

         Прво, што се тиче времена када ће оно бити успостављено, каже им: „То се вас не тиче.“ То је тајна коју зна једино Бог Отац.

Друго, рекао им је да је њихова сврха, уосталом, као и сврха Цркве која ће бити основана, та да пружају сведочанство о долазећем царству по целом свету.

Шта више, рекао је да сведочанство о том  царству није опција за оне који ће примити Духа Светог, већ задужење. Ево Христових речи: „...него ћете примити силу... и бићете моји сведоци како у Јерусалиму тако и по свој Јудеји, и Самарији, и све до краја земље.“

Кратка анализа цитираног текста казује следеће:

Прво, примићете силу. Када је Исус позвао дванаесторицу ученика, рекао им је: „Хајдете за мном и учинићу вас рибарима људи.“ Рекао је: „Ја ћу од вас начинити.“ Исус је имао и има могућност да људе учини онаквима каквим Он жели да буду. Сила Духа Светог јесте сила која људе чини онаквима, каквима их Бог жели. Сила Духа Светог је сила која мења животе.

Друго, бићете моји сведоци. Та сила која мења животе, дарована је зато да би свет могао бити промењен. Сила нам је дарована стога да бисмо, широм света, могли да будемо гласници и посредници Исусовог царства. Дарована нам је са сврхом, а сврха је да будемо сведоци чињенице да сила која мења животе стоји на располагању свакоме ко прихвати Исуса Христа као свог Спаситеља.

Она, по много чему неприкладна, условно речено гомила у Јарусалиму, чекала је на обећаног Духа Светог. Док су били окупљени у горњој соби, Свети Дух се спустио на њих. Примили су силу и одмах су постали Христови сведоци који су поруку Еванђеља ширили целим тада познатим светом.

Шта је шачица рибара могла учинити да би променила свет?

Свети Дух се спустио на те, ни по чему прикладне ученике, и трансформисао слабиће какви су били, у сведоке после чијег сведочења свет више није изгледао као пре.

Они нису мењали институције, нити су нападали групе грешника и неверника. Они су свет мењали по принципу: једна по једна особа и једна по једна породица.

Шта шачица људи какви смо ми, може да учини да би променила свет?

У себи, по себи, или сами од себе, тешко да смо у стању изазвати и најмање интересовање код људи из нашег непосредног круга утицаја, а не да можемо мењати цео свет. Али, сваки од нас који је у свој живот прихватио Христа као свог Спаситеља и Господа, то је учинио по Духу Светом који сада пребива у њему. Ја верујем да истинитост Библије која тврди да, они који имају Духа Светог, имају и силу.

Та сила која у овај умирући, тужни и безнадежни свет уноси промену, постоји и у мени, и у свима вама који сте свој живот предали Христу у руке. Ипак, ту потенцијалну силу, кажем потенцијалну зато што нам стоји на располагању, мислим она неће деловати сама од себе и мимо нас, дакле ту силу ми морамо употребљавти у служби сведочења једној по једној особи, једној по једној породици.

Као хришћани неретко молимо за веру, односно силу којом бисмо померали планине, а још увек се понашамо као мала деца која се играју у песку. Ако смо они који се играју у песку, ако правимо лепе али бескорисне куле од песка, уопште нам није потребна сила која помера планине. Другачије речено, уколико желите силу која и планине помера, изађите из свог сандука са песком и попните се на планине овог света. Господ добро зна, а у том случају ћете и ви убрзо увидети, да нема мањка или недостатка изазова и планина које треба померити.

Не, не. Нема мањка изазова или планина које треба померити. Које су то планине? То су људи око нас које познајемо и за које знамо да Исуса не познају као свог Спаситеља. Али, нека вас не брине то што планинама као да нема краја јер сили која нам стоји на располагању за њихово померање, још мање има краја.

Верујем да је изазов који стоји пред Христовом Црквом више него јасан. Време је да се локалне цркве XXI века покрену, да изађу из својих, сликовити речено „сандука са песком“  и да се упуте у планине. Време је да се укључимо у служење овом свету и мењамо га изнутра, особу по особу и породицу по породицу.

Време стајања и зурења у Небо, како што су то чинили ученици када је Христос на њихове очи вазнесен, то време је одавно завршено. Ми смо примили Духа Светог. Ми имамо силу коју он дарује. Стога, хајдемо у „брдовит крај“ и померајмо планине. Не брините се ако вам планине изгледају тако моћно и непомерљиво, Дух Свети је моћнији од њих.

АМИН

OSNOVE NASEG VEROVANJA 9 - CRKVA

Lekcija 9
CRKVA

Verovanje: Verujemo da Crkvu Božiju čine svi vernici okupljeni Duhom Svetim u jedno telo, kome je glava Hristos. Verujemo da je pomesna (lokalna) crkva zajednica vernika koji su se organizovali u zavetni odnos radi slavljenja, zajedništva i službe, da bi praktikovali i propovedali zajednička ubeđenja, dok rastu u blagodati i poznanju našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. Verujemo u sveštenstvo svih vernika i autonomiju pomesne crkve, dok zajedno radimo jedni sa drugima radi boljeg svedočanstva.

