OSNOVE NASEG VEROVANJA 6 - ČOVEČANSTVO

Lekcija 6

ČOVEČANSTVO

1.Mojsijeva 1,26.27; Psalam 8,3-9; Mihej 6,8; Matej 5,44-48; 1.Jovanova 1,3; Jovan 1,12.
Verujemo da je čovečanstvo stvoreno na sliku Božiju i stoga je najviši oblik stvaranja. Verujemo da ljudi imaju moralnu odgovornost i da su stvoreni da uživaju u božanskom i ljudskom zajedništvu kao Božija deca.
– Iz veroispovedanja BSD

Ne dogodi se često da imamo priliku da pogledamo u sebe malo dublje. Ova lekcija može da bude uznemirujuća za mnoge ljude, jer mnogi zapravo ne žele zaista da znaju ko su, šta su i kako su stvoreni.
Kada gledamo u sebe možemo donekle da steknemo malo celovitiju sliku o tome ko je Bog, jer nam je rečeno da u nama ima neke sličnosti sa njim. Naše iskustvo sa našom sopstvenom prirodom, međutim, treba da nas pouči da o nama ima mnogo neprijatnih stvari, kao i, naravno, onih prijatnih. Zato bi jedan izbalansiran pogled trebalo da nas pripremi za često pogrešno, nelogično, pobunjeničko i često kontradiktorno ponašanje ljudskih bića.
Medicinska nauka, uključujući psihologiju i psihijatriju, usmerila se na naše teškoće. Sociologija i istorija su takođe potvrdile da postoji duboka i ozbiljna kontradiktornost u čoveku, jer je jasno da su svi ljudi sposobni da učine velika dobra, ali isto tako i velika zla.
O čoveku postoji mnogo različitih viđenja. Sveto pismo ima jedinstveno i detaljno viđenje čoveka, i o tome ćemo govoriti.
Mnogi koji slede Frojda i njegove savremenike smatraju da je čovek seksualno biće, kao i da se sve ljudsko ponašanje može protumačiti na osnovu toga kako čovek kontroliše i usmerava svoj nagon zadovoljenja svojih seksualnih potreba. Čak iako se mnogi ne slažu sa Frojdovim trodelnim modelom ljudskog bića, koji čoveka deli na Ego, Superego i Id, kao sa sukobima i suprotnostima koje ovaj model poučava, mnogi ljudi u našem društvu zaokupljeni su seksualnim pitanjima, i kritikuju svakoga ko se usudi da izrekne kritiku ove zaokupljenosti seksualnim pitanjima.
Neki o čoveku misle kao o mašini koja ima talente, energiju i umeća da bi se jedino upotrebila da proizvede nešto ili da ostvari određene ciljeve. Ljudi su samo onoliko značajni koliko mogu da urade, i ako postoji neka briga oko njih, ona se svodi na to da im se omogući da efikasno rade.
Svakako da je Crkva pod uticajem ovakvog pogleda koji na ljude gleda kao na stvari, i pridaje im vrednost samo onda kada su korisni. Ljudi imaju vrednost zasnovanu na tome šta mogu da urade, a na one koji ne mogu mnogo da učine da pomognu Crkvi da dosegne svoje 'ciljeve', i da pomognu da se obavi posao, ne obraća se pažnja i oni nemaju vrednost. Čak se i pastori biraju na osnovu svoje sposobnosti da odrade svoje zadatke i da se postaraju za dobru statistiku.
Drugi, pak, čoveka vide kao životinju koja se razvila kroz određeni proces evolucije. Čovek je samo malo bolja životinja, ali nema kvalitativne razlike. Čovek je napravljen tako i njegovo ponašanje je određeno biološkim nagonima, i o čoveku možemo da saznamo sve što je potrebno ako samo posmatramo i eksperimentišemo na životinjama. Ljudi, tako, mogu da se istreniraju, da se njima manipuliše i možemo da ih kontrolišemo, baš kao što činimo i sa životinjama.
Drugi popularni pogled jeste da su ekonomske sile ključ za ono što jeste čovek. Čoveku treba hrana, odeća, sklonište i mnoge druge slične stvari, i onda kada ih ima, to je sve što mu je potrebno. Mnogi političari ovako razmišljaju. Filozofija ili ideologija koju nazivamo komunizmom, ili pravilnije rečeno dijalektički materijalizam, razvila se kako bi ovom pogledu pružila sistematsku strukturu. Međutim, u svim ovim strukturama, ideja je da ekonomski faktori određuju čovekovu sudbinu.
Drugi, opet, veruju da je čovek zapravo proizvod slučajnog spajanja atoma, i on je na milosti i nemilosti slepih, bezličnih, bezosećajnih ili neprijateljskih sila koje ga se zapravo nimalo ne tiču. Ovakvo gledište pruža osećaj bespomoćnosti, očaja, i nudi stav da je život uzaludan. Mnogi od ovih nazivaju se egzistencijalistima, i oni često pišu u rezignaciji o besmislenosti i besplodnosti života. Za njih je čovek jednostavno samo pešak (šahovska figura) koja je na milosti nekontrolisanih sila.
Drugi vole da misle da je čovek onaj koji ima slobodu i mogućnost da izabira. Sve što mu je potrebno jeste informacija koja će mu pomoći i odgovarajuće okruženje u kojem će da deluje. Ovo je romantičan pogled koji prenaglašava čovekov razum i njegovu suštinsku dobrotu.
Pojedini sociolozi i mislioci teže ka stavu da čovek nema svoju prirodu, i da njegova ljudskost jedino postoji u odnosima i aktivnostima koje ostvaruje sa drugim ljudima. Bez ovih, takozvanih 'ljudskih' veza ne postoji ništa što bismo mogli da nazovemo čovekom.

Biblijsko viđenje čoveka
Biblijsko viđenje jeste da je čoveka stvorio Bog kao deo prirodnog sveta i kao poslednji čin u stvaranju sveta. Međutim, čovek je imao poseban odnos sa Bogom, jer je Bog namerno i svesno čoveka stvorio po svom obličju, posle pet dana stvaranja svih drugih stvari na ovom svetu.
Jasno je da čovek ima bioloških i fizičkih sličnosti sa ostatkom stvorenja, ali on nije bio božansko stvorenje, već zato što je Bog načinio ovu jedinstvenu stvar stvaranjem čoveka po svom obličju, on je bio označen kao 'ljudsko biće'. Naslanjajući se na Božiji autoritet, on je trebalo da poseduje zemlju, da se stara o njoj, i da vlada nad ostalim stvorenjima.
Tako je čovek došao do svog postanja na osnovu kreativnog delovanja večnog Boga. Čovekova vrednost data mu je od strane ovog večnog Boga, i stoga se ne može reći da je čovek mašina, da nije važan ili da nema vrednost. Ali, očigledno je da moramo da posmatramo Božiju nameru, i to kako je on učinio stvaranje, a da bismo mogli da razumemo ko je čovek.
Treba da razumemo da prirodni svet nije samo jednostavno okvir ili pozadina za čoveka. Postoje velike i duboke veze, odnosno sprege, između čoveka i prirodnog sveta. On je predmet istih zakona koji vladaju u prirodnom svetu, i stvoren je da se o njemu brine, da ga razvija i da uživa u njemu.
Kada je Čovek pao u greh, nije samo on iskusio pokvarenost. I prirodni svet se isto tako pokvario, počeo je da oseća bol i smrt, i sada nestrpljivo čeka na konačno oslobođenje čoveka tako da i sama priroda može da se oslobodi (vidi Rimljanima 8,19-23).
Često zanemarimo biblijsko poučenje da se priroda raduje kada Bog čini stvari koje dovode do oslobođenja Čoveka. Vidi o ovome Psalam 96,10-13; Isaija 35; 55,12-13, i druge odeljke.

Priča o čoveku
Knjiga Postanja (1. Mojsijeva) započinje biblijski izveštaj o doktrini čoveka i detaljno objašnjava sve što je potrebno da znamo o nama i drugima.
Knjiga Postanja nam govori o tome kako je Bog odlučio da načini čoveka po svom obličju u prvom poglavlju. U drugom poglavlju nam je rečeno da je Bog čoveka stvorio od zemaljskog praha, da je potom Bog udahnuo u njega 'dah života' i da je čovek potom postao živo biće. On je bio podučen od Boga, dat mu je maksimum svih dobrih stvari, minimum zabrana, i on je od Boga dobio uputstva i upozorenja. On je redovno imao zajednicu direktno sa Bogom i uvek je bio u savršenstvu.
Obratite pažnju na stvari koje su ovde prikazane.
Prvo, čovek je nastao zato što je Bog želeo da on postoji. Čovek je svoj život dobio od Boga, i u tome nema ničega što bi reklo da je čovek nezamenljiv ili da je bilo potrebno da čovek počne da postoji. Bog je jednostavno želeo da stvori čoveka. Tako da je jasno da čovek pripada Bogu i on mora da posluži toj svrsi. Njegova vrednost je bila u tome što je on nastao od toga što mu je Bog dao da ima.
Naš identitet, dakle, jasno dolazi iz činjenice da nas je Bog stvorio. Ne možemo imati samouverenje ako ne uviđamo ovu činjenicu. Čovek nije vredan ili značajan sâm po sebi. Ono što je vredno u njemu izvedeno je od Boga. Čovek stoga nije centar svemira, i ako u sebi počne da traži vrednosti, neće pronaći nijednu. On je nastao zato što je Bog imao svesnu i mudru nameru i plan.
Možemo da naučimo da čovek ne ishodi od Boga, već je on stvorenje. On nije božansko biće, već je konačan i ograničen, i on ne zna i ne može da zna sve, niti ima moć da učini sve. On je ljudsko biće, i on jeste, i uvek će biti odvojen od Boga, jer ga je Bog takvim stvorio.
Drugo, mada je čovek drugačiji od sveg ostalog stvorenja, on nije toliko drugačiji od sveg ostalog stvorenja da ne bi imao veze sa njim. Razlika koja je naglašena jeste da je Bog jedini koji je veoma različit od sveg ostalog stvorenja.
Bog je stvorio svet i stvorenja u pet dana, a onda je posle toga stvoren čovek. Čovek, dakle, nije stranac u prirodnom svetu i postoji harmonija između čoveka i ostalih stvorenja. Jasno je da čovek mora da razume da ono što on čini ima uticaja i dalje utiče na sva druga stvorenja i prirodni svet. Čovek zato mora da živi kao da razume da mi moramo da se brinemo o drugim životinjama u svetu, da ih štitimo, kao i da se postara da pokaže svoju ljubav za Božije stvorenje.
Treće, čovek je stvoren za posebno mesto, jer iako su životinje i druga stvorenja stvorena 'prema svojoj vrsti', čovek je stvoren 'na sliku Božiju' i njemu je data vlast nad ostalim stvorenjem. Bilo je i više za čoveka, jer on je bio postavljen na visoki nivo u odnosu na ostatak stvorenja. Jasno je onda da je više u čoveku nego da je on samo jedno od stvorenja, i od njega se zahtevalo da živi u skladu sa svojim višim statusom.
Četvrto, svi ljudi su poreklom od prvog para, Adama i Eve, i po tome su svi ljudi u rodu. Činjenica da su svi ljudi ljudska bića usmerava nas na potrebu da treba da budemo brižni jedni za druge i da saosećamo jedni sa drugima. I ne samo to, kada su ljudi postali duhovna braća u Hristu, naglasak na voljenju jednih i drugih postao je nemerljivo veći.
Peto, moramo da razumemo da kao stvorenja mi imamo ograničenja i da ne nasleđujemo besmrtnost. Ovo saznanje o našoj nedovoljnosti trebalo bi da sa sobom donese pokornost i jak osećaj naše zavisnosti o Bogu. Primetite da nije tako loše što smo mi ograničeni. Bog je zaključio da je njegovo stvorenje dobro. Samo onda kada ne prihvatamo da smo ograničeni, i kada pokušavamo da živimo kao da nismo ograničeni, tada se pomeramo ka grehu.
Čak i kada umanjimo svoja ograničenja, to neće značiti da ćemo postati bolji. Stoga moramo uvek da zadržimo svoj stav poslušnosti i zavisnosti o Bogu. Moramo da se potčinimo Božijem planu i da razumemo da nemamo tu vrstu znanja koja je potrebna pre nego što možemo bilo kakvu optužbu da prebacimo na Boga. Moramo se zato potčiniti njemu i svoj život prilagoditi u skladu sa tim. Mi nismo Bog i ne možemo biti Bog.
Šesto, iako mi nismo najveća stvar u svemiru, mi smo, sa izuzetkom anđela, najviši od sveg stvorenja. Za ono što jesmo moramo da pružimo svu zahvalnost Bogu. Mi smo divno stvoreni prema Božijem obličju. Nije potrebno sebe da unižujemo, da odbijamo da koristimo svoje talente, ili da umanjujemo svoju sposobnost ili vrednost onoga što činimo kako bismo navodno Bogu dali slavu.
Moramo ono što radimo i postižemo da postavimo u odgovarajući kontekst, uvek izjavljujući da je ono što činimo učinjeno zahvaljujući Božijoj milosti.