Stihovi za proučavanje: Matej 16,13-20; Dela 2,41-47; Rimljanima 12,4-5 i 15,5-7; 1. Korinćanima 12,12-13; Efescima 2,19-22; 4,11-16; Kološanima 1,18; Jevrejima 10,23-25.

UVOD
Mi smo sada u fazi gde počinjemo da se usmeravamo na činjenicu da jednom kada je osoba spasena, i kada je iskusila nanovo rođenje, njen život prestaje da bude individualno pitanje, već sada umesto toga ona je u životu gde više nije sama ni na bilo koji način.
To znači da obraćeni pojedinci sada pripadaju grupi vernih, da su pomireni i postavljeni u zajednicu ne samo sa Bogom Ocem, Bogom Sinom i Bogom Svetim Duhom, već i u zajednicu sa vernima. Ovaj novi odnos sa vernicima je ono što nazivamo Crkvom, i to nas sada dovodi do potpuno nove oblasti hrišćanskog života.
Reč 'crkva' je u prevodu iz grčkog jezika i znači 'skupština' ili 'okupljanje'. Reč koja je upotrebljena u Bibliji nikada se ne odnosi na zgradu već na naročitu lokalnu zajednicu hrišćana.
Ova reč je korišćena i od strane Judeja da označi 'zajednicu' Izraela koja je formalno bila uspostavljena na Sinajskoj gori i koja se godišnje okupljala prilikom praznika. 'Zajednica' se tako odnosila na Izrael koji je Bog okupio a njime su vladali ljudi koje je On vodio.
Reč koja znači 'skupštinu' ili 'crkvu' je jedna od dve glavne reči koja je isto tako korišćena i kod Judeja da govori o Ljudima Božijim. Druga reč koja je korišćena jeste reč 'sinagoga'.
Moramo da zapamtimo da se 'Crkva' u početku sastojala samo od Judeja, a oni su, bez obzira da li su govorili grčki ili su bili verujući ne-Judeji, Crkvu posmatrali ukorenjeni u Starom zavetu, verujući da su i oni deo naroda koje je Bog imenovao u Starom zavetu.
U crkvi su slobodno tumačili Stari zavet jer je to bilo Sveto pismo za njih. Oni su starozavetne slike primenjivali na sebe, objašnjavajući svoj status onako kako je to učinjeno u 1. Petrovoj 2,6-10. Oni su sebe smatrali upisanim u maslinovo drvo Izraela, u pravo maslinovo drvo, sebe su nazivali Avraamovom decom i u potpunosti su iščekivali sva obećanja data Izraelu kao da će se ispuniti i njima.
Rana crkva je verovala da je Isus Mesija koga je judejska nacija tako dugo očekivala. Isusovi lični sledbenici i učenici su svi bili Judeji i Isusova služba je bila uglavnom okrenuta ka izraelskoj naciji, privlačeći iz nje one ljude koji će uskoro biti osnova crkve, i misionari za nov narod koji će prići njegovom carstvu.
Stoga je potpuno jasno da je Božiji narod bio i da je i dalje u odnosu prema Bogu i to na jedan poseban način. U Izraelu i u crkvi koju su osnovali apostoli mi vidimo da ima Božijih naročitih ljudi i Božijih posebnih saradnika. Tu se nalazi Božija prisutnost i aktivnost i Bog je delovao u svetu samo kroz ovo oruđe.
Tako vidimo da Sveto pismo prikazuje Izrael kao odvojen od sveta, drugačiji, i osnovan sa namerom da promeni svet.
Na isti način je crkva smatrana za Božiji narod kome je dato evanđelje, radosna vest o spasenju. Iako je odvojena od sveta, njena misija je da pomiri svet sa Bogom i da pomogne svetu da poveruje u Boga.
Neki ljudi su verovali da svet može da dođe Bogu na mnogo načina i pomoću raznih struktura. Ali, Sveto pismo govori da je Bog imao dobrih razloga kada je osnovao Izrael i kada je osnovao Crkvu.
Zajednice Božijeg naroda treba, dakle, ozbiljno da prouče istoriju naroda koji je Bog stvorio, da istraže sve stvari, dobre i loše isto tako, koje je Božiji narod počinio. Moraju da razumeju stvarnost situacije u kojoj se nalaze.
Uvek je postojao jedan narod Božiji i uvek će biti jedan narod Božiji. Izrael je uvek bio zenica Božijeg oka a tako se smatra i za Crkvu. Sveto pismo nam je objavilo da su svi u narodu Božijem dovedeni da budu zajedno po Sinu Božijem Isusu Hristu.
Ne može se previše naglasiti da reč 'Crkva' stvarno znači 'pripadajući Bogu'. Crkva je tako koncentrisana oko zajednice sa Bogom kroz Isusa Hrista. U samom centru su Isusove zapovesti i aktivnosti koje proističu iz njegovih želja.
Isto tako, treba da zapamtimo da je naglasak u značenju reči na lokalnoj zajednici vernika, bez obzira da li se okupljaju u gradu, ili po kućama, ili u većoj oblasti. Neka određena lokalna grupa se ne smatra kao deo cele Crkve, već se svaka grupa u svakom mestu smatra za celu Crkvu. Crkva nije zbir pojedinačnih lokalnih grupa. Svaka grupa, bez obzira kako mala, predstavlja celu Crkvu.
Tako crkva ima univerzalnu prirodu. Može da bude tamo gde su dvoje ili troje okupljeni zajedno u Isusovo ime, ali, bez obzira na broj ljudi, smatra se da je Crkva prisutna u celini, u potpunosti.
U studiji koja sledi pogledaćemo nekoliko slika koje su upotrebljene da se opiše Crkva. Isto tako, pogledaćemo odnose između Crkve i Carstva Božijeg, Crkve i Izraela, funkicije Crkve, biblijska uputstva i praksu u rukovođenju Crkvom, i videćemo šta možemo da naučimo ako posmatramo određene crkve.
Biblijske slike koje su upotrebljene da opišu Crkvu do u detalja nam govore o tome šta je priroda Crkve, kako Bog vidi crkvu i kako crkva treba da funkcioniše u svetu.
Najvažnija slika Crkve je njen opis kao tela Hristovog. Pavle u Rimljanima 12 govori o apsolutnoj neophodnosti svetosti, o odbijanju vrednosti ovoga sveta, i o posvećenoj službi Bogu. Ovo će dovesti do poniznosti i odbacivanja samouzdizanja i ponosa. Onda Pavle daje objašnjenje zašto vernici treba da imaju ovakav stav jedni prema drugima.