Razlike u gledištima – druga gledišta
Treba primetiti da se mnogi ne slažu sa izveštajem o stvaranju koji je zabeležen u knjizi Postanja (1. Mojsijevoj). Neki Adama i Evu ne smatraju za stvarne istorijske ličnosti. Oni se ne slažu sa tim da su stvari za koje Biblija kaže da su se dogodile bile stvarni događaji. Ovi ljudi ne prihvataju Sveto pismo u celini kao nepogrešivu Reč Božiju. Oni možda prihvataju deo Svetog pisma, ali nisu u tome pravoverni.
Neki, čak i u crkvi, veruju da postoji nekoliko razloga i u Svetom pismu i izvan njega koji priču o stvaranju Adama i Eve čine neprihvatljivom.
Oni naglašavaju činjenice koje nude prirodne nauke, biologija, proučavanje fosila i istorija, a koje su u suprotnosti sa biblijskim gledištem. Oni prihvataju naučne činjenice koje kažu da nije bilo zlatnog doba u Rajskom vrtu (Edemskom vrtu), kao i da se čovečanstvo može pratiti unatrag do primitivnijih oblika života. Naučno objašnjenje čovekovog nastanka je u sukobu sa Biblijom.
Primetite, međutim, kako je ovo direktno u suprotnosti sa Rimljanima 5 i 1. Korinćanima 5 gde Pavle posebno govori da je greh došao u svet zbog 'jednog' čoveka, Adama. Adam je, znači, bio stvarna osoba koja je počinila određeni greh koji je imao uticaja na svakoga u ljudskom rodu. Proroci i Isus su očigledno verovali u to da su Adam i Eva postojali.
I u crkvi i izvan nje postoje i druga gledišta koja su u sukobu sa biblijskim, i ovde ćemo nabrojati neka od njih.
Prvo, naturalistička evolucija – ona poučava da se u prirodi odigravaju procesi koji su stvorili sve što postoji, uključujući i čoveka. Nikakva božanska osoba ili Bog nisu imali ništa sa tim procesima pre njegovog početka ili tokom trajanja. Sami atomi i procesi nisu stvoreni kao takvi, već jednostavno postoje.
Nasumična kombinacija atoma, i kasnije prirodna selekcija i takmičenje dovode do stvaranja stvari. Posle veoma dugog vremenskog perioda i posle mnogo promena, čovek kakvog poznajemo je nastao i uspeo da preživi zato što je bio najčvršći od svih. Ima još mnogo drugih elemenata u ovoj teoriji evolucije, i u jednom obliku ili drugom, prihvaćena je kao objašnjenje koje najbolje odgovara naučnom znanju kakvo imamo danas.
Nasuprot ovom viđenju, deo crkve poučava ono što se naziva sudbinski kreacionizam. Ovaj pokret poučava da je Bog direktno i skoro u jednom trenu stvorio sve što postoji, i da je to učinio u veoma kratkom vremenskom razdoblju, kao i da se to dogodilo pre kratkog vremenskog perioda. On nije upotrebio indirektni način ili neki drugi mehanizam, ali je u svakom sledećem stepenu koristio drugačiji materijal da stvori različita stvorenja posebno, i tako je svaku vrstu načinio drugačijom od ostalih. Čovek nije stvoren ni od jedne prethodno postojeće vrste, postojećeg životnog oblika. Ovaj pristup se zasniva na bukvalnom shvatanju Biblije i crkva je imala ovakav stav dugo vremena. Međutim, on je u sukobu sa naučnim saznanjima.
Da bi se razrešilo to pitanje sukoba sa naukom, neki su usvojili gledište da je Bog proizveo prvu materiju i pokrenuo proces stvaranja i zakone njegovog razvitka. Tako je Bog začeo proces evolucije, a onda se dalje nije uključivao u taj proces. Tako je Bog postao odsutni Bog.
Ovo je, naravno, u sukobu sa biblijskim viđenjem Boga u Postanju i u ostalim knjigama u Svetom pismu. Biblija izjavljuje da je Bog u seriji stvaralačkih događaja stvorio stvorenje, i posle toga se aktivno lično uključio u sve što se događalo u vezi sa stvorenjem.
Postoji i gledište koje se zove teistička evolucija. Ovaj pogled smatra da je Bog sve započeo stvaranjem, ali je on istovremeno povremeno natprirodno intervenisao i tako je upravljao i oblikovao proces evolucije. On je prvo stvorio čoveka koristeći već postojeće stvorenje, stvorio ga je i ovom stvorenju je udahnuo ljudsku dušu, i tako i duhovnu prirodu, i na taj način je stvorenog čoveka pretvorio u višu životnu formu. Ali je proces evolucije odgovoran za razvoj čovekove telesne prirode.
Ovo gledište je modifikovano od strane nekoliko ljudi koji se slažu sa biblijskim poučenjem da je u početku stvoren samo jedan ljudski par, i da su potom oni zgrešili. Izjave kao ona da je čovek stvoren od praha zemaljskog smatraju se za simbolične. Ovo gledište je očigledno nastalo iz potrebe da se pomire biblijski stavovi sa naučnim informacijama.
Isto tako, popularno gledište je progresivni kreacionizam. Ovo znači da je Bog stvarao u nekoliko odvojenih momenata tokom istorije. Ponekad je stvarao potpuno nove vrste, a u drugim slučajevima je koristio već postojeće stvorenje. Negde između je došlo do evolutivnog procesa. Bog je čoveka stvorio direktno, a ne od prethodno postojećeg stvorenja. Fizička i duhovna čovekova priroda su direktno i posebno stvorene. Za razliku od drugih pogleda, ovaj smatra da u čoveku posle stvaranja nije bilo nikakve potrebe za bilo kakvim daljim razvojem.
Treba reći da neki u crkvi veruju da je Bog stvorio zemlju savršenu, ali da je ona bila upropašćena ratom između njega i sotone. Oni veruju da je Postanje 1,1 stih koji se odnosi na originalno stvaranje, ali da je između prvog i drugog stiha došlo do sotonine pobune i do njegove osude. Zemlja je bila uništena u bici kao i ljudska rasa koja je postojala pre Adama, a i sve životinje i biljke su bile potpuno uništene. Na ovaj način se objašnjavaju fosili stvorenja koji naliče nama. Stih dva i potonji stihovi onda govore o istoriji ponovnog stvaranja.
Ovo verovanje izgleda da je u sukobu sa biblijskim poučenjem o tome šta je prouzrokovalo propast i smrt čoveka, životinja i biljaka na zemlji. U ovom slučaju to nije greh Adama i Eve koji vodi do smrti i propadanja. Ovo verovanje, međutim, ni ne pokušava da ponudi neko objašnjenje o postojanju fosilnih zapisa.
Primetite da ima veoma mnogo gledišta koja se tiču stvaranja čoveka i svemira. Bilo je mnogo pokušaja da se pomiri biblijsko gledište sa onim što nude nauka i razne filozofije. Primetite da su mnogi od ovih pokušaja došli od strane onih koji su u crkvi.
Međutim, Biblija poučava da je čovek stvoren i da je to stvorenje bilo dobro. Nešto se dogodilo što je prouzrokovalo promenu koja je dovela do sadašnjeg tužnog stanja. Prema tome, prema Bibliji, čovek je danas u nenormalnom stanju. Kada gledamo na ljude, oni nisu ona prava ljudska bića koja je Bog stvorio. Oni su obeleženi grehom i padom.
Izgleda da su jedina prava ljudska bića bila Adam i Eva pre pada kao i Isus Hristos, naravno.
Svaka druga osoba, uključujući tu i mene, može verovatno da se opiše kao pokvarena, izobličena, iskrivljena predstava čovečanstva. Jedina dobra stvar jeste da kao verujući u Hrista i oni u kojima je Sveti Duh, mi smo promenjeni i još uvek se menjamo, mada polako.
Stoga moramo sada da pogledamo u originalno čovečanstvo i da vidimo da je Bog stvorio čoveka po svom sopstvenom obličju, na taj način praveći razliku između njega i sveg ostalog stvorenja.
Postanje 1,26-27 (1. Mojsijeva) je osnov za našu diskusiju. Postanje 5,1-2 ponavlja isto to. U Postanju 9,6 – čak i posle pada, ubistvo je bilo zabranjeno na osnovu toga što je čovek stvoren po Božijem obličju.
Prva Korinćanima 11,17 ponovo govori o ovoj ideji o 'Božijem obličju' izjavljujući da čovek ne treba da pokriva svoju glavu jer je on stvoren na sliku i prema Božijem obličju. U Jakovu 3,9 proklinjanje ljudi je zabranjeno jer je rečeno da su ljudi stvoreni po 'Božijem obličju'. Da su ljudi stvoreni prema Božijem obličju sugeriše se i u Delima apostolskim 17,28.
Poslanica Rimljanima 8,29 isto tako govori o ljudima koji su bili spaseni i određeni da budu jednaki Sinovljevom obličju. U Drugoj Korinćanima 3,18 ponavlja se ta ista ideja. U Efescima 4,23 Pavle govori o ovom 'obličju Božijem' koje se odražavalo u stvarnoj pravednosti i svetosti. Poslanica Kološanima 3,10 isto tako govori o vernicima koji na sebe stavljaju 'novu prirodu' koja je bila obnovljena u poznanju prema obličju Stvoritelja.
Ima još mnogo različitih gledišta tokom istorije crkve o tome šta je to 'obličje', odnosno slika. Neki vide ovo obličje kao da se sastoji od određenih karakteristika i kvaliteta u ljudskoj prirodi. Neki pak veruju da je ovo 'obličje' u fizičkom izgledu. Mormoni, na primer, veruju da Bog Otac ima telo i da je to razlog zašto mi imamo telo ovakvo kakvo imamo. Drugi vide ovo obličje u čoveku koji hoda uspravno kao simbol moralne uspravljenosti i Božije pravednosti.
Neki ovaj odraz, obličje, vide u duhovnim kvalitetima u ljudskoj prirodi. Neki su, opet, naglašavali 'razum' odnosno, sposobnost da mislimo, da razmišljamo, da računamo i sažimamo. Ovo je, kažu oni, ono što ljudski rod razlikuje od drugih. Ovo je slično Božijim atributima, osobinama.
U istoriji crkve izraz 'slika' (ikona) se često odvajao i razlikovao od izraza 'obličje' i oni su posmatrani kao dve odvojene stvari. Neki su smatrali da je čovek stvoren samo na Božiju sliku, ali da je tokom vremena pridobio Božije 'obličje' (priliku). Drugi su smatrali da je 'obličje' Božije u nama uzrokovano na natprirodan način.
Verovanje koje je razvijeno među rimokatoličkim naučenjacima jeste da slika predstavlja čovekovo nalikovanje Bogu u prirodi, zbog njegovog 'razuma' kao i 'volje', čovečijih osobina koje podsećaju na one Božije. 'Nalikovanje' je bio božanski dar čoveku koji se sastoji od Božijih moralnih kvaliteta. Čovek je izgubio 'nalikovanje' kada je pao, ali je slika ostala. Ovo je formiralo osnovu za mnoga katolička verovanja i njihov sistem prirodne teologije.
Ovo gledište su reformate odbacile.
Drugi veruju da slika nije bila nešto što je došlo iz čovekove nutrine, već da dolazi od odnosa koji čovek doživljava između sebe i Boga. Odnosno, može se reći da je čovek u slici kada je u odnosu sa Bogom. Bog je čoveka stvorio kao konačno stvorenje, i kada on Bogu odgovori, tada je ta slika prisutna. Kada se on okrene od Boga i dalje je čovek, ali gubi tu sliku u materijalnom smislu.
Neki ovu sliku vide isto tako i u odnosima između ljudi, kao i u njihovom odnosu prema Bogu. Ovo odražava ono što mi nazivamo egzistencijalističkim stanovištem ili filozofijom, koja naglašava volju i delovanje više od strukture.
Opet, drugo stanovište naglašava da se ova slika sastoji od onoga što čovek čini. Naglašeno je da je u Postanju 1 čoveku data vlast nad ostatkom stvorenja. Bog je Gospod nad svim svetom i on je čoveku dao vlast nad stvorenjem. Kada čovek ispoljava vlast nad stvorenjem on na taj način odražava Božiju sliku. Psalam 8,5-6 se takođe naglašava. Slika Božija je stoga sve ono što govori o čovekovoj funkciji. Čovek je 'vlasto-posednik' i kao takav on je na Božiju sliku.
Čak iako ova različita gledišta u sebi sadrže poneku istinu, mora da se uvidi da Biblija kaže nekoliko stvari o slici koje moramo da prihvatimo.
Rečeno je da se ova slika nalazi u svim ljudima, i da se zapovesti kao što je ona o ubistvu i proklinjanju odnose na svakoga, vernika kao i nevernika. Na taj način se pokazuje da su čak i nehrišćani na sliku Božiju. Jasno je da slika Božija nije nešto što je spoljno u odnosu na čovekovu prirodu, ili da je nešto povezano sa svim ljudima.
Svi ljudi imaju ovu sliku, i superioran razum ili intelekt nisu nešto što je odrednica ili nešto što je od značaja za ovu sliku. Sveto pismo ne kaže ni da je to tvoj odnos sa Bogom ili tvojim sunarodnicima nešto što određuje da li imaš ili nemaš ovu sliku Božiju. Ne kaže se da ova slika zavisi od toga da li ili ne ispoljavamo vlast nad svim stvorenjem.
Biblija jednostavno kaže da je Bog rekao da će načiniti čoveka po svom obličju i on je to učinio pre bilo čega što je čovek mogao da učini. Čovek nije trebalo ništa da učini da bi bio po Božijem obličju. Bog nije postavio nikakve uslove, ili zahtevao od čoveka da nešto učini, ili da se nađe u određenom položaju ili situaciji kako bi imao tu sliku.
Čovek je načinjen po obličju i zato što je bio čovek on je imao to obličje. Zato se smatra da je obličje sadržavalo elemente ljudske prirode koji mu omogućavaju da poznaje Boga, da voli Boga, da mu bude poslušan, da izvršava obaveze prema svojim sunarodnicima, kao i da obavlja savesno svoj posao u vezi brige za sve ostalo stvorenje i da ima odgovarajući odnos sa Bogom i sa drugima.
Sve ove stvari ispunjavaju svrhu koju je Bog imao za čoveka, i čovek je bio odgovarajuće stvoren kako bi ispunio svoju svrhu. Obličje u kojem je čovek stvoren omogućavalo mu je da ima odnos sa Bogom.
Obratite pažnju na to da kada mi doživimo nanovo rođenje, da se tada preobličavamo u Isusovo obličje. Isus je imao savršeno jedinstvo sa Ocem, i svom Ocu je bio savršeno poslušan. Vernici se preobličavaju tako da bismo mogli da ostanemo u ovom odnosu usvajanja i zajedništva u koje nas je doveo Sveti Duh. Na ovaj način, onda, možemo da čitamo stihove u Svetom pismu koji svi naglašavaju ovu pravednost i svetost Božiju.
Isus nam je jasno govorio o tome u Marku 12,13-17 kada je rekao farisejima da je slika na cezarevom novčiću značila da je novac pripadao cezaru i da treba da se preda cezaru. Sa druge strane, oni koji na sebi nose Božiju sliku treba da pokažu da oni pripadaju Bogu i da mu daju svoju ljubav, vernost i poslušnost.
Isus je očito potpuna slika Boga i rečeno nam je da treba da budemo kao on. Sve u Isusu je ono što je Božija slika i ovakva slika treba da se oformi i u nama. Sveti Duh sada obnavlja ovu oštećenu sliku koju imamo, i on izgrađuje sliku tako da možemo da budemo kao Hristos, i da budemo proslavljeni. Vidi o ovome Drugu Korinćanima 3,18.
Zato što su svi ljudi na sliku Božiju, velika je čast biti osoba. Ne možemo da ne poštujemo ili da ne vrednujemo bilo koje ljudsko biće, bez obzira koliko je izobličena njihova ličnost. Svako ljudsko biće je vredno, i sav život je svetinja. Stoga moramo neprestano da radimo na tome da ljude dovedemo do poznanja Hrista tako da se ova izobličena slika može ispraviti. Svima treba da bude pružena prilika da u potpunosti postanu ono što je Bog za njih planirao da postanu, a to je, da postanu potpuna ljudska bića.