Stihovi 4 i 5 naglašavaju činjenicu da kao što telo ima mnogo delova, ali je i dalje jedno telo, tako ima mnogo vernika, ali je samo jedno telo. Najvažnije je da je jedno telo u Hristu, i da je svaki vernik, budući u Hristu, u zajednici sa svakim drugim članom/delom tela. Kada je Pavle uspostavio osnovu, onda on dalje raspravlja pitanje duhovnih darova, i pokazuje kako i zašto Sveti Duh daje ove darove.
U 1. Korinćanima 12,27 Pavle ponovo raspravlja o tome kako vernici treba da žive i onda se pokreće pitanje duhovnih darova. U raspravi o jednistvu vernika, on ponovo raspravlja duhovne darove detaljno, i sasvim jasno prikazuje da su vernici, Crkva, telo Hristovo, a članovi su bili pojedinačni delovi/udovi tog tela.
Ova slika vernika kao delova tela Hristovog naglašava da se svi koji su spaseni nalaze u zajednici sa Hristom.
Hristos je glava telu (Kološanima 1,18) a svaki vernik je pojedinačni deo tela. Delovi tela su pod kontrolom i vođstvom Glave, koja ima sav autoritet i silu. Vidi Kološanima 2,9-10.
Ova slika takođe naglašava činjenicu da svi oni koji su u telu Hristovom su povezani jedni sa drugim. U tom smislu, znači, ne postoji čisto ličan, pojedinačan odnos sa Hristom. Usamljeni, izolovani i monaški tip hrišćanskog života nije idealna ili preporučena forma hrišćanskog života. Svaki vernik je povezan i zavisi od drugih hrišćana. Vidi 1. Korinćanima 12,12.
Darovi koji su dati pojedinačnim vernicima nisu, dakle, dati za njihovo lično zadovoljstvo, već su za podizanje Tela Hristovog, i za izgradnju tela tako da dođe do pune zrelosti.
Kako članovi pripadaju jednom telu koje ima jedan cilj i jednu nameru, i vođeno je jednom Glavom, onda ne bi trebalo da bude odvajanja, takmičenja, neprijateljstva i unutrašnje borbe, već samo savršena koordinacija i saradnja.
Efescima 2,21 i 4,11-16 naglašavaju ovaj blizak odnos ljubavi i svetosti. Galatima 6,1-2 tako pozivaju vernike da budu aktivni u obnavljanju onih koji su zgrešili, i da nose teškoće jedni drugima.
Mora da postoji iskreno zajedništvo i briga za druge i njihove probleme. Vidi 1. Korinćanima 12, Efescima 4 i 1. Petrova 2,5.
U ovom smislu postoji još jedna slika. Crkva se poredi sa zgradom. Vidi Matej 16,18; 1. Korinćanima 3,10 i 1. Petrovu 2,5 među mnogim drugim odlomcima.
Vernici, članovi Crkve, mogu tako da cene i vide jedni druge kao hramove Svetog Duha. Sveti Duh obitava u Crkvi i vernicima i daje život. Vidi 1. Korinćanima 3,16-17; 6,9; 2. Korinćanima 6,16 i Efescima 2,20-22.
Duh zahteva svetost u životu jer Bog jedino može da obitava u svetlosti. Svetlost i svetost koji pripadaju Božijem Hramu moraju se videti u verniku i u Crkvi. Ako se plod Duha ne nalazi tamo (Galatima 5,22-23), onda nema ni prave Crkve.
Primetite da sve ovo proističe iz činjenice da su vernici sada Božiji narod. Ovo je moćna slika Crkve. Vidi 2. Korinćanima 6,16.
Bog je odabrao svoj narod u Starom zavetu i on je odabrao svoj narod u Novom zavetu. Vidi Izlazak (2. Mojsijeva) 15,13-16; Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 32,9-10; Osiju 1,9-10; 2,23; 1. Solunjanima 1,4; 2. Solunjanima 2,13-14; Rimljanima 9,24-26.
Ljudi su odabrani, stvoreni i usvojeni od strane Boga, i on ih stoga voli, štiti i vodi. Stoga ne treba da postoji podeljena lojalnost. Božiji narod je u zavetnom odnosu sa njim, i stoga čistota, svetost i poslušnost Njemu i Njegovoj Reči logično slede.
Odnos između vernika i Hrista je toliko blizak da vidimo ovu divnu sliku da je Isus čokot a da je njegov narod loza. Vidi Jovan 15,1-11. Ovde se nastavlja ta ideja da je Izrael bio Jahveov vinograd i da se on o njemu brinuo i nežno ga obrađivao. Sada su svi vernici loze u Hristu.
Još nekoliko slika dalje prikazuju koliko su vredni oni koji se nazivaju narodom Božijim, a tako se nazivaju zato što su u zavetnom odnosu sa Bogom.
Oni su opisani kao 'zenica Božijeg oka' – Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 32,10 i Zaharije 2,8. Oni su isto tako opisani i kao 'kruna slave' i carski dragulj (Isaija 62,3 i Zaharija 9,16). Vidi i Malahiju 3,17 gde je Izrael opisan kao Božiji dragulji. Slična slika se pojavljuje i u Novom zavetu.
Crkva je isto tako opisana i kao 'Hristova mlada'. Vidi Isaiju 62,5; Rimljane 7,4; 2. Korinćanima 11,2; Otkrivenje 19,7; 21,2 i 22,17. Isus je često sebe prikazivao kao mladoženju, ženika. Vidi Mateju 9,15; 25,1-7; i Jovana 3,29.
Još jedan lepa i mnogo govoreća slika je ona Izraela i Crkve kao Božije porodice. Vidi Isaiju 63,16; Osiju 11,1; Jovana 1,12; Rimljanima 8,15; 2. Korinćanima 6,18 i Galatima 4,5-6. Postoje određene važne stvari koje su povezane sa porodičnim statusom.
Vernici se nazivaju Decom Božijom (Matej 5,9; Luka 20,36; Rimljanima 8,16-21; 9,26; 1. Jovanovu 3,10), Sinovima Božijim (Jovan 1,12; Rimljanima 8,14; Filipljanima 2,15; Galatima 4,7), Sinovima Svetlosti (Luka 16,8; Jovan 12,36; Efescima 5,8; 1. Solunjanima 5,5) i Naslednicima Božijim (Rimljanima 8,17, Galatima 3,29, Jevrejima 6,17).
Veoma utešna ali ne laskava slika vernika i Crkve je ona Stada Božijeg. Isaija 40,11; Zaharija 9,16; Jovan 10,12; 16,32; 1. Petrova 5,2 i mnogi drugi odlomci upoređuju vernike sa stadom, i ovo povezuju sa Isusom kao Pastirom stada.
Svakako, često je rečeno da se ovce vrlo bizarno ponašaju i imaju neobične osobine. Često je neophodno da pastir primeni disciplinarne mere i da pokaže izuzetnu strpljivost opet i ponovo.
Jedan autor, Pol Minear, kaže da u Novom zavetu postoji više od stotinu slika koje su u Novom zavetu upotrebljene kako bi prikazale Crkvu. Ovo svedoči o intenzivnom odnosu koji Bog ima sa svojim narodom i ukazuje na sveobuhvatnu prirodu obaveza Božijeg naroda prema njemu i prema svojoj braći.