Sačinjavanje čoveka
Stvaranje, sačinjavanje, čoveka je važno. Iz tog razloga moramo da pogledamo da li je čovek sačinjen iz dva dela, dihotomizam, iz tri dela – trihotomizam, ili iz jednog dela – monizam.
Trihotomizam je gledište koje kaže da čovek ima tri dela. Prvi deo je telo; drugi deo je duša ili psihološki deo, onaj koji se sastoji od razuma, osećanja, društvenih odnosa i veza, i tako dalje; treći deo je duh, religiozni deo koji čoveku omogućava da se bavi duhovnim pitanjima i da odgovara na duhovna ispitivanja i usmeravanja od strane Svetoga Duha. Ovaj duh se smatra za mesto gde se nalaze duhovni kvaliteti jedne osobe, a duša je mesto gde se nalaze osobine ličnosti jedne osobe.
Tekstovi kao Prva Solunjanima 5,23; Jevrejima 4,12; Prva Korinćanima 2,14 do 3,4 se koriste kako bi podržali ovakvo gledište. Neki veruju da je ovakvo gledište nastalo pod uticajem grčke filozofije, iako u samoj grčkoj filozofiji postoji veoma malo izričitih naznaka da uopšte podržava ovakvo verovanje.
Dihotomizam je bio najpopularnije gledište, koje kaže da se čovek sastoji od materijalnog dela, tela, i nematerijalnog dela, duše ili duha. Telo umire i vraća se zemlji, dok duh nadživljava smrt. Tekstovi u Mateju 27,50; Jovan 19,30; Druga Korinćanima 4,11; 5,8.10 se često citiraju da podrže ovakvo gledište.
Dihotomisti uglavnom govore protiv trihotomista na osnovu toga da stihovi često govore o različitim entitetima, ali da te reference ne treba uvek uzimati bukvalno kao, na primer, Luku 10,27. Isto tako, ponekad se duh i duša naizmenično koriste, ili predstavljaju primere za paralelizam, kao na primer u Luki 1,46-47 gde su duša i duh upotrebljeni praktično kao potpuno istovetna stvar.
Ima dosta slaganja između trihotomista i dihotomista u tome da je čovek kompleksno stvorenje i da je sačinjen od različitih delova.
Ima, međutim, i onih koji veruju da se čovek ne može deliti i da nije sačinjen od delova, već da je 'radikalno jedinstvo.' Oni veruju da izrazi kao što su telo, duša i duh predstavljaju sinonime. Ljudsko biće ne može da postoji bez tela, nema mogućnosti za ikakvo postojanje bez tela, i nema večnog postojanja za dušu.
Veliki naglasak je stavljen na činjenicu da Judeji nisu pravili razliku između tela i telesnog i imali su unitaristički pogled na čoveka. Oni isto veruju da je i apostol Pavle držao ovaj unitaristički pogled. Smatra se da svako drugo gledište koje nije unitarističko ima grčko poreklo.
Jasno je, međutim, da mada jevrejski jezik nije načinio razliku između tela i telesnog, da ovo ne znači da oni nisu bili svesni da postoje razlike. U jeziku se često mogu pronaći slučajevi gde nedostaju izrazi koji bi naglasili razlike između drugačijih ideja ili koncepata.
U svakom slučaju, ovo unitarističko viđenje ima teškoće sa nekoliko biblijskih odlomaka, kao što su Luka 23,43; Luka 16,19-31; Druga Korinćanima 5,1-8; Matej 10,28, i još neki drugi. Postoji mogućnost da se i jedno i drugo napadne na osnovu lingvistike (jezika), grčke istorije i misli, kao i zbog pretpostavki koje imamo o jevrejskoj misli i mentalitetu, i navodnim razlikama koje su postojale između jevrejske misli i grčke misli toga doba.
Biblija ne isključuje nijedan tip podele ljudske prirode. Ali, moramo da budemo pažljivi da ne naglašavamo previše podelu u čoveku na telo, dušu i duh. Moramo da budemo pažljivi u vezi sa mišljenjem o telu neke osobe odvojeno od njenog duha, jer čovek je načinjen kao jedno, a pad je uticao na sve ljude.
Međutim, čovek ne treba da pokušava da pobegne od svog tela, jer zbilja, njegovo telo će biti promenjeno i daće mu se novo telo, baš kao što nam je dat i novi duh. Primetite da je čovek kompleksna jedinka i da o njemu ne možemo da mislimo kao da je jednostavno stvorenje.
Na čemu Sveto pismo insistira?
Biblija insistira da Bog voli svoje stvorenje i da su sve rase ljudi deo njegove porodice. Mora da se naglasi da nijedan ozbiljan biblijski vernik ne prihvata rasističku teoriju da je Nojev sin Ham bio proklet i da mu je data crna koža zato što je bio veoma zao, i da su sledstveno svi njegovi potomci imali crnu kožu jer su i oni potpali pod prokletstvo. Isto tako, rečeno je da je Hamov sin Hanan postao sluga Simu i Jafetu zato što je i on bio pod prokletstvom. Isto tako, rečeno je da je Kain imao znak odnosno da mu je bila data crna koža.
Nema biblijske osnove za ove i druge teorije koje sugerišu da pojedine rase i narodi nisu potpuno deo ljudskog roda ili da spadaju u ljudska bića niže vrste. Nema dokaza da je Ham bio crnac ili da je znak na Kainu bio crna koža. Dokazi iz antropologije, genetike i medicine jasno pokazuju da su sve rase zapravo jedna, i da mogu međusobno da se venčavaju i da dele sve drugo.
Moramo, stoga, biti svesni ovih podela kod ljudi, lažnih ideja o drugima, pogrešnog uzdizanja nas samih i zloupotrebe Biblije kako bi se podržali naši lični zli i materijalistički interesi. Prema svim ljudima treba da se odnosimo kako treba i sa poštovanjem.
Još je važnija činjenica da Bog posmatra sve rase i nacije kao jednu. Božija blagodat je univerzalna. Pogledajte Petrovu viziju i njeno tumačenje u Delima 10, priču o Kornelijevom obraćenju, Efescima 2,14; knjigu Postanja 2,11 i 3,6-9 i 28 kao i Otkrivenje 5,9.
Biblija, isto tako, žene ne smatra drugorazrednim članovima ljudske rase. Postanje 1,26-27 jasno pokazuje da su žene stvorene po Božijem obličju i kao takve imaju jednako poštovanje. Postanje 5,1-2 ovo isto tako potvrđuje. Jevrejska reč koja je upotrebljena da opiše Evu bila je da je ona bila 'pomagač' Adamu, i u sebi ne sadrži nikakvu potčinjenost.
Zapravo, slika žene u Pričama Solomunovim, 31. poglavlje, i u drugim biblijskim odlomcima nikako ne sugeriše potčinjenost. Isusov odnos prema ženama, i njegovo ponašanje prema njima, za nas predstavlja uputstvo. Galatima 3,27-28 pojašnjava da će u spasenju žene stajati na istom nivou kao i muškarci. Nasuprot popularnom mišljenju Pavle je imao vrlo visoko mišljenje o ženama, i o njima je pozitivno govorio. Pogledajte Rimljanima 16,2-15; Prvu Korinćanima 11,5.
Žene su igrale velike uloge u Božijem delu i često je sramota što se o ovome ne govori još više tako da žene mogu da vide šta su druge žene učinile, i time budu povedene da i same tako postupaju.
Druga grupa o kojoj Biblija često govori su siromasi. Bog se naročito brine za siromahe i često poziva na pravednost za njih. Sâm Isus je bio siromašan, a njegovi roditelji su mogli da prinesu kao žrtvu samo par grlica ili par golubića za njega, umesto da su prineli jagnje. Vidi o ovome Luka 2,24. U Mateju 8,20 rečeno je da je Isus siromašan. On je smatrao da je njegova misija da pomaže siromašnima. Vidi Isaija 61,1-2; Luka 4,18.21 i 7,22. Isus je upozoravao protiv previše brige za bogatstvo. Jakov je isto tako upozoravao protiv lošeg postupanja prema siromasima. Pogledajte Jakov 2,4-5.
Crkva, isto kao i pojedinačni vernici, treba da bude veoma pažljiva u vezi sa tim kako se odnosi prema siromasima, jer je ovo jedan od ispita kroz koje će se videti da li pripadamo Bogu ili ne.
Starija populacija je, isto tako, vredna za Boga. Biblija poziva na davanje velikih počasti i statusa starima, a isto tako poziva starije da pokažu svoju mudrost i vođstvo u službi za Boga. Njihov položaj nije onaj u kojem treba samo da sede i ništa da ne rade. Oni su ti koji treba da pokažu svoje iskustvo i da pruže vrednost tog iskustva mlađima. Oni nikada ne treba da prestanu da delaju za Boga.
Nerođeni su, isto tako, vredni Bogu. Njih Bog poznaje još u unutrašnjosti materice. Vidi Psalam 51, 139,13-15; Luka 1,41-44, Jevrejima 7,9-10; knjigu Izlaska (2. Mojsijevu) 21,22-25.

Zaključak
Čovek se razlikuje od drugog stvorenja po tome kako ga je Bog stvorio. Čovek je stvoren kako bi imao poseban odnos sa Bogom, i da bi uvek odgovorio Bogu u ljubavi i poverenju. On je uvek trebalo da odražava Božije obličje i slavu. Ali, umesto toga svega, on je zgrešio i zamenio svoju slobodu i veličinu za vezanost, sukob sa zlim silama, slabost, frustracije, perverznost i patnju. Postalo je toliko loše za čoveka da on više nije poznavao ni sopstveno srce.
Čovek je puno vremena proveo pokušavajući da pronađe i razvije načine kako da pomogne sâm sebi. Međutim, nema izlaza i spasa od posledica greha osim kada se neko ne okrene Bogu. Odnos između Boga i čoveka je bio poremećen grehom ili moralnim zlom u čoveku. Greh je stvaran i čovek može da se promeni samo Božijom pomoći. Moramo da uvidimo ko smo i odakle dolazimo.
Jedan autor je to ovako objasnio:
'Sledeće činjenice mogu se detaljno razmotriti pojedinačno i sve zajedno, i moralno proceniti: činjenice o novcu, koji se smatra poželjnim za posedovanje, kao i strasti i praksa koje se upražnjavaju kako bi se do njega došlo; činjenice o neistinitosti, uključujući tu i nepoštenje, prevare, ogovaranje i unižavanje; činjenice o seksualnoj strasti, sa upoređenjem moralne vrednosti koja je žrtvovana kako bi se ovoj strasti udovoljilo; činjenice o intoksikaciji supstancama[1], sa sličnim upoređenjem u moralnim vrednostima; činjenice o nepristojnom govoru, uz procenjivanje moralnog pada koji je i nerazmišljajući prihvaćen od strane onih koji mu se podaju; činjenice o surovosti, bilo da je u pitanju besmislena brutalnost ili namerno uživanje u nanošenju bola; činjenice o ljutnji i nekontrolisanoj strasti uopšte, koje se razvijaju u zlobu i ubistvo; činjenice o moralnoj plitkosti, neodgovornosti, nepoverenju, predaji samopoštovanja, zadovoljenje niskim i bezvrednim životom; činjenice o svakodnevnoj grešnosti, i sve to nasuprot dobroti, ljudskosti i ljubavi. Ovakvo istraživanje, iako naravno nije praktično, sasvim je moguće a količina zala koje bi takvo proučavanje poznatih činjenica iznela na svetlost je potpuno užasavajuća. Istina je da bi se tu pronašlo i puno dobrog, i da je odgovornost onoga ko je zao često podeljena između te osobe koja zlo čini, kao i njegovih/njenih predaka koji su stvorili od ove osobe ono što jeste. Isto tako, istina je da je jedan deo zla koji se uobičajeno naziva grehom zapravo posledica nesavršenosti ili nezrelosti ili neznanja; pa ipak, posmatranje pokazuje da je greh opstajuća navika ljudske rase, baš kao što Hristos i svi prethodni vekovi saglasno o tome svedoče'.
Međutim, čovek tek ima da ispuni svoju sudbinu i istorijsku ulogu jer Bog je čoveka stvorio jedinstvenim. On je označen Božijim znamenjem, 'obličjem Božijim'. Spasenje, večni život i zajedništvo sa Bogom su mogući svim osobama. Naša je odgovornot da sve osobe vidimo kroz Božije oči, da razumemo da njihova rasa, društveni položaj, pol, imetak, obrazovanje, porodično stablo, pamet ili bilo koja druga zemaljska osobina ne predstavljaju ništa u Božijim očima, jer su pred njim svi ljudi jednaki.
Moramo, stoga, da razumemo da smo svi mi stvorenja koja je Bog stvorio za velika dela. Ali, trenutno, upravo sada, čovek je u nenormalnom stanju i u očajnom je položaju. Bog je neke od nas izveo iz stanja greha kao normalnog stanja, i promenio naš prethodni položaj propasti.
Stoga nikada ne smemo da učinimo ništa što bi sprečavalo delo Svetoga Duha u našem životu ili usporavalo delo našeg preobličenja koje on u nama čini. Moramo da pokažemo veliku brigu za one koji još uvek nisu došli Hristu. Moramo da se postaramo da uvek činimo onako kako Bog zapoveda i da dosegnemo onaj status u koji nas je Bog pozvao.
Naš zadatak jeste da upozorimo ljude koji se suprotstavljaju istini Božije Reči, i moramo da se odupremo bilo kakvoj privlačnosti koju osećamo prema lažnim, drugačijim gledištima koje ovaj svet ima.
Sveto pismo čoveka opisuje onakvim kakav on zaista jeste. Moramo da razumemo da je potrebno da dođe do promene u ljudima, isto kao i u nama. I mi, isto tako, moramo da nastavimo da rastemo u poznanju Boga i da počnemo da volimo druge onako kako ih Bog voli. Ovo nema alternativu, ako želimo da budemo viđeni kao verne sluge.
Mi ne možemo više jednostavno za sve da krivimo naše telo i da odbijamo potrebu da se promeni i naš um.
Sve u čoveku, sva njegova ličnost, njegova duhovna i fizička smeranja moraju da dođu pod kontrolu Svetoga Duha.
Isto tako, moramo da očekujemo da ćemo biti sa Bogom kada umremo. Moramo da očekujemo da će se naša tela promeniti i da će nam biti data nova tela prilikom Isusovog dolaska. Sveto pismo poučava o tome i to je istina.
Zapamtite da prekid našeg fizičkog života ne znači kraj. Naš Bog je Bog živih i kada Boga prihvatimo i kada nas on usvoji, mi više nikada nećemo izgubiti život. Nastavićemo da postojimo zato što naše ‘ja’ nije isto što i naše telo.
Kada nosimo evanđelje u svet, uvek moramo da zapamtimo da moramo da se obraćamo čitavoj osobi, jer je čitava osoba pod posledicama greha.
Ali, mi smo Bogu zahvalni što je on obezbedio put, pomoć, vođstvo i snagu za nas da u tome uspemo.