Vidljiva i nevidljiva crkva
Široka priroda slika sugeriše da bi neko očekivao da bilo koja grupa koja izjavljuje da pripada telu Hristovom, i tako je u stanju da sebe naziva crkvom, da je spremna da se potčini ideji da se njihov život i delovanje upoređuju sa onim što se poučava u biblijskim slikama.
Ovo je od ključnog značaja jer je sam Isus upozorio u Paraboli o pšenici i korovu u Mateju 13,24-43 i u Paraboli o ovcama i kozama u Mateju 25,31-46 da će biti otpada, prevare i licemerstva. Druga Timotiju 2,19 nas, međutim, uverava, da Gospod poznaje one koji su njegovi. Sam Isus je izjavio da njegove ovce poznaju njegov glas.
Štagod neka grupa dakle tvrdi, mi znamo da su samo pravi vernici prihvatljivi za Boga. Puko ispovedanje ili članstvo u vidljivoj grupi nije dovoljno da od nekoga načini deo naroda Božijeg. I ne samo to, oni koji jesu narod Božiji, pokazivaće znake naroda Božijeg kao što su okupljanje jednih sa drugima kada je to moguće, i rečima i delima pokazivaće da su osetljivi i da se brinu za svoju braću, kao i za spasenje duša onih koji su nevernici.
Stoga vidljiva crkva treba da učini svaki napor da pokaže svoj odnos sa Bogom, i da pokaže da Sveti Duh obitava u njoj, tako što će pokazivati plod Duha. Prava Crkva će ispunjavati Božiju volju u sili Duha, i ciljaće da postigne čistotu i posvećenje Bogu. Strogo će slediti Božije zapovesti i mada neće biti savršena, težiće tome da unapredi svoju veru i dela, i da raste u posvećenosti.
Bog je oduvek tražio od svog naroda da veruje u njega, da se na njega osloni i da ga sluša, i da hoda sa njim. Tako je bilo u Adamovo i Evino vreme, potom kroz sve vekove, od osnivanja Izraela do Isusovog dolaska, i sve do današnjih dana.

Kada je crkva započela
Crkva, u smislu kako se manifestuje da je Carstvo Božije sa dolaskom judejskog Mesije, i njegovo uključivanje ne-Judeja u Vinograd, može se reći da je otpočela sa Pentekostom. Nema zapravo solidnih ili konačnih izjava koje bi potvrdile to, ali Matej 16,18 i 18,17 su ranije korišćeni kako bi podržali ovaj stav kao vreme kada je nastala Crkva.
Ali, kada se pogleda na jasno poučenje da je Božiji narod postojao i pre Hristovog dolaska, i kada pogledamo na velika obećanja u vezi sa njegovim dolaskom, i na blagoslove koje će taj dolazak doneti na svet, to može nekog da navede da pomisli da baš i nema neke velike podele između Božijeg naroda (pre i posle), kako bi takva interpretacija pretpostavila.
Objašnjenje Svetog pisma nije dato da predstavi uključivanje ne-Judeja u Božiji narod gurajući u stranu svu istoriju koja se do tog događaja odigrala. Sveti Duh je došao na Pedesetnicu kao ispunjenje obećanja koja su data Izraelu kao i da popravi njihovo stanje pobunjeništva. Dolazak Mesije je svakako ključni događaj za Božiji ostatak, i ne pomaže puno kada se predlažu teorije koje sugerišu da je crkva samo puko nastavljanje prisutnosti i službe Isusa Hrista na svetu.
Božiji narod je jedan narod a telo Hristovo je jedno telo. Naše naglašavanje ovde je veoma značajno jer ovo je jedini način da se izbegne krivica zbog ignorisanja Pavlovih naglašenih i emotivnih upozorenja ne-Judejima datih u Rimljanima u 11 poglavlju.

Uloga crkve
Ponovo primetite identitet Hristovih sledbenika. Ovaj identitet je orbita u kojoj se vernici kreću.
Božiji narod je posebno i potpuno u odnosu prema Hristu. Oni su u Hristu i njima je dat Duh Hristov.
On je Glava a vernici su njegovo Telo.
Oni su Božija građevina.
Oni su Hristova mlada.
Hristos je čokot a oni su loze.
Oni su Božije stado, a Hristos je pastir.
Oni su Božija porodica.
Oni su Božija deca.
Oni su Božiji izabranici.
Oni su zenica Božijeg oka.

Ove kao i preostalih više od stotinu slika pokazuju da su hrišćani jedno sa Hristom.
Stoga je njihova uloga opisana opet i ponovo u Svetom pismu. Petar to ovako opisuje: 'A vi ste izabran narod, carsko sveštenstvo, sveti narod, koji Bogu pripada, da objavite hvalu onoga koji vas je dozvao iz tame svojoj čudesnoj svetlosti'. (1. Petrova 2,9).
Sama suština uloge vernika i Crkve je stoga potpuna posvećenost svetosti i službi.
Do svetosti dolazi kada vernik i Crkva imaju novu prirodu, i kada u njima obitava i kada ih snaži Bog Duh Sveti. Plod Duha je stoga iskazan, manifestovan, u životu vernika i u životu i aktivnostima Crkve. Odnosno, tako mora da bude kod svih onih koji ispovedaju Hristovo ime. Po ovom pitanju nema kompromisa. Prisustvo ploda Duha identifikuje one koji pripadaju Bogu kao i one koji samo ispovedaju svojim usnama.
Služba se odigrava u sili Svetog Duha. Služba može da se otpočne uopšteno, kao na primer u 1. Solunjanima 5,12 i Jevrejima 13,7. Isto tako, opisana je posebno poimence ili u radu onih koji su navedeni kao:
Đakoni (1. Timotiju 3,1.7)
Starešine (1. Timotiju 4,17-20)
Pastir (Efescima 4,11)
Učitelj (1. Korinćanima 12,28)
Prorok (1. Korinćanima 12,28)
Evangelizator (Efescima 4,11)