[1] Alkohol, nikotin, razne vrste droga i slično (prim. prev.).

OSNOVE NASEG VEROVANJA 5 - SVETO PISMO

Lekcija 5
SVETO PISMO

Verujemo da je Sveto pismo ili Biblija nadahnuta Božija reč i da je naš konasčni autoritet po pitanju vere i života. Verujemo da je Isus Hristos, u svom životu i učenju kao što je zapisano u Svetom pismu, vrhovni tumač Božije volje za čovečanstvo.
2. Petrova 1,20-21; Rimljanima 3,2; 2. Petrova 3,1-2.15.16; 2. Timoteju 3,14-17; Matej 5,17-19; Psalam 119,105; Jovan 20,30.31; Jevrejima 1,1.2.
– Iz veroispovedanja BSD

Proučavanje Svetog pisma je zapravo deo proučavanja Božije posebne objave. Bog se posebno objavio određenim osobama, u određenim vremenima, i na određenim mestima tako da bi ljudi naučili o Bogu one stvari koje su zaboravili zbog pada u greh.
Posebna objava čoveku je donela naročitu vrstu znanja koja je bila neophodna kako bi se umanjilo ili isključilo čovekovo relativno neznanje o Bogu, neznanje koje je bilo izuzetno ozbiljno, toliko ozbiljno da sada čovek nema direktan pristup Bogu pošto je ranije bio izbačen iz Edemskog vrta.
Prirodna objava, po kojoj čovek može da sazna neke detalje o Bogu, nije bila dovoljna da bi čovek upoznao Boga na dublji i potpuniji način.
Kada govorimo o prirodnoj objavi, mi govorimo o objavi Stvoritelja koja se vidi u materijalnim stvarima. Ona pokazuje da je ovo svet reda i svrhe. Otkrivenje pokazuje da je čovek inteligentan, da čovek ima religioznu prirodu u sebi, kao i da postoji veoma moćan Bog. Prirodna objava je jaka, ali je samo osnova za veću i natprirodnu objavu. Delujući na osnovu prirodne objave, Sveti Duh čoveku može da pokaže da on treba da se okrene od greha, i da se obrati pravednom Bogu.
Opšta ili prirodna objava je stoga poznata svim ljudima zbog njihovog posmatranja stvorenih stvari. Svaki iskren i pošten čovek koji gleda u stvorenje, odmah će u svom srcu znati da mora da postoji svemoćni, mudri, brižni, silni i strašni Bog. Psalam 19,-14; Psalam 8,3-4, Rimljanima 1,20; Dela 14,15-17;17,27-28 ukazuju na činjenicu da čovek mora da dođe do ovakvog zaključka. Psalam 14,1 tako može sasvim ispravno da kaže da samo bezumnik može u svom srcu da kaže da nema Boga.
Prirodna objava potvrđuje da čovek ima tendenciju ili sklonost da podsvesno potiskuje istinu o Stvoritelju, o njegovoj volji, sili i prirodi božanskog reda koji je ustanovio Stvoritelj.
Kao dodatak tome što je obezbedio prirodnu objavu, Bog je čoveku podario savest, jer kada je čoveka stvorio po svom liku i sličnosti, u čovekovo srce je ugrađen osećaj za moral i duhovnost. Stoga, čovek zna da bi trebalo da Bogu daje slavu, ali greh je čoveka odveo ustranu i potisnuo njegovu savest. Poslanica Rimljanima 2,13-16 raspravlja o ovome.
Zato čovek ima dovoljno mogućnosti da uvidi silu, proviđenje kao i večnu Božiju prirodu. Čovek tako razume koliko je mali, koliko je veliko i veličanstveno stvorenje oko njega, i onda time treba da se povede da proslavlja ovog nevidljivog Tvorca. Tada bi ga njegova savest sprečila da čini određene stvari, i on bi prihvatio svoju odgovornost, pokajao bi se i u strahu bi proslavljao Boga.
Međutim, ima nekoliko drugih pitanja o kojima prirodna objava ništa ne poučava. Čovek ne može da, kroz prirodnu objavu, spozna do koje mere se Bog brine za njega, koliko Bog čezne da čoveku oprosti grehe i koliko Bog ne želi da bilo ko propadne. Čovek ne može da zna duboke stvari o Bogu koga proslavlja, o budućem Božijem carstvu na zemlji, o budućoj sudbini svoje duše, o večnosti i o životu posle koji će Bog dati pravim vernicima.
Zbog ovih nedostataka u prirodnoj objavi, sada čovek mora da nauči o stvarima koje se tiču greha, krivice, svoje bezvrednosti, plana pomirenja, otkupljenja i Božije namere da se čovek pomiri sa Bogom.
Stoga je Bog morao sebe lično da objavi i da stupi u zavetne odnose sa određenim osobama kao i sa nacijom Izraela i drugim nacijama. Određene činjenice su postavljene pred one osobe sa kojima je Bog uspostavio zavete i naglašene su određene istine.
Bog je ovim ljudima direktno govorio u nekoliko prilika (Postanje 17,1.22; 18.1).
Bog je slao anđele da im govore (Sudije 6,12.14-18; Postanje 26,2).
Bog im je dao snove i vizije (Brojevi 12,6; 1. Carevima 3,5-15).
Bog je sa određenim ljudima imao naročite direktne kontakte (a da nama nije naročito definisana priroda ovih kontakata. Vidi Brojevi 22,9; 23,4; Izlazak 33,11).
Bog je činio čuda i velike znake isto tako (Postanje 9; Postanje 19).
Bog je ljudima poslao proroke:
- Bog je sebe objavio u Isusu Hristu
- Bog je nadahnuo ljude da zapišu Sveto pismo i da ga sačuvaju za buduća pokoljenja.

Zapis ove pisane objave, koja se smatra autoritetom, sastoji se od:
1. Zakona ili judejske Tore: Postanja, Izlaska, Levitske, Brojeva i Ponovljenog zakona (još se ova zbirka naziva Pentateuh, odnosno Petoknjižje)
2. Ranih proroka: Isusa Navina, Sudija, Samuila i Careva
3. Kasnijih proroka: Isaije, Jeremije i Jezekilja
4. Dvanaest malih proroka
5. Zapisa/Spisa: Psalama, Jova, Knjige propovednikove, Rute, Pesme nad pesmama, Priča Solomunovih, Plača Jeremijinog, Jestire, Danila, Jezdre, Nemije i Dnevnika.

Biblija je ulavnom zapisana na jevrejskom, sa nekoliko odlomaka na aramejskom. Ovi spisi se smatraju za nadahnuto Sveto pismo i predstavljaju izvor i osnov za sve novozavetne spise.
Hrišćani čvrsto veruju da je Isus Hristos onaj o kome govori Sveto pismo i da je on obećano Seme Mudrosti koje će ukloniti Prokletstvo sa zemlje, i otkupiti Čoveka i čitavo stvorenje.
Pavle i drugi pisci Novog zaveta koristili su Stari zavet, još zvan Svetim spisima, i ovo otkrivenje predstavlja sve što su oni imali. Ove iste Knjige korišćene su od strane hrišćana za propovedanje. Vidi Matej 21,42, Marko 12,10; 2. Timoteju 3,15. Primetite da ima 295 navoda (citata) ili direktnih referenci na Stari zavet u Novom, što predstavlja svaki 22 stih. I ne samo to, neko je izračunao da ima još oko 613 očiglednih aluzija, tako da je otprilike 10% Novog zaveta povezano sa Starim zavetom.
Propovedanje i poučenja (zapisi) apostolâ formiraju ono što mi zovemo Novim zavetom, i kao što je rečeno u 1. Petrovoj 3,16 sve je uključeno u svete spise.