Kao dodatak, mnogi darovi su navedeni i jasno je naznačeno da su oni dati svim vernicima onako kako Sveti Duh želi, za delo službe. Crkva je svetlo sveta, so na zemlji, i kvasac za čitavo testo. U skladu sa tim, Sveti Duh daje vernicima sposobnost da izvršavaju određene zadatke, i živi u njima kako bi ih vodio, upućivao i doveo ih do pune zrelosti.
Kao Božiji Narod, kome je podarena sposobnost da nastavi Hristovo delo, crkvi je jasno naloženo sledeće: 'Idite, zato, i načinite učenicima sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da održavaju sve što sam vam zapovedio...' (Matej 28,19-20).
Primetite da je poziv na evangelizaciju zapravo zapovest. Crkva je pod Hristovim upravljanjem i njoj je data sila i sposobnost da bude svedok po svem svetu (Dela 1,8). Hristova poruka treba da se raširi svuda bez restrikcija. Svaki vernik ima ovu obavezu i od nje se ne može pobeći.
Svaki vernik pojedinačno i Crkva kolektivno moraju, stoga, da pronose Isusovu poruku.
Isus je propovedao da je Carstvo Božije blizu, i pozivao je sve da poveruju u Evanđelje i da se pokaju (Marko 1,14-15). Ova poruka je, naravno, bila u skladu sa ispunjenjem Isaije 61,1-2 i citirana je u Luki 4,18-19.
Ovo objavljivanje 'dobre vesti' je detaljno opisano od strane apostola Pavla koji je zapisao: '...jer je ono Božija sila, na spasenje svakome koji veruje, prvo Judejinu, ali i Grku' (Rimljaniima 1,16).
Ovo evanđelje jeste objavljeno: 'Pavle, sluga Hrista Isusa, pozvan da bude apostol, izabran za Božije evanđelje, koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u svetim Pismima, i koje govori o njegovom Sinu, koji je kao čovek rođen od Davidovog semena, i koji je kroz Duha svetosti postavljen u sili za Sina Božijeg svojim vaskrsenjem iz mrtvih...' (Rimljanima 1,1-4a).
Ovo je bilo evanđelje jer je spasavalo ljude, davalo im je život i mir i uklanjalo je optužnicu smrti. Ovo evanđelje je bilo jedini način da se ljudi spasu i da postanu zajedničari u blagoslovima večnog života.
Stoga ne može biti nikakvih modifikacija, izmena ili dopuna, ovom evanđelju (Galatima 3,1-10).
Crkvi su poverene jedine 'dobre vesti' koje će ovaj svet ikada primiti.
Stoga je zadatak Crkve da zaštiti, istraje i nastavi da donosi evanđelje svakoj osobi koja je ikada živela. Vernici se spasavaju, i kako oni u svojim srcima imaju Božiju ljubav, ni oni ne žele da bilo ko propadne. Crkva mora da dela i predstavlja evanđelje carstva svim ljudima, i da naporno radi kako bi ih u to uverila.

Popravljanje vernika
Primetite da je Isus naložio vernicima da poučavaju sve ljude. Ovo uključuje i Božiji narod. Bilo je veoma važno da se oni izgrađuju i da se dovedu do pune zrelosti tako da mogu da ispune svoju misiju. Vidi Efescima 4,12-29 i 1. Korinćanima 12 i 14.
Vernici treba da budu poučeni i upućeni na takav način da oni mogu da pouče druge (Matej 28,20; 2. Timotiju 2,2). Vernici moraju da budu u stanju da podnesu račun o svojoj veri drugima. Stoga su darovi koje daje Sveti Duh i namereni da popravljaju i opremaju samu Crkvu.
Kako delo evangelizacije nastavlja sa radom, pitanje popravljanja vernika postaje sve više značajno. Ovo je zato što postoji i lažno evanđelje, i drugi Isus, koji nije onaj pravi.
Pravilno poučavanje i ispunjenje zahteva da vernici proučavaju Sveto pismo redovno za sebe, očuvaće Crkvu od velikih grešaka i jeresi. Nažalost, Crkva je veoma često slaba u ovim stvarima poučavanja prave doktrine, i ohrabrivanja proučavanja Svetog pisma lično (a ne čitanja komentara i drugih knjiga trenutno popularnih religioznih gurua). Kao ishod toga Crkva je značajno izgubila na snazi.

Slavljenje
Kao što je to bila praksa u Starom zavetu, vernici su slavili i uzvisivali Boga. Božiji narod mora da objavljuje Božiju veličinu, da ga slavi i veliča, da se fokusira na to ko je Bog i koja je njegova želja za sve stvorenje. Ova aktivnost je po sebi deo aktivnosti u procesu popravljanja (rasta) i izgrađivanja snage Crkve za njeno svedočanstvo.
U slavljenju, isto tako, Crkva pruža svedočanstvo o Božijoj sili u individualnim životima ljudi, kako vernika tako i nevernika.

Socijalna pitanja i briga za druge
Bog i njegov sin Isus brinuli su se za siromašne i one u potrebama, a Sveto pismo često naglašava da Božiji narod treba isto tako da čini (Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 10,17-19; Matej 25,31-36).
Parabola o dobrom Samarićaninu naglašava ovaj aspekt u delovanju Crkve. U stvari, praktično hrišćanstvo je test vere osobe koja ispoveda da veruje. Vidi Jakova 1 i 2 i 1. Jovanovu 3,17-18.
Jasno je da ako Crkva ne obraća pažnju na ovu zapovest i ne odražava Božiju prirodu, da će pokazati da je lažna. Crkvi je potrebno poboljšanje, pokazuje istorija. Mnogi u crkvi su učinili ogromno delo, ali mnogi drugi ignorišu ovu odgovornost.
Često ispada da Crkve koje naglašavaju nanovo rođenje i obnovljenje čine manje nego što bi trebalo, ali to uglavnom nije slučaj sa onim crkvama koje su uključene u svetsku evangelizaciju. Međutim, ukupna slika o Crkvi je samo delimično dobra.
Jasno je da su Isus i Sveto pismo crkvi dali njen zadatak. To je da propoveda evanđelje kao i da pokaže praktičnu brigu za ljude. Nije moguće napraviti podelu između ova dva zadatka i onda zanemariti jednu od komponenti. Sve Isusove zapovesti moraju da se ispune, i nije prihvatljivo da raspravljamo o tome gde treba da stavljamo naglasak, a onda da značajno zanemarimo jedan ili više naših zadataka. Crkva mora da bude fleksibilna, i kao što je to Isus činio, treba da ide tamo gde su oni koji su u potrebi. Isus nam je u tome pružio dobar primer.

Rukovođenje crkvom
Primat koji su imali apostoli izgleda da je u ranoj crkvi bio prihvaćen. Ove ljude je Isus direktno pozvao i oni predstavljaju stubove nosače dok je sam Isus ugaoni kamen. Ovi ljudi koji su poznavali i radili sa Isusom ispoljavali su opšti autoritet, i zapisano je da su oni poslali ljude da ispitaju i ako je potrebno procene razvoj događaja u Samariji (Dela 8,14). Isto tako, oni su predstavljali srž jerusalimskog saveta koji je donosio odluke o opštoj politici prema ne-Judejima (Dela 15).
Jakov, Isusov brat, uzdigao se do položaja u ranoj crkvi u Jerusalimu, i izgleda da je on delovao kao predsedavajući ili moderator na sastanku opisanom u Delima 15. Međutim, reči i poučenja uopšte koje su govorili apostoli predstavljali su osnov za poučenja u ranoj crkvi.
Đakoni su odabrani od strane zajednice kako bi se umanjio pritisak na apostole u radu koji nije bio učiteljski, ali u slučaju Stefana i Filipa Sveti Duh je odredio da oni obavljaju druge aktivnosti, drugačije od onih za koje su bili prvobitno odabrani.
Sveto pismo govori o starešinama i pastirima, prorocima i učiteljima, zajedno sa đakonima, kao o onima koji predstavljaju vođstvo Crkve. Nadareni ljudi vođeni Duhom delovali su u sladu sa svojim službama, vodili su i učestvovali u proslavljanju, a postoje pokazaelji da je u pitanju bilo kooperativno zajedničko vođstvo a ne monarhistički sistem.
U pojedinim slučajevima ljudi su birali svoje vođe a u drugim su oni bili postavljani od strane apostola ili onih koji su bili njihovi zastupnici. Izgleda da je Pavle postavljao vođe u crkvama koje je on osnovao. U nekim slučajevima su Timotej i Tit, njegovi najbliži saradnici u misijskom radu, ispunjavali Pavlov autoritet i postavljali vođe u crkvama.
U svakom slučaju, međutim, osećaj je bio da je narod, ili apostoli, u odabiranju vođa činio ono što je Bog već učinio. Vidi Dela 20,28; 1. Korinćanima 12,28 i Efescima 4,11-12. Smatrano je da je Bog odabrao vođe a da je crkva trebalo da se postara da ove vođe ispunjavaju postavljene zahteve kao zapovesti koje je postavio Isus i apostoli.
Ne postoji naročito uputstvo o tome koja je savršena rukovodeća struktura u crkvi i kako ona treba da izgleda. Ali je verovatno sigurno da se kaže da Novi zavet ne pruža ni približno sliku potpuno razvijenog sistema crkvenog rukovođenja koji postoji danas. Znamo da u modernom sistemu postoji pastir koji je na vrhu hijerarhije, koji vodi i radi sve i koji je uskoro opterećen ogromnim stresom, a to nije obrazac ni po jednom biblijskom modelu.
Moguće je da ne postoji savršen model ili sistem. Ali, u isto vreme, postoje određeni principi koji su uspostavljeni.
Prvo, Božija zajednica je imala značajnog udela u odabiru vođa, čak i kada su apostoli bili prisutni i ispoljavali svoj apostolski autoritet. Vođe su birane posle mnogo molitve i razmatranja u svetlu onih kvaliteta koje je Bog zahtevao od onih koji su dobijali autoritet. Oni koji su bili birani morali su da imaju dobru reputaciju, da budu puni mudrosti i Svetoga Duha. Nisu samo odabirani sa spiska starijih osoba u zajednici. Moralo je da se prihvati da je Sveti Duh vodio izbor, da je Duh imao nadarenu duhovnu osobu za taj zadatak i da je ta osoba bila prihvaćena od strane Duha.
Drugo, bilo je prihvatljivo da su pojedine odluke donosile zajednice i vođe iz lokalnih kongregacija. U ovom smislu mora se reći da je Sabor u Delima 15 bio sazvan i posećen od strane apostola, koji su bili nadahnuti i vođeni od strane Boga. Da li će ili neće ovaj model uvek funkcionisati i kada dominiraju ljudi nižeg statusa od apostola, pitanje je otvoreno za diskusiju.
Ali, može da se raspravlja u smislu da Božiji ljudi mogu da se okupljaju u svojim zajednicama i da donose odluke sve dok su te odluke zasnovane i vođene Svetim Duhom i Božijom Rečju. Rezultati istorijskih 'crkvenih sabora' pružaju mnogo toga što može samo da se poželi mada je mnogo dobroga već učinjeno. Uopšteno govoreći vidimo da su sabori na kraju počeli da se bave političkim pitanjima i razmatranjima a manje zahtevima koje postavlja Božija Reč. Ali je svakako moguće da se održavaju skupovi ili sabori koji su vođeni od strane Svetog Duha i Božije Reči.