Šta znači reč Biblija? Od čega se sastoji?
Izraz ’Biblija’ se simultano koristi sa izrazom ’Spisi’ ili ’Sveto pismo’. Izraz Biblija zapravo dolazi od latinske reči koja znači ’knjige’, i koristi se da odredi judejske i hrišćanske religijske knjige.
Obratite pažnju da u ’hrišćanskoj’ zajednici nema potpunog slaganja oko toga šta je sadržaj ’Biblije’. Neke od sirijskih crkava ne uključuju 2. Petrovu, 2. i 3. Jovanovu, Judinu poslanicu kao i Otkrivenje u svom Novom zavetu.
Rimokatolička crkva i istočno pravoslavne crkve u svojoj Bibliji imaju još i knjige koje se zovu Apokrifi. Ove crkve smatraju da su apokrifne knjige nadahnute, iako su čak i neki njihovi autori verovali da te knjige treba samo da se koriste kao dobri primeri za život i uputstvo u stvarima.
Zanimljivo je da su apokrifne knjige nastale negde između drugog veka pre Hrista i drugog veka po Hristu, i nikada nisu bile uvrštene u jevrejski kanon. Judeji su smatrali da je proročki glas umro sa prorokom Malahijom, i da posle tog proroka više nije bilo nadahnutih spisa.
Ove knjige, od kojih su neke prihvaćene od strane Rima[1], i neke koje su kasnije uključene u naredna izdanja Septuaginte (grčkog prevoda Starog zaveta), u sebi sadrže neke dobre istorijske činjenice (1. Makavejska), i neka dobra moralna poučenja (Mudrost Solomunova).
Ali, u njima ima i mnogo neistinitih legendi i glupih, ali zvučnih izreka, koje ponekad savetuju i činjenje nemoralnih dela (Judita 9,10.13), imaju otvorena jeretička učenja i mnogo istorijskih i geografskih grešaka.
Evo spiska apokrifnih knjiga koje je Rim prihvatio:
1. Prva Jezdrina
2. Druga Jezdrina
3. Tovija
4. Judita
5. ostatak u Jestiri
6. Mudrost Solomunova
7. Mudrost Isusa sina Sirahova
8. Varuh
9. Pesma tri dečaka
10. Suzana
11. Bel i zmaj
12. Manasijina molitva
13. Prva Makavejska
14. Druga Makavejska

Ove knjige su bile odbačene od strane ravija i isključene iz odobrenog jevrejskog Svetog pisma. Protestantski reformatori su negirali da su apokrifne knjige kanonske (apokrifi znači ’skrivene’ ili ’spoljne’) i odbacili su ih.

Savremeni napadi na Bibliju
Zanimljivo je primetiti da je naučno mišljenje s kraja 19. i početkom 20. veka bilo čvrstog uverenja da je Stari zavet proizvod rada jednog ili više urednika koji su promovisali određene ideje. Iz tog razloga, ovi urednici su kombinovali materijal nastao od strane različitih izvora, a onda su knjige koje su tako nastale pripisivali određenim autorima.
Ovo, naravno, predstavlja izazov istini Biblije, i čini da izgleda kao da je Biblija na neki način ’tehnička prevara’. Ovi stručnjaci su smatrali da nije bilo nikakvog božanskog nadahnuća i da se Bibliji ne može verovati na način na koji su ljudi tradicionalno verovali u nju.
Oni tvrde da je Petoknjižje rezultat materijala iz četiri međusobno ’izmešana/protkana’ izvora koje oni nazivaju J, E, D i P.
J bi trebalo da predstavlja najraniji izvor, koji datira iz vremena rane monarhije. J predstavlja jahvistički izvor, tako nazvan jer za božansko ime koristi reč Jahve.
E je elohistički izvor, tako nazvan jer za božansko ime koristi reč Elohim.
D je deuteronomski izvor, uglavnom se nalazi u knjizi Ponovljenog zakona, za koju tvrde da je napisana u periodu kasne monarhije, u 7. veku pre Hrista.
P je sveštenički izvor (na engleskom priest znači sveštenik), koji datira iz vremena vavilonskog izbeglištva, i koji naglašava Šabat, obrezanje, ulogu aronovskog sveštenstva i druga pitanja vezana za interese sveštenika i religijskog vida života.
Ova pobuna protiv čitave Biblije kaže da se Biblija ne sastoji sasvim od potpuno izvornih i istinitih knjiga, već da je načinjena od sumnjivog materijala koji su sakupili ljudi koji su imali interes da zastupaju određene političke ili religiozne ideje i koji su želeli da ih propagiraju. Tvrđeno je da veći deo Tore i Prorokâ nije ni bio kompletiran sve do povratka iz izbeglištva, u kasnom 6. veku pre Hrista. A ’Zapisi/Spisi’ nisu završeni, tvrđeno je, sve do drugog veka pre Hrista.
Kada se radi o Novom zavetu, mnogi od naučnika većinu Pavlovih rukopisa pripisuju raznim drugim ljudima koji su ih pisali u nekim drugim vremenima.
Oni veruju da je Evanđelje po Marku prvo po nastanku, a da su ljudi koji su sastavili Mateja i Luku, koristili Marka i još jedan nepoznat izvor nazvan Q koji predstavlja još jednu (neotkrivenu) zborku Isusovih učenja. Smatralo se da su Sinoptička Evanđelja nastala negde između 70. i 100. godine po Hristu, a da je Jovanovo nastalo krajem prvog ili početkom drugog veka, u vreme koje bi isključilo apostola Jovana kao pravog autora.
Treba, stoga, da vam je jasno zašto mnogi ne žele da prihvate Šabat kao instituciju koja je stvorena prilikom stvaranja, jer većina ne veruje zbilja u bukvalno tumačenje Postanja kao i da je Mojsije zaista napisao knjigu Postanja (1. knjigu Mojsijevu). Zbog tog osećanja, oni Šabat nazivaju judejskim Šabatom, jer oni odbijaju da poveruju da je to ustanovljeno prilikom stvaranja, a ne nekoliko godina posle stvaranja kada je oformljena jevrejska nacija. Ovde se zaista radi o duboko ukorenjenom neverovanju sa čime ljudi ne žele da se hvataju u koštac.
Mnogi teolozi su zaključili da Biblija nije Božija Reč, već da predstavlja zbirku mitova i legendi i neistinitih tekstova. Nije onda čudo što mnogi studenti teologije u školama i na fakultetima zapravo ne veruju stvarno u Sveto pismo kao u potpuno istinito i nadahnuto. Mnogi ne veruju, dok neki samo delimično veruju. A treći su spremni da oko tog pitanja idu na kompromis.
Drugi, pak, u nameri kako bi bili prihvaćeni kao pravi akademski sholastičari, i kako bi imali dobar rejting i mišljenje o njima od strane svojih stručnih kolega-vršnjaka, spremni su čak i da ponovo napišu Sveto pismo kako bi ono bilo prihvatljivo za ovaj svet. Ove, takozvane, obrazovne religijske institucije višeg nivoa, već su se potpuno pomirile sa ovim svetom, a oni koji teže ka tome da dobiju njihov akademski stepen i rade u tom smislu, na putu su da se i oni sasvim pomire sa tim. Zapravo, postoji samo nekoliko institucija religijskog obrazovanja koje čine neprestane napore kako bi poučavale iz Svetog pisma kao iz istinite Božije Reči.
Stoga se od nas očekuje da sami proučavamo Sveto pismo, da se sa njim detaljno upoznamo, jer mnogo toga što se smatra naučenim znanjem u ekspozicijskim izlaganjima samo je zapravo kompromis sa greškama.
Ono što je tužno jeste da, sa druge strane, ima ljudi koji nisu akademski obrazovani, koji pokušavaju da proučavaju Sveto pismo pa ga ne razumeju dobro, i onda naglašavaju samo pojedine delove na način na koji odgovara njihovim interesima, pritom često namerno pogrešno tumačeći i tako na sebe donose sopstvenu propast kao i propast onih koje vode u pogrešnom smeru.
Ovde je potrebno reći da Sveto pismo u velikoj meri nije komplikovano, a poruke Svetog pisma je lako razumeti. U isto vreme treba naglasiti da ima teških delova u Svetom pismu i ovi delovi zahtevaju proučavanje, razmišljanje i trajan dijalog među hrišćanima.
Kako bi nam to pomoglo u našim proučavanjima, treba reći da je rana Crkva uglavnom sledila primer Isusa i apostolâ i prihvatila je jevrejsku Bibliju bez teškoća. Oni su verovali da je Sveto pismo bilo istinito u potpunosti, a da su autori koji su zapisani u knjigama zaista autori.
Oni su verovali, kako je to Pavle zapisao u Rimljanima 3,3 (u našem prevodu 3,2) da su Judejima poverene Božije reči. Sledeći Isusa, apostoli su prihvatili autorstvo i potpunu istinitost svih Knjiga koje su nabrojane u kanonu.
Crkva je za sve novozavetne knjige verovala da su one nastale pre kraja prvog veka po Hristu. Crkva je pažljivo razmatrala novozavetne knjige pre nego što ih je prihvatila. Da bi bile prihvaćene, knjige su morale ili da budu pisane od strane apostola, ili da budu autorizovane od strane apostola. Na primer, za Markovo evanđelje se smatra da je pravi autor Petar. Luka je bio verni pratilac Pavlu i imao je pristup svim apostolima, te je on zaista i mogao da napiše svoje Evanđelje kao i knjigu Dela apostolskih.
Dve važne knjige oko kojih je postojala kontroverza kada su u pitanju autori su knjige Otkrivenja i Poslanica Jevrejima. Međutim, do kraja četvrtog veka sve sumnje koje su postojale u ove dve knjige su isparile.
Sâm proces koji je vodio do prihvatanja kanona je bio veoma intenzivan. Zapisi su bili veoma pažljivo proveravani, i mnoga navodna pisma apostola (poslanice) su odbačene kao jeretičke. Nijedan crkveni sabor (koncil) nije održan radi utvrđivanja kanona knjiga, ali su različite crkve vršile provere i odabrale naš sadašnji kanon, spisak novozavetnih knjiga.
Jasno je da su neke od knjiga optuživale tendencije i stavove koje su neke Crkve imale, ali su Crkve ipak prihvatile ove knjige.
Samo u trećem veku naše ere bilo je 18 zabeleženih sabora (koncila), u četvrtom ih je bilo 86, a u petom 80, i na svakom od njih je raspravljano o svemu, kao i o jeresima. Ali nijedan crkveni sabor (koncil) nije nikada sazvan kako bi se raspravljalo o novozavetnim knjigama. O Svetom pismu je postojao dogovor, osim kada se radi o rimokatoličkoj crkvi koja je prihvatila i apokrifne knjige.