Treće, Isus je uputio jaka upozorenja o onima, čak i među samim apostolima, koji su želeli da uspostave svoje vođstvo nad drugima. Isus je pozvao svoj narod da služi a ne da vlada i da ne traži položaj iznad drugih ljudi. Pročitaj Luku 22,25-27. Pavle je isto tako upozorio Korinćane u vezi sa lažnim učiteljima i lažnim apostolima čiji cilj je bio da prevare narod i da zavladaju nad njim, vodeći ga u propast. Vidi 2. Korinćanima 11,13.
I Isus i apostoli su govorili o upotrebi autoriteta od strane crkvenog tela. Vidi Matej 18,15-17, 1. Korinćanima 1,2 i 1. Korinćanima 5. Jasno je, onda, da crkveno telo odirava značajnu ulogu u održavanju svetog života jednog vernika.
Vrednost rukovođenja crkvom je očito u održavanju reda a Sveto pismo je ponudilo obrazac za to. Ovaj obrazac zahteva da pojedinci steknu autoritet pošto su, obavezno, izabrani od strane zajednice, i onda da koriste taj autoritet na unapred određeni način.
Oni koji su odabrani moraju da se prilagode standardima postavljenim u Svetom pismu, ili će njihov izbor biti u suprotnosti sa Božijom Rečju. Kada su jednom izabrani, oni moraju da se ponašaju na takav način koji se zahteva od vođa koje pripadaju Bogu, ili će pasti pod Božiju kaznu. Oni moraju da budu muškarci u kojima obitava Sveti Duh i koji ih je obdario za određene zadatke, i o tome mora da bude dokaza i u njihovom pređašnjem ponašanju, kao i u budućem.
Izgleda da nema nikakvog koncepta o našem obliku reprezentativne demokratije u Svetom pismu. Biblija insistira na tome da su svi vernici sveštenici Božiji i Hristovi. Svaka osoba je u potpunosti sposobna da direktno ode Bogu, i treba tako da bude podučena da je u stanju da odgovori na vođenje Duha.
Naše teškoće proističu iz naše nespremnosti ili nedostatka razumevanja o tome ko je narod Božiji, i šta se od njih zahteva. Imamo dokaze i upozorenja koja se nalaze u ponašanju Korintske i drugih crkava. Moramo da izbegnemo greške tih crkava.
Opšta tendencija je da se u crkvi snižava nivo istine, kako u podučavanju tako i u primeni u životu.
Poslanice crkavama u Otkrivenju Jovanovom upozoravaju o tome da ponašanje, karakter i verovanje vernika nikada ne smeju da budu u sukobu. Božija Reč je dovoljna za doktrinu i za život. Kompromisi sa svetom nikada ne smeju da se dogode, a vernici moraju da se mole da ih Bog oslobodi od eksperimentisanja sa svetom.
Traži se od nas da se čvrsto držimo Isusovog imena koje pokazuje njegovo božanstvo. Evanđelje je jedina stvar koja će nas osloboditi od greha i pružiti nam večni život. Ono je u srcu naše misije.
Ako su vernici stvarno pripremljeni da slede vođenje Duha, i da budu poslušni zapovestima u Svetim spisima, tada će crkva zadržati svoju silu i svoj zadatak obaviti izuzetno dobro.
Nažalost, istorija je pokazala da su ljudi koji su živeli posle prvog dolaska Hristovog težili ka tome da ne budu poslušni, isto kao što ni Izrael nije bio poslušan još pre. Oni teže ka tome da traže kompromise i uključuju svet u strukture koje su već osnovane.
Mi u crkvi težimo ka tome da odbacimo Pavlova upozorenja i nastavljamo da činimo kako nam drago. Pravi vernici će uvek slušati Božiji glas i okretati se od svojih grešaka. Stoga je najkritičnije da razumemo da ako smo mi Božiji narod onda mi moramo da budemo sveti, i da pokažemo svetu da je u nama Hristov um. Ne možemo da dopustimo da budemo odvedeni sa staze tako što ćemo težiti za stvarima koje su spektakularne, ali od kojih nema koristi.
Poslušajmo ono što Pavle kaže u Rimljanima 11,20-22 i 36:
'... Ne ponosi se, nego se boj! Jer, kad Bog nije poštedeo prirodne grane neće ni tebe da poštedi. Gledaj, dakle, Božiju dobrotu i žestinu: žestinu prema onima koji su pali, a prema tebi Božiju dobrotu, ako ostaneš u dobroti; inače ćeš i ti biti odsečen... Jer je od njega, kroz njega i za njega sve. Njemu večna slava!'

A mi ostajemo uvereni da će Božija blagodat sačuvati one koji njemu pripadaju.