Metod koji je Bog upotrebio kako bi se objavio
Bog se objavljivao kroz:
1. Božanski govor
2. U istorijskim događajima
3. U otelotvorenju

Božanski govor
Sveto pismo često kaže kako Bog govori, odnosno kako je govorio. Ovu jednostavnu izjavu pronalazimo u mnogim odlomcima:
Jeremija 18,1
Jezekilj 12,1.8.17.21.26
Osija 1,1
Joilo 1,1
Amos 3,1
Jevrejima 1,1-2 govori o tome da je Bog govorio u prošlim vremenima preko proroka, ali da sada govori preko svog Sina. Stoga Bog nije bio Bog kao bogovi pagana koji su ostali nemi. On je govorio kada je bio spreman da stvara i kada je svemir nastao ni iz čega. Obratite pažnju da ovo odvaja Boga od paganskih bogova, jer on nije nezainteresovan i udaljen od ljudi.
Susret sa ovim Bogom bio je silno iskustvo. Mnogi su iskusili ovakav susret i bili su zauvek promenjeni. Susret sa Bogom promenio je zauvek Mojsijev život. Vidi o ovome Izlazak 4,11-16. Isaija je video Gospoda i čuo je Gospodnji glas i bio je promenjen. Vidi Isaija 6,1-9. Jeremija je čuo Gospodnji glas i bio je promenjen. Vidi Jeremija 1,4-9; 15,15-16.19. Apostol Jovan je takođe čuo Gospoda. Pavle je čuo glas koji mu je davao uputstva. Obojica su posvetila svoje živote službi Gospodu.
Znamo, međutim, da je Bog Duh, ali nam je isto tako rečeno da, iako nema fizičke organe, on govori.
Bog koristi jezik osobe sa kojom govori. Božanski govor može da bude:
1. audio govor, govor koji se čuje, ili
2. može da se čuje u samoj glavi, ili
3. Bog može da govori piscu dok ovaj piše one ideje koje Bog želi da ovaj napiše.

Proroci nisu, znači, govorili kada bi i šta god zaželeli. Jevreji su stavili Mojsija u posebnu kategoriju, jer su smatrali na osnovu činjenica koje su bile pred njima, da je Bog govorio direktno samo Mojsiju, odnosno ’od usta do usta’ (Brojevima 12,6-8).
Oni su, međutim, verovali da se Bog ponekad otkrivao tako što je govorio u snovima (Danilo 7,1), u vizijama (8,1) ili tako što bi poslao anđela (9,21-22; 10,5-11).
Obratite pažnju da kada je Bog govorio, onaj kojem je govorio uvek je imao savršeno čist um, Boga je mogao da čuje, da Bogu postavlja pitanja, i da reaguje na Božiju prisutnost. Ponekad pisac nije sasvim razumeo ono što bi mu Bog govorio.
Ponekad bi poruka došla na način koji se proroku ne bi dopao. Jeremija kaže u Jeremiji 20,7-9 da je Bog nametnuo svoju poruku na njega i da je on bezuspešno pokušavao da se tome odupre. Isto tako, imamo primer Valaama u 2. Samuilovoj 23,2 kao i to neželjeno proroštvo Kajafe prvosveštenika u Jovanu 11,51.
Svi proroci su bez izuzetka verovali da su pisali i govorili tačne Božije reči. Mojsije je često govorio da je to slučaj sa njim, David je to rekao u 2. Samuilovoj 23,2 i svi proroci su ovo potvrdili.

Istorijski događaji
Bog je, isto tako, delovao i objavljivao se u istorijskim događajima. Mnoga od ovih moćnih dela su zapisana po čitavom Svetom pismu. Dela Božija prema Izraelu, kao i prema svetu pre nego što je Izrael uspostavljen kao nacija, uče nas o tome kakav je Bog i kako on deluje.
Psalam 78 nabraja mnoga od ovih Božijih dela, tako da ljudi mogu da nauče o Bogu i vide Boga u njegovim aktivnostima, njegovim delima. Bog nam je, dakle, rekao kakav je, kao i šta je sve učinio.

Otelotvorenje
Isusov život i njegov govor su najviši nivo otkrivenja. Jevrejima 1,1-2 i kasniji stihovi govore o ovome i to naglašavaju. Isusove reči bile su Božije reči. Njegova čuda, njegova smrt, kao i njegovo vaskrsenje bili su velika Božija dela, i sva ta dela su objavljivala Boga.
Isusov savršen život otkriva stvarno božanstvo, tako pokazujući čoveku Božije osobine. On je pokazao ko je Bog na najpotpuniji mogući način. Ovo je najličnije Božije otkrivenje koje jasno pokazuje sve večne istine Božije. Jovan 5,39 govori da su Sveti spisi svi, zapravo, o Hristu.
Hristos je došao da objavi Oca. On je došao iz Očevog naručja znajući sve njegove najdublje tajne. Usmeravajući čoveka prema Bogu i potvrđujući Očevu prirodu kao što je to bilo ranije već objavljeno u Svetom pismu, Isus je neprestano citirao Sveto pismo, naglašavao njegov značaj i neprekidno uzdizao njegov autoritet.
On je potvrdio događaje koji su se odigrali tokom stvaranja u Mateju 19,4-5; Aveljevo ubistvo u Luki 11,51; Nojevu priču, Barku kao i Potop u Mateju 24,37; Avraama i njegovu veru u Jovanu 8,56; razorenje Sodoma kao i mnoge druge događaje u Svetom pismu, na taj način potvrđujući da su istiniti i autentični. Mi, stoga, nemamo nikakve strahove o tome da li je Biblija tačna i da li je dovoljna za spasenje. Vidi o ovome Luka 16,29; Marko 12,24-27 kao i Luka 24,25.

Pitanje nadahnuća
Informacija koju je Bog objavio o sebi, dela koja je učinio, kao i posebne zapovesti koje je dao – sve ovo je zapisano. Sve to je sačuvano i svaki sledeći delić informacije pružio nam je više i više uvida u to ko je Bog.
Međutim, obratite pažnju na to da je Sveti Duh veoma selektivan u tome šta je Biblija pribeležila, zapisala. Ponekad je Božije otkrivenje prošlo nezabeleženo, kao što se navodi u Jovanu 21,25.
Kada se jednom Bog objavio čoveku, onda je bilo neophodno da Bog tako nadahne i utiče na autore kako bi oni istinito i precizno pribeležili poruku koju su primili od Boga. Bog ih je tako vodio da su oni upotrebljavali odgovarajuće reči, čuvali su se grešaka, ispravljali su ih i starali se da ništa ne bude izostavljeno.
Druga Petrova 1,20-21 naglašava da su proroštva došla od Boga. Duh Božiji je dao ljudima nagon i želju da zapisuju, i vodio ih je u tom procesu dok su zapisivali. Druga Timoteju 3,16 ponovo govori o tome da su Sveta pisma božanski proizvedena, ili božanski nadahnuta. Ovo znači da je njihovo nadahnuće u potpunosti, da je celovito i da je bez ograničenja.

Isus i apostoli su odredili Sveta pisma
Kao što je ranije naglašeno, Isus je u potpunosti verovao u Sveto pismo. On je mnogo vremena proveo ispravljajući fariseje u njihovim pogrešnim tumačenjima Svetog pisma, optužujući ih zbog njihovih ljudskih dopuna. Isus je smatrao da Sveto pismo ne sme nikako da se ukida, poništava. Vidi o ovome Jovan 10,35. Isto tako, on je smatrao da čak ni najmanja stvar ne sme da se izostavlja. Vidi Matej 5,18.
Rana crkva je propovedala tu poruku. Petar je, opisujući Judu i njegove aktivnosti u Delima 1,16, naglasio da su reči koje je Sveti Duh govorio kroz Davida u Psalmu 69,25 i 109,8 morale da se ispune zbog nužnosti.
Ovo verovanje je bilo isto kao i ono koje su imali proroci, koji su redovno najavljivali svoje objave rečima: Ovako kaže Gospod! Vidi Mihej 4,4; Jeremija 30,4; Isaija 8,11 i Amos 3,1 koji predstavljaju samo neke među mnogim primerima.
U 2. Timoteju 3,16 je izjavljeno da su sva sveta pisma nadahnuta. Zapazite da se radi o Svetom pismu koje je nadahnuto, a da nije rečeno da su svi pisci, na primer, Petar i Valaam, bili savršeni i nepogrešivi.
Nadahnuto Sveto pismo je stoga bilo na korist kako bi svaki vernik postao celo i zrelo dete Božije.
Luka 24,25-27 govori o Mojsijevim spisima (knjigama) i o prorocima kao o Svetim spisima. U stihovima 44-45 Psalmi su uključeni u Sveta pisma i o njima se tako govori.
Isus je Psalme smatrao za Sveto pismo, citirao je iz Psalma 82,6 u Jovanu 10,34; iz Psalma 35,19 u Jovanu 15,25; kao i iz Psalma 78,2 u Mateju 13,35.
Pavle je citirao iz Isaije 28,11-12 u 1. Korinćanima 14,21; Psalme i Isaiju u Rimljanima 3,19, i knjigu Postanja 16,15 i 21,9 u Poslanici Galatima 4,21-22.
Sâm Petar je veoma naglašavao činjenicu da je čitavo Sveto pismo proročanstvo. On je isto tako Pavlove poslanice smatrao za Sveto pismo, u 2. Petrovoj 3,16.
Jovan je smatrao knjigu Otkrivenja kao Reč Božiju, a u Otkrivenju 22,18-19 upozoravao je čitaoce da ništa ne diraju i ne menjaju. On je smatrao svoja poučenja za Božiju Reč i u 1. Jovanovoj 4,6 jasno je izjavio da njegova poučenja predstavljaju mernu jedinicu istine.
Pavle je podsetio Solunjane u 1. Solunjanima 1,5 i 2,13 da su poučenja koja su primili bila od Svetog Duha. Jasno je, onda, da su apostoli novozavetne spise za koje su bili odgovorni, smatrali za Sveto pismo, da su novozavetni spisi nadahnuti u potpunosti i da su isto kao i što su starozavetni spisi.

Zavisnost od Svetog pisma
Doktrina o nepogrešivosti nas poučava o tome da su Sveta pisma potpuno pouzdana u svim svojim činjenicama, u svim svojim istinitim izjavama, bez obzira da li su to istorijske, naučne ili duhovne izjave. Nema grešaka i sve može da se dokaže kao istinito pomoću arheologije ili drugih naučnih disciplina.
Originalni rukopisi su bili u potpunosti precizni, a podaci koji su dati mogu se proveriti. Naravno, određeni podaci mogu da izgledaju kao netačni, uzimajući u obzir naše ograničeno znanje u naučnim disciplinama, ali se čvrsto veruje da kako istraživanja idu dalje i naše znanje se uvećava, da će se Sveto pismo potvrditi kao sasvim tačno.
Drugi pomalo modifikuju ovaj stav, i smatraju da Sveto pismo opisuje pojedine događaje kako su oni delovali ljudskom oku, i da ove stvari koje se još nazivaju ’fenomenima’ ne mogu da se smatraju za potpuno precizne opise, već za popularne opise ili približne opise. Sveto pismo je tačno, kažu oni, ali na fenomene moramo drugačije da gledamo i da ih pravilno razumemo.
Naš stav je da je Sveto pismo tačno i da predstavlja autoritet za nas. Bog je sveznajući, mudar i svemoćan, i on nikada ne bi prevario čoveka. Ovde je u pitanju Istina Božija. Ima mnogo činjenica koje podržavaju istinu Svetog pisma, i Sveto pismo se zasniva na vrlo mnogo rukopisa i njihovih kopija.
Najveći broj, takozvanih, kontradiktornosti u Bibliji je već eliminisan zahvaljujući arheologiji i opštem povećanju znanja. Najozbiljniji napadi na Bibliju, stoga, sada dolaze iz nekakvog filozofskog pristupa kritičara, a ne zbog objektivnih činjenica.
Kada bi se svi dokumenti i istorije starog sveta ispitivale onako kako je bila ispitivana Biblija do sada, praktično nijedan dokument već prihvaćen od strane naučnika i intelektualaca ne bi mogao ozbiljno da se shvati. Međutim, ove dokumente su prihvatili oni ljudi koji su odbacili Sveto pismo, iako je Sveto pismo bilo proveravano i testirano i pokazalo je da je superiorno i po kvalitetu i po sadržaju.

Autoritet Svetoga pisma
Pošto je Sveto pismo istinito i autoritativno, ono zapoveda našem verovanju i našem delovanju. Samo Bog ima taj autoritet, pošto je on autor Svetog pisma, a mi nemamo nikakve dokaze da je on taj autoritet dao nekom drugom, da ga je delegirao. On je konačno govorio i kroz svog Sina i poslao je Svetoga Duha da obitava u svim pravim vernicima.
Svi vernici su Božiji sveštenici, i stoga moraju da proučavaju Sveto pismo i da uče i da slušaju glas Svetoga Duha, koji osvetljava razumevanje slušalaca i čitalaca Svetog pisma.
Sveti Duh nas poučava značenju Svetog pisma, pokazuje verniku da Sveto pismo ima značenje i to ono koje Sveti Duh otkriva, da je istinito kao i da dolazi od Boga. Ljudska bića su suviše grešna i ograničena, i tako Sveti Duh mora neprestano da vodi, da svedoči, da pokara, da donosi osećaj krivice kao i da uzvisuje Isusa u našem srcu. On je ionako morao da nam dâ veru, da učvrsti naše uverenje, da nas ojača kao i da se moli i da zastupa za nas.
Kao što Sveti Duh deluje u nama kako bi nas doveo do ispravnog razumevanja svog otkrivenja u Svetom pismu, tako mi stalno moramo da se pozivamo na Sveto pismo, kao i da proveravamo sve ideje u odnosu na ovu istinu. Sveti Duh je nadahnuo Sveto pismo i Sveto pismo je apsolutno tačno. Moramo da naučimo da budemo vođeni Duhom u razumevanju Svetog pisma, i da ne budemo zavedeni i odvedeni ustranu svojom sopstvenom imaginacijom, kao i željama tela za više moći i kontrole nad drugim vernicima.

Koliko je ovo nadahnuće kompletno?
Svaka reč, slog i slovni znak (tačka, zapeta i slično) smatraju se za nadahnute, i stoga su veoma značajni.
U Jovanu 10,35 Isus je ukazao na upotrebu ’množine’ broja u Psalmu 82,6 kako bi dokazao svoju argumentaciju.
U Mateju 22,32 Isus je citirao iz Izlaska 3,6, koristeći ’glagolsko vreme’ kako bi dokazao svoju argumentaciju.
U Mateju 22,44 Isus je koristio ’zamenicu’ kako bi dokazao svoj stav. On je naglasio da je David rekao ’Gospod reče mom Gospodu’.
Isus je otkrio koliko je snažno ovo nadahnuće Svetoga pisma tako što je pokazao da neke od izjave u Svetom pismu koje nisu bile izričito pripisane Bogu, zapravo su pripadale njemu (on ih je izjavio). Ovo je svakako značilo da moramo da budemo veoma pažljivi u vezi sa načinom kako se odnosimo prema Svetom pismu, i da li je uopšte mudro da kažemo da se u Svetom pismu ne slažemo sa bilo čim.
U Mateju 19,4-5 Isus je citirao iz Postanja 2,24 i tu izjavu je pripisao Bogu, a ne piščevom komentaru.
Na sličan način, Dela 4,25 navode iz Psalma 2,1-2, a Dela 13,34 navode iz Psalma 16,10. Jevrejima 1,6-7 navode iz Ponovljenog zakona 32,43 kao i Psalam 104,4. Ovo su bile Božije reči iako Sveto pismo možda to nije izričito naglasilo.
Pavle, isto tako, u Galatima 3,16 upotrebljava ’jedninu’ koja je iskorišćena u Postanju 12,7. Jasno je, onda, da su Isus i autori Novog zaveta verovali da je izbor svake pojedinačne reči, isto kao i izbor oblika i glagolskog vremena, zapravo odabir Svetoga Duha.
Na taj način Isus naglašava značaj ovih sitnih detalja, kao i drugih detalja u Svetom pismu. Čak ni ’jota’ ili tačka na ’i’ neće proći neopaženo.

Pitanje jedinstva
U ovom trenutku mnogo se raspravlja o pitanju jedistva vernikâ. Vernici koji ispovedaju istog Gospoda i Duha su u jednom Telu i treba da budu istomisleni i saglasni jedni sa drugima. Crkva je opisana kao Hristova Nevesta, sveti narod i poseban narod. Crkva treba da ima zajedničko svedočanstvo, da deluje zajedno zbog većeg efekta, ne treba da troši svoje resurse tako što udvostručava napore i treba da prikaže dobru sliku pred svetom.
Aktivnosti da se svi ujedinimo, međutim, dovele su do nekoliko pitanja, kao što je ono o verovanju, na primer. Različito mnoštvo verovanja, kao i nedostatak sloge o određenim osnovnim istinama, kao što je vrhovni autoritet Svetog pisma kao izvora naše vere i dela, zatim božanstvo Isusa Hrista, značaj njegove otkupljujuće smrti i telesnog vaskrsenja, spasenje koje dolazi od Boga samo zahvaljujući njegovoj blagodati, značaj držanja njegovih Zapovesti i život pod kontrolom Svetog Duha, drugi Hristov dolazak, to jedinstvo čine veoma teškim zadatkom.
Crkva mora da se brani od bilo kakvog jedinstva sa nevernicima, ili sa onima koji bi prihvatili doktrine koje sa sobom odnose duhovnu vitalnost Crkve.
Vernici moraju da izbegavaju nevažne svađe i nesloge, ali moraju da se postaraju da se usredsrede na širenje poruke o Hristu nevernicima, na taj način ih obaveštavajući da spasenje dolazi samo kroz Isusa Hrista, i da ih upozore da nema drugog puta osim Božijeg puta.
Ne može biti stvarnog jedinstva sa onima koji se ne slažu sa osnovnim poučenjima Svetog pisma, ili sa onima koji bogohule na Isusovo ime i na osobu Svetog Duha.
Sveto pismo je najveći autoritet, a istorija Crkve nas uči da ljudi često zaborave ovu činjenicu ako im to odgovara. Isus Hristos se potčinio Svetom pismu, a njegove Sluge ne mogu da učine ništa manje od toga. Čak je i apostol Petar morao da bude iskritikovan (pravično) zbog svojeg licemerstva i pretvaranja u Galatima 2,11-14. Sâm Pavle se odvojio od Varnave i Marka (Jovana Marka) posle veoma žustrog neslaganja. Dela 15,37-39 govore o tome. Samo je Sveto pismo vredno našeg potpunog poverenja i nepromenljivo je.
Lažni proroci i lažni učitelji su često, u crkvenoj istoriji, uzurpirali crkveni autoritet i na stranu odveli mnoge. Čovek je pobunjenik i mrzi autoritet Svetog pisma. Čovek više voli da se okrene Razumu, Crkvi, Nauci, Tradiciji kao i samom sebi kao stvarnom i istinitom autoritetu.
Ono što je sigurno jeste da je Bog izvor sve moći. On je suveren i u potpunoj kontroli. On nam je dao Objavu, otkrivenje, on je poslao svoje Sluge da nam govore, da nas ohrabre i pruže nam izazov. Njegov Sin je došao i platio je cenu da nas otkupi, a Sveti Duh nas je zapečatio.
Uvek moramo da se držimo reči Svetog pisma i da im budemo poslušni, uvek ostajući pod vođstvom Svetog Duha. Božije strpljenje će se uskoro završiti i strašno vreme suđenja dolazi onima koji ne poslušaju Božiju Reč.
Isus je rekao: ’Ko mene prezire i ne prihvata moje reči, taj ima svoga sudiju. Reč koju sam govorio, ona će mu suditi u poslednji dan’ (Jovan 12,48).
Sveto pismo isto tako govori u Psalmu 1: ’Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko, i na putu grešničkom ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi, nego mu je omilio zakon Gospodnji i o zakonu njegovom misli dan i noć! On je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme, i kome list ne vene: šta god radi, u svemu napreduje.’

[1] Misli se na Rimo-katoličku crkvu (prim.prev.).